Tajni život mojih prijatelja
Nalazim se, možda, u Rožajama. Ulazim u amfiteatar, gde će se održati književno veče. Sala je veoma strma. Tamo zatičem puno sveta. Mnogi se još komešaju, tražeći sedište. Na dnu amfiteatra primećujem Milu Bajford. Pozdravljam se sa njom. Čak se grlimo. Na drugom delu primećujem Timotija Bajforda. Kroz glavu mi proleće misao da su se Mila i Bajford pomirili, čim su zajedno u sali, pa su čak došli i u Rožaje zajedno. A to što ona ne seda pored njega, ili on pored nje, ipak je znak dubokog razlaza. Upućujem se prema stolu, sa kovertom sa pesmama ispod miške, gde ću sa drugim piscima sedeti i čitati dečje pesme. Red je došao na mene i ja otvaram koverat da izvadim pesme. No, prvo nailazim na jedan smotuljak papirnog novca koji sam tu nekad stavio i na koji sam potpuno zaboravio. Novac je pritegnut gumicom. Tajno od drugih ubacujem novac u džep sakoa. U brzom preletu ruke primetih neku rozikastu novčanicu od 100 dinara čija je važnost odavno istekla. Krivo mi je kako sam mogao da zaboravim na tolike pare, ali negde u prikrajku svesti ipak se nadam da možda tu ima i novčanica koje još važe. Ponovo zavlačim ruku u koverat i umesto pesama izvlačim nekakve račune. Hvata me panika. Ja ne znam nijednu svoju pesmu napamet. Preturam po papirima no i dalje primećujem samo račune. Kako je moguće da nisam proverio šta mi je u koverti. Ne znam šta da radim. Veoma mi je neprijatno. Znam da su mnogi došli na književno veče da čuju moje pesme. Panika i nelagoda rastu i ja se budim.