Rođen sam kao rob. I svi drugi oko mene bili su robovi. Učen sam na delu i rečima da za mene ne postoji nijedan drugačiji način življenja, pogled na svet i da još treba da budem sretan zbog svog ropstva. Upijao sam kožom i očima. Trebalo je samo znati ili pre osetiti jer to je dubinska veza, emotivna, organska, utrobna, kome da se robuje. Gospodara nikada nije falilo. Svaki rob instiktivno, ženski, hoće potpuno da se preda pravom i moćnijem, komandantu, da mu ustupi savest i svest na bezuslovnu upotrebu. Onda će uživati sva svoja ograničena dopuštenja, biće siguran, ušuškan pod okriljem jačeg. U suprotnom rizikuje da nema više nikakva prava, da potone u haos i bude stranac u sopstvenoj porodici, čak i narodu, a taj užas se nije mogao ni zamisliti a kamoli probati da se ostvari.
Bio sam rob svog stomaka, roditelja, škole, požude, države, birokratije, tim redom. Nisam verovao da mogu da se oslobodim. Čitao sam u mladosti budističke spise ali želja je uvek ostajala kao ono što drži u lancima. Odlagao sam dolazak slobode, bila mi je potpuno strana, kao hladan vetar u ledenoj noći. Nalazio sam opravdanja i izgovore da još malo, neko vreme, godinu dve, budem pokoran.
Moje telo čeznulo je da bude iskorišćeno, manipulisano, instrumentalizovano, pasivno, saterano pred svršen čin, fatalistički, primorano da bez izbora pohrli u ono što mora da bude, magično su mi zvučale te reči, glagol morati posebno, kao san, hipnoza; dakle bivalo je usmeravano u određenom, striktnom pravcu, zavisno od okolnosti i onih koji i neverbalno naređuju i ne moraju ni da upotrebe snagu, ovlašćenja, toliko su taoistički silni, a još bi ponajbolje bilo da taj smer vodi u smrt jer bi to bilo oslobođenje, jedini način da se do njega dođe. Nešto u dnu mene, najtiše i najdalje, ipak je želelo raskidanje s moranjem, makar i u ekstremnom obliku samouništenja.
Borbe protiv determinizma vodio sam i na apstraktnom planu kroz diskusije s prijateljima, morao sam da ukinem moru makar u spekulativnoj sferi tako da je tu ona, u prednjem režnju ispod čela, grizla svoj rep kao aždaja, postajala uromoros, stezala i davila svet lobanje, poput kosmičkog pitona.
Ali opet, u praksi, tako sam bio programiran i dresiran, fomatiran da sam sladostrasno uživao u prisili nad sobom i nalazio zadovoljstvo da se iznutra još više kidam i teram da radim ono što mi je bilo odvratno ili bolno, što me je mučilo i razaralo, da premašim očekivanja terorišućeg autoriteta, s osmehom na licu da otrpim i više nego što treba. Nalazio sam slobodu u tom pojačavanju, intenziviranju patnje jer to je bilo samo moje delo, umetničko, sve bi dobilo novu, još jednu, višu dimenziju za koju sam samo ja znao, bio njen stvoritelj i gospodar, video je najsurovije u nutrini koja se raspinjala, izgaranje bi poraslo na kub toliko da sam se dugo čudio koliko mnogo čovek može da podnese, da bude u beznađu i kriku, a da to niko ne primeti, i da se on ne razboli, ne dobije čir, rak, herpes, bilo šta organsko od preplavljenosti kiselinom i žuči koje razjedaju tkivo, i da tako, na prvi pogled krotko, živi s bližnjima kao da je sve u najboljem redu.
Našao sam kasnije kod Brodskog priču o logorašu koji nastavlja da cepa drva dalje, do uveče, ne samo onoliko koliko je traženo, dok ga drugi robijaši zapanjeno gledaju i tako prevazilazi svoje dželate, nadrasta situaciju, pravi svoj prostor. Tu je pesnik, obraćajući se američkim diplomcima, govorio o sebi.
Prostor bola bio mi je najličnija stvar, on me je definisao, bio moje ime i prezime, tajna o kojoj nikako ne smem ništa reći svojim mučiteljima, roditeljima jer bih je oskrnavio. Oni, kao generacija rasla i formirana u stabilno i progresivno vreme, ni u najluđim snovima ne bi mogli da zamisle ni delić pandemonijuma otvorenog u meni.
Vatra u kojoj sam goreo i od njene jačine nekada padao u nesvest nije smela biti pokazana, čuvao sam je poput najvećeg blaga jer je širila moju introvertnost, ma koliko to bilo neprijatno.
Prihvatao sam sudbinu kao dar a ne kao kaznu, čitao Kjerkegora koji je pisao da uvek treba očajavati, išao do kraja horizonta samosatiranja misleći da ću možda tako doći negde, u neku zemlju gde prestaje svet kao vražja igranka u pustoši duše, rastrzanje i gde sedim na ivici livade gledajući u sunce, po prvi put lagan i rasterećen svega, ogromnog bremena koje me je gnječilo i gušilo do izbezumljenja. U stvari bio bih izgubljen da nije bilo bola, ne bih znao ko sam. To bi bio i najkraći opis moje mladosti.
Od detinjstva živeo sam kao rascepljena ličnost, ponašao bih se kako sam mislio da drugi žele da me vide dok je u meni bio pakao, skalpelom kroz meso izrezana podvojenost, otvarao se ponor između onoga što jesam i onoga kako izgledam. Mislio sam da nikada neću dosegnuti do svog lika kako ga vidim iznutra, nežno, lelujavo, drhtavo, izboriti se, izaći iz trule ljušture i uspeti da spojim spoljašnje i unutrašnje, makar i slabom vezom.
Moje telo bilo je lutka kojom sam koncima krvi upravljao iz srca i mraka paranoje, mozak je radio ludački da ne bi bio otkriven ni najmanji znak činjenice da se užasno pretvaram, najčešće sam se smejao i kezio baš kada bih bio beskrajno nesrećan, maska je bila savršena, srasla s licem, šavove sam samo ja mogao da naslutim i zato prikrijem.
Svakog me je bilo strah i zbog svačega grizla savest.
Koliko sam puta šetao Knez Mihailovom i molio Boga da ne naletim ni na koga poznatog, da me niko ne primeti, osećao sam se nedostojnim pred drugima, neintegrisan, bez zanimanja, ličnosti, raspršen kao magla, bio sam ništa, hodajuća otvorena rana, povredljivost, slab da podnesem i jedan gram tuđe supstance, a kada sretnete čoveka morate biti neko, reći nešto; našao bih se u bolnoj, psihotičnoj atmosferi anksioznosti da sam jedva čekao da se vratim kući u svoje toplo ništavilo.
Nisam smatrao da imam pravo da živim, začudilo bi me to uvek ponovo, fakat da postojim iz dana u dan i da me drugi vide i čak uvažavaju. Svi su tu činjenicu uzimali zdravo za gotovo, podrazumevali je a ja sam zblanut nad svojom osobnošću i okolinom, stajao sa strane i govorio sebi: „Bože, ja sam ovde, krećem se, zauzimam mesto u busu, na ulici, totalno nezasluženo, kao najgori čovek, gnjida, a mogao bih i da ne budem, čudo je da me ima a još veće da me jednom, možda već sutra, biti neće, nikada više.“
***
Danas kada se osvrnem na sve te godine, veći deo života koji još traje u tragovima, čini mi se da je sve to bilo iskušavanje slobode. I šta bi to bila sloboda? Ponajmanje su slobodni vlasnici naših života, zlikovci i političari, slavni, biznismeni, a o ekonomski nižim slojevima da i ne govorimo. Sioran je pisao da bi se odmah ubio kada ne bi imao mogućnost samoubistva, ono je garant slobode, sedativ i uteha. Milan Milišić je tvrdio da je sloboda unutrašnji osećaj, a ne spoljašnje stanje, ma kakvo ono bilo. Sloboda je ono što mi ne možete oduzeti a ne ono što ćete mi pokloniti, doneti na tacni, kako to zamišlja puk, dok strepi i trese se očekujući oslobodioca. Kao da rušenjem dežurnog autokrate, uzurpatora vlasti, bez promene u glavama može da dođe do neke slobode u društvu. Uglavnom nema slobodnih, niti mislećih, ja znam samo nekolicinu. To su oni koji su se izborili s intimnim i zajedničkim demonima ponajviše kroz kulturu i empatiju, razum i jednostavnost osećanja, prostodušnost.
Emocije su tlo po kome hodamo. Ako one nisu korumpirane postoji nada. Ja sam svoju šansu iskoristio iako sam bio uronjen, potopljen u nametnuti ropski mentalitet, preovlađujući čemer kukanja i samosažaljenja. To je i najveći uspeh u životu, osloboditi se svega, biti veseo i lak, širiti to na druge kao ljubav koja ne traži ništa a daje sve.