Imam prijatelja, duša od čoveka, pitome prirode, pravog građanina sveta, velikog borca protiv patrijarhata, za prava žena i nemoćnih, punog skrupula, ne znam osobu blaže naravi od njega, saosećajan do zla boga, prema životinjama posebno, na ranu da ga privijete, da nema nebitnu slabu tačku zvanu FK Velež mogao bi da se kandiduje za Dalaj Lamu. Sve je svima oprostio, i onima koji su ga bombardovali četiri godine, uništili mu život, i koji ga još uvek mrze i kleveću, i voleli bi da nastave sa zločinom, sve, kažem, i svima je oprostio, ali kad mu pomenete jednu personu, njemu pena izbije na usta od besa i jada. Koju? Ta ličnost nije čak ni stvarna, ona je apstraktna, konstrukcija, ja nisam znao za nju dok mi ju je on nije pomenuo u još jednom pravedničkom izlivu gneva, vapaju.
Veliki učitelj mog prijatelja Danilo Kiš, koji mu je i otvorio oči za tog izmišljenog zlotvora, na čuvenom mestu slikajući nacionalistu pomenuo je Sartrovog junaka Žila, koji se u društvu ponaša sasvim pristojno i uglađeno ali kada mu pomenete engleski čaj on prebledi i poludi. Sve može ali engleski čaj nikako. Onda kreće njegova tirada o svemu engleskom kao da je to sam centar najveće traume njegovog života, ono što ga najdublje definiše kao ličnost. Možda sam preterao jer moj prijatelj, inače pisac i novinar, operisan je od svakog nacionalizma i širi apsolutno suprotne vibracije, najbolji je i plemeniti angažovik na antiratnom i mirnodopskom planu, međutim, Kišov opis me ipak neodoljivo podseća na njega. I koji je to lik pitate se vi?
To je famozni sveznajući pripovedač. Čini se da je za mog inteligentnog i prefinjenog prijatelja koji je pročitao stotinu puta više knjiga od mene, ma hiljadu, najvažniji kriterijum modernosti nepostojanje sveznajućeg pripovedača. Ima puno definicija modernog pisanja, ali nisam sreo nikog ko ovoliko insistira baš na ovoj. Šta je to moderno, veliko je pitanje. Ili još dalje, a zašto je moderno po sebi nešto dobro? Da li je Džojsov Uliks moderno delo? Da li u njemu pripovedač zna svaku primisao i treptaj u telu svojih junaka? Da. Kako onda to da razumem kod mog prijatelja. Možda njemu Džojs nije moderan?
Ja ne znam šta je i ko je on, gde se nalazi, taj sveznajući pripovedač. On je meni magla, nikada nisam na njega obraćao pažnju niti ga konstatovao u svom čitanju. Samo sam obraćao pažnju na pripovest je li zanimljiva. Književnost nema nikakvih pravila inače ne bi bila tako čarobna stvar, mi i ne znamo šta je književnost. Ne može se postaviti niti jedan kriterijum a da to nije ograničavajuće za nju, nema ga. Zato je ona područje slobode, svaka generacija ponovo definiše šta je književnost. Možda je Kiš uzeo ovaj kriterijum kao bitan za sebe ali to govori o njemu više nego o tzv. istini jer pojma istine u književnosti nema, samo uverljivosti. Sluteći granice poetike i pisanja Kišovog možemo naslutiti zašto je njemu to bilo toliko važno. On je govorio da ne treba izmišljati. A možda nije umeo da izmišlja pa je onda to projektovao na sve koji pišu? Meni je svejedno da li si sveznajući, neznajući, nesigurni ili svesigurni pripovedač, da li izmišljaš ili ne, i koliko, sve dok mi je zabavan, intrigantan tekst koji stvaraš, jezičko tkanje koje mi otkriva neke aspekte i lepote koje nisam sam dokučio, dok si duhovit i nadahnut.
Kad smo već kod definicije modernog sviđa mi se ona koja kaže da je moderno ono što je teško, slojevito, kompleksno, što ne može da se pročita nikada do kraja, a to važi za svaku dobru knjigu i klasika (Miodrag Pavlović). Moderno nije određeno vremenom u kome je nastalo nego u stalnom provociranju našeg uma i duše da na drugačiji način uživaju u delu, ono je uvek sveže makar i posle 2.000 godina, neprekidna svežina sveta (Dušan Matić). Za razliku od toga neka dela koja nastaju baš danas, nemaju tzv. sveznajućeg pripovedača, ali dosadna su i površna. Nisu moderna.
Da ponovim ono što je rekao Vladan Desnica, za mene jedan od najvećih pisaca koje smo imali: da biste bili moderni pišite baš staromodno. Čim krenete da pišete po modi odmah postajete prevaziđeni i anahroni. Pogledajte samo najpopularnije savremene pisce, one koji obavezno imaju ključne reči današnjeg trenutka u svojim knjigama, dosadni su kao šalterski radnici, pišu svi isto, bez ličnog pečata (samosažaljive ispovesti, prerušene sociološke analize). Kao da sve piše jedna ruka, ruka devalvacije pisane reči. Industrija taštine i stalne produkcije, tržišta, uvek novi geniji dolaze i zaborave se za par godina. Mode prolaze, trendovi koje svi jure, ali za mene modernost ostaje kao kvalitet pisanja od pamtiveka.
Danilo Kiš je delimično i sam jurio mode svog vremena, i to bi bila druga tema, zbog toga pisao je slabija dela. Ne može te u pisanju voditi ideja da nešto dokažeš nekom, racionalna, spasiteljska, ma koliko da je potrebna, pisanje je organski proces, kao kad raste nešto živo, drvo, dete, i to mora da dođe i sazreva samo, i pretežno nesvesno. Onda zriju pravi, sočni i moderni plodovi. Ideolozi pišu pamfletske igrokaze posle kojih nam ništa ne ostaje u glavi, ni u duši.
Ajmo ipak dalje u rušenju mitova i idola. Kiš je sveta krava čaršije, naše i svetske, i to govori nešto i o njemu i o toj književnoj čaršiji. Kao i Andrić. Grobnica za Borisa Davidoviča bila je upućena francuskim intelektualcima u vezi njihovog odnosa sa staljinizmom, kao da je njima tada bilo stalo do te kritike, od jednog pisca koji je imao dovoljno građe u svojoj socijalističkoj zemlji da uputi nešto kao poruku svom narodu i puku. Kad se čitaju strašni izvori koje je Kiš koristio da bi napisao ovu knjigu ima se mnogo bolji osećaj, uživa se u tekstu i pripovedanju. Postavlja se pitanje zašto je autor želeo da fikcionalizuje nešto što je već bilo najbolje napisano, iz prve ruke? I još gore, da li se može govoriti o nedovoljnom poštovanju beskrajne patnje miliona kad je sve već uobličeno samo građa za poigrati se, za upotrebni romančić? U Grobnici se vidi da se Kiš i muči sa univerzalnim iskazima, onim koje nalazimo kod pisaca koji su svoju temu sagledali i promislili maksimalno i autentično, kod Kiša su to neke polumisli, filozofija koja nije došla do svog kraja i iscrpljivanja tako da je ne možemo kao apstraktan iskaz uzeti samostalno i kao srž i suštinu onoga o čemu je reč. Nije mu išlo sa mišljenjem jer je sama postavka i izvedba loša.
Bašta, pepeo i Rani jadi su patetična žalopojka, samooplakivanje, izvedeni stilom koji je zato teško i čitati. Traži se u njemu emotivno učešće čitaoca koje nije zasluženo. Da li kod Kiša ima Džojsa i Prusta kao učitelja? Ima. Ali u pitanju je imitacija, želja da se bude kao oni, jurenje trendova kao i npr. tzv. francuskog novog romana, ma šta taj pojam značio.
Danilo Kiš je toliko zatrpan odama i hvalospevima u sekundarnoj literaturi i medijima da se više ne može čitati čista srca, bez te kvazikritičarske naplavine koja služi samo da se zaradi platica i ne dozvoljava da se priđe tekstu kao da je prvi i jedini na svetu jer svaka knjiga je razgovor samoće sa samoćom, intiman. Ja samo tako volim da čitam. Zaglušeno je ono što je stvarno dobro i kvalitetno u njegovom delu, čega svakako ima. Ne znam za iskrena oduševljenja u čitanju Kiša ili Andrića. Uvek je to neko dosadno popovanje. Udžbeničko. Suprotno od toga literatura je za mene najviše zadovoljstvo i područije apsolutne slobode, magije i zanosa. Toga više nema da se čuje javno, samo u privatnim razgovorima, gde se i povukla živa reč i misao.
Sve ovo što sam napisao ne morate uzeti za ozbiljno, to je moj stav, ne moramo se zbog toga razići nego treba baš razgovarati. Razlike u mišljenju su plodonosna stvar. Mene su uvek privlačili glasovi koji su se izdvajali u gomili. Želja mi je samo da svako čita slobodno, bez lažnih autoriteta, i da sam dolazi do suda. Ako mu Prokleta avlija izgleda plošno i papirnato, posebno likovi u njoj, ne treba toga da se uplaši i to da krije, da prebacuje sebi da je glup, nego neka razgovara s nekim o utiscima o knjizi. Ako u pripoveci Zlostavljanje zaključi da je pisac u stvari na strani zlostavljača i sredine ili ako mu je u priči Žena na kamenu baš tzv. sveznajući pripovedač zasmetao kao i prikazivanje unutrašnjeg života žene, neka se pouzda u sebe, a ne u akademske kupusare. Neka misli. Svako treba slobodno da promisli, do srži i temelja, državnom represijom nametnute vrednosti naših palanačkih elita. Nismo u školi i nema profesora i ocenjivanja. Na taj način istančanost i zadovoljstvo čitanja biće veći, istinitiji, oslobađajući. Osloboditi se svega, suština je umetnosti, otvoriti nebo i horizonte, ne robovati ničemu. Čitanje je jedan od retkih preostalih načina spasenja od pustoši nasilnog sveta u kome živimo.