Tajni život mojih prijatelja
Odlučio sam da odem na groblje i da obiđem majčin grob. Ulazim u kancelariju punu naroda. Pored prozora-šaltera sedi biolog Markišić. On se pozdravlja sa mnom i pomaže mi da se provučem kroz šalter, a ja, kao i svi ljudi koji odlaze na groblje, moram da prođem kroz tesan otvor. Otpočinjem na teške jade da izvlačim svoje dugo, zmijasto telo kroz neudobnu rupu. Čudim se kako stariji i nesposobniji ljudi od mene izlaze kroz tako neudoban otvor na grobljansku stazu a da se ne povrede.
Nakon popriličnog napora uspevam da se izvučem, no sada neodlučno stojim na ulazu u groblje i prikupljam snagu za penjanje uz vrlo strm teren niz koji vise dva debela konopca, nalik onima koje koriste alpinisti ili speleolozi. Shatam da se svi posetioci groblja penju pomoću tih konopaca, pa ću morati i ja. Vidim da je to prava gimnastička disciplina i ne znam da li ću imati snage da se uspentram do vrha. Penjem se i ne smem da pogledam ispred sebe, bojim se da mi se ne zavrti u glavi. Konopci su me odveli do velike travnate, sucem obasjane humke na čijoj je kosoj ivici postavljen veliki, beli, mramorni nišan na kojem piše ZADA HADŽIĆ.