Tajni život mojih prijatelja
Već nekoliko dana kako ležim u ludnici. Možda je ta zgrada bila na Topčideru. Osim mene, tu je i Vasa Pavković. Šetali smo sa doktorima. Oni su bili svesni da smo nas dvojica pisci i da zbog toga zaslužujemo poseban tretman. Pokušao sam da im predočim moju biografiju. Sipao sam podatke da ih fasciniram. Očekivao sam da ću ih posebno zbuniti kada im kažem da sam javna ličnost, da iza mene stoji desetak štampanih knjiga, da prevodim s ruskog jezika poeziju i da se bavim izučavanjem noćnih leptira. Zapravo, rekao sam:
– Mi se bavimo izučavanjem leptira, ja noćnih, a Vasa dnevnih.
Ali primetio sam da me lekari nisu od polovine mog teksta uopšte slušali. Tražili su da im ponovim priču. Meni je to bilo odvratno. Čudio sam se kako su odjednom postali dekoncentrisani i kako su moju priču propustili kroz uši a da uopšte ništa nisu čuli. Pitao sam doktore da li da vodim dnevnik.
– Ne! Dnevnik vodi tek kada izađeš iz bolnice. Ovako ćeš uticati na tok lečenja – bili su izričiti.