Ibrahim Hadžić, Šta reče? (Partizanska knjiga, 2023)
Novu knjigu, uglavnom kraćih proza, Ibrahima Hadžića pod naslovom Šta reče? (Partizanska knjiga, 2023) otvara Mudrost u vidu jedne naizgled obične rečenice a posle 260 stranica okončava je još kraća Mudrost 2.
Prva glasi: „Seda na minder i kaže značajno: Voda prolazi, a kamenje ostaje.“ Kao da se vrhunske mudrosti dodiruju sa glupošću ili banalnošću na nekoj strani kružnice misli, poput zen budističkih pouka. To su epifanijski iskazi koji svojom prostotom prave rez na samorazumljivoj, korumpiranoj slici stvarnosti a iza njih problesne ono Veliko što nema ime, i neki to zovu Tao. Ono je neiskazivo po definiciji. Ljudski um ima granice, kao i jezik, i zbog toga su ovo pokušaji da se to na neki način prevaziđe. Ja bih tu govorio o nepodnošljivoj jednostavnosti stila. Nepodnošljivo je ono elementarno što osećamo i koje ne može biti razloženo dalje našim umom. Tako može da piše samo onaj ko je skinuo većinu ideoloških i civilizacijskih filtera i koprena sa realnog kako nam se ono predstavlja jer istina je uvek kontrukcija. Mi osetimo da tu ima nešto ali to je tako sveobuhvatno da ga ne možemo sažeti, artikulisati drugačije nego kao pročitani nagoveštaj, slutnju ogromnosti. Kao da čujemo šum večnosti, osetimo samo neki mir koji nas prožme, pomirenost sa stvarnim i strašnim, prostrujimo i poklonimo se veličanstvu koje nas nosi i čije smo ipak oduševljene igračke.
Ovakvih iskaza i priča u stvaralaštvu Ibrahima Hadžića ima dosta, ovog pesnika nešto uvek vuče na stranu iracionalnog, transcendentnog, što je uzvišen (danas zaboravljena reč?) i plemenit poriv, dar i podsticaj dat samo odabranima.
Još na par mesta u knjizi autor opisuje konkretno svoj dodir s božanskim. U priči o Lejleku, bajkolikoj ptici koja se klanja Alahu i sudi ljudima, ustvari rodi, piše:„Prođe neka mistična drhtavica mojim tijelom. Ona jedinstvena struja pri kojoj se čovjek svedinjuje s cijelim nebom. Učinilo mi se da cijelo moje tijelo postaje duh i da počinje da lebdi.“ I čak i u takvoj tematici, a to je osobenost Hadžićeva, ne fali samoironije koja samo daje uverljivost doživljaju iz detinjstva.
Drugo mesto je u poslednjoj i divnoj priči Crnja gde dva prijatelja hodaju pored istoimene reke i ovako razgovaraju: „Ovdje bi čovjek mogao satima da sjedi i da posmatra ovu bistru vodu koja skakuće preko kamenja“, dok drugi odgovara: „To su meni najdraži trenuci. Čini mi se da sam tada sâm na svijetu i da sam direktno povezan s nastankom svijeta. Ne umijem ti objasniti to osećanje.“ Tu smo se na kraju knjige vratili na Mudrost s početka. U pitanju je poznati Hadžićev motiv prirode kao bolje prošlosti od ove koja nam se svima na Balkanu devedesetih dogodila, hteli mi to ili ne.
I puno drugih opsesivnih tema i motiva koji obeležavaju sve ranije knjige Ibrahima Hadžića možemo pratiti u razvoju i u ovoj knjizi ali oni su dati na nov način, u proznom i dužem dahu što uglavnom nije bilo viđeno pre. Osobina pravih stvaralaca je da menjaju formu iz knjige u knjigu, živ duh ne miruje, inače je mrtav, postaje manir, šema, predvidljiva dosada kao kod ogromne većine onih koji mrče tastaturu.
Ispitivački pogled Ibrahima Hadžića je pogled radoznalosti, samilosti i oduševljenja, a to znači da je to duh iskrene ljubavi prema prirodi i životu, njegovoj dragocenosti i neponovljivosti, i sve to važi bilo da se radi o pećinama, biljkama (cveće, kruška), gljivama, životinjama, ljudima s margine, narodnoj i umetničkoj tradiciji, jeziku, nestajućoj leksici, ličnoj prošlosti, o društvenoj situaciji u kojoj se promoviše mržnja, nacionalizmu, usmeren je on prema svemu tragičnom, komičnom i začudnom s čim se inače susreće čovek na ovom dunjaluku.
Ne bez razloga dug je spisak ljudi sa ivice društva na koje baca svetlo autor u ovoj knjizi, saosećajno i sa puno strpljenja pripovedač je u interakciji i razgovoru s njima. Božji ljudi i nišči defiluju pred našim očima: prodavačica guščjeg perja, bivši lovac, drug iz detinjstva koji pati jer je nizak, pijanci, poremećene osobe iz prevoza, iščašeni gradski likovi, majstor sveznalica, posebno po pitanju jezika i pisma, prodavačice sa pijace, čudaci i bizarni usamljenici, beskućnici, razne vrste prosjaka, a najčešći ambijent u kome su date priče je, ne slučajno, gradski autobus.
Galeriju ovih likova sasvim zasluženo i logično proširuju kolege pisci i pesnici, sa svojim sujetama i hirovima, humorno, kao što su Brana Petrović ili Dragoslav Mihailović a čitamo i još anegdota sa nekadašnjim i sadašnjim najbližim Hadžićevim prijateljima s posebnim akcentom na pesnika Milana Milišića koji se u ovoj knjizi pojavljuje kao demonsko priviđenje, u vidu Fuke, irskog goblina. Rekli bismo da, s obzirom na prevodilački rad Milišića, i nije čudno da se autoru javio baš tako.
Oku pisca ne ostaju nezapaženi ni razni detalji sa uličnih zidova, smešni grafiti, fasade, slike Beograda se ređaju, kao što se priziva u sećanje ambijent Rožaja, rodnog mesta i to sve sasvim ravopravno jer Hadžić je odavno porušio mnoge veštačke podele u književnosti pa i onu na gradske i ruralne pesnike. Pravi stvaralac se ne obazire na kritičarske fioke, žanrove i umovanja oko toga. Literatura uvek ponovo sebe definiše.
Obavezni i bitni motiv Hadžićevog opusa su i nevina stvorenja osuđena da trpe nas ljude, životinje. Najviše u knjizi ima pripovesti o konjima i psima, one su date na topao način, s puno ljubavi. Neke od priča su prelomljene kroz istorijsku i političku prizmu, društvo se kritički ogleda u njima. Govori se i o jeziku životinja, razumevanju i komunikaciji s njima, na primer sa zmijama, i tu se opet tematski vraćamo prethodnim knjigama autora, na osvežen način.
Gljive ne treba ni pominjati kao lajtmotiv Hadžićevog pisanja jer su one njegov zaštitni znak, prožimaju čitavu knjigu i često su povod za slikanje karaktera ali se javljaju i kao samostalni fenomen, fascinacija (svetleće, falusoidne).
Moglo bi se još dugo nabrajati šta nam sve nudi Hadžićeva nova knjiga, kao što su razmatranja o starosti i posebno erotici poznog doba, što je na najlepši način i ostvareno u poeziji ovog pesnika; onda skrivena verska mržnja od pre više od pola veka u SFRJ, slike socijalizma na selu, JNA, narodne legende, bajalice i lekovi, urnebesan razgovor psihijatrijskih bolesnika, tragovi Starih Grka u savremenom svetu itd ali ja ću staviti akcenat na ono što me je najviše iznenadilo a to su duže proze, maestralno napisane i neočekivane. Pomenute teme se neretko daju u duhovitom ključu, kao što je prosjak prevarant ili profesor koji ubija miša dok se sa TV-a širi netrpeljivost prema susedima.
Ako bih morao da izaberem najdražu to bi bila priča Hubertus koja je razgovor pripovedača s neimenovanim prijateljem piscem preko telefona. Ova priča o kupljenom novom kaputu priziva Gogoljev Šinjel jer na paranoičan, smehotresan i autoironičan način govori o pojmu pisca a i o našoj književnoj sceni. Tako mogu pisati samo oni koji su oslobođeni poze pisca i koji su sačuvali ljudsku skromnost i stid, ljubopitljivost i nekorumpiranost, bez obzira na svoje godine i dobre knjige koje su napisali. Ja, eto, znam bar dvojicu, a to su Ibrahim Hadžić i prijatelj koji mu se ispoveda (pogađam da je to Predrag Čudić) koji su dokaz da ne morate biti đubre ako ste matori pisac. Međutim, to je kod nas pravilo.
Druga priča koju bih odabrao je pod naslovom Terasa. Ona je sažeta saga o devedesetima, progonima, strahu, zanosu životom i spasu.
Čini se da ranije Hadžić nije pisao tako detaljno o svome ocu, više je obraćao pažnju majci, kojoj je posvetio i celu jednu knjigu, Maternji jezik, a čega ima i ovde. Po prvi put ovde upoznajemo pesnikovog oca, čoveka od svih zanata. Priča kako otac pravi gusle je praktično pesma u prozi (Javor), i ona kako zajedno autor-dečak i on idu u lov na divlje guske (Divlje guske) nezaboravna je avantura. Pomenimo i molitvu za divlju krušku koju izgovara otac. U takvim pričama i drugde, npr. kad se objašnjava kako se radilo na guvnu, osetimo dodir sa arhajskim vremenima, iskonskim, praktično nam je objašnjeno kako su ljudi tada živeli, a to je veza koju živom održava duh Ibrahima Hadžića, sa svojim precima i starinom, to je prastari život upoređen sa savremenim, ubrzanim i tehnološkim, dakle još jedna tema koja ide posred autorske zapitanosti.
U te rajske, arhetipske slike prošlog ubraja se i božanstvena priča o ribolovu tri dečaka Mladica. Razgovori u njoj kao i u drugim dužim pričama savršeni su i uverljivi, neupitni, teku kao planinska reka, poput onog dvojice pisaca s decom u priči Crnja, ili autora s decom u priči Kućara. Zainteresovanost za dečiji svet i poimanje intenzivno je kod Hažića. Sačuvao je dete u sebi a to je uspeh. Šta bi se i moglo očekivati od nekadašnjeg glavnog urednika najboljeg školskog programa sa ovih prostora.
Leksikografski rad Ibrahima Hadžića koji se ogleda u sastavljanju Rječnika rožajskoga govora ista je ta briga, samo za očuvanjem zaboravljenih reči i pojmova. Bogat vokabular ove knjige terao me je da stalno zavirujem u rečnike, naročito kod starijih tekstova koji su i pisani ijekavicom. Najupečatljivija priča na tu temu je Snijeg sa 100 imena. U njoj Hadžić daje mnoštvo sinonima rožajskog govora za sneg s obzirom na njegovu vrstu, tako da sada mislim da su Eskimi po tom pitanju precenjeni.
Za kraj ću ispričati svoj san i pokušaj njegovog objašnjenja koji sam imao posle čitanja ove knjige, a sasvim u duhu knjige snova Ibrahima Hadžića Prodavac magle. On, snevač, dobio je recenziju, u snu.
Književna potencija, san
Ibrahim i ja sedimo za stolom, on meni s desna, čekamo valjda nekog pesnika početnika da ga Ibrahim posavetuje. Ja koristim priliku da mu se obratim i kažem da sam najzad pročitao njegovu novu knjigu (Šta reče?) i da mi se vrlo dopala, čak da me iznenadila. „Nije valjda?!“ ironično i kao sa čuđenjem odgovori on. Knjigu mi je dao još prošle godine pa je izgleda bio latentno ljut što mu se ne javljam u vezi nje.
Kažem: da, da, iznenadio me u dužim pričama (baš jer sam pročitao sve njegove knjige, posebno one s kratkim prozama), nisam znao da ume dovoljno dugo čvrsto da drži niti pripovedanja, pažnju čitalaca jer za prozu dužeg daha to je potrebno i nema to svako, samo najređi. (To je nešto što sada otkrivam kod njega, u poznom dobu, a vidim u knjizi da je tako pisao još od godine mog rođenja. Ta skromnost, nepretencioznost, oduševi me.)
Mislio sam pod time: Jedno je pripovedač a drugo je pesnik. U prvom slučaju traži se izbrušeni karakter, društveno-politički kontekst, namerni otpor materijalu, izdržljivost i ubedljivost epskog tipa, faktička, briljantna, elegantna, jednostavna rečenica, zategnuti i uzbudljivi tokovi priče u kojoj se ne može predvideti šta će biti sledeće, nego su neke od njih živopisne i poput malih romana, onda bogata leksika, bistrina izraza bez ikakvih viškova reči i situacija, svest o nekoliko planova, perspektiva, jasna poenta i prosvetiteljska pouka na kraju, dok u drugom, pesničkom slučaju, uglavnom se radi o predavanju silama nemerljivim. (Npr. Vasko Popa nikada nije napisao prozu dužu od dve strane.)
„I za poeziju treba čvrsta tačka“, reče Ibrahim, stežući pesnicu ispred sebe kao da je ljut.
Očigledno nisam bio ubedljiv. Ni sam nisam više verovao u svoje tvrđenje, u razliku.
Zaključih: čovek je ipak celina, umetnik posebno. Primera ima u nas, genijalnih: Momčilo Nastasijević, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Vujica Rešin Tucić, Milan Milišić, Predrag Čudić i drugi koji su jednako dobri i kao pesnici i kao pisci.