foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Sarajevo on my mind

Atmosferske prilike i neprilike

Prvi pokušaj

Prvi put došao sam u Sarajevo 2014. godine. Za osvajanje rezidencijalnog boravka od sedam dana trebalo je napraviti koncept rada koji bi govorio o ratnom ili poratnom stanju vezanim za Sarajevo devedesetih. Prilično lako mi je došla ideja da spojim predratnu pesmu EKV-a „Sarajevo“ sa serijom fotografija strašne i krvave opsade grada. Nastao je efektan spot koji ipak nikada nisam postavio na youtube iz razloga koje sam osvestio kasnije. Prvo me je nešto u stomaku opomenulo da to ne radim. Ukratko, s kojim pravom i slobodom ja koji nisam doživeo ni trun četvorogodišnjeg pakla i orgija smrti koji su priređeni baš u moje ime, mogu da se tek tako igram na tzv. kreativan način sa slikama i neizmernom patnjom, makar to bilo i iz najplemenitijih razloga? To me toliko prevazilazi i toliko malo o tome znam da bi trebalo prvo godinama samo slušati i osluškivati iskustva onih koji su preživeli i tek onda možda nešto reći ili napisati. Razmišljao sam i o autorskim pravima nad fotkama i muzikom. Nije mi se svidela takva nepodnošljiva lakoća postojanja tzv. umetničkog, nije bila spojiva sa temom o kojoj želi nešto da se kaže, a koja je beskrajno, nepojamno teška. Kad su u pitanju takve stvari temeljnost bez žurbe i duže razmišljanje uslovi su za uspeh jer emocije su, po definiciji, spore i večne kao stihija.

Rečeno nam je da je nekoliko nas osvojilo rezidenciju i da ćemo deliti stan. Toliko sam želeo da dođem da sam pristao na sve prenebregnuvši znanje o svojoj osetljivoj prirodi. Doputovao sam o svom trošku u drugu državu samo na poverenje iz mailova sa privatnim licima koja su se predstavila kao neko društvance i koji su mogli da se uopšte ne pojave. Ipak, bili su tamo ali toliko su neformalno izgledali da me je to zbunjivalo. Svako je dobio po 100 evra za nedelju dana i krevet u stanu na raspolaganje. Bila je to poslednja nedelja marta.

Kad sam stigao nisam hteo da prihvatim ali celim bićem sam osećao da sam u nemogućim uslovima za život što se mene tiče. Mutna, promenjiva klima grada odmah me oborila, bio sam kao drogiran, jedva sam se kretao i svest mi je bila sužena. Tako uvek reagujem kad imam meteopatsku krizu. Tu pomaže samo mirovanje, leškarenje u toplom i izolacija od bilo kakvog nepotrebnog napora, tišina, mrak. Svaki susret s drugima oduzima energiju, zamara. I loše sam volje jer sam slab i slomljen. Komunikacija je nemoguća. U takvom stanju bio sam prinuđen da budem s troje mlađih nepoznatih ljudi u stanu, bez intime, u gužvi. Za mene pakao. Pio sam čaj za čajem, samo me to smirivalo.

Kad sam izašao u grad s cimerom nisam mogao da konstatujem ništa oko sebe, nije bilo snage za percepciju. Znao sam gde sam ali to me nije zanimalo. Moj san se ostvario kao najgora noćna mora. I bio sam i nisam bio tamo. Otišli smo na ćevape i sve vreme sam morao da krijem svoje pravo stanje. Nisam verovao da bi iko razumeo šta mi se dešava, niti je bilo uslova da mi se pomogne. Domaćini su nam dali jedan ključ od stana i nestali. Trebalo je u romingu svaki put da zovem cimere da bih ušao u stan. Sve je izgledalo nepodnošljivo. Da li je sve bila i delimična prevara s obzirom na neizbiljnost organizatora s kojima sam se video kasnije u kafiću, i u Beogradu, i koji su ostavili takav utisak na mene, ne znam. Prvim prevozom koji sam mogao da dobijem vratio sam se u Beograd. Poražen. Bio je ovo aranžman za mlađe i zdravije ljude od mene: sredovečnog gospodina čije funkcionisanje bukvalno zavisi od mnogo sitnica i komfora.

Zakleo sam se sebi da ću doći opet. Ništa nisam uspeo da vidim, niti osetim za par dana. Grad mojih snova, prvi koji sam želeo da posetim posle ratova ostao mi je van dometa, kao u bajci.

Drugi pokušaj i uspeh

Tri godine kasnije prijavio sam se na zvanični konkurs za rezidencijalni boravak pod okriljem P.E.N. centra BiH u trajanju od mesec dana i prošao.

Kada se ostvaruje san onda ne biva onako kako se zamišljalo. Zamisao je projekcija i u njoj je bilo više mene nego onoga o čemu sam maštao. Kada se siđe u realnost sve je sporije, drugačije od željenog ali bolje, jer ima se kotva u prostoru i vremenu, i traje kao ljubav, utemeljena u realnom, konkretnom. Stajao sam pored Miljacke i ponavljao u sebi kao u čudu i najvećoj pobedi: Ja sam u Sarajevu! Ja sam u Sarajevu!

Grad čine ljudi, ne građevine, imao sam sreće da se vidim sa divnim osobama i upoznam nove. Svakog dana spuštao sam se sa Koševskog brda jedinstvenim kosim liftom pa pored džamije „Ciglane“, Alipašinom i ulicom Maršala Tita hodao do Baščaršije i nazad. Često bih zastao kod Alipašine džamije da još jednom pogledam bele nišane, nešto tako različito od onoga što sam navikao da vidim kao groblje. To je bila i prva džamija u koju sam ušao u životu. Skinuo sam patike i nazuo papuče koje sam video ispred hrama. Shvatio sam da sam skvasio čarape i da sam se negde prevario. Bez obzira na to bilo mi je lepo unutra, shvatio sam da su hrišćanski hramovi prenatrpani raznim stvarima u odnosu na islamske. Prostor je bio velik, čist i umirujući, skoro bez ičega, to me je iznenadilo. Mesto gde se sreću Bog i čovek i ne treba da ima puno slika i svakojakih drangulija, a što sam navikao da gledam u pravoslavnim bogomoljama.

Šetajući Ferhadijom govorio sam sebi: Sada sam daleko, ali ne znam od čega? Osećam ali to nešto ne mogu da definišem. Onda mi je došlo. Daleko sam od kukumavke za Kosovom, od dokazivanja da su Srbi najveći narod u univerzumu, od samosažaljenja i bahatosti. Od srca srpskog sna. Osećaj je vrlo lep. Nisam u dosegu, mreža ne radi. Znam da ću za mesec dana biti u dometu ali bar ću pamtiti kako je to kada si izvan mreže nacionalnog ludila. Emitovanja mržnje i samodestrukcije. Život je moguć izvan tih kvazi ideja, i čak, samo tako jedino i vredi. Ali čini se da je za Srbe kasno da zavole život. Vrhovni bog u Srba je bog mrtvih, pisao je veliki znalac mitologije i folklora Veselin Čajkanović.

Znao sam da i ovde ima lokalnih provajdera bede i niskosti ali oni se mene ne tiču, nisu moja šolja očaja i odgovornosti. Eto, makar predah od svoje bolesti. I to je nešto.

Bio je septembar, jesen u Sarajevu, i život sa smislom.

Ne mogu da razmišljam o svojoj smrti u ovom gradu, toliko je novih stvari. O smrti u ratu da ali o svojoj ne. Kao da ovde nemam kraj.

S obzirom na prethodno iskustvo, na svoju naglašenu, bolesnu zimogrožljivost i osetljivost znao sam da kada dođem da će me zaposesti armija demona. Razmišljao sam o tom napadu, pripremao sa temeljno za njega ali ne može se čovek potpuno spremiti za takvo nešto, jer se on u tom slučaju na samog sebe obrušava, špijunski kanali su potpuno otvoreni. Pravio sam najbolji mogući teren za budući rat, za nekoliko bitaka za koje sam znao da će me baciti u veliki očaj i do krajnjih granica panike i histerije. Toliko sam poznavao sebe.

Uklonio sam sve što bi me moglo oslabiti, uradio zdravstvene kontrole, spremio se za možda i dugu i iscrpljujuću borbu. Znao sam da ću biti poprište strašnog sudara svetova, i napadnut i onaj koji napada. I da će mi pomoći samo pažljivo osluškivanje najtiših vibracija, onih koje jedva dopiru kroz buku i bes, oluju koja će se obrušiti.

Demoni se uvek maskiraju i odvraćaju pažnju od bitnog, tako da su i ovaj put delovali na taj način. Već sam znao koje će maske da stave. Najviše oružja i opreme sam poneo s obzirom na buduće uloge koje će oni igrati.

Prvi demon govorio mi je da je klima u Sarajevu toliko loša, da je neću moći podneti. Oblačnost, vlaga, zagušljivost, pre svega atmosferski pritisak koji će me zakovati za krevet. Drugi demon skoro iste jačine a koji je i preuzeo glavnu ulogu kada sam došao bio je onaj koji je tvrdio da je toliko zahladnelo da mi je neizdrživo bez zimske jakne koju nisam poneo i da će zbog pada temperature moji dani u Sarajevu postati teško podnošljivi, u stanu koji nije dovoljno zagrejan a posebno napolju. Kupio sam perjanu jaknu. Stan sam grejao do maksimuma ali on je bio velik i nije se mogla postići željena temperatura, što je za mene oko 25 stepeni. Vratio sam se u Beograd desetak dana ranije jer kada mi je hladno prestaje mi i volja za životom. Ali za prvi, tj. drugi put, uspeo sam! Sve što sam želeo videti video sam: Vijećnicu, Markale, Baščaršiju, spomenik stradaloj deci u opsadi, sarajevske ruže, velelepnu Begovu džamiju, lunarni sat Sahat-kule koji kao da prkosi kartezijanskom svesvesnom Zapadu, puno minareta čije mi se oglašavanje uvek činilo, neka mi oproste verujući, kao najstrasnija ljubavna pesma i na koju sam se navikao toliko da mi je falila. Ostavio sam i zapis, vodio dnevnik za Radio Slobodnu Evropu baš tada.

Inače, ne volim odmah mnogo utisaka, jer ne mogu da ih svarim. U jednom trenutku, gde god bio i šta god radio, neki unutrašnji glas mi kaže da više nema mesta za doživljaje. Da sam prepun. Da se mora isprazniti prostor. Kao udah i izdah.

U povratku čim sam ušao u Srbiju, osetio sam kako je na mene pala tama, senka, garež, mrena, preko očiju, filter za zlodela i tuga ubica. Strašna promena. Ravan put i predeo, kad se izađe iz BiH i krene prema Loznici. Ravnodušnost. Ignorancija tuđeg bola. Policija u uniformama kraj kolovoza, dobro znan svet, sve se razume, naši smo, držimo se zajedno, opstanak nacije, sve neviđene gluposti i nepodopštine.

Od kad sam napustio Sarajevo kao da sam otišao iz otvorenog, realnog sveta, nečega gde se podrazumeva da je zločin kažnjiv, da ne treba ubijati, gde se o ratovima devedesetih govori čista srca, bez napetosti, opterećenja a u domovini se vratio u fikciju, matriks, moćan jer je u podsvesti, jer ne mora nikom da podnosi račune, zagledan u sebe, zadivljen sobom, virtuelnim, mogućim, dalekom izmišljenom prošlošću i nemogućom budućnošću, samo ne sadašnjim. Ili i to ali na način oteščao od laži i simulacije, beščašća i ćutanja, prezira prema životu. Ukratko, jad i beda.

Osećaj je da u Sarajevu mogu biti ceo čovek, komunicirati na svom nivoima a posebno emotivnom i šaljivom, opušteno, što mi je vrlo bitno, nasušno, dok su u Srbiji generalno prećutno presečeni kanali i linkovi ljudskosti, empatije, ili kao da ih nikada i nije bilo…

Čudno je to, kao da smo nas nekoliko, ovde u Srbiji, na prinudnom i doživotnom boravku i radu a da nam je dom, tamo gde se osećamo kao kod kuće, među svojima, gde nam je prijatno i gde integralno dišemo, u Sarajevu, u srcu nekadašnje domovine u kojoj smo rođeni i čije su širine, različitosti i divote zauvek ostale u nama.

Dragoljub Stanković