foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Izgubljen u rodnom gradu

Posle više od dvadeset godina posetio sam rodni grad, malenu Jagodinu, i u dva dana uspeo triput da se izgubim u njoj.

Godinama sam maštao i zamišljao kako će mi biti kada ponovo prođem ulicama i stazama dečaštva, bilo je to prejako osećanje kao da ću na javi zakoračiti u san, naći se u njemu bez prelaza jer prošlo je toliko vremena da se stvorila aura koja mi nije dozvoljavala da prihvatim prosto postojanje tih nekoliko mesta koja sam hteo da obiđem. Sećanja su bila jača od realnosti.

Imao sam i „neraščišćene račune“ s gradom jer dolazim potpuno drugačiji, preobražen, i sada je trebalo verifikovati tu metamorfozu. Otišao sam još pre rata 1986. godine kao perspektivni mladi matematičar, prirodnjački um, optimističan a vraćam se kao pjesnik sutona i sumraka, obremenjen užasima devedesetih koje su me formatirale, temeljno sam promenio naelektrisanje moždanih sfera: u čitavim regionima pogasio sam svetla i zalupio vratima iza kojih truli i raspada se gvožđurija prvobitnog „ja“, jer odavno ne mogu da rešim ni najprostiji zadatak, nemam više tu vrstu inteligencije, dok sam u drugim oblastima uždio vatre, napravio sklonište, tamo gde sam ranije mislio da nema bog zna čega vrednog, u teško uhvatljivom erosu jezika, govoru, mišljenju, pisanju, u čemu mnogi veruju da su, samom činjenicom rođenja i znanjem trideset slova, skoro pa genijalni. Elem, svako detinjstvo je mit i ja sam krenuo da se obračunam s njime, da ga svedem na razumnu meru.

Kada sam izašao iz autobusa nisam mogao da verujem da sam stigao iako je udaljenost samo nešto više od stotinu kilometara od Beograda. Prošao sam odmah pored crvene zgrade koja je blizu stanice, pogledao prema prozoru i terasi na sedmom spratu kao da ću tamo videti sebe nekadašnjeg, između petog i osmog osnovne. U tom trenutku oko mene nije bio vazduh nego nekakva prozirna tečnost, žitka masa kroz koju sam gledao kao kroz plodovu vodu, nisam mogao da prihvatim da sam tu gde jesam i da to mogu da dodirnem, toliko se sve skamenilo.

Ushićeno sam prolazio uličicama kvarta prema središnjem trgu i zapanjen uviđao da se u njima ništa nije promenilo, a i zašto bi?

Polako sam se spuštao u realnost. Snovi su se raspršili. Ono što ih je razduvalo, razlomilo kao sekira tanku koricu leda, bilo je i nekoliko novih građevina. Najveća i najodvratnija bila je garaža u samom centru koja kao da je pala s Marsa poput olupine ogromnog ružnog sivog svemirskog broda, zakrčivši potpuno veliki parking između moje osnovne škole i nekadašnje nove robne kuće. Čist zločin nad urbanim jer nestao je prostor, nebo, u kome se disalo, gledalo i kojim se trčalo, a sve zarad nečije brze i sigurne, velike zarade. Cela Srbija je danas u tom fazonu. Patriote je ubijaju i sišu. Nisu se potrudili ni da železnu sklepotinu malo ofarbaju, upriliče, npr. iscrtaju grafitima, humanizuju.

Sutra ujutro otišao sam do gradske biblioteke i poklonio im svoju poslednju knjigu. Prethodnu su imali što me je prijatno iznenadilo. Bibliotekarka mi je rekla da će me staviti u Zavičajno odeljenje. Pobunio sam se u trenutku se osetivši kao da sam odavno umro, hteo sam da moja knjiga bude dostupna svima, na opštem pozajmnom odeljenju. Rekao sam joj: „Nemojte, nisam još postao Miloš Crnjanski.“ Ipak sam na kraju dao dozvolu da oni odluče. Crnjanski je govorio da se zavičaj bira, i on ih je imao nekoliko. Najbolji su oni koje sam izabereš. Shvatio sam da sam prevashodno iz smrdljivog i ludačkog, histeričnog Beograda.

U Jagodini teče drugačije vreme, sporo, svuda se stiže, sve je blizu, nema puno semafora na raskrsnicama pa šoferi bez trunke nervoze, strpljivo čekaju pešake da pređu ulicu, atmosfera je lagana, opuštena kao da je sve propalo i ne može se više ništa učiniti ili kao da je sve potaman, po meri čoveka. Za turiste je to pravi odmor ali za žitelje verovatno izvor dosade i monotonije. Glavna ulica se leti posle osam uveče zatvara tako da je milina šetati bez buke i opasnosti od auta. Grad pripada ljudima, ne vozilima. Na šetalištu se organizuju besplatni koncerti dok vas sa svih strana vrebaju banke, poslastičare, pekare, trgovinski lanci, poznati brendovi, praktično potrošački raj za one koji imaju: srpska tranziciona palanka kao što je to odavno postao i Beograd.

Idealan društveni život se u Srbiji od strane vladajućih struktura zamišlja kao vašar, panađur za narod bez ikakvih ličnih karakteristika, samo nek se krka, nek je šareno, kalorično i glasno, vrišteće, lizalice, sladoledi, viršlice, kuvana rakija, pečenje, i Guča i Exit, a sve okađeno crkvenim neprikosnovenim autoritetom koji je smenio socijalistički, i eto Srbijice Koštunice koji cupka uz Cecu, legalizam zločina i beg od civilizacije, jednom rečju ispod te hedonističke slike vreba ekstremno nasilje ako ukažete da bi nešto moglo biti i drugačije, ili se ne daj bože zapitate o žrtvama devedesetih: samozaborav je državni projekat zarad daljeg bogaćenja ratnih i poratnih elita.

Posetio sam Rusko groblje, šumoviti brežuljak nadomak grada na čijem se vrhu nalazi grobnica 1.170 boraca Crvene armije palih 1944. godine za oslobođenje Jagodine od nemačkih fašista. Nisam mogao kao nekada da se spustim do svog prvog stana jer nema više padine, čistine kojom smo se sankali i penjali, sada je tu gusta šuma kroz koju je prorezano betonsko stepenište. Prešao sam oronuli kameni mostić preko reke Belice i opet se uverio kako se ništa nije promenilo od stare infrastrukture, samo je propalije jer u ovoj zemlji kada se nešto napravi to više niko ne održava. Čitam da je negde u Nemačkoj obeleženo svako drvo u gradu, eh. Mi ni naše mrtve, stradale ne popisujemo. Hajdučija. Ljudski život je najjeftinija roba umesto da bude najvrednija. U SFRJ se bar govorilo: Čovek je naše najveće bogatstvo.

S druge strane sreo sam divne ljude, kao taksistu Dragana koji je ispoljio fascinantnu količinu empatije čuvši moju priču o dolasku u rodni grad posle toliko godina. Zajedno sa mnom se divio i čudio, iskreno iako me vidi prvi put u životu. Ljudi, posebno u malim mestima, gladni su i žedni duhovnih sadržaja i smisla, i kada na njih naiđu pokažu svu širinu i dubinu osećajnosti, rezoniraju s vama. To je dirljivo i dragoceno, neprocenjivo.

Preciznost je osobina koju puno cenim, samo je ona potrebna da bi se dobro pisalo, tu je ostala poveznica s matematikom. I šta sam doživeo? Prvo sam se samouvereno kretao gradom misleći da tačno znam kuda idem ali sam ubrzo shvatio da se u mojoj glavi sve razlilo i zamaglilo, a problem su bili i novoizgrađeni objekti koji su zaklanjali pogled na reku. Doživeo sam potpuni slom u nečemu što sam mislio da mi je jača strana, orijentaciji, zalutao sam u malešnom mestu u kome sam živeo do petnaeste godine. Kada me je prošao bes priznao sam poraz i ušao u prvi taksi. Ti nisi odavde, rekoh sebi, opusti se.

Nikoga poznatog nisam sreo i ne znam ni kako bih prepoznao lica. U odlasku sam svratio da vidim iznutra ulaz svog stana. Nisam mogao da uđem u zgradu i videvši me tako uzvrpoljenog jedna od dve nepoznate žene koje su stajale pored pitala me šta trebam. Objasnio sam. Ona reče smeškajući se: „Da li se sećate Aleka?“ „Aha, to je bio onaj panker što je sa svojom društvom nas malo mlađe maltretirao na terenima, lupao nam čvrge i uvrtao kožu na rukama, davao indijansku vatru“. „Ja sam Alekova žena“, sa još većim osmehom predstavi se ona. Bila je vrlo inteligentna i otvorena, izuzetno prijatna sagovornica u svakom slučaju. Tražila je da joj kažem ime. „Pa kako je Alek sada, je l’ se, hm, upristojio?“ pitah polušaljivo. „Ja sam ga uredila, to žena jedino može“. Na kraju sam joj rekao da mu prenese da mu je sve oprošteno. Moj stariji brat imao je fizički obračun s njim u liftu iz čega je Alek izvukao deblji kraj dobivši udarac u stomak. To mu je sigurno ostalo u sećanju, mene svakako nije zapamtio.

Sve u svemu kratkim boravkom u Jagodini razrešio sam nedoumice, ispraznio nagomilani elektricitet i oslobodio se aveti prošlog videvši da tamo nema ničega, uverivši se u to na licu mesta. Zatvorio sam životni krug pojavivši se na njegovom početku.

Ne mogu se vratiti, nema više gde. Ne mogu ni zastati. Nema odmora i onda je sve odmor. Odmor od ništavila pre i posle. A tek vali ničega biće veliki odmor. Ali doći do daha.

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi