foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Zagrljaj

Susret s Dženatom Drekovićem

Kada te neko zagrli on te prima na sebe, u svoje srce. U tih nekoliko sekundi ti si zaklonjen od smrti, zla, svega što bi ti moglo nauditi, makar za taj momenat, za najkraći period. To i ne može trajati dugo, čini se, jer baš večnost je treptaj, „zaljubljena je u trenutak“ (V. Blejk). Zagrljaj je impuls, opstaje koliko i ona.

Onaj ko te grli, tom gestom ti kaže da slobodno možeš da uđeš u njegov svet, šetaš se u njemu, odahneš od svog, po pravilu tegobnog, i da je to dar, nema nikakvih očekivanja. I da bi on voleo da to bude i bukvalno, kao u bajci, da se osetiš kao u najlepšem snu, bez granica, u čistoj ljubavi, fluidu, da zalebdiš u toplini kao u majčinim nedrima, nekada. To što taj ugođaj sada dobijaš od nekog koga si možda po prvi put sreo samo dodaje na čudesnosti doživljaja. Govori o suštinskom bratstvu među ljudima, da jedino za šta možemo da se uhvatimo nad ponorom i rascepljenošću egzistencije, da ne padnemo u ništavilo, nije novac, ništa što se jede, pije i kupuje, nije ni seks, nego taj dodir sveobuhvatni i bezinteresni, drugog čoveka. On je i mentalan i fizički. Prati ga veća ili manja diskretnost, obgrljenost rukama ali glavna veza koja se uspostavlja je ona koja ide kroz grudni koš. Ptica u kavezu postaje euforična.

Mutno nešto osetim kada u najređim prilikama dođem u tu situaciju da se zagrlim s nekim. Nije se to praktikovalo u mojoj porodici, tipičnoj srbijanskoj ateističko-patrijarhalnoj, to sam otkrio, savladao, izborio se sa stidom i prepustio mu se tek s prijateljima u kasnijoj dobi. Shvatio sam da krvna, rodbinska veza tu ne znači skoro ništa, naprotiv, može čak biti brana, jer radi se o duhovnoj, emotivnoj, vrednosnoj bliskosti. Ne možeš zagrliti nekoga ko ti je stran ili odbojan, čiji su principi negacija tvojih, ko te zbilja ne vidi, niti to želi. Za zagrljaj je potrebna zrelost ličnosti, pomirenost sa svetom, prihvatanje smrti, visoka svest i empatija prema svemu živom.

Priljubljene grudi ostvare neku međusobnu komunikaciju, neverbalnu, toplina se prenosi u oba pravca, umnožava se eksponencijalno i svako dobija. Nemoguće je zameniti zagrljaj rečima, on je bazična gesta ljudskog, i ne samo ljudskog, postojanja. On je ultimativni čin, poslednji zaštitni zid koji nas odvaja, čuva od neshvatljive stvarnosti, kao smeh, plakanje ili čuđenje, nastupa onda kada reči više nisu dovoljne, niti potrebne.

Sve ove misli došle su mi posle susreta sa Dženatom Drekovićem, vrsnim fotografom koji je doputovao iz Sarajeva u Beograd ne bi li uradili fotke za sajt Nomad, za koji sam od nedavno počeo da pišem. Kada smo pre slikanja seli da se upoznamo tema je spontano krenula ka problemu autistične dece jer je Dženat napravio ciklus fotografija u Zavodu za zbrinjavanje osoba sa intelektualnim poteškoćama u razvoju (Pazarić, Bosna i Hercegovina). Zanimalo me je to nežno, delikatno bivanje između dva sveta jer je i odnos umetnosti i života nešto slično. Ispričao mi je onda kako se, pre više godina došavši po prvi put u jednu porodicu gde je bio dečak s autizmom, namerno ponašao nonšalantno prema njemu, nije na njega obraćao pažnju, znajući da takve osobe moraju same da te prihvate, puste u svoj svet ili ne, po samo svojim nepisanim pravilima i senzibilnom instinktu. I desilo se nešto što se retko dešava. Posle kratkog vremena dete mu je prišlo i zagrlilo ga. Majka je zaplakala jer ono ni majku često ne grli kao tada nepoznatog čoveka. Ostao je Dženat prisni prijatelj s tom porodicom, dečak je izrastao u mladića.

Pomislio sam da je to i zbog toga jer je Dženatova komunikacija potpuno neagresivna, što je retkost na mačoističkom Balkanu, krotak je u obraćanju iako se iza toga sluti velika snaga i odlučnost, preciznost.

U laganoj šetnji centrom Beograda, prekidanoj fotografisanjem, dok se sunce pomaljalo i brisalo sivi, vetrovit dan, otkrili smo da imamo zajedničke drugove, izuzetne stvaraoce, drage ljude, pisce i pesnike, da odavno živimo u istom univerzumu ne znajući jedan za drugoga; takoreći u istoj kafani, u malobrojnom društvu, sedimo za našim stolom, onom koga obeležava rat i poraće, kao i bezbrižno doba pre toga; da koristimo identične kulturološke kodove, šifre, imamo slična sećanja i asocijacije (Bekim Fehmiu, Pekinška patka, Sport Bili…), da delimo zapitanost nad najobičnijim stvarima, svakodnevnim čudima; rekao mi je Dženat i da moja omiljena plava boja nije hladna boja, naprotiv, ona je vrela, zbog toga je ima na vrhu plamena voštanice, gde je najtoplije, i brenera za zavarivanje, ona je i sloboda, kao nebo, more, i još puno stvari mi je pričao, o crno-beloj tehnici fotografisanja, o prelamanju senki i svetlosti, perspektivi u slici, i praktično, na delu otvorio mi novu dimenziju vizuelnog, svet koji ću od sada početi da primećujem, i u njemu da uživam. Rekao sam mu na kraju da imam utisak da mi je uzeo dušu, po indijanskom verovanju u vezi fotografisanja, ali da znam da će s njom postupati pažljivo, da je predajem u sigurne ruke koje će je odneti iza horizonta.

Posle ta tri sata druženja, međusobnog prepoznavanja, kada smo se vratili na Trg republike i trebalo je da se raziđemo, Dženat me je, na moje iznenađenje, nežno zagrlio, i ja koji sam otupeo u predugačkoj pandemijskoj covid paranoji i distanciranom bivanju osetio sam se kao autistični dečak iz njegove priče; mada je to mogao biti i Dženat, nije bilo razlike među nama.

Dragoljub Stanković