U znak zahvalnosti Vasku Ž. i ekipi
Imao sam nedavno, po četvrti put u četvrt veka, intervenciju ugradnje baterije pejsmejkera koji je elektronski bič božji za moje lenjo i melanholično srce, obolelo od weltschmerza. Ono bi se najradije predalo, uvenulo, raspršilo u ništavilu i zaboravu ali mu moćna tehnologija kardiohirurgije ne dozvoljava da ostvari svoj mračni san. Bič prolazi kroz moje grudi i vrhom pecka, ubrzava tople damare što daje životnost i radost telu i umu. Eto, neki žive posthumno.
Desilo se to baš na Sv. Iliju gromovnika, 2. avgusta, i to sam doživeo kao dobar znak. Da bi čovek normalno funkcionisao potrebno mu je bar 60 srčanih otkucaja u minuti, nešto ispod toga nastaju problemi i nestaje snaga, noge bole posle malog uspona, malaksali ste i uspavani, koncentracija slabi, na putu ste da postanete asparagus. Mnogo ispod toga pada se u nesvest, san i u komu. Desilo mi se pre dvadeset i kusur godina da sam u trenutku, hodajući ulicom, pao u san ali sam se odmah i probudio pre nego su mi se noge odsekle. Zateturao sam se i znao da nešto veliko nije u redu sa mnom. Jedva sam se dokopao gradskog autobusa. Ta krv koja kola mozgom i udovima ne sme da kasni, ni u sekundama. Koliko je onda čovek krhko stvorenje. A misli da je gospodar svemira.
Imati mali računar ispod kože jer to spasava život, da li je to poraz ili pobeda? Ovo drugo. U mladosti i zdravlju mislio sam da je sramota. Baterija pejsmejkera traje obično od sedam do deset godina, nekada više nekada i manje, u zavisnosti od vrste jer svako ima svoju dijagnozu kojoj je prilagođena ta čudesna naprava. Neke rade bez pauze dok druge po potrebi samo dopunjavaju ritam srca, uskaču kad treba. Moja je non-stop, potpuno sam zavisan. Pri uzbuđenju i naporu te spravice pametno pojačavaju gas. Možemo se prepustiti zadovoljstvu. Napisaću, ako već i nisam, i novelu: „Ljubavni jadi i erotske sanjarije jednog kiborga“.
Kada se pejsmejker potroši on je programiran da održava minimalni broj otkucaja potrebnih za život, neko vreme, do zamene baterije. U tom stanju, sa 54 otkucaja, javljaju se navedeni problemi, život staje, osećate se izbačeni iz njega, sedite na klupi, ležite u krevetu, vučete se kao mladi starac a sve druge vidite kako trčkaraju, laki i puni energije. Ponovo ste, u ovom sučaju ja četvrti put udaljeni iz društva, ekskomunicirani, zaboravili ste, uljuljkali se u iluziju da ste kao drugi, osećate da ne možete postojati bez medicine, da ste kiborg, Marsovac, stranac, kandidat za grob, živi leš i da to niko okolo pod milim bogom ne primećuje osim vas. Gledate film života ali vas nema u njemu, kao do tada. Tonete u bioskopski mrak.
U tim danima i trenucima želite samo da vam opet prostruji krvi jer ona je tu, i mišići su sasvim u redu, tkiva, mozak, ali nema benzina da pokrene mašinu. Hrlite s radošću pod nož hirurga jer znate da će vas to vratiti u život, ovako ne vredi živeti, vegetirati, mučiti se i noću i danju, biti teret sebi i drugima. To nema cene. Sve vaše brige oko novca, sitnih gluposti, književnosti, svetskih kataklizmi i ratova nestaju jer i vi nestajete, nema ko da brine. Vidite pravu vrednost postojanja, osećate zahvalnost za svaki minut bivanja i za susrete s drugima.
Istog dana kada sam primljen u bolnicu bio sam na programu, sišao sam u operacionu salu kao kod starih drugara gde mi je sve poznato i očekivano. Ljubazni bolničar me je priremio za intervenciju a onda je došlo nekoliko sestara koje nisam mogao da vidim jer sam već ležao. Na kraju se pojavio i doktor, dok su svi poslovali oko mene i na meni. Bio je to neki duhoviti mlađahni Crnogorac koji se toliko dobro šegačio sa svima, zadirkivao ih, pevao blesave narodnjake pomerenim glasom, dok me je sekao, pritiskao i zavrtao bateriju ispod ramena da sam morao da se suzdržavam od grohotnog smeha. Anestezija je bila lokalna. Imao sam utisak da prisustvujem stand-up nastupu urnebesnog tipa. Zahvalio sam mu se na tome kad smo kasnije u toku operacije razmenili nekoliko reči. Pitao me je a šta ja radim. Rekao sam mu da sam i ja stand-up komičar, samo što pišem. I da svakog svog doktora stavim u kolumnu. Oduševio se na način koji je mogao biti i potpuno ironičan i rekao da pišem o njemu i to pod obavezno, da je to zahtev, nalog od njega, inače…
U sobi gde smo bili smešteni desno od mene ležao je vrlo mlad čovek koji se onesvestio na prijemu pa je odmah operisan, ugrađen mu je pejsmeker po prvi put. Bio sam prisiljen da na javnom servisu gledam celovečernju odu i neviđeno idolopoklonstvo prema najvećem Srbinu na planeti koji je igrao i dobio još jedan osvetnički meč za Kosovo ravno i to na Olimpijskim igrama. Zabavio sam se i u sebi kikotao jer nisam smeo glasno. Predstavnik mladih, kolega pacijent, rekao mi je tada da Đokovića mrze jer misle da su Srbi genocidan narod. Eh, otrovana mladosti.
Levo na krevetu bio je vrlo star čovek koji je zbog dijabetesa pio lek ozempik od koga je strašno smršao ne želeći to, za razliku od globalne histerije za ovim lekom kod poznatih i zdravih ljudi. Dobri starčić mi je rekao da kad se pije ovaj lek hrana ti se gadi, posle prvog zalogaja.
Pored njega pomalo unezvereno virio je ispod čaršafa sa drugog kreveta mlađi čovek koji kada mu je sestra rekla, previjajući ga, da pomeri malo genitalije, nije znao o čemu mu ona to priča, gledao je belo. Prasnuo sam u smeh. Kasnije je bez podrške ustao brže nego što je trebalo da ode do wc-a i u povratku se srušio udarivši malo glavom u zid. Pritisak čoveku naglo pada kada posle dugog ležanja brzo stane na noge. Treba sedeti neko vreme.
Najdalje je ležao jedan Ličanin, stariji, časna ljudina, nesalomivog karaktera. Njemu je tehničar koji nam je podešavao televizor, procenivši ga posle par pitanja, rekao da je on, Ličanin, tip čoveka koji kada se negde pojavi da se ima osećaj kao da je šerif ušao u kafanu na Divljem zapadu. Sve su oči uprte u njega, markantnost, graviracija ličnosti je jaka i kako reče pesnik on bi mogao da kaže: „Moje ime ovdje odsad znači pravda“.
Nešto takvo je bio i moj doktor, samo njega nije pratio strah nego vedrina. Naravno, sve ovo pišem jer sam mu obećao da ću mu poslati kolumnu, ne bi li on bio i dalje dobar sa mnom na kontrolama i dalje. Kada je čuo da sam objavio i knjige, izlazeći iz sobe, rekao je da za nekoliko meseci očekuje i knjigu u kojoj će se naći kao lik, inače…
Moj hirurug je dakle bio od onih ljudi koji šire optimizam, veru u racionalnost, širokog srca i osmeha, koji su vrlo profesionalni, ulivaju poverenje ali donose i atmosferu zezancije i opuštenosti sa sobom gde god da se nađu jer prosto drugačije ne mogu, kao da su opsednuti, imaju višak duha i inteligencije, empatije, i nevezano za struku, pa to rasipaju nemilice na dar svima. Da li je to možda i odbrana od sopstvenog mraka u to ne bih ulazio. Mislim da se radi o specifičnom crnogorskom temperamentu i kreativnom, čak umetničkom mentalitetu, jer imam prijatelja, sjajnog pisca iz Budve, koji je ista vrsta spadala i žive neukrotive naravi, samoironičnog ega, kontraš, koji sve okreće naglavce i čije su šale takođe brze i intenzivne kao munje svetoilijske što ludo paraju nebo lobanje. Doktor me je neodoljivo podsetio na prijatelja, imao je čak isti ton i boju glasa, kao da to ide u paketu s opisanim senzibilitetom i ćudljivošću koja ustvari krije velikodušnost, zato sam uživao i opustio se na strašnome mestu.
Sutradan sam izašao iz bolnice sa punom baterijom, obnovljene snage. Nisam morao da idem na more da bih je napunio nego samo do božanskih električara u belim mantilima. Hvala im do neba, rade najplemenitiji posao.