Tajni život mojih prijatelja
Bio sam u bioskopskoj sali. U jednom od prvih redova sedeo je Ivo Andrić u onom elegantnom, skoro svima poznatom mantilu, sa fotografija pored ćuprije na Drini. Vodio se nekakav neobavezan razgovor. Čekala se ili neka predstava, ili da otpočne književni susret. Andrić predloži da dok ne počne književni susret da se igramo zavičajnog prepoznavanja, tj. potrebno je da mu svi okrenemo leđa, a on će po našem glasu i akcentu i po tome o čemu ćemo i kako ćemo raspravljati, prepoznavati ko je odakle i koliko je ko talentovan.
U isti mah svi mu okrenusmo leđa. Pisac ostade sam. Bilo mi je neprijatno što i ja tako uvaženom piscu i starijem čoveku okrećem leđa, no to je bio njegov predlog. I taman kada sam se spremao da otpočnem sa govorom, preduhitri me drugi učesnik. Odjednom se začu škripavi zvuk violine. Neko je nevešto svirao pored samog Andrića. Okrenuo sam se da vidim ko to grebe gudalom po žicama violine. Bio je to neki crnac koji je svirao uporno i loše. Andriću dosadi to muziciranje pa reče: – Što je mnogo, mnogo je. Zasviri, zatrubi i za pojas zadeni.
Crnac je bio jako uvređen. Odložio je violinu u stranu i seansa prepoznavanja bila je gotova. Svi su ustali. Dve devojke, Arapkinje, koje su bile s leve i s desne strane Andrića, izmakoše se da ga propuste, no pisac jednoj prebaci ruku preko ramena, a drugoj nežno spusti ruku na stražnjicu. Primetio sam da mu je ruka na zglobovima prstiju puna nekakvih čvorića, ali još jaka. Zaključio sam da su ti čvorići od dugotrajnog i svakodnevnog pisanja olovkom. Pisac je išao zagrljen s devojkama. Izraz na njegovom licu kao da je govorio: – Evo, vidite, još sam za ovo sposoban.
Crnac, koji je do malopre svirao, bio je jako ljubomoran na Andrića, ali nemajući hrabrosti da mu to otvoreno kaže, poče udvarački da mu se osmehuje. Andrić ga pogleda nadmeno i poče još jače da stiska devojke uza svoje bokove.