Tajni život mojih prijatelja
Išao sam sa Čudićem preko nekog planinskog prevoja. Došli smo do jednog potoka koji mi je ličio na moju zavičajnu rečicu Crnju. U jednom viru primetismo utopljenog Danila Kiša. Skočismo u vodu i izvukosmo ga. Ja sam ga nosio preko ruku do jedne ledinice. Ličio mi je na izmršavelog i izduženog gotskog Hrista. Čak i po pozi, odnosno nagnutoj glavi ulevo. Uneli smo ga u kuću nekog njegovog veoma preduzimljivog prijatelja. Položili smo Danila na zemlju. Ja sam počeo da ga pritiskam po trbuhu da bih mu isterao vodu iz pluća.
– To nema nikakve veze – reče njegov prijatelj. – Tako se ne može oživeti. Evo, duvajte ovde – i pokaza na ćošak fotelje koja je imala funkciju veštačkih pluća-meha.
Duvao sam snažno, onako kako je čovek preporučio. Ja sam već gubio svest od napora, ali u jednom trenutku Danilov prijatelj ovo duvanje pretvori u plaćenu uslugu, pa mi ispostavi račun na 180 hiljada dinara. Ja sam shvatio da je njegova preduzimljivost, u stvari, vezana za zaradu. Danilov prijatelj navodio nas je da ponovo duvamo u fotelju, ali mi smo shvatili njegovu lukavost i namere. U sobu odjednom uđe neka žena u dimijama, muslimanka, možda Ciganka, i zadiže malo Danilu kožu i pincetama izvuče parče vene i reče:
– Ne, neće mu pomoći veštačko disanje, njegove su vene previše ispunjene vodom!