foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Profesionalni posmatrač

Protivurečni novogodišnji spisak želja

Život kao pauza

Ponekad poželim da nikada ne dođe autobus koji čekam. Osetim u tom trenutku blagi dodir večnosti u malom mozgu. Znam da to nije pametno, da treba da uđem kada naiđe moj broj ali uživam bar neko vreme dok gledam izmučene ljude u ofucanoj odeći, penzionere, majke koje vuku decu za ruku, guraju kolica s bebama, unezverene đake što se preganjaju, tuku, tinejdžerke dok šapuću i smejulje se, zagledane u telefone, sa slušalicama, putnike s munkovskim licima izgužvane kao sardine u busu za groblje Lešće, slutim još neispoljene terminalne bolesti, užurbanost u propasti, ubrzavanje smrti, pitam se koga od nas sutra više neće biti?

Notiram oštrinu u pokretima, grubost, bes, nepotrebnu ružnoću, poneko dete bude odmor za dušu ali odmah nailaze pretovarene žene s brendiranim kesama i onima koje uteruju patriotizam, nabreklim od hleba, povrća, mesa, deterdženta; tu su i obavezni psi što rovare po prenatrpanim kantama za đubre i razvlače smeće po trotoaru, njuškaju cegere domaćica, nonšalantno; onda ordinirajući alkosi, pa preduzetnici u naletu, menadžeri lova u mutnom u novim odelima i lakovanim špicastim cipelama, te skockane sekretarice vitkih nogu na štiklama i na kraju rekreativci i sportisti što protrčavaju pored kao da nikoga od nas nema.

Najbolje meditacije imao sam na autobuskim stajalištima jer tu ne morate da se pravite da nešto radite, čekate, to se podrazumeva, niko vas ništa neće pitati, možete biti svoji, bez maske, tonuti u kolektivno i lično nesvesno, osvojiti kosmičku svest, biti miran poput Bude, utrnuo i spokojan. Kada se prenem iz ronjenja po nutrini sveta vidim ljude užurbane kako uskaču i silaze iz prevoza, vratim se na zemlju ali obogaćen nevidljivim blaženstvom u kome sam duboko promislio o nekom problemu, kao da sam bio sasvim sâm u beskrajnoj pustinji, a ne u gunguli gradskog špica.

Ta pauza, prazan hod, ono što svi žele da skrate i zbog čega se nerviraju slika je mog života, najpreciznija. Ja, naprotiv, želim da produžim taj interval, bar dok ne uhvatim oblike, formu, one kojima ću biti preplavljen, dok duh mi ne postane zasićen rastvor prolaznog, kada nervi više ne mogu da izdrže nepomičnost i da tako sretan, kao pčela s puno polena u džepovima pobegnem u osamu, u košnicu misli koje bruje, odzvanjaju. Uživam u slučajnosti, nepovratnosti, neobaveznosti i nevažnosti situacije. Niko od aktera tu nema potrebu za pametovanjem, svako gleda svoja posla, dok je moj posao, „nadležnost“, zaduženje baš ta dosada, neprijatnost i gubljenje vremena.

Umetnik

Nikada nisam želeo da postanem pisac, pesnik, to zvuči dosadno, opterećujuće, sujetno, prepotentno, nekakav delilac lekcija iz školske lektire, želeo sam da postanem umetnik jer ta reč govori o totalnom životu, odnosu s njim, dinamičnom, zasnovanom na slobodi i od moralnog i svakog drugog autoriteta, na snu i viziji; o nekome ko štedro poklanja bez misli o uzvraćanju, o stremljenju ka cilju koji nema ime, ili će se to ime tek na kraju saznati; o telu i duhu kao instrumentima saznanja kojima se dolazi do zrelog sebe, u čemu literatura je samo sredstvo, posrednik, a jezik i misao alatke kojima se najbolji igraju kao deca, dok im emocija određuje smer kretanja; zato sam voleo one pisce i pesnike koji ništa ne zahtevaju nego sagorevaju u sopstvenoj vatri, zaneseni, oni su ujedno i muzičari i slikari, iskušavatelji, nebom okovani, iako samo pišu, obeležava ih ekstaza dovođenja sveta do krajnjih granica i bezdana; nisam ih lično upoznao niti ću, ali osećam ih kao daleku braću, na primer, Bodlera, onog koji me je prvi porazio pesmom „Albatros“, ona je razbila granice obaveznog srednjoškolskog čitanja i razumevanja, i dalje, drugi satanisti i negatori, bogoborci i rušitelji, Novalis, Dostojevski, Bora Stanković, Džojs, Krleža. Nisu slučajno utemeljivači najvećih religija bili otpadnici od prethodnog, po pravilu mrtvog reda, i u stvari borci za ljudsko dostojanstvo i smisao postojanja, oni koji su, svako na svoj genijalan način, odgovarali na pitanje:„Zašto živeti i zašto umreti?“.

Ne čitati

Treba i ne čitati. Puno ne čitati. Dok ne čitam ćutim. U meni se skupljaju i razilaze sile i naplavine. Erodiraju kontinenti, menja se konfiguracija terena. Nestaju čitava sela i gradovi. Prolazi vreme, ogromno, u sekundi. Sve treperi, vibrira, talasi obuzimaju tkiva, prodiru, izbijaju podzemno, slute se neosetni drhtaji psihe, diše dubina, bruje nebesa. Dovoljno je samo sve to posmatrati, šćućuriti se u nutrini i gledati čuda. Nema tu mesta za promišljanje, ono dolazi posle, kao posledica, kada prođe elementarna nepogoda, katastrofa, kada kasno je za sve. Razmišljanje je preturanje po ruševinama. Pokušaj da se zamisli ono strašno i divno što se zbilo. Ples u praznini. Kada prošao je tektonski poremećaj, bujanje, cvetanje, obilje kome ništa nije potrebno, ponajmanje refleksija. Prvobitno nikada ne prolazi, iskon je uvek tu, prekriva ga magla navike. Ponor je ispod nogu, vrtoglavica stalno moguća.

Knjiga na krevetu

Bolje je imati knjigu na krevetu, nego nemati. Ona je kao pričljivi prijatelj koji te strpljivo čeka da ga osloviš. To si ti ali u drugom vidu, obliku, čekaš da se sebi obratiš. Ti umnožen u hiljade likova – biblioteka. Nema pisaca, književnosti, drugih, samo ti kroz koga sve to progovara, održava se u životu, hrani tvojom krvlju, genijalno jer si i ti genijalan, inače kako bi mogao to prepoznati? Šekspir postoji jer postojimo mi, ne obratno. Dajemo mu dah, trzaj, kretnju, dušu, nema se kome diviti u prošlosti, sve je sada, mi smo velikani i majstori umetnosti, drugih nema, a neće ni nas biti jednom, biće sledećih ili nikoga. Knjiga na krevetu je toplina, društvo, empatija, srce, ljubavnik, prozor u nevidljivo.

Više života

Čovek proživi više života u toku svog jednog. Život traje dugo, svi ti minuti, sekunde, godinama, decenijama unazad, ne mogu se sagledati i izbrojati. A mnogi su bili značajni, ostavili trag. Sećanje na predškolsko doba, polazak u školu, mutno je prizivanje krhkoga bića koje smo bili, i više nismo, nikada, za koje nas vezuju niti čiju prirodu slutimo. Opet, zauvek se ostaje ta osoba, delimično, čuči ona u nama, nikada ne ostari, niti odraste. Gledamo je kao sa sprata, desetog, vidimo je u temelju sebe ali je ne možemo dosegnuti a da se ne survamo s visine. Mutna je slika. Moramo dalje, zidamo, sve udaljeniji od sebe prvobitnog.

Mada i to je mit, verovanje da je prvo ja bilo autentično, esencija, čistota. Teskobno je i zbrkano sve bilo tada, nije falilo ni licemerja ni laži, baš zbog toga jer si potpuno zavistan, nemoćan, dovijaš se s onim što znaš i ćutiš, nevinost sebe ne vidi kao bezazlenost. To je tek početak tvoje knjige. Po nekoj logici trebalo bi da smo bliži sebi kasnije, u starosti, da u njoj osvojimo bezbrižnost, jer rasterećeni smo pritisaka (roditelji, sredina, posao, seks) i nema razloga da ne budemo potpuno iskreni i svoji.

Apotekarska metafizika

Ne, nikada ja nisam iskreno želeo život, prejako je to za mene. Dajte mi stoti deo i to je dovoljno, i previše. U slučajnoj kapi krvi, mrlji na staklu, video bih sve, moj duh bi je uveličao milion puta, prelomio kroz prizmu, stavio u formule i epruvete za razmnožavanje, ne bih mogao da se odbranim od obilja informacija, zavrtelo bi se u glavi od RNK i DNK spirala, novog i sve novijeg materijala što buja, zatrpava, projekcije bi bile najdalekosežnije, fatalne, ozarujuće, beskrajne.

Tako u plavoj vlasi devojačke kose ja vidim pustinje, kamile, peščane dine, hiljadu i jednu noć miline, a u crnoj smrti dubine, ekstaze, strašne izbore. Ne pitajte me šta vidim u crvenoj, kakve požare svetova, galaksije koje nestaju u trenu.

Život uzimam apotekarski, u miligramima, za više nemam snage. Drugi plivaju u reci, moru, okeanu činjenica, dešavanja, opušteno, a mene svako zrnce, trun i trag navode na more razmišljanja. Kada se povremeno i nađem u jakoj matici znam da neće dugo trajati ta plovidba. Biva to kada sam bolestan, tada prihvatam realnost, razlivam se, uživam ali nisam u svom prirodnom ambijentu.

Kada je utemeljen taj pogled, uzdržanost, strah, ironična distanca prema svetu a posebno prema sebi, ne znam, oduvek sam bio tek mozak koji hoda opijen, zanosi se ritmom, slikom, ili na primer, neshvatljivim pokretom ženskog gležnja.

Želja za nestankom

Oduvek sam želeo da budem nevažan, nebitan. Iznenađivalo me je da me drugi primećuju, pitaju nešto, uopšte da obraćaju pažnju na mene. Bilo me je stid postojanja. Sanjao sam da se uvučem u neku rupicu, sklonim u neki ćošak gde će me svi zaboraviti, čeznuo da nestanem kao magla. Kredo moje slabosti bio je da spontano iščilim, umrem bez muke i bez znanja drugih. Da ne bude tuge.

Kada pogledam unazad od kad znam za sebe, kao lajtmotiv javlja se ta negativna volja – da me nema. Znam da će se to ostvariti, da je sigurno, kao kamen temeljac, uvir i izvor, tačka gde ukrštaju se čežnje i stremljenja, a ukida misao: povlačim se sa svojih granica, idem ka tamnom središtu, bol ostaje napolju, sve sam manji, sažimam se u lopticu, crnu tačku, ništa, belo.

Dragoljub Stanković