Predrag Čudić

Innerview

Predrag Čudić je rođen 1943. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Senti, a Filološki fakultet, grupa za opštu književnost sa teorijom u Beogradu. Čudić je pesnik, prozaista, dramski pisac, esejista, pisac za decu, satiričar, kolumnista, prevodilac poezije s ruskog i mađarskog jezika. Objavio je brojne knjige: Posle drame, Opšta bolnica, Drug đavo, Naša pesma, Pesme i priče, Opšta bolnica i druge pesme, Jesen u cirkusu, Dugme lutalica, Smešni junaci, Čudo od deteta, Život bez muke, Ljudske slabosti, Saveti mladom piscu ili književna početnica, Kratak pregled s predumišljajem novije srpske istorije, Vejači ovejane suštine, O prirodi stvari, Mat’rijalisti/Malograđanski ep, Iz zemlje nemanjića, Tri poeme i stihovi pride…

Čudić je u socijalizmu zabranjivan, u nacionalizmu prećutkivan, sasvim razumljivo za pisca koji se celog veka borio protiv svih vrsta lažnog predstavljanja, književnih i političkih laži, pisca koji kaže da “rodoljublje u književnosti nije ništa drugo nego jedna posebna vrsta prostitucije”. Umesto konvencionalnog uvoda u intervju, možda je bolje navesti nekoliko Čudićevih zapisa iz knjige “O prirodi stvari”.

Marković: Početkom 70-ih sa još nekoliko pisaca Vaše generacije pokrenuli ste avangardnu grupu Književna radionica 9. Dali ste oglas u kojem nudite majstorske književne usluge: pisanje govora za dobitnike Nobelove i drugih nagrada, pisanje čestitki, posmrtnih govora, umrlica. O radionici su pisali italijanski i nemački mediji, pesnik Hans Magnus Encensberger gledao je na Vašu grupu sa simpatijama, ali se kod nas o tome malo zna. Kako je nastala Književna radionica 9 i čime se sve bavila?

Čudić: I posle pola veka još uvek mi se čini da je prerano govoriti o tome, mada  je sve manje svedoka tog našeg pokušaja. Kod nas se, kao kod najkonzervativnijeg naroda u takozvanom civilizovanom svetu, koliko je civilizovan može se meriti permanentnim ratovima, terorizmom, rasizmom, crkvenom pedofilijom i sličnim nečovečnostima koje se odvijaju širom sveta, dakle, kod nas se ustaljeno ponavlja mantra, neki to čak smatraju mudrošću: petao koji prerano kukurikne završi u loncu. A to nije nikakva mudrost nego samo jedna obična pretnja naše bedne slike stvarnosti. U loncu ili na lomači, kao na primer genijalni Đordano Bruno, sva je prilika da je on bolje poznavao nebo i zemlju od samog boga, ali bog ga nije pogledao, niti je šapnuo svetom ocu, Papi preko arhangela Mihaila da je Bruno u pravu. I onda, šta je istina na kraju krajeva, da li je istina istina ili konvencija, ili istine zapravo nema. Astrološki gledano Zemlja se okreće oko Sunca, a otkad je sveta i veka mi vidimo kako naše Sunce izlazi na istoku a zalazi na zapadu, oni koji su bliže Atlantiku vide kako se Sunce uspavljuje u talasima Atlantika, a budi na obzorju Pacifika. Jedno vidimo, drugo podrazumevamo.

I pesnici, probuđeni deo naroda, hoće-neće moraju biti slični tom nesrećnom žrtvovanom petlu, samo čekaju u redu da se nađu u toj kiseloj čorbi javnog života. Književna radionica, pa književna radionica! Neko vreme se o tome dosta pričalo pa je sve to postalo magla. Ali ostali su neki tragovi. Nije to bila nikakva jedinstvena grupa. Hteli smo samo da omogućimo sebi nekakvu šansu da živimo od pisanja, a da ostanemo slobodni i nezavisni, hteli smo da demistifikujemo književni čin, zapravo da naši performansi, projekti, kako smo ih nazivali, stvore prostor za jedan književni časopis, ali sve što smo radili izazivalo je sumnju. Recimo, Kneževa večera koja se zbiva u autobusu GSP-a, Mirjana Stefanović je bila car Lazar i carica Milica, istovremeno, svi smo se kao pantomimičari držali za nevidljive držače i izgovarali delove poznate pesme bez nekog naročitog reda, sa dramskim nabojem i dodacima. Sve se to događalo na Međunarodnim susretima pisaca u Udruženju književnika. Bila je to zamisao kako na duhovit način demistifikovati buđenje nacionalizma unutar beogradske elite koja je perfidno otvarala prostor tome, da se komunisti ne dosete, tako što se to nazivalo povratak tradiciji, stara simbolika naše istorije u senci politike SKJ. Pokušajte zamisliti danas takav performans, možda je to bilo primećeno od tih stranih gostiju, koje vi pominjete, ne sećam se. Znam da su na te susrete dolazili i pisci koji su nešto značili i van granica svojih zemalja. U Domu omladine, renoviranom uoči 25. maja kada su očekivali posetu J.B. Tita, izveli smo projekat Prva generalna proba posle rata, to je opet bio kao neki igrokaz sa ratnim invalidom, i nekim škakljivim političkim frazama, parolama. Tu se našao i izvesni samozvanac Slovenac, a oni su prednjačili u takvim vidovima angažovanosti, koji nas je sve sasvim nerežirano, iznenada, sa galerije polio punom kantom crvene farbe. Zvali su policiju, a mi smo se razbežali kao Brankovići na Kosovu.

Jedan poseban broj Savremenika koji je uređivao P. Palavestra bio nam je ponuđen i mi smo ga solidno popunili temom moj alat,  svojim neobičnim pogledom na naše viđenje književnog života u nas. To je nailazilo i na pohvale, javne, ali i na ozbiljno podozrenje. Avaj, kad je došlo vrema da sveci blago dele, tad su se to zvala sredstva iz fonda za kulturu, onda, u tom istorijskom trenutku, to je radio drug Simentić, od milja smo ga prozvala Sarmentić, i njegova glasačka mašina, dodelila su nagrade i dodatna sredstva, tako se to nekad zvalo, kao poseban doprinos Palavestri i  Savremeniku, a Književnoj radionici dodeljen je – po principu obećanje ludom radovanje – veliki šipak.

Onda smo napravili još veći skandal jer smo Moma Dimić i moja malenkost, napisali jedan veliki tekst sa uvredljivim, ali istinitim naslovom Nekom brat, nekom sestra, nekom Predrag Palavestra, objasnivši kako se krčme pare za kulturu. U to vreme postojala su tri časopisa za književnost: Delo, Književnost, Savremenik, neki od njih već na izdisaju, ne zbog novca nego zbog neinventivnosti, i dva lista: Književne novine i Književna reč, pa Vidici kao studentski list za umetnost i društvena pitanja i mnogo dnevnih listova i nedeljnika sa kulturnim rubrikama, pa onda druge republike, republički i regionalni centri, sve je to davalo pisanoj reči nekakav značaj. Druga su to vremena bila, ali sve to neminovno nije bila renesansa jer renesansa zahteva i pare i slobodu, a sloboda i jednopartijski sistemi ne idu ruku pod ruku. Kakva je razlika između socijalizma i kapitalizma: u socijalizmu gde je moć tu je i novac, u kapitalizmu gde je novac tu je i moć! Eto, to je taj istorijski razvoj bio, bio pa prošao!

I šta smo bili, bili smo nezahvalnici kakvi se nisu odavno pojavili u književnom životu naše sredine. Naravno, sredstva za novi list mladih su dobili sasvim provereni ljudi i zvao se sasvim banalno Književna reč. I tu sam, hoćeš-nećeš sarađivao, dali su mi i redovnu rubriku koju sam krstio Život bez muke u 100 lekcija, posle su bezbrojni imitatori pravili te kvazi priručnike, Beograd za početnike, trte mrte i nije se moglo živeti od krađe i prekrađe tuđih ideja, jer ovo je sredina gde brzo shvatiš da pisci i piskarala pate od urođenog nedostatka dostojanstva. Dakle, taj moj Život bez muke trajao je samo dok nisam, povodom nove knjige oca srpstva i čekićstva Vreme smrti, napisao komentar Vreme smrti i razonode, aludirajući na popularnu emisiju na radiju Vreme sporta i razonode. Preporučio sam tu knjiga penzionerima jer je tako bezbolno provesti vreme. Pošto moj tekst nije mogao objaviti: za moje dobro, mada je odličan, kako je duhovito rekao Glavni, na šta su se svi Sporedni urednici slatko nasmejali i smehom me ispratili iz redakcije posle dvadesetak objavljenih tekstova koji su nekad izazivali i velika negodovanja kao na primer tekst Niko i ništa koji se odnosi na dva ugledna kritičara i profesora koji su razvijali svoju misao o značaju Popine poezije. Morao sam se, dakle, iseliti, izbeći, kao rođeni izbeglica, u zagrebačko Oko koje je pod budnim okom Gorana Babića, a bez cenzure, objavljivalo sve moje buduće tekstove, dugo, dugo moje kvazi lekcije o životu bez muke. Deo te knjige, zbog ograničenih sredstava, ali štampan u 5.000 primeraka, koji je objavljen u Narodnoj knjizi opet je primljen sa velikim podozrenjem kod najbudnijih nepotpisanih kritičara Večernjih novosti, i sličnih listova, koji još izlaze i uvek su isti.

Dakle, da se vratim na Radionicu. I ona je bila jedna lucidna ideja, pogledajte koliko sad ima radionica, i kreativnih i kretenativnih, sve same radionice, a naša prava izvorna radionica nije mogla živeti od mediokriteta, književnika i fariseja. Nadam se da u fonoteci Radija Beograd postoje dragoceni snimci naših emisija o verovanjima, praznoverjima i predanjima Homolja, Sandžaka, Makedonije itd. Ako je vredela neko će nešto o tome reći, kao što sad naprasno počinju da govore, otkrivaju  Ljubomira Micića i zenitizam, a do juče o njemu nisu imali pojma. Početkom 1970-ih Micić je živeo u jednoj garsonjeri negde u Njegoševoj, ako se dobro sećam, i moje dve koleginice iz Biblioteke grada Beograda su bile određene da popišu njegovu zaostavštinu, sve je to dakle bilo u tom malom prostoru, ali je kao tvorac domaćeg Barbarogenija, živeći u  svetu a umirući u Beogradu, na svom bračnom krevetu imao između dva ležaja paravan, kako ga njegova draga supruga ujutru ne bi videla neobrijanog i neuredne kose. Zaostavština je bila njegova autentična zbirka jednog svetskog čoveka. I eto od tada, ravno pola veka došao je i on na red da ga se sete.

Marković: Počeli ste da objavljujete poeziju u vreme kada su epigoni Branka Miljkovića preplavili sve što se njihovoj bujici našlo na putu, krčmeći vatru na sitne plamičke i deleći ništa na razlomke. Za razliku od većine pesnika tog doba, Vi ste poeziju pronašli tamo gde je niko ne traži: u kanalizaciji, među pacovima, na šalterskim službama, u činovničkim kancelarijama i mastiljavim spisima, među grobarima, na svinjokolju… Tada je postojao i književni život, što je iz današnje perspektive nezamislivo. Kako danas gledate na to vreme i svoje pesničke početke?

Čudić: Samoubistvo Branka Miljkovića, tada nesumljivo najcenjenijeg i od vlasti podržanog pesnika, koji je u dvadesetsedmoj godini dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda, pesnika koji nije bio bez talenta, ali pesnika od onih dobrih ljudi za upotrebu. Pisao je nadahnuto, i to sa kakvim vaseljenskim nadahnućem: Kad Tito govori kao da zvezde padaju, ili prigodne pesme: More za radnike itd. I, uopšte, bilo je tu mnogo patetike, što je onda zvučalo kao nova poezija, jer nije bilo u šablonu NOB pevanja. Ali i on je bio kontroverzan, odrekao se svoje poezije, pismom koje je poslao medijima, otputovao u Zagreb, a prijatelju Petru Džadžiću je napisao jednu kartu koja je bila ključ hitne Džadžićeve priče o tragičnoj, neuzvraćenoj ljubavi, koja je sve političke razloge gurnula u stranu. No njegovo samoubistvo bilo je je povod najrazličitijih priča i nagađanja, da li je to bilo izazvano nekim moralnim lomovima i preispitivanjem njegovog dotadašanjeg komplota sa režimom, jer se on pre odlaska u Zagreb gde je izbegao, odrekao svoje poezije itd. Međutim, partijski aktivisti su bili uvek u takvim skandaloznim zbivanjima tu da razjasne stvari i da plasiraju neupitnu istinu. Taj posao je dobro obavio Petar Džadžić, ko je mogao sumnjati u tu ljubavnu tragediju, ali pričalo se i dalje o nekim tajnim silama, jer je grana te tužne vrbe bila tako slaba i savitljiva da su  pokojniku, kad su ga našli, noge dodirivale zemlju. No, jedno nije bilo neupitno pesnik sa nesumnjivim darom završio je svoj opus, a epigoni kao vinske mušice navalili na njegovu neispijenu vinsku čašu i svi su pisali nekakave heraklitovske aleksandrince gde su dominirali vatra, voda, zemlja i nebo odnosno večnost. Trebalo se spasavati od te konfekcije, a poeziju je tada pisalo i objavljivalo šest republičkih centara, svaki po nekoliko listova i časpisa za kulturu, pa svaki sa dva-tri izdavačka preduzeća, milina jedna, pesnički raj, prepun pesničkih susreta, tušta i tma praznika poezije, koliko ti duša hoće tribina, pozornica, od pionira do časnih starina, kulturni kalendari puni k'o oko. Malo je dana u godini, a stvaralaštva preko svake mere. I hajde ti u takvoj gunguli nađi svoj autentičan glas, jer kritičari su tražili samo to, autentičan glas, od zvuka rodnog kraja, pa do kristalnih nebeskih vedrina.

Marković: U pesmi „Nova ars poetika“ suprotstavili ste sopstveno shvatanje poezije tada dominantnim pesničkim modelima: „Prekinuti s pesmom o šumama tamnim, / O baštenskom pužu u večernjem zraku, / Ostaviti Muzu nad nužnikom javnim, / S pesmom o grobaru iskopati raku.“ U trećoj strofi izlažete deo svog programa: „Ovenčati slavom javu činovnika, / Grozne plave vene smrtnih kuvarica, / Spevati adresar večnih beskućnika, / Slavnu istoriju kučina i trica!“ Da li se istinska poezija krije u onome što je naizgled nevažno, efemerno, u skrajnutim fenomenima, u slojevima stvarnosti koji su potisnuti na marginu velikih istorijskih priča i zbivanja?

Čudić: Ja sam u početku, po odlasku na studije u moj rodni grad, odlazeći iz porodičnog gnezda, izleteo u neki meni sasvim nepoznat svet, nisam znao ni jednu ulicu u mom rodnom Beogradu, nisam znao kako da dođem do Terazija, kad sam izašao iz voza postupao sam po uputstvima mog najboljeg druga iz detinjstva koji je već godinu dana bio student, on mi je čak unapred našao sobu, imao sam krevet, prenoćište, kakva privilegija, ali vidite, posle dvadeset godina ponavljam izbeglički život mog oca, dolazim u veliki nepoznat grad isto kao on, samo što nije okupacija, ali nije ni oslobođenje za svakog isto, i sve tako u krug, samo što ja imam prenoćište i samo što nema policijskog časa. A sutradan, prvi dan velike škole, ne možeš da nađeš katedru za svetsku književnost, jer to nije tamo gde sam se upisao, na Studenskom trgu, taj tajanstveni podatak gde je to žuđeno mesto u vremenskoj stisci ne možeš ni od kog iscediti, ni od žena na šalterima za studentske poslove, ni od studentarije koje je pun hol, koja se obično iživljava nad brucošima, jedino jedna milostiva spremačica otkrije meni i mom slučajnom saputniku i sapatniku, koji je bio beogradski đak, ali đak putnik iz sela Vrčina, otkrije da je to čak tamo daleko na uglu Takovske i Dalmatinske, gde je Rudarsko-geološki i Saobraćajni fakultet, u bivšoj Glavnjači, kako smo kasnije saznali od svoga šefa katadre, a šta je Glavnjača, bolje da ne znate. Onda mi zapucamo tamo, sreća moj drug, budući da je bio đak putnik, imao je korak kao malo ko, trebalo ga je pratiti, zahvaljujući njegovom usiljenom maršu stignemo na mesto mog velikog iščekivanja u Takovsku 34 baš kad je veliki profestor Voja Đurić, obnovitelj katedre za Opštu književnost sa teorijom književnosti, završavao svoj pozdravni govor novoj generaciji sudbonosnim rečima: Uostalom, više od sedamdeset posto vas ćete završiti u Žutoj kući. Za mene je žuta kuća bila sinonim za ludnicu, tako su u našoj sredini govorili, bio sam u šoku, mogli su odmah da me vode tamo i da mi daju besplatno onu košulju, ali na sreću brzo su me utešili jer su mi otkrili da je Žuta kuća zapravo Pravni fakultet. Vrlo brzo sam shvatio da je prof. Đurić govorio istinu jer  se ona raja iz prepune slušaonice počela osipati, shvatio sam da ovde vredi ostati samo ako ostaneš kao pisac. I prva stvar koju sam objavio bila je kao neki lirski zapis u nevezanom stihu koji mi je pružao ogromne perspektive, a glasio je: Nema više o čemu da se piše, dragi moji,… i završavao se: Ni reči više, ni reči više, dragi moji, ko zna šta ćemo od njih doživeti. I, začudo, kad se sad osvrnem, vidim da sam sasvim dobro započeo svoj put.  Naravno, ponavljam se kad kažem da svako ko hoće ali i oseća, ako samo hoćete to nije ništa, vi ste večiti autodidakt koji nešto hoće, hoće da postane ime, a ne da izrazi svoje jedinstveno ja, kako je to rekao jedan, prvi i neponovljivi student profesora Đurića. Dakle, svako ko uistinu oseća da je drugačiji prvo mora upoznati sve što je velika poezija ponudila. I onda budući da ste osetljivi padate pod uticaje onih prethodnika koji su svetove koje vi otkrivate otkrili pre vas, i tako vam uštedeli trud i vreme, ali vas i obeshrabrili. Jer svaki pesnik je Kolumbo, otkriva nove svetove. U prvoj knjizi Posle drame, ja sam prvo napisao svoju Ars poeticu, to moje osećanje tada bilo je da se ljudski stvor i okruženje, priroda u najlepšim svojim vidovima mogu stopiti i da pesnik to može prevesti u reči, ali to nije bilo nimalo lako, i uspevalo je to što sam hteo tek ponekad da se približi željenom cilju. To je stalno primicanje i čežnja za nečim što vam izmiče kao fatamorgana, osećao sam da su senzacije iz detinjstva najbliže tome, ali senzacije iz detinjstva i jezik trenutka, kad jezik stavljate u funkciju to su ipak dva sveta. Bilo je u mojoj lektiri velikih pesnika koji su me kao hipnotizer svojim umećem, svojim metaforama, prevozili u svoje svetove, ali kad se probudite iz pesničkih snova, vi ste samo jedan mali čovek koji ne krije svoje nezadovoljstvo svojim osećanjem nedovoljnog. Ali moja sreća je bila što sam mogao čitati ruske, mađarske i nemačke, pa i engleske pesnike, recimo Poa, i uvideti kako je poezija zapravo neprevodiva i da se u tome krije njena suština. Dozvolio sam da me prelije gorčina mog neposednog okruženja. Idući svakodnevno na posao, profesorski, u medicinsku školu, za dečije negovateljice, kroz krug bolnica, kroz klinički centar, pored svih književnih teorija o poetici ružnog, počevši od Bodlera, osetio sam u tom očajanju da tu ipak ima izlaza. Ali, to je bila proza, trebalo je to prevesti u poeziju. I tako je sve počelo, u traganju za izlazom u svetu opšte bolnice, vidite gde smo sad dospeli, sad se moja metafora opšta bolnica pretvorila u čitav svet. Dakle, imao sam čak i Opštu bolnicu  iz moje Sente gde sam u porodičnom gnezdu proveo najbitnije godine mog života, bolnicu u kojoj su se preplitali moji strahovi i srećni trenuci ozdravljenja mojih najbližih i eto to je elementarna građa mojih daljih težnji. Ali, opet ponavljam, to je proza, trebalo je to sve prevesti u poeziju. A da li sam to valjano napravio? Ovde bih naveo jedan odlomak o mojoj knjizi (koji sam nedavno našao u haosu moje lične biblioteke, posle gotovo četrdeset godina), koji je napisao Brana Petrović, “najznačajniji srpski pesnik našeg doba”, kako ga je svojevremeno nazvao najveći hrvatski pesnik našeg doba Danijel Dragojević.

Rekoh, nedavno sam našao taj tekst koji mi je obnovio ono staro osećanje kao kad sam ga prvi put pročitao. Osećanje da nije bilo uzalud.          

Marković: U pesmi „Bajka o čoveku“ polemišete sa Žan-Žakom Rusoom i njegovom idejom da je čovek prirodno dobar, ali ga institucije kvare: „I srećno bi živeli ljudi / Da nije tog prokletog, / Što iz ogledala nas vreba. / Šta da radi naš dobri / No da poželi snagu / Da se od smrti brani / Što ga svakog jutra / S podsmehom gleda u lice / No da vuk postane bližnjem / Da u trbuh sve trpa / Opsednut sopstvenom srećom / Ko zamenom za večnost. (…) Od samog početka / Bajku o čoveku kvari kraj, / Zar takav kraj za takvo / Prirodno dobro stvorenje.“ Da li je ljudska smrtnost uzrok svih zala i nesreća, i smrtna presuda za svaki utopijski zanos?

Čudić: Ruso je bio moja lektira, nisam nosio njegov lik kao amajliju oko vrata, što je činio mladi Tolstoj, ali i mogao sam da mi svaka vrsta takvih ukrasa nije bili odvratna na muškarcu, ali bio sam zanesen njegovim idejama, jer su su se okretele onom što je najbitnije i najplemenitije u čoveku, on mi je bio eliksir mladosti u odnosu na ono što vidiš oko sebe,  taj ugodan, zagušujući život provincije, a kad malo bolje i šire pogleda onda čitav svet nije ništa drugo nego ona provincija, ista ona koja je gušila madam Bovari, recimo. No, što više voliš i upoznaješ pisca to imaš više razloga da postavljaš pitanja. Recimo, kako takva osetljiva duša poput Rusovljeve, duša religije srca može posejati i zaboraviti usput toliku decu o kojoj ne vodi nikakvu brigu, kako može napisati čuveni Društveni ugovor, alfu i omegu socijalističke ideologije, i  potom živeti u neskladu sa svojim vizionarskim delom. Pesma koju pominjete jeste neka moja imaginarna rasprava sa tim čarobnjakom sentimentalnog vaspitanja svojih mladih sledbenika. Volter je u svojoj nenadmašnoj ironiji rekao: kad čitam kako Ruso piše o povratku prirodi dođe mi da idem četvoronoške.

Uopšte francuski enciklopedisti su nešto najvrednije što je  Francuska dala evropskoj kuturi. Ali, priča o čoveku i njegovom povratku prirodi još nije završena, čovek je na dobrom putu da je obrsti žešće nego dinosaurusi, tiranosaurusi i druga prapotopska stvorenja i da napiše na kraju kao što je napisao Majakovski, veliki propagator novog sveta: pišem nihil nad svim što postoji.

Marković: Krajem 1978. godine u ediciji Nezavisna izdanja Slobodana Mašića objavili ste roman “Ljudske slabosti“. Već 13. februara 1979. godine Okružni sud u Beogradu doneo je odluku da se roman zabrani, a da Vi i izdavač pomognete državi da se oslobodi ove opasne pošasti tako što ćete zajednički snositi troškove uništenja tiraža. Nakon ove zabrane, Radio Beograd je prekinuo saradnju s Vama. Šta su Vaš roman i njegov junak Vaskrsije Mudić skrivili sudu i državi? Da li je zadatak književnosti da uznemirava javnost?

Čudić: Imao sam vremena da razmišljam o tom rukopisu nekih pet-šest godina pošto sam ga predao Prosveti 1972. godine kada sam bio slika i prilika moga junaka kojega pominjete po imenu i prezimenu. Ivana V. Lalića, neupitnog pesnika, jer tada su živeli etablirani pisci,  neupitni, nezaobilazni, nesumnjivi, živi klasici, i svi su radili tako neupitni i živi, mada klasici, a obično su radili u jednom od dva neupitna izdavačka preduzeća koja su takođe bila ogledalo naše zvanične književnosti, ona su procenjivala sve: prozu, poeziju, apsoluno sve, to su bili hramovi, svetilišta, ali tu je nekako upao na mala vrata i naš generacijski drug Vidosav Stevanović, pa smo mi koji smo ga sretali i poznavali, kao slepi putnici polagali sve nade u njega da će on nešto učinit za generaciju kako se baljezgalo uz pivo u Kolarcu, Klubu književnika i drugde. Bio je on: Naš čovek u Havani! Baš tako, samo to i ništa više. Avaj, redakcija je na moju nesreću dodelila moj rukopis pesniku I. V. Laliću, urednom i uljudnom gospodinu, mada u ideološkom smislu, itekako, drugu, on mi je očinski savetovao da taj rukopis i ne pokušavam dalje nuditi izdavačima, a da njima ponudim dogodine, kao dobar pesnik knjigu pesama, pa mi je za utehu objavio u Književnosti, gde je takođe bio urednik,  poemu Poslednja noć u Aleksandrijskoj biblioteci, poemu, koju ne znam ni sam kako sam napisao, a njena mističnost je bila preteča patetike nad patetikama svih onih potonjih mističnih romana i filmova koji su harali svetom desetak godina kasnije posle Ekove Ruže.

Zahvaljujući Slobodanu Mašiću, prvom nezavisnom izdavaču, i recenzentu Milovanu Danojliću knjiga se pojavila, promocija je bila u Maloj knjižari Matice Srpske na Studentskom trgu 19, decembra 1978. na Svetog Nikolu, pa sam se nadao da će naš svetac koji je bio zaštitnik svega i svačega zaštititi i mene, pisca uljeza, nepodobnog među podobnima i njegovog junaka, oličenje svih slabosti ljudskih. Ali, vraga, društvena kontrola, u vudu preobražene Ozne koja ništa ne zna, a sve dozna, upregla je tužioca mag. Panteliju Jerinića da napiše ozbiljnu studiju o štampanoj stvari koja može uznemiriti javnost jer samuopravljanje i sve druge usputne pojave, naše svetinje izvrgava ruglu, i proriče skoru propast najboljeg od svih mogućih svetova, tj. samoupravnog socijalizma. A mi, izdavač Slobodan Mašić i moja malenkost, branili smo se tako što smo tražili pomoć od značajnih pisaca i teoretičara romana: Danila Kiša i Nikole Miloševića, oni su napisali dobre tekstove odbrane Ljudskih slabosti, ali prva instanca Okružni sud je sve to odbacio i potvrdio optužnicu. Obratili smo se poslednjoj instanci, Vrhovnom sudu. U tome nam je svesrdno pomogao nenadmašni Srđa Popović. Avaj, sve je bilo uzaludno i Vrhovni sud, gde sede najumnije i najpravednije glave ove zemlje, potvrdio je da je knjiga štampana stvar i da kao štampana stvar, po zakonu, a ne kao roman, fikcija, može uznemiriti javnost te je treba o našem trošku uništiti. Mi smo solidarno, Mašić i moja malenkost, kao koizdavači uplatili troškove na račun trezora. I javnost, mirna kao mrtvo more, ništa nije znala o svemu jer šireg publiciteta nije bilo, opet iz razloga uznemiravanja, drogirana javnost, smirena zauvek,  ali nesmireni su ostali siroti, čestiti prenumaranti, jer su strepeli da će im policajci zakucati na vrata i tražiti opasnu štampanu stvar koja može… Tako su primerci koji nisu našli svog čitaoca završili u rezancima. I poslušna javnost koja nikad nije volela da se previše uznemirava dok im jednog dana kosa nije došla do nosa sa samoupravljanjem, legala je i ustajala sve dok nisu došli drugi prevaranti i uzeli stvar u svoje ruke. I pored novih, opet divljih izdanja ove knjige, jer zabrana nikad nije zvanično povučena, ova knjiga nije dobila svoju valorizaciju jer oni čija je to dužnost bila i dalje misle da je prećutkivanje najbolji način pranja savesti. Uostalom, oni se sad dave u sopstvenim lažima od Kosova pa do današnjih dana, mi danas svakodnevno umesto istine gledamo filmovane laži očekujući da će novi naraštaji živeti srećnije ako ne znaju bilo šta o istoriji svojih predaka.

Marković: U “Književnim novinama” ste 1986. godine objavili “Našu pesmu”, koja je po mnogočemu predvidela buduće krvave događaje. Pišući o međunacionalnom nadgornjavanju u broju žrtava, o takmičenju u patnjama, naslutili ste i mogućnost novog rata, a nadležni organi su reagovali tako što su zaplenili tiraž novina. Pesma zaista zvuči proročki: “Vi ste nas u periodu od do, sa manjim prekidima. / Međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj. / (…) Slažete se, dakle, da ste vi nas mnogo više. / Ako se i vi složite da biste i vi nas da ste samo mogli. / (..) Manje više znamo kad znamo i kako. / Ostalo je da se dogovorimo koliko. / Jer ako se ne dogovorimo, pustićemo naš narod na vaš. / Pa da vidite kako naš narod ume da grize.” Kako je uopšte nastala ta pesma? Šta se dešavalo nakon objavljivanja?

Čudić: Znate, o velikim nesrećama se ne može lako pisati, kad je reč o poeziji mnogi su se zaletali i pisali neke ne pesme nego partijske ili nacionalističke proglase, ali to nije poezija već parole, parole. To se najbolje oseća kad recitatori na svečanim akademijama čitaju te rodoljubive stvari, onda se počnete stideti kao slušalac, počinje da vas hvata jeza od tog patosa. Pao je četrnaesti kilometar ali nikad neće Kadinjača! Ali već u trenutku dok pesnik piše sve to nadahnut lažima, sve je palo osim Vrhovnog štaba koji je zaždio preko Drine. To je patos nepodošljive olakosti da se bez milosti troše reči koje ništa ne znače. Uvek sam osećao nelagodu kad neko recituje Krvavu bajku, jer je Desanka Maksimović premali pesnik za tu preveliku tragediju. A da je znala išta o poeziji to ne bi činila, postoje poučni primeri za pesnike početnike, veliki Homer, mitski Homer ne opeva Trojanski rat, nego uz pomoć muze, koju zove u pomoć, pokušava da opeva srdžbu Ahilovu, bolje rečeno ljubomoru. No mene je pritiskala jedna mora, licitacija naših medija i naših političkih gurua, koji su tzv. bratstvo-jedinstvo stali pretvarati sa velikim oduševljenjem u skandaloznu licitaciju nevinim žrvama ili, uopšte žrtvama, nadmećući se kao poznavaoci svih tajni tih zabetoniranih istina o lokacijama i ciframa prošlog rata, naličjem istorije kojom su nas kljukali po školama kao guske. A pesnici su želeli da se tu istaknu svojim avangardnim pozivom, prizivanjem zla, služeći se sve tako i sve tome slično, svojim mantrama i metaforama, gde su srpski grobovi tu su srpske granice. Ta užasna atmosfera me je skolila sa svih strana, znao sam da se o tome nešto mora napisati ali kako, kako reći dosta toj novoj verziji političke trgovine mrvim dušama, razgolititi njihove krajnje namere, a ne reći ni jednu, kako bi pesnik rekao prejaku reč. To je moglo tako što ćete koristiti politički žargon, danas bi rekli narativ, po mogućnosti bez atributa, dakle, istina u mom apstraktnom dijalogu lebdi negde u hermetičkom nebu poezije. I zamislite taj tekst su odmah razumeli i pročitali do srži i tužioci, i borci (Kongres boraca u Zagrebu, uvodni referat Dare Janokovič, 1986.) Mnogo su se uzbudili jer su znali da sam im, kockarskim žargonom rečeno, u sred partijskog pokera, ofirao karte.          

Marković: U knjizi kratkih satiričnih priča “Život bez muke” neimenovanom naratoru niz životnih lekcija daje teča, doktor medicine Vladislav Demagogenko, u okviru neformalnog kursa iz veštine življenja. Teča izlaže svoje poglede na svet, koji nisu možda na partijskoj liniji, ali dosledno slede linju manjeg otpora i preobražavaju se u precizna uputstva za upotrebu samoupravljanja u sitnosopstveničke svrhe. Kakve bi danas lekcije legendarni teča delio polazniku kursa koji želi život bez muke? Da li su njegovi časovi uopšte neophodni? Imam utisak da je tečin pogled na svet postao jedini credo našeg društva. 

Čudić: Ja nisam nikad polazio pišući od nekakavih knjiških povoda, trebala mi je bar jedna tačka, postojana, kojoj bih se vraćao. U ovom slučaju to je bio teča moje životne saputnice, doktor Vladimir Demjanenko, poznati lekar sa Dorćola koji je radio u praksi više od šezdeset godina u Domu zdravlja pored crkve Aleksandra Nevskog, činio je sve moguće da ga ne pošalju u penziju. Došao je sa onim belim lađama jedini od svoje velike porodice, sam samcijat, na lađi je preživeo tifus, od Jalte preko Carigrada do Boke Kotorske gde su bili prihvaćeni, negovala ga je bolničarka sa kojom se oženio i koja mu je omogućila da studira medicinu u Zagrebu, jer je beogradski fakultet bio škola za medicinske pomoćnike, kako je sam govorio, a u Zagreb su izbegli sve sami najbolji ruski profesori. Dakle, izdržavao se tako što je nosio kible po bolnici, kao diplomirani doktor medicine gde ga je čekala verna žena,  kojom se venčao negde odmah posle prispeća u Beograd, bila je starija od njega. Dakle, taj teča, koji je bio upokojen pre nego što sam počeo da pišem moj udžbenik Život bez muke, bio je za mene živ – i uvek živ će biti – kako kaže parola. Jer sam ga stalno prizivao da mi pomogne kada mi nešto nije bilo jasno. Recimo, kako se snosi odgovornost ili kako se uteruju stvari u logiku. I uopšte uživao sam u razgovorima sa njim jer su uvek bili na rubu pameti. Ali, isplatilo se, vidite koliko se posle života bez muke pojavilo tih kvazi priručnika i udžbenika, jer naši pisci većinom pate od nedostatka kreacije, hteli bi da zaduže narod, ali ne mogu da ukrešu dok im ne ukreše neko drugi, a oni posle raduju sebe kako su originalni, recimo Beograd za početnike itd i tsl. Pokojni teča i njegova nova mlada supruga brak su proveli u klasnoj borbi, ona je bila mlada, napredna žena iz naroda a on konzervativni stariji gospodin iz redova najvišeg ruskog plemstva, otac mu je je bio gradonačenik jednog grada u Ukrajini i svako dete je imalo svoga psa. Na što je tetka dodavala, zato ste i propali što su vam psi jeli bifteke! Tako je teča naglašavao svoje plemićko poreklo. A tetka poentirala. Dakle, njegova znanja su imala duplo dno, a njena praksa je sve to bacala u ništavilo. Odlično su se dopunjavali.

Marković: Napisali ste i „Epitaf za srpsku avangardu“, dvostih koji glasi: „Suve šljive i orasi / Komesari pa monasi!“ Bili ste svedok ovog volšebnog preobražaja, skoro pa ovidijevske metamorfoze lažnih marksista u lažne crkvene pojce. Kako je izgledalo to vreme u kojem su pesnici i ostali ljudi od reči preko noći presvlačili uniforme? Ima li lica iza njihovih bezbrojnih maski?

Čudić: Skupljao sam u mojoj bašti, koja je pomalo i Volterova, šljive i orahe, a to je i dosadan posao, ali vam u Srbiji šljive, opale šljive, uvek dozovu neko pesničko raspoloženje što potvrđuje naša istorija književnosti, tako me je jedanput spopao jedan distih, a naši izvorni pesnici uglavnom pevaju u distisima, dakle, spopadne me misao u distihu: jesen stiže, šljive opadaju, sve me crnje misli spopadaju. Vidite, ništa naročito, ali me ne pušta, progoni me i danju i noću, dok se pošteno ne uplaših pa počeh da se osvrćem i gonim taj distih kao napast, dok se na moju sreću setih naša gole stvarnosti, setih se političkog trenutka i rekoh sebi: Neka budu šljive i neka budu orasi, jer se nečeg narodnog moramo držati, ali neka budu tu i popovi i partijski radnici i oni se rađaju na sve strane. Kad sve to sastavih dobih nešto sasvim narodno i istinito, pa još malo i istinito i kritično i za šljive i orahe pohvalno ali za popove i komesare ne toliko jer ne mož’ da uhvatiš ko je ko, ni za rep na za glavu.

Epitaf za srpsku avangardu
Suve šljive i orasi
Komesari pa monasi!

I to odmah primetiše moralni higijeničari pa rekoše da sam sa tih četrnaest slogova povredio srpski narod jer sam mu strpao prst u oko. Ne bih se ja mnogo uzbunjivao zbog te primedbe da taj čovek nije bio doktor profesor književnosti, ne bih se ja ni toliko uplašio da taj isti profesor kad je bio asistent i dok se nije dobro etablirao nije odlično pohvalno pisao o mojoj Opštoj bolnici, u Ex. Politici, valjda on zna šta je šta i šta narod boli i od čega mu odmah pozli. A naročito se uplaših kad on pobeže, iz protesta, iz jednog uvaženog žirija, koji je posle petooktobarskog prevrata hteo da me nagradi za sve moje podvige i pohvale ljudskim slabostima i opštim bolnicama iz vremena jednoumlja. Uze profesor ljutito dnevnice i putne troškove pa tutanj iz Prokuplja, uvređen kao nikad u svom životu. Na moju sreću nikad nisam imao mnogo čitalaca, a i oni koji su me pomno čitali ulagali su mnogo truda da dokažu da su uhvatili sumnjivo lice. Moji prijatelji su mi posle zabrane Ljudskih slabosti doturili primerak koji je bio sav upropašćen i ispodvlačen raznoraznim flomasterima u boji, primerak iz tužilaštva, tvrdili su da je to kuriozitet, bibliofilski raritet, eto ni taj primerak iz tužilaštva to nisu stigli da unište koliko su bili akuratni, jer taj dragoceni primerak, taj corpus delicti (predmet kojim je neko krivično delo izvršeno) podvlačio je svojom marljivom rukom, lično magistar P. Jerinić, okružni tužilac.

Marković: Vaša knjiga “Saveti mladom piscu ili književna početnica” komponovana je kao priručnik u nekoliko lekcija za književne poletarce, kao uputstvo za snalaženje u književnom životu i smrti, kao mali brevijar na temu šta je to uopšte književnost i zašto se pačati u posla literarna. U prvom poglavlju “Kako prepoznati pisca” odmah ste prešli na stvar, pišući o dva pisca koja ste prepoznali – Danilu Kišu i Milanu Milišiću. U potonjim knjigama eseja, “Vejači ovejane suštine” i “Iz zemlje nemanjića” pišete i o drugim prijateljima–piscima, Miodragu Stanisavljeviću, Ibrahimu Hadžiću. Kako ste se međusobno prepoznali, kao pisci i kao prijatelji? I kako danas prepoznati pisca, u ovoj nepreglednoj produkciji svega i svačega, a ponajviše ničega?

Čudić: Nisam želeo da napišem, odnosno sastavim, pretencioznu knjigu. Kao i moje prethodne knjige, to je knjiga koja prezire patetiku od koje je neizlečivo patila gotovo celokupna književna produkcija, nazvaću to produkcija i nikako drugačije, celokupna produkcija posleratnog perioda, poezija i proza bunta i otpora. Dakle, to je bilo zamišljeno kao nekakav bukvar iz koga smo učili ćirilicu, a latinicu smo učili u drugom razredu iz početnice. Ja sam tad voleo te kvazi priručnike kao recimo, život bez muke, praktikum itd. Tu vam neće niko zameriti prepotentnost. Sve što je tu bilo je podeljeno u poglavlja, ali jedino je prvo poglavlje bez ironijske distance. Drugo poglavlje mi je posebno drago jer je reč o dramatizaciji jednog soneta Slobodana Rakitića koju smo u nekoliko nezaboravnih prepodneva pisali uz urnebesnu smejuriju Milan Milišić, moj podstanar, podstanar na kvadrat, jer sam i ja bio podstanar u oktobru 1971. u Mirijevu, beogradskom predgrađu u nezadrživom razrastanju. Taj sonet je bio deo antologije TRADICIJA I POEZIJA 1950–1971, Savremenik. Dalje tumačenje tog našag dela ili nedela prepuštam čitaocima, mi smo sa tim tekstom koji smo nazvali HRT U MORI, TRT U ZORI, metafizička radio igra za decu, konkurisali na nagradnom konkursu Radija za dečiju radio-dramu.

Treće poglavlje Saveta bilo je pouk-primer Kako polemisati. U to vreme sve je vrvelo od nekakvih falš polemika, sada zaboravljenih pisaca, te polemike su bile stvarno jad i beda kurtizana književnosti, uglavnom državotvornih pisaca. Onda smo Milišić i moja malenkost krenuli sa jednom polemikom O životinjskoj književnosti u 100 knjiga… Koliko je ona bila kao istinska polemika bila je činjenica da se jedan naš zajednički prijatelj, ne znajući za jadac, umešao i u tom istom zagrebačkom Oku (gde je samo glavni urednik Goran Babić znao za naše podle namere) pokušao da nas urazumi i pomiri svojim otvorenim pismom sa poštenim namerama. Pokušali smo da pretresemo sva opšta mesta ondašnjih ratova perom iliti perjem.

U sledećem odeljku KAKO OŽIVETI TRADICIJU koje sam smatrao, stvarno, vežbama pera, manje ili više uspešno osavremenjivao-prerađivao sam svima nama poznate pesme, naših klasika u skladu sa vremenom i novim stilom života. Zatim u bloku ŠTA RODOLJUPCI NE ČITAJU sabrao sam sve moje tekstove kritičko-satirične o rodoljublju Sterijinog sveta. Pomenuo bih i poglavlje sa samo jednim tekstom KAKO SAM NAPISAO FILMSKU KRITIKU ŽIVOTA, u tom bloku je, dakle, samo jedan tekst o filmu koji sam posle toliko godina sasvim zaboravio, ali ga spominjem zbog sledećeg čuda. Jednog dana me je pozvala Zorica Jevremović, dramski pisac, na promociju Antologije filmske kritike njenog pokojnog muža Ranka Munitića, u kojoj sam i ja zastupljen, ja sam je stao ubeđivati da ja nikad nisam napisao filmsku kritiku, ona se naljutila rekavši mi da ona i njen Ranko koji me je stavio u svoju antologiju nisu nikakvi šarlatani. Otišao sam na promociju, uzeo Antologiju i setio se mog teksta koji je bio persiflaža konkretne kritike određenog filma, koja je bila isključivo o opštim mestima filma kao manufakture, holivudske industrije istog. Eto, zaslužio sam počast od tog ozbiljnog poznavaoca filma kojega nažalost nikad nisam upoznao.

U bloku KAKO JE NEZAHVALNO PISATI PESME O PROLAZNIM POJAVAMA nalazi se poema Bajka o Vučku, za koju je urednik Reči, književnog časopisa, D.I. 1995. rekao da je pesma suviše transparentna i da je objavljuje samo zato što ju je primio odlazeći urednik kojega je on nasledio skupa sa njegovom zaostavštinom. Ta podugačka poema je priča-alegorija u stihovima o jednoj političkoj karijeri koja traje čitavu jednu malu večnost – od upada mladih studenata Udbaša u radakciju šezdesetosmaškog Studenta gde sam i sam bio neko vreme urednik poezije, taj podmladak je predvodio M.V. Miloševićeva desna ruka, direktor raznih pokrajinskih i republičkih televizija i friški nosilac ordena Svetog Save. Eto, kakve su to prolazne pojave bile i kako pesnik može biti nepromišljen. I najzad KAKO POSLE SVEGA  DOBITI NEKO KNJIŽEVNO PRIZNANJE gde sam pobrojao 202 književne nagrade koje su se razmnožavala od tih vremena do sada prostom deobom kao amebe, obezvređujući kao svaka inflacija i sam smisao književnosti, razarajući samu suštinu njenog bića.

Marković: Objavili ste zaista velelepni spisak srpskih književnih nagrada. Taj popis se stalno menja, proširuje, dorađuje, jer je u Srbiji genijalnih pisaca k’o na gori lista, a nagrada samo 300-400 ili ko zna koliko u ovom trenutku. Objavili ste i posebno izdanje “Praktikum – velika berba lovorika” sa popisom od 387 nagrada. Kako se naši pisci uopšte snalaze u toj šumi hrisovulja, srebrnih kondira, zlatnih krstova, lutajući među drvećem života tražeći zlatni ključ, sa Matićevim šalom oko vrata, zalažući se zlatnim maslinama nabodenim na zlatno pero despota Stefana, nagađajući koja je to najskuplja reč koja bi mogla da bude odziv Filipu Višnjiću? Kako smo došli do takve inflacije nagrada i posledičnog obezvređivanja književnosti?

Čudić: Prvi koji bi trebalo da znaju nešto o inflaciji trebalo bi da budu pisci ili kako to sada zovu misleći ljudi, oni bi dakle morali da znaju da je inflacija koja zadesi neko društvo isto što i prirodna nepogoda, recimo poplava, to je ono – da podsetim mlade pisce koji još nisu doživeli poplavu – kad voda u svojoj inflaciji poplavi sva polja, kuće, gradove i sve u svojoj stihijskoj veličini ponese u nepovrat, ko još to ne razume neka pročita biblijsko poglavlje o potopu pa će razumeti šta je to, e upravo to je zadesilo našu kulturnu politiku i pre neki dan sam čuo jednog mladog pisca M.Č., koji je netom napisao nešto kao roman te smatra da za roman imamo malo nagrada. Ja ga razumem, ali teško da on kao pisac prvog romana išta razume o stvaralaštvu, stvaralaštvo, zapravo, nije uzimanje.

Marković: U knjizi “Vejači ovejane suštine” prihvatili ste se posla prevrednovanja novije srpske književnosti, poglavito poezije. Dali ste kratak pregled novijeg srpskog pesništva, raskrinkavajući razna opšta mesta književne istorije, rušeći zvanične laži književne kritike, razobličavajući precenjena imena kao deo sveopšteg privida, oficijelne kulture koja je zapravo gradski nameštaj, a istu ulogu igra i oficijelna kritika, angažovana odozgo da zacementira postojeće stanje. Najveći deo knjige čine dva obimna eseja u kojima ste potanko analizirali poeziju Rajka Petrova Noga i Dragana Jovanovića Danilova od koje nije ostao ni kamen na kamenu. Kako vam danas izgledaju sve te uglavnom nametnute pesničke veličine iz poslednjih šezdesetak godina naše poezije? Čini mi se da su mnogi oreoli izbledeli, da za mnoge nekada neupitne poete danas više niko i ne pita, čak ni za pomenuti kičerski dvojac od kojeg godinama nije moglo da se diše.

Čudić: Jedan moj pokojni prijatelj, napisao mi je sasvim prijateljski, Branko Vučičević, poznat po svojoj lapidarnosti, pisao je svojevremeno odlične filmske kritike samo u jednoj rečenici, kad je pročitao knjigu napisao mi je normalno pismo, na hartiji A4 formata, krupnim pisanim slovima. Zar ti uvek moraš biti baba-sera naša savremene književnosti! Nisam mu odgovorio, a mogao sam: da sam i od toga što sam počistio kao baba-sera pravio pristojan i gotovo dragocen humor koji još živi i zabavlja radoznale čitaoce, u zanatu kojim se mi bavimo i od smeća se može napraviti materijal posebno vredan – pouke i zabave kroz smeh. I što su činjenice žalosnije toliko nas više zasmejavaju, toliko da mi je jedan moj nekadašlji prijatelj, pesnik, rekao da je dobio upalu stomačnih mišića od smeha, a kad je vreme prošlo i kad je takva poezija od koje sam napravio pitu-smehotvornu, postala još isplativija u dnevnoj politici i on je postao istaknuti rodoljubac kao Sterijini Lepršići i Ružičići. Inače, ta dva pesnika koje ste pomenuli o kojima sam pisao štivo, samu njihovu slavu nisam ni zericu okrnjio, a i meni lično su veoma dragi jer su mi pomogli da stvorim u našoj maloj kulturi velike vejače ovejane suštine ugledajući se na Rablea u Vinaverovom prevodu. Bez pomoći njihove ja bih bio običan jalovi polemičar kakvih ima na sve strane. I ova knjiga ne bi, kako vole da kažu naši vejači-razvejači, postala kultna knjiga, najmanje ovde, u mom rodnom gradu, nego i mnogo dalje. Voleo bih da objavim drugo izdanje jer je prvo razvejano te i dopunim lirsko-verskim remek delom, poemom Učini mi ljubav našeg princa pesnika koje je privuklo moju pažnju i koju nisam mogao pročitati bez velikog oduševljenja.

Marković: Objavili ste i jednu žanrovski teško odredljivu knjigu, “O prirodi stvari”, heterogenu zbirku zapisa, beleški, marginalija, usputnica, fragmenata… Tu su mikro eseji, parodije poznatih stihova, prozni fragmenti, politički komentari, aforizmi, jezičke igrarije, poezija, parodija rečnika, autopoetički zapisi, prizori iz književnog života, kratke priče, satire – sve to prošarano mudrim opservacijama na opsesivne teme. Jedna od tih tema je književna laž, kako lokalna tako i svetska. Tek nakon čitanja mnogih primera koje navodite shvatio sam koliko sam i sam slep kod očiju i podložan opštem mnjenju. A treniranje laži počinje od malih nogu, od poezije za decu. Tako navodite čuvenu Zmajevu pesmu “Pačja škola” i stihove: „Ništa više ne nauči pačurlija ta, / nego što je i pre znala ga, ga, ga, ga, ga!“ I dajete otrežnjujući komentar: „Tako našu decu prvo kao glupe guskice nauče da se patke glasaju sa ga, poput guske, a ne sa kva kao što je dragi bog pačićima naredio“. Zašto je književna laž kod nas toliko popularna?

Čudić: Kad je reč o toj knjizi odajem priznanje samom sebi i svom strpljenju što sam mogao da dešifrujem moje dvadesetogodišnje beleške i pored mog užasnog, nečitljivog rukopisa, sticajem objektivnih okolnosti i mojih subjektivnih slabosti. Gledajući te škrabotine najpre sam bio ljut na sebe, zbog gutanja slova i svega drugog što me pratilo još od detinjstva, neurednosti, na veliku žalost mog oca koji je pisao maltene kaligrafski, jer je učio školu pre pisaćih strojeva i drugih izmišljotina kad je dobar rukopis bio prvi znak čovekove pismenosti. Ljudi, novopostavljeni direktori, to je bilo neposredno posle rata dolazili su da im pomogne u ličnom potpisu – postanu nešto, a potpis sačuvaj bože; popodne primao je on nove direktore, mašinskih stanica, mlinova, pa, bogme i škola, koji su posle njegovog kursa mogli s ponosom da potpisuju važne papire. A kad mu slučajno u ruke padne moja sveska, dobijao je živčani napad da njegov sin prvenac tako piše.

Dakle, strpljivo sam dešifrovao moje beleške, pročitao i uglavnom hronološki kako su nastajale sastavio knjigu kojoj bi najbolje pristajao naslov Rasuti teret, ali, avaj, takva knjiga je već postojala sa potpisom Danijela Dragojevića, sjajna knjiga. Dakle, onda sam otišao čak-čak u istoriju i naslovio je još poznatijim, opštepoznatim imenom O prirodi stvari. Zamislite, na tu knjigu sam naišao još u bogatoj senćanskoj biblioteci, Tit Lukrecije Kar O prirodi stvari, eto i on beše preteča materijalista, filozofija u stihovima, a kad sam onako s nogu naišao na mesto o tome kako se pare kučići odmah sam shvatio da je to teška i ozbiljna knjiga koja se ničeg ne stidi i morao sam je pročitati i pokušati je razumeti, bilo je to u onom čuvenom kolu svetski klasici koje je izlazilo u Zagrebu, kada se setim toga mislim kako su  ljudi, helenisti, latinisti nekad bili vredni, zlata vredni.

To je moj prozor u svet, jer prozor nije samo prozor već i sagledavanje onog što si doživeo, pročitao ili video. Da, treniranje lažnog tumačenja i današnjice i prošlosti je obavezno školovanje dece društvenim naukama, ja sam hvatam sebe kako kvarim omladinu počevši od svojih najdražih, od mojih unučića, govoreći im da će se istorija koju uče triput prevrnuti preko glave, premetnuti, dok oni završe školu. Deko, ne kvari mi decu! – kaže moj sin.

Marković: U stanje sveopšteg privida spada i fenomen komercijalizacije književnosti. Masovna proizvodnja lažne književnosti je uzela maha, kao da treba podaviti ono malo dobrih dela u beskrajnom moru šarenog ništavila. Ovim proizvodima koji se lažno predstavljaju kao knjige dali ste ime „roto-književnost“, to je izdavačka delatnost koja štancuje x-romane u nastavcima, svejedno što nastavke pišu naizgled različiti autori. „Sve je to planetarni galimatijas i osim što se služi pismom i jezikom, sa književnošću nema nikakve veze“, pišete u jednom fragmentu. Imate li neki savet za čitaoca koji je nameran da razreši „tajnu savremene značajne knjige“?

Čudić: Pojava Gutenberga je sablaznila pisce jednim nepodnošljivim i neizlečivim porokom, sujetom, kao što je zlato odnosno novac, odnosno već od Judinih trideset srebrnjaka, sablaznilo svaku veru. Pisanje perom i potom prepisivanje je bilo jedini iskonski način pisanja, veza tela i duše jezikom kao jednim posrednikom, a pisci osim soptvene muke nisu imali nikakvo drugo pogonsko gorivo. Tolstoj je imao prepisivačku radionicu u koju je bila upregnuta čitava njegova porodica i to je još bilo vreme kada se pomama sujete mogla obuzdati. Ali u svetu umetnosti sve dobre namere i izumi vode u pakao.

Izgleda da je uvek bilo tako. Teofil Gotje je bio francuski besmrtnik, akademik, Bodler je obožavajući ga spavao na brisaču pred njegovim vratima, ali vidite sada ko je Bodler a slavnog Gotjea nigde nema osim u ovakvim i sličnim primerima. Dakle, kako bi rekao pesnik, opet neko ko je izronio iz tmine zaborava: Sunce je sudija narodima! Mnoge podatke i potrebne i nepotrebne možete danas naći preko Googlea, ali  novi ljudi su već oguglali od tih podataka nikom potrebnih i zaluđujućih; kog bi mislećeg čoveka moglo interesovati nešto iz privatnog života nekakave efemerne sportske, političke, ili filmske ličnosti, ali na Googleu možete naći i spisak svih dobitnika Nobelove nagrade za književnost i videćete da je prvi dobitnik Sili Pridom i da se posle toga ređaju imena koja više u literaturi ne postoje, ili imena koja su isključivo iz političkih razloga ušla u tzv. Panteon, a uostalom uzumitelj dinamita dodeljuje i nagradu za mir, a najveći potrošač Nobelovog izuma ko je bio, svi znaju ali niko to glasno neće da kaže. Uostalom, zarad tog izuma, prvi koji je iskusio bespovratno valjanost tog velikog, gromoglasnog izuma bio je rođeni brat Alfreda Nobela. Vidite, mogao bi se revidirati naš pogled na svet, kada bi svet to zaista želeo, ali ne u ovom smeru u kojem se danas to čini od velikih sila gusarskog morala.

Marković: Povodom vaše knjige „Malograđanski ep / Mat’rijalisti“ Dragoljub Stanković piše da nudite razne slike malograđanštine: „U rasponu od onih divnih, idealnih, prvotnih i elementarnih, iz detinjstva, vezanih za majku, pripremu jela, dečije igre i istraživanja, prirodnih i urbanih prostora, preko bezopasnih društvenih igara kao što je rešavanje ukrštenih reči, do onih opasnih kao što je nacionalistička poezija“. Čini se da za vas malograđanština nije isključivo negativna pojava? Svet koji opisujete u drami „Mat’rijalisti“ takođe je prilično malograđanski, vaši junaci nalaze se „u viru svakodnevne borbe za lični standard“. Glavni junak drame Kamenko Tvrdić uništava materiju po sopstvenom patentu, nastojeći da se izbavi iz krize, ali se pokazuje da je kriza večno stanje, suštinski nerešivo. Drame u stihu, metrički pravilnom, prava su retkost u našoj savremenoj književnosti. Zašto ste se odlučili baš za stihovanu formu? „Mat’rijalisti“ su prilično dugo bili na repertoaru Ateljea 212. Kako vam se dopao izlet u pozorišni svet?

Čudić: Malograđanski ep, to je metafora, jer se ta dva pojma zajedno nalaze u koliziji, ali po meni to je varničenje koje izaziva energiju pitanja kako je sve to moguće, a moguće je na beskrajnom polju života i poezije. Detinjstvo je dominantna tema književnosti, valjda jer je doživljavanje najsnažnije a snaga doživljavanja se sa godinama gubi; kad prestanete doživljavati vi ste mrtav pesnik, onda vam je ostala samo spekulacija. U okvir tog Malograđanskog epa stavio sam ono što je moglo tu funkcionisati kao jedan porodični život. Godinama sam to radio i mislio kako bi to mogao biti jedan roman u stihovima i nisam sasvim uspeo, a neki su me i prestigli. Ali neki su to uspeli očas posla i uspešno, hvala bogu da u takvom pokušaju nisam sam, a i taj nevezani stih je moćno oružje, a malo košta.

Mat’rijalisti su nastajali kao posledica dejstva jedne vodoinstalaterske vizitkarte u kojoj majstor nudi razne usluge pa i uništavanje materije po sopstvenom patentu. To me je kao čoveka odraslog na materijalizmu i njegovim idejama protreslo do korena. Vrlo brzo sam shvatio da je taj zanat vrlo isplativ pa sam i sam pošao po tom tragu. Bilo je to vreme slično ovome, ali pre pola veka, naftna kriza koja je malo manja od ove, ali svet je bio potresen. Inače moje slepo verovanje materijalnom svetu pratilo me u stopu. Napisao sam u mladosti knjigu pesama na tom materijalističkom tragu i naslovio je Opšta bolnica po sećanju na mesto mog odrastanja i školovanja, jednom idiličnom gradu na reci Tisi na severu Bačke. Neki relevantni faktori naše kulture rekli su glasno i jasno da knjiga pesama, lirskih pesama ne sme da nosi takvo ime, jer u takvom naslovu nema ni traga od lirike, jedino je Brana Petrović napisao da se takva knjiga uprkos svemu morala roditi. Avaj, evo posle pola veka svet mi je dao za pravo jer se čitav svet pretvorio u moju sirotu metaforu opšta bolnica, vidite, nekakva je đavolska istina da metafore ne gore. Mat’rijaliste sam morao pisati, kako je napisao Bora Ćosić u  programu komada koji je igran u Ateljeu 212, da je takav arlekinski stih, ali vezan, morao da pokaže kako je đavo odneo šalu. I, zaista, kakvim bi to stihom i govorom pisac mogao svoje junake izvesti na scenu u opisanim okolnostima osim govorom ulice, niskomimetičkim, trivijalnim i gorim od trivijalnog, a ipak strogo rimovanim i ritmovanim. Vi kažete da je to prava retkost u nas, drama u stihu, a ja i ne znam da je to neko pre mene u nas napisao, uostalom i to što nisam imao prethodnih uzora me je u trenucima melanholije teralo da doteram stvar do kraja. Sećam se da mi je Mihiz, glavni dramaturg Ateljea, rekao: Jezik je vaš zanimljiv, živ, duhovit, ali kad ova kriza oko nafte prođe, šta onda. Ja sam skromno odgovorio: Mihize, ja sam to pisao u uverenju da ova kriza neće nikad proći. I vidite, moj mat’rijalizam bez “e”  je ponovo na svetskoj sceni.

Marković: Dugo ste pisali poeziju za decu, bili ste redovni saradnik radijske emisije “Porodični krug sredom” koju je uređivao Milan Milišić. Nedavno je u Sarajevu objavljena knjiga vaše izabrane poezije za decu „Tri poeme i stihovi pride“, u izdanju Školegijuma Nenada Veličkovića. Pisali ste da „dečije pesme mogu biti odlična persiflaža za nešto sasvim drugo. Oblačeći u ruho dečijih pesama satiru bili smo zadovoljni što se i na državnom radiju mogu proturiti neke stvari zbog kojih deca neće biti gluplja.” Da li vas je u pisanju poezije za decu intrigirala samo mogućnost stvaranja pesme s duplim dnom? Ili je to bila dobra prilika da tu iskažete neke sadržaje kojih nema u vašoj poeziji za koliko-toliko odrasle: čuđenje nad golom činjenicom da svet postoji, kosmos u svom mikro i makro formatu, radost koju u nama budi svaka stvar i svako biće na svetu jednostavno zato što su prisutni, mogućnost da se ipak pristane na svet…?

Čudić: Kada smo dobili sina ja sam sasvim podetinjio, sticajem okolnosti dobre za pisce koji su bili spremni ili primorani da ne odbijaju bilo kakav posao kad je reč o pisanju, što je u skladu i sa načelima Književne radionice, pisao sam za radio, za školski program, dečiji, kao i za neke humorističke emisije; i na serioznom Trećem programu sa prijateljima iz Radionice, tamo smo imali svoje dokumentarne emisije o verovanjima i običajima širom ondašnje države. Ali, za dečiji program radija, urednik je bio Dragan Lukić, i sam pesnik, radio sam sa posebnim zanosom, pre svega jer sam bio uz svog sina i njegove drugove. Dečiji svet, već sam to rekao, je čista poezija, ali dečija poezija i kod naših najvećih pesnika, klasika, nije po mom mišljenju dovoljno dobra, više je to pedagogija, a manje poezija, tako i veliki Zmaj zadrema pa kaže: moramo se kupati, prljavštinu stresti, nečistoća donosi rđu i bolesti. Nečistoća se vodom ne stresa, nego u duhu naše jezika spira, pa prema tome mogao je da je bio budan napisati sprati i da to rimuje sa onim mati iz treba ruke prati. Ja sam uvek mislio da su deca pametnija nego što stariji misle, jer sam se sećao svog detinjstva u kojem sam malo kad bio zadovoljan odgovorima starijih, pa i mog oca. Znate, sve je u jeziku, pa tako i pitanje postojanja. Recimo, kučeta, života, zašto to ne bismo rekli u zgodnim igrama reči, nepretenciozno, a ne onako kako je to takođe u stihovima rekao već pomenuti T.L. Kar. Ili pitanje postojanja i nepostojanja. Evo živog primera, jedan pametni dečak, čiji su se roditelji s razlogom hvalili kako pre škole već čita, slatko se smejao dok je čitao moju pesmu, koju je Duško Radović uvrsti u svoju Antologiju Šta je ništa, još nije ni pošao u školu, a već je osetio nešto duhovito u tom tekstu. Takvi primeri mogu biti ohrabrenje da je poezija za decu i takva kakva je moja ispunila svoju misiju.

Marković: Nedavno ste objavili knjigu eseja “Iz zemlje nemanjića” koja nosi podnaslov “Društvo sa neograničenom neodgovornošću”. Kakav je odnos Nemanjića i nemanjića u Srbiji? Da li se tu išta promenilo kroz vekove?

Čudić: Nemanjići su bili jedno feudalno društvo kao i svi drugi toga vremena, ali na našu nesreću, ako je stara mudrost nomen est omen tačna, onda tu nema neke velike filozofije i istorije. Ili se to samo naš rođeni jezik poigrava sa nama kao narodom. Moj dedo, otac moje majke, koji joj je dao ime Kosovka, kad bi se razočarao, govorio je sa uzdahom: Kosovo, moje Kosovo, šta uradi! I koji je za svog dugog burnog života promenio deset careva i nije znao šta je apsurd, ali je jasno govorio: Gde se dede Dušanovo carstvo!? Današnji istoričari to znaju, ali ne smeju da odgovore na to pitanje, da li bi tom istinom poništili razloge svog postojanja. Čovek se može diviti prošlosti svojega naciona samo onoliko koliko su vredna dela koja si njihovi preci ostavili, kao što je besmisleno lamentirati nad ropstvom pod Turcima. Patriotizam se sastoji od rada vrednog pažnje u bilo kojoj oblasti pa i umetnosti. Ne može nacija, osim naših arheologa, biti zaslužna za vinčansku kulturu, kao što ne možemo svojatati vizantijsko freskoslikarstvo, ali možemo čitati dela naših klasika i osećati ushićenje tim jezičkim nasledstvom. Kolektivno rodoljublje je opasan opijat i ne vodi ničemu osim glavobolji.

Marković: Za kraj bih vas pitao da li i dalje stojite pri onoj misli koju ste napisali u “Vejačima”: “Poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”?

Čudić: Ja stojim iza onoga što je Gete mislio kad je stvorio termin Weltliteratur misleći pre svega kako prava književnost ne priznaje granice. I studirao sam svetsku književnost jer sam želeo, kad sam već predan tome, mada taj zaludan posao malo ko poštuje. Želeo sam posmatrati književnost komparativno i zaključak je moj bio uvek isti, vredno je samo ono što može osetiti kao svoje svaki čovek sveta. Univerzalna značenja su svet velike umetnosti bilo da je to poezija, likovne umetnosti, muzika… Naravno, ja sam to rekao i u kontekstu ove rodoljubačke histerije, koja se kad-tad pretvara u mržnju i nasilje. Naravno da postoje i neke vrednosti koje pripadaju istoriji nacionalnih književnosti, ali tu treba da kopate i kopate da biste našli neki jezički biser, a to je već neki manje zanimljiv, arhivarski posao. I potpuno nepoznati pisci, neprevodivi, pripadaju tom svetu svetske književnosti samo zato što u vertikali vremena traju. Ali, šta ćemo sa definicijom suštine poezije kao onoga što se gubi u prevodu. Danas, takođe živimo u dominaciji jednog jezika na kojem Weltliteratur ništa ne znači i za takve geteovske ideje malo ko mari.

Innerview, Predrag Čudić