Tajni život mojih prijatelja
Bio sam u Sovjetskom Savezu. Možda u Taškentu. Iznenada sam se razboleo. Domaćini me, da se ne bi mučili oko lečenja, proglasiše mrtvim pre nego što sam umro. Dva oficira, od kojih je jedan možda bio kosmonaut, u TV dnevniku, posle prikazane moje fotografije, održaše pripremljen govor. Ja sam bio, čini se, neki zaslužni građanin. Možda borac. Oficiri su, kao da su učestvovali u recitalu poezije, izgovarali tekst o meni.
Prvi oficir: Znameniti građanin.
Drugi oficir: Rođen u Rožajama.
Prvi oficir: U malenoj Crnoj Gori.
Drugi oficir: Više je voleo život od svega.
Prvi oficir: Ali nije prezao ni od smrti.
Ja sam naćulio uši da čujem šta pričaju. Činilo mi se da nekako mešaju geografske pojmove i dok govore o Rožajama i Crnoj Gori imaju u vidu Sovjetski Savez. Bilo mi je milo što pominju Rožaje, ali sam se jako nervirao zbog njihovog geografskog neznanja i površnosti.
Posle održanog govora, odlučili su da me prebace u Rožaje. Ona dva oficira želela su da budu u pratnji. Meni je bilo nelagodno da i oni putuju jer je put veoma dug, naporan i opasan, a oni nisu baš mladi. Da se stigne do Rožaja, moraju se savladati mnoge vrleti. No, željama im se nismo mogli odupreti.
Došli smo u Rožaje. Bili smo u našoj staroj kući. Nekakav narod se muvao po avliji. Moja majka Zada bila je u velikom poslu i usplahirena. A moja supruga Vesna stajala je na ulaznim vratima. Pridigao sam se da vidim ko je sve došao. Proturio sam glavu iznad glave neke ženske osobe. Kada je osetila kako dišem iznad nje, podviknu mi strogim glasom:
– Pa hoćeš li ti već jednom da umreš ili nećeš!?
Osetio sam da joj je nelagodno što se tako neozbiljno ponašam jer je toliki narod bio došao na moju sahranu, a ja oklevam i stalno se nešto izvlačim i muvam.