Lokalni bardovi
Kada sam počinjao da piskaram u dubokoj srpskoj provinciji svi manje ili više poznati književnici su mi izgledali kao nedostižni bogovi i magovi reči. Mislio sam da su oni sigurno hiljadu puta zaslužili, bili vredni da se pojave u novinama, na TV, pregalački se posvećujući najidealnijim snovima i aspiracijama, uvek imajući šta da kažu, a govorili su tako da se čitav kosmos neizrečenog slutio iza, nijedan medijski prostor koji bi im bio dat ne bi bio dovoljno velik da sumira svu njihovu genijalnost jer zašto bi baš oni stalno, godinama, upućivali svoje reči nama, prostom puku, ako ne zbog toga što imaju šta da prenesu u najstrožem i najneophodnijem smislu, posebno onima koji još razvijaju svoja majušna krilca u stvari koja se zove literatura, u čitanju i pisanju.
Lokalni bardovi u Jagodini mog detinjstva bili su kao ukleti pesnici koji poseduju neka ezoterična znanja, svi su se međusobno tapšali po ramenu, kao znak raspoznavanja nosili šešire i šalove koji su ih markirali kao persone, zavitlavali se i podjebavali s dozom oholosti i prepotencije što je ulivalo beskrajno poverenje u to da tačno znaju šta rade u svojoj izuzetnosti, nije mi tada padalo na pamet da su u pitanju budale i sive eminencije ništavila.
Ja sam bio na samom početku, srednjoškolski žutokljunac, a oni su već pozavršavali fakultete, erudicija im je bila nesaglediva i još su bili slobodni da se dalje usavršavaju, banče, podržani od društvenih institucija, neopterećeni obaveznim radnim vremenom i zadacima, dužnostima, bili su slobodni kao duhovi koji u groznici epifaniziraju pred mojim očima i nestaju u dimu bircuza pokazujući svima koliko su nezamenjivi i dragoceni, unikatni i epohalni.
Imali su svoj jezik i interne šale poput tajnih društava i osećao sam da bih morao dosta da se potrudim da bih im se umilio, ali nisam znao kako, ne bi li me pustili u svoj kružok, upoznali sa ritualima i inicijacijama, obredima prelaza, da bih postao jedan od njih.
S druge strane bilo mi je nešto odvratno u njihovom komešanju i likovima. Širili su miris ustajalosti i mrtvila baš zbog toga jer su se non-stop trudili da budu beskrajno duhoviti.
Kao da je trebalo da zakoračim u hladnu raku ali bi me kasnije sačekalo zadovoljstvo, mada nisam znao kakvo. Sve je mirisalo na groblje ideja, iluzija, snova… jer oni su se ponašali kao da su sve prokužili, prokljuvili, otključali bravu univerzuma i sada se samo kupaju u blatnom otkrovenju, roktali su poput svinja u tesnom oboru. Bili su ribe u vodi i bubrezi u loju. Kada bi nastupali pokazivali bi i svoju uzvišenu i tankoćutnu stranu. Posle bi se opustili i razdrljili, uz piće za stolom.
Beogradski žreci
Preseljenjem u Beograd došao sam u dodir s prvom ligom spisatelja i poeta, s elitnim literarnim krugovima, sa onima kojima su se ovi u malim mestima klanjali do zemlje i ljubili stope kad dođu u posetu. Svaka reč beogradskih literata vredela je kao suvo zlato i biserje na palanačkim promocijama u njihovu čast. Znalo se ko ima privilegiju da im bude pri ruci, u blizini sunčanog gorostasa, dok bi drugi obigravali okolo i smeškali se snishodljivo. Postavljali bi pitanja kao ustreptali školarci, balavili na svako slovo odgovora, zahvalni da ih je primetio bog Ra, što znači da je makar za trenutak zlatni zrak njegovog pogleda pao na njih i obasjao podzemnu dušu željnu priznanja. Dušica bi se ubrzo vratila svome mraku ali bi kasnije danima i mesecima ponavljala i analizirala svaki detalj komunikacije s uzvišenim gostom, i rasla od ponosa.
Sanjali su da im makar jedna pesmica bude objavljena u časopisu koji je izlazio u nepreglednom glavnom gradu a u čijem je uredništvu, zevajući i blazirano, čačkajući istančani nos, sedeo visoki posetilac te večeri. Njemu je najveću iskrenu pažnju obično privlačio dekolte ili šlic na suknji prpošne voditeljke programa ili ektravagantne dame iz prvoga reda. Bila je to prava ilustracija sukoba dionizijskog i apolonijskog u čoveku. Mislio sam: koliko li su onda ovi u metropoli veliki! Diskretno i polako sam im se približavao prateći književni život iz autsajderske pozicije znajući da sam stigao do vrha, da nema dalje, fasciniran činjenicom da na ulici svaki dan srećem taj krem kremova intelekta, akademike, pokretne biblioteke i mudrace, dvostruke i trostruke mozgove, znalce više živih i mrtvih jezika, gromade, i to ja, koji se još uvek davim u pitanjima šta uopšte raditi i zašto, čemu sve, dok su oni to odavno rešili u svojim knjigama, objasnili na predavanjima i bili na sigurnom putu prosvetljenja za razliku od mene, bubice u tami neznanja i očaja, mršavo talentovanom i izgubljenom pojedincu, možda i ludaku, samoubici, koji će teško sročiti nešto i približno kvalitetno, da ne kažem briljantno poput njih.
I u Beogradu su neki nosili neobične šešire i šarene šalove ali sa više dostojanstva, i to i po lepom vremenu kao da su prehlađeni pa paze na svoje nežno zdravlje, štite osetljivost i finoću na estetski način, nonšalantno, čuvajući se za sve grandioznija dela i poduhvate. Poneko je imao lulu koju je znalački otresao i punio, s prezirom prema običnim pušačima a kamoli nepušačima, otpuhujući krugove dima koji su malarmeovski prizivali svet čistih formi, kristalne jasnoće i matematičke preciznosti.
Oni najveći i najcenjeniji imali su sasvim osoben stil i oblačili se, na primer, kao Šerlok Holms iako bi delovali smešno, čak groteskno kao i njihovi stihovi, u tim privatnim uniformama, u kojima su možda i spavali i prali ih ne skidajući se. Eto, možda se može razumeti taj koji se oblačio kao slavni detektiv, jer on je u socijalističkom periodu bio saradnik službi bezbednosti, što ima veze jedno s drugim, spojio je zadovoljstvo i posao, bio žigolo UDBE, a tek sam mnogo vremena kasnije saznao da je pozicija državnog pisca važila za ekstremno moćnu decenijama unazad.
Otmenost patnje bila je ključna sintagma tih godina, što znači: zamišljena, ozbiljna i stradalnička poza, elegancija jednog duha koji je svedočio velikim katastrofama čovečanstva i iz toga izvukao dubokoumne pouke, koji je i sam prošao golgotu, dugo i čemerno ali je ipak sačuvao iskru nade i ozarenja i kada mu je bilo najteže, u zatvoru, ludnici, ratu. Skoro da sam priželjkivao da se i meni nešto tako desi, makar u minijaturnom vidu, jer je moj život bio udobna malograđanska rutina sve do kraja osamdesetih godina. Nisam znao šta znači reč otmenost, u našim balkanskim okvirima, osim kao modni stil.
Upoznao sam i sloj pisaca koji su se identifikovali s tzv. narodom, nosili su se skoro ofucano, nezgrapno, kao za po kuću, razgaćeni u patofnama, bez i malo šlifa, ličili na neke gedže i đilkoše, i tako pokazivali svoju pripadnost tzv. neobrazovanim ljudima, bili njihovi samoproglašeni glasnogovornici, očevi i oci nacije. Ništa ih nisam razumeo jer su govorili nepovezano, kao da nemaju dana škole ili su pijani, dok bi na poneku njihovu rečenicu slušaoci oko mene reagovali oduševljenjem. Bio je to, kao i kod prethodno pomenutih mučenika i martira, neki ozlojeđeni govor, ljut i željan pravde ali sada samo za Srbe ma gde oni bili. Nekakvo predačko znanje koje nisam dobio ni genski ni intravenozno.
S obzirom na književne, metafizičke i povijesne pretenzije zajednička im je bila i omnipotentnost, kružile su priče o njima kao o velikim ljubavnicima, neodoljivim grubijanima, žene su padale pod njih i u njihovim knjigama kao klasje i topile se u predavanju luciferskim zavodnicima, mačo tipovima, alfa i beta mužjacima, koji bi po celu noć pre toga pili u smrdljivoj kafani i recitovali Jesenjina i Okudžavu, nikada se ne umorivši od bančenja i seksa, a u međuvremenu rovali su po bibliotekama i završavali svoju novu knjižicu u duhu francuskog novog romana koja će skoro sigurno dobiti NIN-ovu nagradu. Bili su toliko široki duhovi da su spajali u sebi logore i orgije.
Paradoksalno, javna impotencija bila je rezervisana za najmlađe koji su se zvali postmodernisti, i oni mi takođe nisu bili jasni. Što sam više slušao i čitao o tom pravcu manje sam znao, sve neke trice i kučine: kolaži, izmišljeni rečnici i narodi, simulakrumi, citatnost, metasvest, teorije zavere, svejednost, umor, apatija, beskrvnost, dečica se igraju velike literature, sve može, nema granica između fikcije i stvarnog, tekst postaje svet: Hazarski rečnik, Sudija Dimitrijević, Fama o biciklistima, Fras u šupi, U znaku ribe, sve mi je to bilo bledo, papirnato ali kada drugi kažu da je to nešto najbolje od mlađih uzimao sam to zdravo za gotovo. Tragao sam za slikom svoje epohe i dobio neodgovorno i neobavezno žvrljanje. Sada vidim da se radilo o sutonu jedne kulture.
Kada bih prisustvovao književnim večerima uvek bi me pratila misao, osećanje, da na mestu, u prostoru u kome se upravo promoviše poetika ovoga ili onoga, ima u tom trenutku najmanje poezije na svetu – u kosmosu. Više ju je bilo u pokretu neke žene na ulici koju bih ugledao dok je kritičar mleo suvoparne fraze ili autor čitao visokoumne neslušljive vratolomije, u detetu koje se igra kod fontane, na pijaci, u očima starice, letu ptice, cvetu, sirovom komadu mesa, bukvalno u svemu samo ne u rečima koje slušam o njoj a ja sam samo zbog nje i došao. Kao da me je neko potopio u vodu i ne mogu da dišem a poezija je taj vazduh koji mi treba. Shvatio sam da su najveći promoteri poezije njene najveće ubice. Isto je važilo i za prozu. Slučajni prolaznik imao bi više da kaže jer je bio živo biće, ovo su bile neke ljušture i grobari, paraziti.
Trebalo je imati snage i vere da pojam književnosti koji sam imao a koji nikakve veze nije imao sa onim što čujem u oko sebe, sačuvam kao onaj pravi. Pisci i pesnici koji su ga propovedali bili su odavno mrtvi, tu mislim na našu međuratnu literaturu. Oko sebe sam video samo prozirne senke, prikaze koje su glumile ljude od pera, i dugo mi je trebalo da otkrijem i raskrinkam sve njihove obmane i niskosti.
Uglavnom, na kraju nije ostalo ništa, osim nekoliko imena iz čitave bivše zemlje. To je uvek i bio sasvim dovoljan broj najboljih sa ovih prostora.