Bajke
Kasno sam počeo da čitam knjige od svoje volje, sa uživanjem. Možda tek pri kraju osnovne škole, u pubertetu. Potpuno me je očarala poznata edicija „Bajke naroda sveta“ u kojoj sam se u mašti gubio u indonežanskim, kineskim, mongolskim predanjima i legendama, magičnim pripovestima najudaljenijih naroda koje sam na svoje čuđenje osećao najintimnije, prisno. Skoro da sam u tome video nešto stidno, krio se od drugih, jer umesto da postajem muškarac i sve ono što se pod tim podrazumeva u mačoističkom društvu u kome sam rastao, ja sam krčio put ka nečemu što uopšte nije u stvarnosti, što omekšava karakter i nadahnjuje, slabi volju, opija um i dekadentno profinjuje kao sladostrašće nevidljivog, gde možeš biti sve i svako, nositi masku raznih ličnosti, godišta, biti životinja, žensko, kamen, duh. Ukratko, ukazivali su mi se svetovi bez ograničenja i sa samo svojim pravilima i zakonima, sve suprotno od spoznaje praktične i banalne realnosti kojom bi trebalo da ovladavam i budem time zadovoljan.
Erotika božanstvenih, istovremeno beskrajno nežnih i okrutnih, priča pogađala me je nesvesno, bila grešno zadovoljstvo jer sam bio matematički i racionalno, pozitivistički i ateistički vaspitavan. Gutao sam kao drogu veličanstvene i velelepne storije o raskošnim lepoticama i junacima, o višedecenijskim putešestvijima i odolevanju iskušenjima, borbi i svireposti, dok se u glavi ima samo jedan cilj, vrhunski, opsesivan, onaj za koji se umire, koji spašava ili ubija, upijao utrobom sukobe pravde i zla, kao da se radilo lično o meni, pripovetke o nastranosti i nakaznosti, o nemanima i užasima, čudima, kao o nečemu što mi je falilo u površnom, suviše poznatom, repetitivnom životu. S takvom strašću čitao sam i stripove ali su bajke bile živopisnije jer su slike koje bi mi dolazile bile idealne, samo moje, imaginacija je mogla da se razmaše bez zadrške. Tada to nisam umeo da formulišem ali fasciniralo me je to što, eto, može da postoji neki drugi svet, univerzum koji u sebi funkcioniše, kao samostalni filozofski sistem, apsolutno, nešto što izmiče sivilu, rutini i determinisanosti svakodnevice. I sve je to legalno štampano kao lektira, preporučuje se, nije zabranjeno niti osuđeno iako otvara neviđene prostore i opasno utiče na nevinu dušu.
Crveno i crno
Prva „knjiga za odrasle“ koju sam pročitao a da me niko nije terao na to bila je Stendalov roman „Crveno i crno“. Osetio sam da postoje razne vrste ljubavi i suptilnosti, neizgovorenosti, ushićenja i unutarnjih slasti i strasti, gorenja i barijera, da je pojedinac uvek upleten u neki konkretni društveni milje s obzirom na koji on mora da pravi strategiju za osvajanje onoga do čega mu je stalo iz sasvim ličnih razloga, koji su plod njegove ideologije, shvatanja dobra i zla, uspeha i poraza. I da na tom putu može bukvalno da izgubi glavu, vrlo mlad, da pogine za svoja uverenja. Stekao sam uvid u to da je tekst nešto što ima više dimenzija koje su međuzavisne i pokazuju prefinjenu kompleksnost života, njegovu fatalnost i slobodu, nešto što ne može da se izrazi s dve rečenice, narodski, epski, deseterački grubo, već zahteva pasaže i pasaže najfinijeg jezičkog tkanja a da opet samo naslutimo šta se to u stvari zbiva. Kao da se mikroskopom ulazi u tkivo a ono biva sve složenije što je jače uvećanje, ne pojednostavljuje se, naprotiv. Bilo je nečeg utešnog u tome da znaš da nema kraja potrazi, da se nećeš svesti na par floskula kako ti svi pričaju da treba i da se polje istraživanja osećanja i razmišljanja čini neiscrpno i promenjivo. Kada sam pročitao knjigu nisam verovao da sam to uradio s toliko užitka. Na bajke sam u međuvremenu zaboravio pa mi je i ovo bilo otkriće. Širilo je fantaziju u nepoznatom pravcu. Knjige su do tada za mene bile gomile dosadnih slova koje te neko prisiljava da pročitaš, eventualno prepričaš svojim rečima i zauvek zaboraviš. Potpuno nepotrebno.
Ideja različitih ljubavi vodila je do „Umeća ljubavi“ Erika Froma i drugih divnih, oslobađajućih knjiga ovog autora, adolescentna filozofska avantura mogla je da počne. Ako sam u drugim stvarima bio sputan, kao što su škola, zdravlje, odnosi s drugima, bio sam slobodan u mišljenju, ono je bilo novootkrivena, besplatna i zanosna teritorija koju nisu mogli da mi oduzmu i koju sam u početku instinktivno prihvatio kao izlaz i kompenzaciju za sve što mi je falilo. Posle sam naučio da se to zove sublimacija. Ipak mislio sam da je to samo predah i da neće trajati dugo, da će već neki život početi pa ću i ja biti kao i drugi, razrešiću glavne dihotomije i ukrštaje, biti zadovoljan i srećno zaposlen. U početnom optimizmu nije mi bilo jasno da nikako i nikada neću biti kao drugi jer sam pošao strmom stazom, i da je pravo mišljenje nešto najređe na svetu baš jer svi su uvereni da su genijalni a u stvari samo ponavljaju tuđe reči kao papagaji.
Budi sam na ulici
Kada sam došao u Beograd krajem osamdesetih osetio sam da sam u srcu duhovnih dešavanja i kupujući „Književnu reč“ čitajući Albaharija, Basaru, istraživao dokle je ljudska pamet doprla do tada, u shvatanju sveta. Znao sam da postoje epohe, da se one smenjuju i jednostavno sam se pitao a koja je onda moja i ko su najvispreniji ljudi danas, lucidni i kreativni, pronicljivi, oni koji imaju senzore da predosete budućnost ili bar da razobliče glavne prevare savremenosti jer sve se menja strahovitom brzinom, napreduje, razgrađuje, tehnika, moda, umetnost, nauka, gradovi, nemoguće da o tome nema šta da se kaže, da je ljudska situacija ista kao i ona pre pedeset godina. Tragao sam za idejnom avangardom, književnom i misaonom. Pitao sam se kakav je osećaj sveta, duh vremena u kome živim, sve sam mogao da propustim i zanemarim osim toga da postoji neko ko ima nešto o tome da kaže, makar i eliptično, a da ja to ne znam. Nije me interesovala estetika već filozofija.
Međutim, najviše odgovora na postavljene nedoumice našao sam u kosmosu vrednosti koju je promovisao rok bend Ekatarina Velika, bez čijih ekstaza i krikova moja mladost ne bi imala nikakav kontekst. Gledao sam svet njihovim očima, budio se i tonuo u istom ritmu. U čovekovom životu, da bi napredovao, neprocenjivo je da postoji živi uzor, ne iz knjiga nego osoba koju možeš da sretneš na ulici. Kao što sam jednom i video Milana Mladenovića samog i nonšalantno leđima naslonjenog na zid Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle nekog vremena je otišao, kao da nikoga i nije čekao. Umeo je da bude sâm. Onda sam i ja to uspeo. Uveriš se da ono što neko propoveda to i živi, ma po koju cenu jer ulog je život. Da je to moguće. Da svet nije šizofrena slika u kojoj si izgubljen i nemoćan, izmanipulisan, nego da život ima upravo logiku bajke u kojoj se dobra dela i strašni napori, odricanja, čovekoljublje, nagrađuju na kraju, uprkos svevremenom promovisanju šićardžijskog i šibicarskog i „lako ćemo“ mentaliteta u medijima, licemerja koje je vladalo i osamdesetih i devedesetih a danas poprimilo groteskne i zločinačke razmere. Milan Mladenović je voleo da kaže kako je pročitao integralnu verziju „Hiljadu i jedne noći“. Verovatno se mnogo toga lepog i pametnog što je posle stvorio začelo u tom mladalačkom čitanju. I zajedno s tim osećaj časti i pravde.
I posle kažu: sve su to bajke, okreni se stvarnosti! Naprotiv, ozbiljno shvaćena realnost je prelepa i veličanstvena, surova i pravična, i svako od nas je heroj samim tim što postoji. Sve sam to našao u knjigama i mislim da me je to spaslo, od sredine i od mene samog.