foto: Milovan Ilić

Svetislav Basara

Innerview

Srbija ima fiks – ideju vodilju 

Svetislav Basara (Bajina Bašta, 1953) jedan je od najčitanijih i najprevođenijih srpskih pisaca i kolumnista, odnedavno vodi i televizijsku emisiju Crveni karton na TV Kurir. Objavio je više od 40 romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je dve Ninove nagrade za roman godine (Uspon i pad Parkinsonove bolesti, 2006 i Kontraendorfin, 2021), a kao kolumnista beogradskog Danasa nagrađen je i priznanjem Stanislav Staša Marinković.

Od 2001. do 2005. bio je ambasador SR Jugoslavije na Kipru. Politički aktivan, u direktnom je višegodišnjem sukobu sa ekstremizmom i pojavnim oblicima mitomanije, te njenim posledicama.

Sa Svetislavom Basarom razgovarali smo u okviru projekta Beogradski krug, kada je za portal slobode NOMAD odgovarao na pitanja u vezi sa režimskom i opozicionom politikom, ukazujući i na okolnosti i specifičnosti u srbijanskom društvu koje su odredile sadašnje stanje i položaj Srbije na političkoj mapi.


NOMAD: Gde su se izgubili pokretački motiv i pokretačka snaga pobune kakva je u Srbiji postojala s početka devedesetih?

Basara: Pre svega, mnogi ljudi koji su bili angažovani nisu među živima, ostali su stariji, nemaju više energije, na njihovo mesto ne dolaze mlađe snage. Postojao je kasnije period koji je ulivao nadu, kada je Demokratska stranka postala prava, sistemska stranka, ali, kad god se pravio dobar sistem, onaj loš sistem sve uruši. Problem je bio što su retrogradne snage bile infiltrirane u DOS (Demokratska opozicija Srbije koja je izvela demokratske promene, prim. aut.), koji je bio šaroliko društvo. Tu su opstrukcije krenule vrlo brzo i vrlo brzo je počeo da gasne taj početni entuzijazam. Da bi se, nakon streljanja premijera Zorana Đinđića sasvim ugasio. Nakon toga su korisnici, a možda i naredbodavci tog streljanja preuzeli vlast, mislim, pre svega, na Koštunicu (Vojislav) i Tadića (Boris).

Unutar Demokratske stranke, na prvom mestu, potom i u ostalim članicama DOS-a, bile su infiltrirane Ćosićeve, Udbine, ko zna sve čije krtice, koje su sve naprosto podrivale. I to je nekako išlo do 12. marta 2003. kada su vlast preuzeli naručioci, u svakom slučaju korisnici Đinđićevog ubistva. I sve su vratili na ova sadašnja podešavanja. Zbog toga mi nije jasno kako se ljudi čude otkud nam se ovo dogodilo – ali to se već dogodilo 2003.

NOMAD: Kako pamtite javni život 1992. i 1993?

Basara: Pamtim noćna puškaranja, obračune bandi; prolaziš nekom sporednom ulicom i naiđeš na to. Slično kao u Vendersovom filmu Berlin Aleksanderplac. Totalno rasulo, razvrat, odsustvo svakog kriterijuma, gramzivost. Dominacija najlošijeg ukusa, kao u ovom filmu, tako je bilo u Beogradu. Video se raspad države, s jedne strane, vlast hoće da pravi veću državu, sa druge, razara i ovu koja je koliko-toliko postojala.

Vojne, paravojne formacije, tu se ne zna ništa, nema uređenog života, Braunovo kretanje, možda je to najbolji opis. Trijumf slučajnosti. Ko se bolje snađe. Od toga se nismo oporavili do današnjeg dana.

NOMAD: Da li tu postoji neki sistem koji vi kao pisac vidite, odnos medija prema realnosti, prihvatanje te Miloševićeve naizgled pasivne politike, gde se oko njega stvara kordon velikosrpskih ideologa?

Basara: Gladam na to drugačije od verzija koje imaju i prva i druga Srbija. Gledam na Miloševića kao na operativca, takozvanog veselnika, koji napaljuje kravu, da bi pravi bik odradio posao. On je bio instrument u rukama velikosrpske čaršije, a da toga nije ni bio svestan.

Velikosrpska čaršija oko Ćosića je jedan amorfni mehanizam; nigde nisu ni zvanično, ni formalno, a sve drže pod kontrolom. Apsolutno sve, od Vojnomedicinske akademije do Gradske čistoće, dele stanove, uzmaju šta hoće, sastavljaju spiskove za odstrel. Procenjeno je, dakle, u toj čaršiji da će Milošević najbolje odigrati ulogu koja mu je namenjena. Što je i učinio, ali, nedovoljno dobro po kriterijumima čaršije.

E, zato je tu bio Koštunica, kao rezerva, pa je on pokušao mirnim putem, onim čaršijskim, i još bi tu sedeo da mu nije iz Pentagona priprećeno “peršingom”.

NOMAD: Kako ste u to vreme videli ulogu Crkve, njenu aktivniju poziciju, preuzimanje uloge?

Basara: Srpska pravoslavna crkva je bila podeljenija, oni, inače – pedesetak kaluđera i dvadesetak episkopa – sebe smatraju Crkvom i kad neko njih napadne, smatraju to napadom na Crkvu. Bilo je nekih episkopa koji su bili uz Miloševića, oni su i dan-danas uz vlast, zato što su uz svaku vlast. Bilo je onih koji su protiv Miloševića, ali, opet, ne iz nekih pobuda koje bi bile pohvalne, nego je tu bila vidljiva konfuzija.

Crkva je išla s jedne na drugu stranu, pokušavajući da formira svoju politiku, što nije uspela, niti će uspeti. I sad vidimo da je produžena ruka režima, tada nije bila, bar ne stoprocentno.

NOMAD: Kako su na vas uticali učešće u stvaranju Beogradskog kruga i njegova aktivnost, gde ste videli njegovu ulogu i mesto?

Basara: Tu su sedeli meni dragi ljudi, ali sam to smatrao neefikasnim. Smatrao sam da – kao što i danas govorim, uzaludnije nego 1992-‘93 – od kritike režima i užasavanja nad njegovim zločinima nema ništa, mora se politički organizovati. Protiv loše politike mora se boriti boljom politikom, ali mora biti – politika. Ti društveni uticaji, lični ugled, nemaju nikakvu funkciju u politici. Tako da sam smatrao ta okupljanja ljudi koji su mi bili dragi kružokom koji nema težinu koja može da doprinese bilo čemu.

Tek kada su se Demokratska stranka i još neke koliko-toliko konsolidovale, srušena je ta konstrukcija.

NOMAD: Da li je taj politički, kako kažete, amorfni mehanizam, okupljen oko Dobrice Ćosića, pokušao da sve minimalizuje, pokušaje otpora nacionalizmu i hegemonizmu?

Basara: Kako da ne. Ćosić lično. On je imao uticaj u svim političkim partijama preko svojih ljudi, poverenika kako ih ja zovem. Kroz stranačke forume minimizovali su svaki pozitivan pomak. Neprestano vraćajući vodu na nacionalnu vodenicu. Sam je imao ugled koji je opao, nakon što je najuren sa mesta predsednika SR Jugoslavije. Njegov odlazak je značio manje sinekura, ambasadorskih mesta i sličnog, tako da su ga njegovi zbacili. Posle se pretvorio u govno, što je celog života i bio.

NOMAD: Postoji priča da je iza bila neka ideja vodilja koja je te “sive vlastodršce” iza Miloševića ujedinila. Može li ona da se definiše?

Basara: Kako da ne, vrlo jednostavno, to nije ideja vodilja, to je fiks-ideja vodilja. To se vuče po Srbiji 180 godina. To je okupljanje svih Srba u jednu državu. Da se pritom zaboravlja da ni ova koja kako-tako postoji nije država u pravom smislu te reči. Ni dan-danas, kamoli u ono vreme. To je politički pokušaj opisiv kao kad se Baron Minhauzen izvukao iz vode vukući se za perčin. Ta fiks-ideja ima odličnu sposobnost da se organizuje u političkom smislu, onom negativnom – da podriju nešto, da nameste, da preurede. Ali nisu u stanju da urade ništa. To smo najjasnije videli nedavno u Crnoj Gori, kada je posle 30 godina smenjena vlast Mila Đukanovića. Ta se vlast podrivala pomoću Crkve, pomoću litija, Rusi su tu pomagali i, kada su osvojili vlast – ta se vlast raspala kao kula od karata. Nisu u stanju ništa da urade, nemaju nikakve ideje osim onih koje su neostvarive. 

NOMAD: Nacionalizam tada, 1992-‘93 raste?

Basara: Nacionalizma nije bilo u vreme socijalizma, ali, to je tinjalo otkad znam za sebe. Nije bila zvanična priča, na televiziji, po novinama. Ali, po kafanama, budžaklijski neki advokati, po salonima, po nekim mutlacima. Neprekinuta je to nit bila. 

NOMAD: I kada se to politički oslobodilo?

Basara: Sam Savez komunista je bio prožet nacionalizmom. Možda je bilo nekoliko prvoboraca i dva generala koji su bili projugoslovenski orijentisani – sve ostalo su bili ljuti nacionalisti.

NOMAD: Kako pamtite ulogu medija s početka devedesetih?

Basara: Nisam gledao televiziju, a najteže mi je bilo da se “skinem” s Politike, jer sam dugogodišnji čitalac. Kupovao sam je tada i čitavih šest meseci kad se srozala na jedan smrdljivi bilten, od čega se ni dan-danas nije oporavila. Svakog jutra kupim, otvorim, zgužvam i bacim. Nisam pratio državne medije i dobro sam uradio. Jer, naseo bih na neku od tih laži. Nije moguće svakodnevno bivati zasut lažima, a u neku ne poverovati. Situacija u medijima danas nije mnogo bolja, u mejnstrim medijima retorika je za nijansu niža, jer nije rat. A opozicioni mediji su gori nego devedesetih. Tada smo imali B92, Našu borbu, Demokratiju, nekoliko dobrih medija, malog uticaja, ali izvanrednih.

NOMAD: Kako biste danas napravili poređenje ondašnjeg i sadašnjeg srpskog identiteta, njegovog mesta u istoriji, na Balkanu, da li je išta pozitivnije, isto, ili lošije?

Basara: Ništa nije pozitivno, ako nije metastaziralo, gore je. Nema tri godine kako se vodio rat zbog autorskih prava nad ajvarom koji je jedan od ključnih delova srpskog identiteta, mada je priča o kolektivnim identitetima besmislica. Znači, to je identitet sastavljen od srpske salate, šajkače, ajvara, trube koja je doneta u Srbiju početkom 19. veka. To je folklorni identitet.

Kulturni? Postoji materijal da se napravi. To su ljudi koji, ne može se reći, nisu baš skrajnuti, ali nisu u prvom planu obrazovanja i glavnih medija. Uvek je fokus na šarlatanima i guslarima, a ne na umetnicima iz čijih bi dela mogao da se formira kulturni identitet.

NOMAD: Srbi i mitomanija. Da li je i u čemu danas prepoznatljiva mitološka svest?

Basara: Mit dolazi iz vremena koja ne pamtimo i veže nas, to je neka spona. Ne možemo da se oslobodimo zato što je sa takvom pseudomitološkom sklepotinom lako voditi neodgovornu politiku. A tome pogoduje i inertnost naroda. Naprosto prospe se, kao iz aviona, nekoliko lažnih ciljeva koji toplotom navode rakete na drugu stranu. U ovom slučaju sa stvarnih problema. Idemo od Kosovskog mita, od tog zaveta koji svi, počev od patrijarha do predsednika mesne zajednice, vrte. To je skarabudženo u 19. veku, kao i Vidovdan koji se našao u kalendaru Srpske pravoslavne crkve 1896, pre toga nije postojao. Onda, od bratstva sa Rusijom, koje je aksiom. To su stvari koje su nepobitne, nepomične, kao karijatide na kojima počiva naš društveni život. A problem je u tome što te karijatide ili ne postoje, ili su krajnje klimave. I sve to tako ide, zato što mora da ide po sili fizičkih zakona.

NOMAD: U pseudomitomaniji izgubio se odnos prema onome što su Srbi drugima učinili, prema ratnim zločinima. Da li se nazire mogućnost bilo kakvog suočenja sa tim zlodelima?

Basara: Vrlo teško. Da bi se Srbi suočili sa zločinima u okolini, moraju da se suoče sa zločinima unutar sebe. To se stalno zaboravlja, a to traje od Karađorđa i knjaza Miloša. Reč je o nasilničkom ponašanju prema sunarodnicima. Imamo izbore krajem 19. veka, kada je smenjena vlada Milana Piroćanca, na kojima su se radikali vratili na vlast: 74 mrtva! Na najdivljačkiji način, neki nabijeni na kolac, neki spaljeni. Dolazi Drugi svetski rat u kojem jedva da je pobijeno, međusobno, bilo da je reč o partizanima ili četnicima, nebitno, manje nego u Jasenovcu, ako nije i više.

A i Jasenovac je postao jedan od ključnih mitova, preko kojeg se stvara neka morbidna atmosfera. Tako će Matija Bećković reći da je Jasenovac “najveći podzemni srpski grad” – sada koristim priliku da ga predložim za počasnog građanina tog grada. Prihvatio bi on to, nema sumnje, bio bi počašćen.

To što je povezano sa nasiljem su stvari koje nisu raspletene; sredinom 19. veka kralj Milan koji slovi za vrlo lošeg vladara je pokušavao, ali je, konačno, rekao svom bliskom saradniku – ja ne mogu više s ovima. I prosto je abdicirao. Predao je vruć krompir u ruke sinu koga su ubili oficiri.

I kako da se suočimo sa zločinima prema drugima, kad ne možemo sa zločinima prema sebi samima. Zašto mi ovo radimo, niko se nije pitao. Ili se pitao malo ko. To već dva veka traje, kako očekujemo da se složimo s okolinom, ne da živimo u nekom bratstvu, u nekoj ljubavi, nego jedni pored drugih.

NOMAD: Nisu ni drugi imuni od nasilničkog ponašanja? 

Basara: Nisu, to je u ljudskoj prirodi koja je sklona svakom zlu. E, sad, ima sredina gde se to efikasno suzbija i u kojima se tome ide na ruku. Svi politički sistemi u Srbiji išli su na ruku vazalnom nasilničkom ponašanju, neodgovornosti, pa čak i lopovluku. Nisu postavljene brane lošem ponašanju. To se suzbija institucijama, dobrim zakonima, dobrim običajima najbolje. Naprosto, ništa se ne čini da se to popravi i stalno se kuka kako nam loše ide i kako nam svi rade o glavi. Mislim na sve vlade u Srbiji, izuzev vlada Milana Piroćanca i Zorana Đinđića. Socijalističke ne računam, mogu se i one računati, ali sa drugim pojmovnim aparatom.

NOMAD: Šta treba da se uradi, ako biste rajsovski poručili “Čujte, Srbi”?

Basara: Ne vredi Srbima govoriti. Sad sam čitao tekst jednog Rusa o Rusima koji se ponašaju možda i gore nego Srbi. On to naziva ukorenjivanjem resantimana. Kad to dugo traje, izgubi se mogućnost da se misli pozitivno. Stvara se mržnja prema svemu što je lepo, svetlo, pozitivno. Naprosto, to je neka vrsta uživanja u jadu i čemeru. Mislim da je to krajnje teško iskoreniti. To bi mogao neki Ataturk, možda i suroviji od pravog Ataturka.

NOMAD: Pesimistično? Možda je vreme da neko od tih prosvetitelja upali neku lampicu?

Basara: Jeste pesimistično, voleo bih da grešim, uvek to kažem. Ali, evo primera. Jedna jedina politička grupacija građansko liberalnog usmerenja, Građanski demokratski forum – nismo mogli da sakupimo tri hiljade potpisa da se kandidujemo na beogradskim izborima. A nije se čekalo, kao, “dođite, potpisujte”, nego se išlo do birača. To sve govori. Ne odustajemo, ali nema interesovanja.

Narod je opušten. Teško je doći do nekog ko ima 50 godina, a proveo je život varajući, kockajući se, drogirajući se – reći će, pa ne bi valjalo da bude drugačije. To je isto kao heroin, tri meseca OK, možda hoću, možda neću. A posle pet meseci, nema hoćeš-nećeš, prodaješ kuću, stan. Ima u prirodi svemu granice, pređeš granicu i nema natrag. Tavorićemo ko neke kolumbije, zambije, onda će doći neki đilas, ili neki još gori, neki jeremić.

A Vučić snabdeo brašnom i zejtinom. Od jutra do mraka telefonira, obilazi ih, drži ih pod kontrolom. Lopovluk je manji nego pod Tadićem, imam insajderske informacije i iz jedne i iz druge vlasti.

NOMAD: Veći strah?

Basara: Ima tu nekih sinekurica, ali je sve pod strogom kontrolom, ovaj nadzire. Onda stvori atmosferu da nadziru jedni druge. Vidiš ovu aferu Hrkalovićka- Stefanović. On je taktičar, možda bez premca u Evropi.

NOMAD: Tehnolog vlasti?

Basara: Sad, on nema ideju šta će s tim. Podeli brašno, zejtin, vaučere za letovanje i – šta ćete više. To je taj rezon, jeo sam, imam sutra da jedem, imam TV Pink i šta drugo normalan čovek može da poželi. U Srbiji 93 odsto ljudi tako razmišlja.

Innerview

Mats Gustafsson
Mario Batković
Mary Halvorson
Brian Eno
Vlado Džihan
Vojo Šindolić
Senad Avdić
Josip Osti
Mirza Kušljugić
Selvedin Šatorović
Nenad Veličković
Fra Ivan Šarčević
Ibrahim Hadžić
Igor Mandić
Stephen Kotkin
Predrag Čudić

Predrag Čudić
Stephen Kotkin
Igor Mandić