Razgovori s Predragom Čudićem
Pre više od devet godina, uoči Dana proslave pobede nad fašizmom, 8. maja 2014. došao sam po prvi put u stan književnika Predraga Čudića, pesnika, pisca, polemičara, prevodioca, zarad planiranog razgovora. U njegovoj zgradi a i svuda unaokolo bili su restorani, hoteli, menze, industrija zabave i odmora jer su nedaleko bile železnička i autobuska stanica Beograd, sa ogromnim prometom ljudi i robe.
Danas nema više železničke stanice, izmeštena je na sasvim nefunkcionalno, nepristupačno mesto koje ne mogu da pronađu ni Beograđani a sve zarad milionera novoizgrađenog naselja Beograd na vodi koji ne bi da im smrde vozovi i da po ceo dan gledaju štrokavu sirotinju koju preziru i na čiji račun žive.
Međutim, restorana i hotela ima još i više a velelepna, predivna klasicistička građevina bivše železničke stanice postala je deponija i ruglo. Nove vlasti stavile su do znanja kako vide lepotu i tradiciju podizanjem čudovišno velikog i odvratnog spomenika autoritarnom srednjevekovnom vladaru odmah ispred elegantne bivše stanice, na trgu, i to je slika Srbije koja hrli sve dalje od Evrope u mrak i nasilje. Bujrum!
Kada sam prošao predsobljem, ljubazno primljen od Čudićeve supruge Tomanke i pesnika, primetio sam harmoniku na podu i policu sa knjigama u maloj sobi u koju sam bio uveden. Na samom početku razgovora Predrag Čudić mi je pokazao sliku iz 1941. godine, svojih roditelja, na ulici, upravo izbeglih iz NDH, slučajno fotografisanih nedaleko od zgrade u kojoj smo bili. Došao sam sa idejom da počnemo od detinjstva s obzirom na Čudićeve prve objavljene pesme, tako da smo, na neki način, pošli od iste tačke i, što je razumljivo, sa različitih strana.
Roditelji, izbeglištvo i rat
NOMAD: Možda bi bilo dobro da krenemo od Vaših pesničkih početaka? Pronašao sam neke od Vaših prvih pesama objavljenih u Studentu i Vidicima iz daleke 1966. godine, a koje nose nazive Raj, Rajske reminiscencije… U intervjuu u Studentu (16. jan. 1966.) povodom prve nagrade koju ste dobili za pesme Doručak u šumi i Jesenji put, između 15.000 dospelih radova, govorite o svom portretu umetnika u mladosti koji se formirao u Senti, o snoviđajnom osećanju života, bajkovitom… To se kasnije vidi u Vašoj poeziji, čak i u onim pesmama kod kojih se to ne očekuje u prvi mah, mislim tu na angažovano, kritičko pevanje. Meni je taj fenomen zanimljiv jer ja, na primer, ne bih rekao da crpem korene svoje poezije iz tako ranog detinjstva, taj nekakav sklad. Te Vaše prve pesme su, da kažemo, baš takve, pozitivne, pod navodnicama…
Čudić: Da, pozitivne, (smeh) i posle dolaze one negativne, kad shvatiš, kad udariš glavom u zid… ali šta sam ja hteo da ti pokažem za početak (pokazuje mi sliku roditelja) kako je to u stvari sve izgledalo u mojim životima, znaš, evo vidiš to je tu, recimo na nekih sto-dvesta metara odavde, ali pre sedamdeset i koju godinu dana… to što vidiš na fotografiji to je sve što su imali. Imali su sebe i svoje snove da će preživeti, ta fotografija je fotografija nekog uličnog fotografa ispred železničke stanice i moglo se desiti da to bude jedini trag i poslednje svedočanstvo o to dvoje mladih ljudi u Beogradu i na svetu uopšte, majka je imala dvadeset i dve, a otac dvadeset i šest godina, da su kojim slučajem poginuli kada je, u silnim savezničkim bombardovanjima Beograda, bomba pogodila zgradu u kojoj su stanovali, Berzu rada na uglu Risanske i Savske ulice.
Ono što vidiš na fotografiji to je sve što su posedovali, otac konfekcijsko odelo a majka nekakvu letnju haljinicu, i tašnu, otac novine i cigaretu. (On je u šali navodio stihove o predratnom standardu, veoma popularne u predratnoj Hrvatskoj: Odelo nosim Tivar, cigare pušim Ibar, cipele Bata i ode cela plata!) Eto, vidiš, a posle rata je Tivar bio Varteks, a Bata Borovo, a što se tiče standarda za običnog čoveka sve je bilo isto. Ali fotografija, kao i svaka fotografija uličnog fotografa traži vedrinu i oni se kao smeškaju. Nisu znali ništa o svojim familijama u Hrvatskoj gde je vladala velika pomama nezavisnosti, nezavisnosti ustaške od svega što je ljudsko.
Otac je pobegao iz blokiranog Zagreba zahvaljujući svojim prijateljima Hrvatima, kao ložač lokomotive voza Zagreb-Beograd, njegova priča o tom bekstvu sa jednom rezervnom košuljom, o tom ilegalnom putu u neizvesnost, za mene je bila, još kad sam bio dete, prava umetnost. Pre tog sudbonosnog puta, u Beogradu je bio samo dva-tri puta kao navijač BSK-a. Eto, vidite, i onda je bilo navijača i onda su letele kamenice, i onda je bilo razbijenih glava kad je BSK igrao u Zagrebu, a HAŠK u Beogradu. Dakle, stigao je moj otac u Srbiju, pošto je prešao srećno granicu života i smrti na Savi. Oprao je ruke toplom vodom iz lokomotive koju je ložio celu noć, umio se i pošao da traži novi život u bifeu u Sarajevskoj, koji se zvao, gle slučajnosti, Kod izbeglice. I tu, sedi, umoran, ali uzbuđen, dokopao se slobode, kakve takve pa makar i nedićevske. Prisluškujući razgovore gostiju, uglavnom pijačara i crnoberzijanaca, sve mu je novo i lepo: i srbijanski jezik, i šajkače, tako daleko od zagrebačkog prenemaganja na purgerskom polunemačkom-poluhrvatskom, shvatio je vrlo brzo, nažalost, u kakvu je slobodu došao i kako se tu ljudi hvale da cinkare jedni druge, Milisav Dragoslava zbog duga odonomadne, za dvajst banke.
Budući željezničar, mašinovođa, kome je željeznica do Zemuna tj. Save spasila život, a od Save ponudila i hleb, zaposlio se na železnici. Železnici ili željeznici? Kao đaku osnovcu smrtne strahove mi je zadavala ta reč, nikako mi nije bilo jasno zašto moju željeznicu učiteljica Radović tako surovo precrtava crvenom bez objašnjenja. Nisam znao da postoje dve varijante istog govora, moji roditelji su bili rođeni ijekavci i čitavog života su ostali na pola puta, pogotovu što je, kasnije u našem životnom okruženju u Senti, bilo veoma mnogo kolonista ijekavaca. Otac je tim svojim varijantama meni bio veoma zabavan: kut, trokut, tlocrt, okomito, križaljka… sve je to delovalo egzotično. I tako sam dugo, dugo živeo između dve varijante istog jezika kao na ničijoj zemlji, kao ilegalac, a niko nije umeo da mi objasni, dok sam sebi nisam objasnio, da to nije nikakav hendikep već prednost.
A sad da se vratim na te moje prve objavljene radove, znate uvek ima mnogo više prvih neobjavljenih radova, jer okreni obrni prvi objavljeni radovi kod pisca kasnije izazivaju nelagodu, u početku ne možete da dočekate da vam objave nešto, a kasnije smatrate da je sve bilo prerano i nedorađeno. Samo budale srljaju i sve što nadrljaju, objavljuju. Mnogi su moji ispisnici veoma rano objavili svoje prve pesme, a druge, odnosno potonje, više nikad, hvala bogu, to nikad i to ništa je njihov najveći doprinos poeziji.
NOMAD: Dakle Beograd pa Senta?
Čudić: U početku, u Beogradu su živeli tu negde u Sarajevskoj u jednom stanu, pet-šest izbegličkih, zagrebačkih porodica u dvosobnom stanu, mojim roditeljima je pripao špajz. Delili su taj stan i sve nevolje ljudi sa izbegličkim legitimacijama. Kao što rekoh otac je radio na željeznici, tj. železnici. Potom u Bezi rada, to je ona zgrada na uglu Risanske i Savske, tu je sad nekakava uprava dečijih letovališta, dobio je stančić i mesto hausmajstora. Radio je tu sve dok tu zgradu nisu pogodili bombom 1944. saveznici oslobađajući nas tako što su se nad Beogradom oslobađali balasta bombi koje nisu uspeli da izruče na zadate vojne ciljeve. Beograd je bio poslednja povratna instanca na putu ka naftnim postrojenjima u Ploeštiju. Tamo nad rumunskim naftnim poljima bilo je trt milojka, pa su preostale bombe sejali po Beogradu gde stignu. Dakle, tu nedaleko od Palate pravde, u Berzi rada, tu sam se rodio, nešto pre pada Italije, 4. avgusta 1943. u Risanskoj 4 i zvali su me berzino dete, i tako ostadoh u blizini neke vrste berze života u svakom smislu. Saveznici su nemilice bombardovali Beograd i njegove strateške ciljeve u blizini železničkog čvora, okuraženi padom Italije i skorim krajem rata, sravnili su sirotinjsko Pašino brdo. I, zamislite, ta berza rada je i onda, pod okupacijom, slala radnike na rad u Nemačku i ljudi su odlazili sa puno nade da će zaraditi za hleb. Vidite, komunisti na čelu sa Titom ni to nisu sami izmislili, ni tu on nije bio radnički Kolumbo, pretekao ga je V. Nedić.
Majka i ja smo iz razorenog Beograda potražili spas kod mamine sestre u Negotinu i tamo sam u manastiru Bukovči prohodao. To kažem samo zbog toga da bi današnji mladi ljudi shvatili koliko su se i u tim ratnim okolnostima ljudi seljakali vukući sirotu decu od nemila do nedraga. U odsudnom trenutku, kada je Istočni ukrajinski front došao do Negotina moj teča Jovo Vlajisavljević, kao iskusni žandar, šef negotinske Žandarmerije, poveo je narod u bežaniju, uglavnom žene, decu, starce, ali po sred linije fronta, nekoliko dana su ti nesrećnici među kojima je bila i moja majka, moja tetka sa dvoje male dece i moja malenkost, lutali pod mudrim rukovodstvom mog pokojnog teče kroz kanonadu kaćuša i ostalog oslobodilačkog topništva dok se, oni najsrećniji, ponovo nisu vratili u Negotin, ali u oslobođeni Negotin. Tu su već seirili oslobodioci. Jedan je oficir pitao moju tetku: Zašto ste vi dizali revoluciju kad imate ovoliko sapuna na ormanu? Cela Ukrajina nema ovoliko sapuna!
Moja je tetka sama pravila sapun, takozvani domaći sapun od otpadaka svinjokolja, držala ga je kao dunje na ormanu. Tetka o vezi revolucije i domaćeg sapuna nije znala ništa. Tu je bila i nekakva Engleska misija koja je bila zapamćena od Negotinaca po tome što je viškove hrane uredno zakopavala deleći lekcije iz opšte higijene okupljenoj gladnoj deci negotinskoj.
NOMAD: Kada ste otišli u Sentu?
Čudić: Odmah pošto je oslobođen Beograd, nastao je besomučni lov oslobodilaca na glinene golubove za potrebe Sremskog fronta, tako je i moj otac, kako bi danas rekli, nahvatan, sremski front mu nije ginuo i to bez pripreme i bez oružja, bez ikakvog naoružanja, sa šeširom na glavi umesto šlema trebalo je jurišati na Nemce u taktičkom povlačenju. Osvoji pušku od Nemaca pa ćeš je imati! Bila je pouka onih koji su se borili do Beograda, a dalje su slavu borbe prepustili zabušantima, simulantima i drugim sumnjivima elementima. I svi ti nahvatani su molili boga, pričao mi je otac, da ludog M. Žeželja na beloj kobili, besnoj kao i on sam, pogodi nemački metak. Žeželj je nemilice pištoljem terao goloruke mladiće iz rovova u juriš, ali Bog im nije uslišio molitve, i sam Bog je prešao na stanu nemilosrdne komunističke sile. Iza svega toga se krila politika trgovine žrtvama rata, do Sremskog fronta i Batinske bitke naše mudro rukovodstvo nije bilo zadovoljno stvarnim brojem žrtava palih za slobodu. Ali, nije Žeželj samo vitlao pištoljem, on je bogme i upucavao one koji ne poštuju naređenja. (Etimološki to prezime je kao bogom dano za vojno lice jer rečnik kaže: žeželj – batina koja se jednim krajem veže psu za ogrljak, a drugim za kolac, ljut kao pas u žeželju).
Tako su oslobodioci brojčano uveličali, u poslednjim mesecima rata, svoju epopeju borbe protiv fašizma. Posle Sremskog fronta za mog oca na redu je bila Batina, posle Batinske bitke čišćenje Slavonije od Križara, zaostalih Ustaša koji nisu stigli ili nisu hteli da se preobuku u partizanske uniforme i koji su se krili po slavonskim samostanima i crkvama. Tako je moj otac odslužio dve godine, u staroj, za Kralja i otadžbinu, u novoj, takođe dve, za Tita i partiju. Govorio je kasnije da je za svoja oba sina odslužio vojsku, ali to je samo bila priča o nenagrađenom rodoljublju. Izašao je iz vojske u nekim vojničkim prnjama, lečio se po banjama o trošku države, a majka mu je, pletući po narudžbini za narod Pašinog brda, zaradila za odelo. Tu smo u nekom sobičku u Triglavskoj, kasnije Franca Rozmana, čekali i na sreću dočekali oca, a ja sam uz moju majku bdeo, da oplete rukav ili završi započetu ramflu.
A kad je otac jednog dana u jesen 1946. najzad došao, to nije bio tata iz majkinih priča nego neki siroti koščati vojnik sa ispalim jagodicama koji smrdi na duvan i diditi. Koso, plakao sam, reći ću te mome tati što ljubiš tuđeg vojnika. Još je neko vreme išao u kasarnu, jedne večeri nam je sa jednim ratnim drugom doneo vojnički krevet. Eto, u svakoj nesreći ima ponekad i neke sreće. Posle užasnih ratnih razaranja u zemlji, posle Sremskog fronta kao posebnog čistilišta za srpsku mladež gotovo da nije bilo pismenog sveta. Moj otac je govorio samouvereno da je građanska i željeznička škola u Zagrebu više vredila od svake gimnazije u Srbiji. Posle demobilizacije se odmah zaposlio u Shellu. Budućnost zemlje i naprednog sveta je u nafti i naftnim derivatima, govorio je samouvereno on koji je pre toga živeo za paru i od pare parnih mašina, čak je i budućnost medicine video u lekovima od nafte. Eno, onaj moj nesrećni radnik Pero boluje od raka, ne može da živi od bolova, a kad popije malo petroleja, kaže, lakše mu je. Nafta sve pokreće i ljude i mašine. Parafin je bila takođe jedna čudesna tvorevina od nafte, rastopljenim parafinom je oblagao po komšiluku burad za kupus, nema te soli koja ga može razjesti ili rasol pokvariti, ali od parafina je u slobodno vreme pravio slavske sveće, kako za ličnu upotrebu tako i za komšiluk. Po zadatku je otišao u Vrbas, tad još niko nije znao da će biti Titov, gde je osnovao jedno veliko skladište nafte i naftinih derivata danonoćno stražareći nad otvorenim bazenima šećerane gde su skladištili UNRIN-u, međunarodnu pomoć u gorivu. I sam pušač morao je objašnjavati svojim radnicima čudesno dejstvo i zapaljivost benzina, plina i drugih natprirodnih derivata novog tehnološkog poretka. Pošto je i spavao u kancelariji skladišta i mi smo tu skupa s njim bili neko vreme. Stavljao me je da spavam na sanduku punom novca, trgovalo se kešom, onda se to zvalo gotovinsko plaćanje. Govorio je majci da ću možda jednog dana zbog toga što sam spavao na tolikim parama biti bogat. I sad se ponekad s melanholičnim osmehom setim te njegove tajne šalozbiljne želje.
Skrasio se u Senti, bio je poslednje dete svojih već veoma starih roditelja. Govorio je da je uvek, u njihovoj porodičnoj zajednici, bio poslednji na spisku, jer se školuje. Kako se rodi u kući novo dete, njega pomere za jedno mesto unazad – Sad nas sa Mijom, tako su mu tepali, ima 14, 15, 16… Tako se i osećao, bio je dobar đak pa je posle seoske osnovne škole u Babinom Potoku pošao u Plaški u građansku školu, bio je đak putnik te je sve loše navike, te dece što se od rane zore do mraka muvaju po vozovima, usvojio. Kada je završio građansku školu sa vrlo dobrim uspehom, porodično veće, tj. deda i baba su odlučivali kud dalje s njim: da li u vojnu školu ili bogosloviju. Moj djeda Radoš je bio lapidaran čovek, za njegovog vakta ljudi nisu mnogo pričali, i tako su se razlikovali od žena, a one koji su prekomerno blebetali u Lici su zvali balegije, i moj predak po babinoj liniji bio je izgleda prvi zaslužni nosilac tog nemilosrdnog nadimka – Balegija.
Sad bi se tim nadimkom mogli zakititi svi javni radnici naše sredine, svi komentatori, analitičari, eksperti, a bogme i pisci. Djed je moj rekao, kad se povela reč o vojnoj školi, da njegov sin neće biti ćeno pred tuđijem vratima. Moja baba Milka je sanjala da njen sin bude pop, imao je lep bariton i voleo je da peva, ali moj otac popove i veronauku nije mogao podneti, jer je veronauka bila obavezna od prvog razreda osnovne škole, a popovi su bili agresivni učitelji, uvek je uz Očenaš išla i batina. Tako je, svojom voljom, dospeo u Zagreb gde je završio željezničku školu i još mnoge druge škole onog Zagreba krajem tridesetih, onog marinkovićevskog grada iz Kiklopa. Kasnije pred sam rat moj otac je već vozio i međunarodne vozove do Fjume i Trsta, ovo ne bih ni pomenuo da se i tada, kao metafizička supstanca, na relaciji Italija-Jugoslavija, nije švercovala kafa, čitavi džakovi crne kafe u tenderima za crni ugalj.
U Senti se skrasio, ponekad je evocirao svoje uspomene iz predratnog Zagreba, sećao se svojih vrlih, uglavnom pokojnih drugova, Srba i Hrvata, ali iz Sente nije odlazio, srodio se s tim malim gradom baš kao da je bio po njegovoj meri, sa trideset godina bilo mu je dosta životnih avantura a la kada su živi zavideli mrtvima i tu je u toj Senti sa kojom se srodio i sahranjen. Mi smo 1946. u novembru došli u Sentu, moja sestra se rodila 1947. u aprilu mesecu, a brat u maju 1950.
NOMAD: Znači po službenoj dužnosti?
Čudić: Da, po službi. Evo to je jedina sačuvana fotografija iz njegove mladosti kad je bio mornar (pokazuje mi porodične fotke), moj brat, sestra i ja u Zagrebu na Maksimiru, ovo je moja majka kad je bila devojka još u Lici. I otac i majka su iz Like. Sve ovo sam ti pokazao da bi video kako ljudi počinju od čiste nule, kad su ti ratovi, kad su te pometnje. Bukvalno tako. I svi su slepi putnici istorije.
NOMAD: On je znao šta ga čeka ako ostane u Zagrebu?
Čudić: On je bio levo orijentisan radnik… Rekli su mu njegovi prijatelji da bi trebalo da ode, da je na spisku, i čak su mu organizovali spasavanje. Prva etapa je bio Slavonski Brod, tu je dobio premeštaj kao ispomoć, zvanično od hrvatskih željeznica, iznajmlili su stan, na njihovu nesreću, u komšiluku one čuvene braće Šoštarić, otac im je bio Solunac a oni fudbaleri i ustaše, sirota njihova majka, kao u narodnoj pesmi, prala je krvave košulje sinova i trpela muževe kletve i batine. (Onda se jedan od braće Šoštarić pojavio 1946. na golu Partizana, moj otac je dospeo u vojni zatvor jer je vikao na utakmici ustaša, ua ustaša, misleći da ukazuje na veliku zabludu. Objasnili su mu oni koji nisu videli svojim očima što je on video da je drug Šoštarić, saradnik NOV od prvih dana rata.) Odatle se, iz Slavonskog Broda, tek moralo bežati glavom bez obzira. Sve te akcije njegovih pouzdanih prijatelje željezničara Hrvata mogle su propasti ili biti samo zamka, ali nisu bile, a njihov rizik da se upuštaju u švercovanje ljudi srpskog porekla nije bio mala izdaja domoljublja. Na ličnom iskustvu on je izgradio svoj odnos i prema ustaštvu i prema onim pravim Hrvatima koje je izuzetno poštovao kao prijatelje. Ustaštvo je bilo jedna strašna totalitarna pomama, ali i takvo nije moglo uništiti čovečnost.
To je bila priča o mojim roditeljima. Ti kažeš da sam bio optimista, na početku. Pa kad tako nešto vidiš, kao ove fotografije, onda vidiš kako čovek mora biti optimista. Vidiš dvoje mladih ljudi i znaš kontekst te cele životne priče. U rodnom kraju u Lici je bilo sve propalo, u Zagrebu im je sve propalo. Moj djed Radoš je više od dvadeset godina radio u Americi i bio je za one prilike imućan. Imao je preko osamdeset godina kad su ustaše popalili selo, nisu ga ubili, iz razloga čistog sadizma. On im je rekao: Samo vi, djeco, radite svoj posa! I preživeo je taj užasni rat i grozne ličke zime u kolibi koju je sam napravio. Doživeo je 95 godina. Neposredno posle rata putovao sam sa ocem da ga vidim. Živeo je sa ostatkom svoje nekad velike familije u brvnari podignutoj na zgarištu svoje kuće.
I kad o svemu tom razmisliš moraš biti optimista, nema drugog rešenja, pogotovo kad znaš mnogo priča, a nemaš nikakvog ličnog iskustva… Mog oca je hvatao blagi optimizam malo po malo, na rate, poput kredita posle rata. Bilo je teško, ali moglo je da se živi, mi svakako nismo spadali u siromašnije familije u Senti.