Ima u meni jedna tamna soba, mračna, u kojoj samo malo svetla dopire kroz prozor, u vidu dva-tri zraka rasuta, od veštačkog uličnog osvetljenja jer napolju je uvek noć, Večita noć. Ja često odem u tu sobu gde me samo obrisi stvari okružuju. Ne znam u kojoj je zgradi ili kući, daleka je kao sećanje. U kutku njenom, dok niko ne zna gde sam, skoturim se, zabijem glavu u meki ugao kreveta i ridam, grcam, oplakujem sebe i čitav svet.
Možda ja tako želim da dođem do kraja tih suza, iskapim tu čašu beskrajne gorčine, da isplivam na čistinu i suvo, ali znam da to može samo posle mora i okeana prolivenih, onih koje će potopiti i mene, isprazniti me od tuge i očajanja. Očajanja zašto je sve tako udešeno na svetu kako jeste. I možda ću na dnu naći radost i breg vedrine, detinjstva zaboravljenog i zatomljenog decenijama gluposti i podlosti odraslog doba.
Ništa nije bilo moguće, život bio je kolosalna nemogućnost. Posao, porodica, karijera, žena, zdravlje, sve je to bilo nedohvatno od početka. Vidiš da nisi stvoren za svet. I onda počinješ da gradiš neki svoj. Pišeš svoju knjigu. Živiš bar na papiru kad već ne može nikako drugačije. Spas nalaziš u fiktivnom, umetnosti. Tu iživljavaš sve potrebe dok samom sebi izgledaš kao neka veštačka i nezemaljska tvorevina.
U retkim trenucima kad ima komunikacije sa stvarnim, drugim ljudima pitaš se šta nije u redu, nisi naviko na život, on je previše za tebe, prejaka struja. Ti želiš samo da misliš u samoći. Mišljenje zamenilo je život. Patiš od previše misli. Glava ti je kao svemir teška. Uživaš u periodima nemišljenja. Blažen. Ali znaš da će te demon glave preuzeti vrlo brzo, on te jaše kao u narodnim legendama dok izbezumljen od straha trčiš noću preko livade. Tako si jednom zakasnivši kući kao dečak trčao i vrištao stazom Ruskog groblja u svakoj senci granja videvši kandžu koja je krenula da ti zapara lice i dušu.
Sve ljubavi, strasti proživeo si kroz muziku, poeziju, filmove, fantaziju, romane, imaginaciju svoju i tuđu, i to će biti sve što ćeš videti u životu. Tešiš se da ima i gore. Ne roditi se ili umreti vrlo mlad. Pitaš se da li će bar smrtni čas biti ono stvarno?
Neko bi me možda pitao kada je počelo to dvojstvo, udvajanje ličnosti, da li se desilo nešto traumatično nekada davno, kada sam postao svestan da sam drugačiji od drugih ili bar počeo biti determinisan nevidljivom rukom koju sam slutio u nutrini? Bio je to peti razred osnovne škole jer sam u leto pre toga operisan po prvi put i shvatio da se drastično izdvajam iz grupe bezbrižnih vršnjaka kao i da im ne mogu bez stida i sramote bilo šta reći o svojoj operaciji. Dobio sam drugu dušu i bio zauvek isteran iz raja nerazmišljanja, bezuslovnog pripadanja grupi, krdu, prihvaćenosti zdravo za gotovo.
Nisam imao nikakve tegobe, mogao sam da trčim iako sam preventivno bio oslobođen fizičkog i to mi je bila najbolnija činjenica. Kada je trebalo pokazati devojčicama i drugarima snagu, okretnost, muškost, ja sam bio izdvojen kao ranjiv i nesposoban. Moje prokletstvo, nedostatak, bili su nevidljivi na prvi pogled i to me je omogućilo da se još bolje maskiram i krijem u većini.
Krio sam mračnu tajnu o svojoj slabosti, rez operacije ispod leve miške i plećke kao svoju najveću sramotu. Oslobođenost od fizičkog vaspitanja bio je znak mog poraza i trudio sam se svom snagom i umom da to niko ne primeti. Nikoga i nije bilo briga. Pitala me je jednom drugarica iz odeljenja Marija zašto ne radim fizičko kao drugi. Nevidljiva oštrica prešla mi je preko duše. Ne sećam se da sam bilo šta odgovorio.
I kasnije sve tako, preko srednje škole do fakulteta. Povremeno bih bio aktivan na časovima fizičkog ali mi je svaki odlazak u fiskulturnu salu bio kao da idem u logor, hangar za trenažu pred streljanje. Nisam želeo poseban tretman na koji sam bio prisiljen, osećao sam se kao devojčica, i krhkije, kao senka.
Mada dugo sam igrao košarku sa drugarima u školskom dvorištu i budući visok bio u nekoj srednjoj kategoriji kvaliteta, a kad me niko nije čuvao mogao sam da postižem odlične pogotke iz prilične daljine. Bacao bih nekako lagano i intuitivno, obema rukama, tako da mi lopta sklizne preko vrhova prstiju, felš, a gađao zamišljenu tačku dva metra iznad koša. Persivanka bi onda savršeno upadala u obruč, samo okrznuvši mrežicu, bez koske, rekli bi. Mozak bi lučio dopamin. Imao sam taj šut zapisan u rukama kao gitarista koji svira ne gledajući u žice.
Matematika, u kojoj sam bio dobar i na glasu, govorila mi je da postoji neki red u svetu, nešto idealno i stabilno. Voleo sam da se igram rešavanja zadataka kao pas koji treba da pronađe divljač u gustoj šumi. I tu je posle uspešnog rešenja hormon sreće opijao moj đački um.
Kada sam u tridesetoj godini izgubio oko i postao blago razrok nisam više mogao da krijem od drugih ali ni od sebe svoju posebnost. Pukla je brana pretvaranja. I to se videlo u mojim očima. Kakva ironija. Duša je prsla na dva dela, tamnu i svetlu. Kao Mesec. Dugo mi je trebalo i na to da se naviknem i nisam nikada do kraja jer opet je samo pitanje finese, ja vidim skoro kao da je sve u redu. Daljinu predmeta zaključujem logički jer nemam stereo vid. Moram biti pažljiviji kad perem sudove, ne mogu baš da žongliram tanjirima.
Tako umetnost postane jedina sudbina, usisa ceo život, bude ono što je pisao Malarme, da svaki pesnik za života pravi svoj grob. Nije čudo da su mi najbliži oni autori koji su takođe izgnanici iz života. Igrom slučaja išao sam u srednju školu u istom gradu, Nišu, a možda i u istu zgradu sa dvojicom najdražih. To su Bora Stanković i Vladislav Petković Dis. Bez suza i zanosa ne mogu da čitam njihova dela a to je i jedini način kako treba. Obojica samouki, neprilagodljivi, zagledani u jednu tačku, nemarni prema onome spolja, svedoci kraha, ličnog i opšteg.
Bora Stanković je dokaz da možeš ceo vek da provedeš u jednom osećanju, ono je dovoljno veliko i jako da proguta sve, ono te opseda i muči. Koje je njegovo ime? Dert? To je osećanje koje bruji u srži kostiju, belo kao srčika, kaplje i razliva se meningama, opija i izvor je dubokog sladostrašća ali je neostvarivo kao san i fatamorgana. Kako to objasniti danas u eri površnosti, brzine i nebrojeno nepotrebnih kvazi informacija? Verovatno bi to psiholozi krstili nekom dijagnozom i probali da leče autora. Od njega samog.
Kada ti se zaustavi život i vidiš da nemaš više šta da tražiš u njemu, pesnici propasti budu ti velika uteha. Osetiš da nisi sâm, i postanu ti oni bliža rodbina od najrođenijih. Preci u porazu i ekstazi. U oduševljenju. Samo to bi i trebalo da se gleda kao veza među ljudima, srodstvo po izboru. U tome je i jedina sloboda.