Ibrahim Hadžić

Innerview

Pesnik Ibrahim Hadžić rođen je u Rožajama 1944. godine. Diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Široj javnosti poznat je kao legendarni urednik Školskog programa na TV Beograd. Devedesetih godina, u vreme kada je zlo zagospodarilo državom, Hadžić je bio izložen pritiscima i pretnjama, na kraju je morao da podnese ostavku i da napusti televiziju. Objavio je 17 knjiga pesama, pet knjiga proze i drugih radova i deset knjiga o gljivama. Dobitnik je brojnih nagrada za poeziju: Isidora Sekulić, Milan Rakić, Biljana Jovanović, Pero Ćamila Sijarića, Risto Ratković, Bosanski stećak… O pesništvu Ibrahima Hadžića napisano je bar stotinak eseja, prikaza i književnih kritika, a objavljen je i zbornik „Boja okoline“ koji je priredio Dragoljub Stanković.

Umesto konvencionalnih uvodnih reči, možda je bolje navesti jedan Hadžićev kratki lirski zapis pod naslovom “Čuj, dječače!“

Marković: Nedavno je Partizanska knjiga objavila vašu novu knjigu pesama Zrnca. Najveći deo zbirke čini ciklus od 113 katrena pod naslovom “U samoizolaciji” koji govori o vremenu epidemije. Da li je pisanje poezije vaš način za odupiranje svim nevoljama koje je donela korona? Možda poezija može da bude i odbrana protiv nebrojenih zala ovog sveta?

Hadžić: Dragi Tomo, hajde da krenemo ovako: Kovid 19 zlo, nazvano pandemijsko zlo, izazvalo je u svetu, na mikro i makro planu, more nedaća i baruštine strahova. Lekari imunolozi su se utrkivali da iskažu svoje znanje/neznanje. Čak su se bavili propisivanjem načina pozdravljanja: kuckanje laktom u lakat, pesnicom u pesnicu, dizanjem šake i sl. Sve se poremetilo. Kada je bilo vreme prve samoizolacije, ja sam se sedeći na terasi poigrao pesničkim slikama, tzv. stihovima-katrenima, pesmama od četiri stiha. Probao sam da uđem u svoja i tuđa osećanja, tu ima i dokumentarnih pasaža, pa sam radnu verziju zbirke poslao prijateljima. Prijatelji su iskazali svoj sud koji me je golemo zaintrigirao: nastaviću sa radom, kazao sam sebi. I uz zbirku novih kovid stihova, priključio sam ciklus kratkih pesama iz moje ranije zbirke Duge senke kratkih pesama. Na taj način došao sam do tih pomenutih 113 katrena, uz još dve pesme iz istog temata.

Na momente, u ko zna kojem iščitavanju napisanih pesmica, osećao sam se snažnijim i vrednijim: i ja sam koroni pokazao pesničke sekutiće, mislio sam, no ni ona nije sedela skrštenih ruku – imperija uzvraća udarac – nedavno je napala omikronom mene i moju ženu. Jedva smo se izvukli, zamalo pa da ostavimo našu decu siročiće (jedno ima 50, drugo 45 i unuk 18 godina). U tom nadigravanju sa zarazom, i dugim prolećnim boravkom na terasi, uočio sam jednu predivnu pojavu koju sam opisao u jednom katrenu. Naime, svakog predvečerja od 19 do 21 sat laste su neumorno letele uz cvrkutanje nad gradom, kao i iznad moje glave. Ja sam to događanje na nebu nazvao lastavičji švedski sto. Znao sam da je švedski jer su u to vreme aktivni komarci, papataći, razni moljci, kućne muve i još kojekakve leteće živuljake, dakle za lastavice lepa ponuda. Sto za uživanje. I tako svake letnje večeri u trajanju od dva sata – doba stvoreno za ptičju gozbu.

A sada hajde da se vratimo na kraj vašeg prvog pitanja: “Možda poezija može da bude i odbrana protiv nebrojenih zala ovog sveta?”

Može! Vrlo je često u službi zaštite identiteta.

Marković: U katrenu pod brojem 32 pišete: “Šuma je prepuna gljiva / Cvrkuću ptice i svijaju gnezda / I gde-gde protrči neki zec, // Ja sam u izolaciji i sve to zamišljam”. Evokacija prizora koji postoje u sećanju čest je motiv vaše poezije. Vaša pesma “Jagorčevini” iz zbirke Duge senke kratkih pesama posvećena je tome, u njoj pišete: “Pevam ti / Kao uspomeni na moje davne mistične susrete / Sa tvojim cvastima / I diskretnim mirisom / Na livadi dok još ničega živog, osim tebe, nije bilo”. A u pesmi “Krijumčarenje” iz zbirke Pesme i pišete šta ste sve prokrijumčarili iz rodnog rožajskog kraja u veliki grad: vetar s planine, tajne razgovore između urvina, izvorsku vodu u kljunu, mirise trava, ukus pečuraka… Da li prizivanje slika od kojih nastaje poezija zaista ponekad podseća na prizivanje duhova predaka?

Hadžić: Početak vašeg novog pitanja podseća me na nekakav sudski proces. Kao da se nalazim u sudnici pa me tužilac optužuje po članu 19 Kovid zakona o zdravstvu države Srbije. Tu atmosferu podgrevaju sudija i advokat i po neki svedok. Optužuju me što moje pesme uglavnom imaju životnu a ne surogat sadržinu. Ja se branim (a i advokat mi pomaže: “Sve što Ibrahim piše, što priziva, izlazi iz njegove duše i njegovog saznanja”).

Marković: Kad smo već pomenuli mističke susrete, Predrag Čudić je povodom vaše poezije napisao: “Mimo svake religiozne pozlate mogu se shvatiti lepi uzleti duha, retki proplamsaji čovekove duše. To nije ona poznata svakodnevna manufaktura duhovnosti, duševnosti toliko puta reciklirana, to je ono što se na kratko učini večnim, što kraće to dragocenije u svojoj izbrušenosti”. Čudić je mislio na deo vaše pesme “Isto” iz zbirke Hora: “I čudim se čudu života. / Idem čas razdragan, / Čas utonuo u beskraj istosti, / I mora biti / To što prolazim istim putem / Da sam i ja svima isti, / I mora biti / U tom tkanju života / Da sam zauvijek i da ću uvijek tuda prolaziti”. U mnogim vašim pesmama ima sličnih epifanija. Možda nebo nije potpuno zatvoreno, možda osećanje večnosti nije puka iluzija i zavaravanje? Ili se to čitaocu samo učinilo, zavedenom lepotom pesničkog izraza?

Hadžić: Čekao sam, poštovani Tomo, ovo pitanje i ovaj citat. Prijateljstvo je delikatna stvar. Jednom mi je prijatelj Milan Milišić kazao: “Prijateljstvo se mora negovati, ono nije za svagda dato.” U konkretnom slučaju sa izuzetnim pesnikom Čudićem družim se od 1968. godine. Imali smo puno zajedničkih životnih nastupa i pesničkih “proplamsaja”, ali, ali, Čudiću sam jednom kazao: “Čitao sam ti intervju, dobar je, pogađaš u pravu metu, ali ne slažem se sa tvojim poimanjem prijateljstva. Naime, u nekoliko tvojih intervjua između poznanika ili prijatelja kojima se baviš, mene uopšte ne pominješ, diskriminišeš me. Mnogi će misliti da izmišljam da smo bili nerazdvojni drugovi. Pitaće se (verovatno s pravom), kakav si mu ti prijatelj kada te ni jednom nije pomenuo”. “O živim pesnicima neću da pišem”, kazao mi je prilično samouvereno.

Marković: Na citirane stihove podseća me i jedna kratka pesma iz zbirke Zrnca koju ste objavili i u knjizi Duge senke kratkih pesama: „Čekam da u bisernu kap kiše, / Koja već nekoliko minuta visi sa vrha lista koprive, / Uđe ceo svemir. // I ja sa njim”. Da li česti boravci u prirodi, van ljudske vreve, u čoveku bude panteistička osećanja sveta, osećanja jedinstva sa svim što postoji?

Hadžić: Dragoceno pitanje. Po prirodi stvari svaki čovek, pa i Isus i Muhamed, bili su delom panteisti. To je u suštini života tako. Panteizam je mnogo starija religija od monoteističke religije. Panteizam se javio u pećinskoj prošlosti čovečanstva. Ja se i u urbanoj sredini osećam panteistom. A tek šta da kažem kada sam u prirodi. Nema mi ravnog sagovornika. Sve je meni blisko: i panjevi, i stabla, i travke, pa i ono što gamiže po zemlji. Stojim satima nad lišajem na kamenu, danima navraćam da vidim kakva će biti gala na trnu-šipurku (Rosa canina), pa kako da se nagledam visokog prelepog cveta ljiljana (Lilian martagon). Pa čupavog, na planinski mraz pripremljenog runolista (Leontipodium alpinum). Sve su to moji bogići i bogovi, čitaj božanstva.

Marković: U eseju o vašoj poeziji Dragoljub Stanković je zapisao: “U prirodi rodnog kraja, u njenom vremenu i znacima, kauzalnosti, raznovrsnosti i raskoši, nalazi autor poetski i egzistencijalni odgovor na zlo svoga, ljudskoga veka u kome je prisiljen da živi. To je i velika poenta ovog pesništva”. Možda je to najvidljivije u pesmi “Kada dođe” u kojoj pišete: “Kada bude, / Neka to ne bude pored ljudi / Koji ne umeju da razumeju šta je to smrt, / Koji se nisu navikli na nju. / Neka to bude u šumi / Koja zna na sve da gleda / Kao na dar neba.” Da li se u prirodi može pronaći spas od ljudi, od ljudskog zla? Ili bar privremeno olakšanje?

Hadžić: Priroda igra na duge staze. Na kratkim ona je naivna, ali zato kada igra na duge staze ona je majstor skrivanja. Nikada neću zaboraviti prizor iz naše nedavne prošlosti, iz vremena sukoba naroda, nacija, religija (a ni danas nije ništa bolje): Naime, grupa muslimana pobegla je iz sela u obližnji šumarak da se sakriju od progonitelja. A progonitelji ne bi bili progonitelji da nisu nadmudrili i čestar i sirote begunce. Progonitelji sa ivice šume viču: “Ibro, Mujo, Huso, ne bojte se, bacite oružje, ako ga imate, i dođite.” Naravno, njih dvadesetak uleće u batu (mišolovku), a ovi ih prihvataju bez velikog truda i rizika i završavaju sa njima.

Marković: Mnoge vaše pesme podsećaju me na Bodlerove “Veze” i njegovu prirodu kao hram, šumu simbola koji sreću pesnika. Na primer, pesme “Daj mi znak” i “Staza” iz zbirke Hora. U prvoj pesnički subjekt traži od neimenovanog nekog (boga? prirode?) da mu da znak postojanja “u pepeljastom kamenu”, „u prastaroj raspuklini”, „u opalom listu”, „u mekom plodu smokve”. U drugoj pokušava da rastumači znake koje mu neko šalje: „Šta mi to sa neba kaže Corvus corax? / A šta na uho recituje bumbar? / Kakvu mi to poruku na vrhu glave nosi šumska zmija?” Da li su vaše pesme odgovor na ova pitanja?

Hadžić: Moglo mi se dogoditi da u moju pesmu utkam Bodlerov stih iz pesme „Veze”, „Priroda je hram”. Ova veza mi je dragocena, laska mi. Ja nisam pesnik sa početka pesničke bio-bibliografije, primičem se osmoj deceniji života. Mnoge pesme su spakovane i čekaju oslobađanje.

Marković: U pesmi “Da li je utešno” iz zbirke Nepročitane i nove pesme odredili ste mesto istine u ovom našem mahnitom svetu: “Istina je tiha i ćuti. / Ona je stidljiva. / Čeka svoje vreme, / u vremenu obično oslepi.” Tu pesmu ste napisali 1993. godine, u teškom, zlom vremenu koje ni vas nije štedelo. Kako čuti tihu, stidljivu istinu u epohi sveopšte buke i besa?

Hadžić: Majakovski kaže: “…Kako u debelo uho zabosti nežnu reč”. Pesma “Da li je utešno” i njeni citirani delovi govore o dva stanja u životu: Istina je prefinjena, stidljiva, a laž nadmena, glasna. Laž se ne stidi svog postojanja, gleda pravo u oči bez treptanja i laže.

Zar nemamo takvih slučajeva, naročito u današnjoj politici?

Mi (narod) jedva sastavljamo kraj sa krajem, a oni nam obećavaju da će zaposleni u vreme njihovog mandata imati prosečnu platu od 1.000 eura.

Marković: U pesmi bez naslova iz iste zbirke, koja počinje stihom „Osećam da jednog dana” izložili ste svojevrsnu eshatološku viziju: “Neću razumeti šta znači zavist, / Neću znati šta znači ljubomora, / Šta mržnja / I ksenofobija / Svi će mi mravi biti braća, / Sve lišće sa drveća biće mi kućni prijatelji. / Sporazumevaću se sa vetrom, sa žuborom vode”. Postoji li svet bez mržnje i zla igde izvan poezije? A čak i ako postoji samo u poeziji – pa zar je to malo?

Hadžić: Ja sam ponekada sam sebi naivan pa pišem o nečemu nemogućem, a verujem da je moguće. Ono što deklarativno prozivam (pominjem) daleko je od istine. Upetljavam se u slike idealizovanog sveta i života. 

Marković: U vašoj poeziji često su prisutni angažovani tonovi, ali ne u onom dnevnom, rabljenom smislu, već kao istinsko saosećanje sa tuđom mukom, razumevanje drugih, njihovih nevolja i patnji. „Zapis na voznoj karti”, „Pjesma izgnanika”, „Zašto moj prijatelj pretura po kantama za smeće” – samo su neki primeri. Čini mi se da je vaše shvatanje angažmana blisko Danijelu Dragojeviću koji je u tekstu „Veronikin rubac” pisao: “Prava riječ, pravi portret nastaje od istinske vezanosti za tuđu muku. To je, mislim, prava angažiranost, koja se ne prestaje nikada događati.”

Hadžić: Nastanak pojedinih mojih angažovanih pesama ima svoje poreklo, svoje ime i datum. Šantić kaže “I moja duša s njim (narodom) pati i grca”.

Marković: Pored književnosti, bavite se već godinama i istraživanjem prirode. Objavili ste desetak knjiga o gljivama, otkrili ste mnoge vrste gljiva za koje se nije znalo da postoje u našem podneblju. Zašto su baš gljive postale predmet vašeg interesovanja?

Hadžić: Bilo bi najprikladnije da na ovo pitanje odgovoram sa da!
Da, objavio sam 10 knjiga o gljivama.
Da, izučavanjem gljiva bavim se više od trideset godina.
Da, otkrio sam hiljadu i više vrsta gljiva koje se javljaju na našim terenima.
Da, gljive su za mene predstavljale svojevrstan izazov. Uroniti u nepoznati svet – značilo je na hiljadu puta u šumi ustreptati od radosti nalaza “Ovo je novo za Srbiju ili Crnu Goru!” Ništa drugo, osim izučavanja gljiva, nije moglo, ili nije umelo da me razveseli u ovom strašnom vremenu.

Marković: “Zrnca” su vaša sedamnaesta knjiga pesama, a poeziju pišete i objavljujete više od pola stoleća. Šta biste izdvojili kao pouku, poruku iz svog bogatog i dugog pesničkog iskustva? Rastko Petrović je poeziju osećao kao životnu silu, kao jednu od velikih životnih snaga. Šta poezija čoveku donosi? Da li mu nešto uskraćuje?

Hadžić: Dozvolite mi da kažem nešto o fenomenu našeg života: Ovo surovo vreme je vreme koje ne dozvoljava da prođe ni jedan ljudski vek bez rata i ubijanja. (Upravo se na pozornici života događaju neverovatne stvari, koje, o užasa, imaju svoje ime i prezime.) Na sceni je vidljivo ubijanje ljudi, rušenje i uništavanje dobara, prisilna seoba naroda, milioni ljudi s decom i torbom punom pelenica beže i lutaju, nasrću na metalne ograde kroz koje teče struja, pokušavaju da preplivaju reke, dave se. Nezaboravna je slika iz jedne druge izbegličke seobe koja nas vodi na morsku plažu na kojoj leži beživotno telo malenog Ajlija Kurdija. Plima ga je izbacila kao mladog delfina. Pitam se gde beži taj narod? Može se dogoditi da nas sve uskoro sprže atomske bombe (ovu izjavu beležim ne kao katastrofičar već s punom samosvešću početkom marta 2022. godine.) Ti koji vode ovu “krvavu” igru nemaju ni malo svesti. Ne treba verovati u njihov humanizam. Otvaraju humanitarne koridore za one koji nisu živi, za one koje su ranili ili pobili. Poezija je toga svesna.

Drugo, ovo surovo vreme za život, surovo je i za umetnost. U mojoj pesničkoj mladosti objavljiveni radovi su se honorisali. Sada autori plaćaju izdavačima da bi objavili svoje knjige. Poezija je u nemilosti, suvišna, izdavači kažu: “Poeziju treba čitati, ali ne i objavljivati.”

Poeziju objavljuju oni izdavači (koji su i sami pesnici) po principu ti meni, ja tebi.

Ovom surovom vremenu priključio bih uništenje, odnosno minimizovanje jedne od najplemenitijih ljudskih igara (ako se to može nazvati igrom), igru šaha. I šah je, kao i poezija, izguran sa scene.

U ovom vremenu, koje je vreme raskrinkavanja, svakodnevno u medijima pominju se pljačke države, pominju se računi u švajcarskim bankama. U tim pljačkama nema ko ne učestuje, političari najviše.

A ko danas piše poeziju? Ako je ona ispovedna delatnost, a jeste, šta imaju da se ispovedaju advokati, oficiri, lekari naročito…

Hvala, Tomo.

Možda smo se negde mimoišli. Vi pitate jedno, ja odgovaram drugo.

Ibrahim Hadžić, Innerview