Razgovori s Predragom Čudićem, osmi dio
Slepi putnici istorije, prvi dio
Najbolji student spavao je u parku, drugi dio
Pesnička posla u SFRJ, treći dio
Svako dete je pesnik, četvrti dio
Ko je ubio srpsku književnost?, peti dio
Kako su se igrala deca komunizma, šesti dio
Tito je mogao bolje, sedmi dio
Umetnost je proleterska stvar
NOMAD: Da se vratimo ponovo malo na studentske proteste, društvena previranja, na te rane dane u kojima ste bili društveno veoma aktivni. Intervjuisali ste Radoša Terzića, čoveka čiji je život bio inspiracija Momi Dimiću da napiše roman “Šumski građanin” a iz koga je nastao čuveni Šijanov film “Kako sam sistematski uništen od idiota”. Zanima me koja je bila Vaša ideološka pozicija tada, da li ste bili levičar, kako ste sebe videli, doživljavali? Učestvujete u svemu tome, i ja vidim da se Vi kao igrate sa svim tim, tadašnjim.
Čudić: Kad razmišljam unazad, pomislim da je meni najbliže ubeđenje država bez autoriteta, a to znači anarhizam. Zato što ne možeš pristati, kad malo bolje razmisliš, da si redov u bilo čijoj vojsci. Da si vojnik partije. To što su govorili neki moji drugovi, da su oni vojnici partije, to je meni bilo nepodnošljivo, ne znaš šta znači. Možda je to neko porodično nasleđe, i moj otac je bio takav. Kad je morao da uđe u partiju jer je morao da zadrži mesto upravnika Jugopetrola u Senti, to čovek uradi zbog porodice, zbog dece, pristaje na kompromise svakakve, on kaže: da mene prime u partiju nepismena… jer primili su neku Milevu, bila je nama stanodavka, iznajmljivala nam je kuću u Senti, i moja mama je nju opismenjavala, ta žena sirota, nepismena, isto Ličanka poreklom, to je ona kolonizacija pre Drugog svetskog rata, prva, posle Prvog. I onda on kaže, ja sam tamo sa partijskim drugovima koji misle da je koalicija partija. On je čovek živeo u Zagrebu i bio je levičar u suštini, al’ kad je video kako to izgleda u praksi onda… svi ljudi koji su držali do sebe pa i ta radnička omladina, u koju se on može računati, završio je tu zanatsku školu, železničarsku, oni su, po prirodi položaja, bili levičari ali su bili toliko politički pismeni da su znali šta je koalicija, šta je partija, parlament, višepartijski politički sistem, razgovori u parlamentu, šta je Stjepan Radić, Sekula Drljević, ili ti crnogorski fašisti što su bili, Puniša Račić koji je ubio Stjepana Radića i njegovog brata, oni su to znali, ali došle su nove snage kojima je bilo bolje da to ništa ne znaju. Bolje su manupulisali. Gro partije su bili ljudi potpuno politički nepismeni.
NOMAD: Ko i danas?
Čudić: Da, i danas, takođe, samo danas je možda malo viši nivo, sada znaju bar da je parlament sastavljen od više partija, da postoje izbori, višepartijski, ali onda ni to nisu znali. Nisu znali i nisu želeli da znaju.
NOMAD: Vi ste onda sa te neke neutralne pozicije sve to gledali?
Čudić: Da, sa neutralne ali sa kritičke, u suštini.
NOMAD: Na primer, Vujica Rešin Tucić i Goran Babić su tada bili levičari, iskreni?
Čudić: Da, ja mislim iskreni jer su tada mislili da ne može bolje. A ja sam uvek mislio da može bolje, možda pogrešno.
NOMAD: Koje bi druge autore mogli navesti u vezi te osvešćenosti i aktivnosti, možda Milana Milišića?
Čudić: Milišić je bio sličan meni u tom pogledu, anarhističkom, ali imao je on jednu božansku crtu, koju sam ja kad je prošlo vreme i voleo ali ranije me nervirala, nekog bonvivana, ne znam kako bi se to reklo, kao neki pokušaj da zadrži neku gosparsku crtu, dubrovačku, pa i da uživa, u svakodnevici, u hrani, dobrom piću ali bogami i da oskudeva i da skromniči, što bi rekli Rusi, da bude vrlo skroman kad su okolnosti bile takve. Tako da se on u našoj mladosti najbolje oblačio, najskuplju garderobu imao, pušio najbolje cigarete. Ja nisam pušio pa mu nisam zavideo, ovi što su pušili krdžu vrlo su mu zavideli. Pušio je Rothmans. To su Dubrovčani, kao i ovi drugi što su bili u Beogradu, njegovi zemljaci, sugrađani, i oni su se izdvajali, ako ništa drugo švercovali su iz Italije, preprodavali farmerke. Ti si za jedne farmerke mogo dva meseca da živiš u Beogradu kao student odlično. To su ta vremena, to je socijala.
Možda je, ja verujem, da je to bilo neko moje buđenje iz tog rajskog sna, napuštanje detinjstva i odvajanje od kuće i neke lagodnosti doma. Pa i sami događaji na Univerzitetu, te poslednje dve, tri godine, recimo 1964. pričao sam o onom pismu što smo pisali. Tad su događaji bili takvi da je duh već bio pušten iz flaše, već je bilo strašnog novog kritičkog naboja u mladim intelektualcima, ovakog i onakog, tako da ta partija nije mogla tako u tom vidu da opstane, mogle su još da se podržavaju neke laži šta ja znam, neke gluposti, neke abnormalne stvari, potpuno abnormalno je bilo da imaš radničko samoupravljanje koje hvale na sva zvona, fabrike radnicima, radnička kontrola svega i svačega, a s druge strane daješ pasoše i kažeš ovima idite u Nemačku. Jedini koji mogu spasiti naš sistem su radnici koji rade u Nemačkoj i koji šalju pare, prave pare, ne ove izmišljene, papir, prave pare i prave vrednosti u vidu maraka šalju u Srbiju. I onda oni žive od toga. Pričaju o nesvrstanima a uzimaju kredite i sa Istoka i sa Zapada. Igraju neku igru koja mora da vodi u propast.
I sad samo slepci kažu Titovo vreme. Koje Titovo vreme? Istorija je lanac povezanih karika. Ne može da se prekine i kažeš sad nešto drugo radimo. Lanac povezanih karika znači da kad u istoriji napraviš neku krivicu koja je kolektivna… možeš ti da pričaš kao pravnik da nema kolektivne krivice, kolektivne krivice ima, samo je pitanje da l’ se ona kažnjava na vreme, sankcioniše na vreme, u nekom doglednom istorijskom smislu. To je moja pozicija, da se ne mogu istorijski procesi posmatrati od danas do sutra. Postoji neka promisao, ne božja, istorijska, da to tako ide, da se ne može praviti nekažnjeno greška. I ta nasledna krivica, grčka, mitološka, mnogi kažu ma mani to nema veze, ali kako nema, to je iskustvo od nekoliko hiljada godina.
NOMAD: Zanimljivo je da Vi iz te pozicije intervjuišete Terzića/Čea. To je stvaran intervju?
Čudić: Da, jeste, ja sam to, naravno, dogradio. Pošto je to odjeknulo Če dolazi u redakciju sav srećan, kaže, evo mog novinara, čoveka koji je sve ono što sam ja rek'o, zapisao, pravedno, jedini, pa onda kao, gde si, brate! Pravi pozorište.
NOMAD: Njegov život je bio pozorište.
Čudić: Da. Ali šta sam ja to uradio. Ja mislim da književnost u tom smislu ima ogromnu mogućnost, u angažmanu. Sve se može isfingirati, sve se može dovesti do groteske. Ja sam hteo u toj priči i u priči o onom radniku da stvari dovedem do groteske. Da njihovu propagandu dovedem do grosteske. Ne znaš više šta da radiš. Ne možeš više da slušaš te fraze i te laži. Ali možeš se boriti, angažovati, tako što to pretvaraš u grotesku. Tekst ima neke vrednosti nezavisno od situacije.
NOMAD: Kao što ste u “Našoj pesmi” njihovim jezikom pokazali taj besmisao.
Čudić: Da. Neki su mi rekli kao nisi morao, grozno je to. Ali ja kažem kako ćeš govoriti o odsustvu emotivnosti tog celog jednog korpusa političara, surovosti, svinjskoj surovosti, ako nećeš taj jezik potpuno da apstrahuješ i pokažeš: znači vama je to sasvim sve jedno, kolike su cifre, ti ljudi, to je vama sve jedno, cifre su važne, količine, brojevi, sredstva ubojita i to, a nije vam važno da su to ljudi, normalni ljudi, koji dišu, koji imaju svoj život, emocije, koji su stvoreni da bi živeli, da bi osećali, ne samo da bi gledali i patili. I to kad kažeš oni kažu: ovo mora da se podvede pod sankcije. I to sam radio i sa Čeom, to je ruganje prosto, na književni način.
Šta su sredstva književnosti? To nije više ni reportaža, to nije ni pamflet politički, samo mi je bilo važno da to ne bude pamflet. Na sudu oni će reći, to su pamfleti. E nije, nađi mi jednu činjenicu koja je tu novinarskog tipa. Pamflet nema metafizičku dimenziju, dubinu, a samo književnost može to da dâ. Prikazivanje ljudske gluposti, sujete, kao Gogolj. Gogolj je učitelj svih nas. Mogu da pričaju šta god hoće, Gogolj, Volter, genijalni Rable, Svift…
NOMAD: Svi oni dovode do krajnjih granica neku priču.
Čudić: Ali te su priče večite. I ti si zato srećan što se baviš književnošću, baviš se kako-tako, uspelo, neuspelo, ali se trudiš da približiš to što radiš nečemu što je večito, što je veliko. Da približiš, poguraš malo, da kažeš, čekaj, bre, i mi imamo revolucionare kakav je Če, nisu samo Tito i Kardelj revolucionari, evo ima tog tipa koji je revolucionar, koji se hrani korenjem, travom…
NOMAD: On je sve to iskreno rekao u intervjuu?
Čudić: Iskreno da, ali moraš to malo da…
NOMAD: Kao one priče iz duševne bolnice kada ste tamo bili sa Momom Dimićem?
Čudić: Da… Moma Dimić kupi usput cigarete. I pošto on nije bio pušač a ni ja, on kupi nekoliko kutija i oni se skupe. Guberevac, sve se raspada, to je najzapuštenija zgrada, možda je srušena u međuvremenu, landaraju vrata, nema kvaki da se ne bi zaključavali iznutra, tako su nam rekli, katastrofa od odeće i hrane, strašno ali imali su divan stav, to se meni sviđa: da su ludi oni koji su napolju a da su oni pametni. To je tačno, to je Čehov odavno dokazao. A pre njega Gogolj u Dnevniku jednog ludaka.
NOMAD: Oko kao časopis mi je značajan jer je tu bio glavni Goran Babić a on je bio možda najbolji prijatelj Vujice Rešina Tucića. Vujica Rešin Tucić je sa svojom grupom novosadske avangarde pravio svašta, ludirao se, npr. kontroverzna Zakuska novih umetnosti (Dom omladine Beograd, 9. februar 1971). Iste godine kada je i Vaša Radionica imala skandal sa Prvom generalnom probom posle rata. Dalje, i njega i Vas Davičo je spasio zbog iste političke stvari. Kako to da niste bliže sarađivali? Izgleda da je on bio više levo a Radionica više građanski orijentisana? Njegovu sentencu “Marks, Englez i Lenjir” zbog čega je bio osuđen citirali ste u osuđenim Ljudskim slabostima.
Čudić: Da, oni su bili neverovatni prijatelji i bili su i partijski drugovi. I Vujica je bio tvrdi komunista, oni su mislili da to drugačije ne može. Rasturao je on njihove klišee, petokrake, a ovamo on kaže meni kad smo se onako žestoko zapili ali smo razgovarali celu noć na morskom vazduhu, između Baške Vode i Brela. On kaže meni: ti se mene plašiš? Ja kažem, plašim se. On kaže, vidim ja da se ti mene plašiš. Ko neki gestapovac. Ja kažem, plašim se tvojih stavova. Tog komunizma. On je komesar bio u nekim trenucima. A bili smo pijani. Osetio je da ga se ja bojim.
A Babić je čisto komesarski tip. Ali on je tačno znao šta mislim ja o Titu, šta misli Milišić. I ne vidimo se po godinu dana i onda kaže Milišić, ajde idemo na Goranovo proljeće, ja ću ga zvati da nas pozove. I on nas pozove. Pođemo, avion, hotel, sve, budemo tri dana, nigde se ne pojavimo na manifestacijama. I Goran ništa.
Babić sada živi u šupi kod Bajlonove pijace u dvorištu, sa ženom i dvoje dece. I tamo u Hrvatskoj živeo je u radničkoj baraci, kad je nas zvao na Goranovo proljeće, radnici i Goran sa prvom ženom i dvoje odrasle dece, iako je bio prvi čovek za kulturu Šuvarev.
NOMAD: Goran Babić je, dakle, pravi levičar i to životom pokazuje.
Čudić: Goran je izuzetan. Optuživali su ga za Belu knjigu (1984). Ali mene nije stavio u Belu knjigu. To je knjiga koju su napravili u Zagrebu, on je bio jedan od glavnih. Govorila je o knjigama koje je trebalo proskribovati zbog nacionalizma. U Slabostima oni to nisu mogli pročitati, jeste protiv komunizma ali nije nacionalistički pisana. Digla se iz Beograda kuka i motika, održan je skup u hotelu Park u Novom Sadu gde sam i ja bio pozvan, gde su ga napali, Gorana i Šuvara, uopšte tu tvrdu liniju komunističku ali u stvari s pozicija nacionalizma. Kao, evo sad ponovo stavljaju knjige na indeks, Librorum prohibitorum, povampirila se inkvizicija itd. Goran je morao u to da uđe, partijski, i mislim da je on bio ubeđen da je to pozitivno. Ali kakvu god knjigu da napraviš i tamo staviš neki spisak, indeks… ja ne bih Protokole stavio na spisak, nikad, jer više vrednost dobiju. Stavi da je nešto zabranjeno, zabranjeno voće je najslađe. To je bliska istina, prosto čovek je radoznalo biće. Da ga košta smrti ta njegova radoznalost često može. I mnoge je koštala.
Odemo tako sa Goranovog proljeća i nađemo se sa onim ludim Danijelom Dragojevićem, Milišićevim prijateljem, koga je on obožavao i on njega i celu noć mi pijemo, Danijel pije kafu. Do jutra. Po Gornjem gradu, po kafićima. I na kraju mi pijani a Danijel još pijaniji od kafe. Potpuno poludi, on je euforičan tip, duhovit tip ali težak. Kad su ga pozvali u Sto godina hrvatske književnosti, “odgovorio sam im dvesta godina kad bude nek me zovu”. Nije hteo da učestvuje, a s druge strane je veliki katolik, to meni nije išlo, taj njegov nihilizam i to… Neće da uđe u Akademiju nauka hrvatsku. Znaš ti šta je on za njih. Nek se nađe neki mudar Srbin kad ga pozove Miro Vuksanović da uđe u Sto godina srpske književnosti da kaže ne hvala, to društvo ne. Izuzetan tip. Samo što su mu dali, uređivao je neku poeziju, kao ono Ljuba Simović što je imao Pretponoćne trenutke, tako je on imao neku noćnu poeziju, emisiju, na radiju, što je radio ceo život po svom nekom… i to je sve. Ništa više. Čudesan tip.
NOMAD: I Vujica Rešin nije hteo da uđe u Srpsko književno društvo zbog prideva srpsko. Ok, pređimo na lepše teme. Kako se formirao Vaš pesnički karakter, sazrevao?
Čudić: Najiskrenije, ja sam strašno sporo odrastao. Imao sam brata i sestru i porodica je za mene bila strašno harmonična i ni u čemu me nisu sprečavali, apsolutno ni u čemu. Otac je bio šeret jedan, uživao u svojoj deci, nikad nije tražio mnogo, ništa. Najpoučniji razgovor s mojim ocem je bio u osmom osmogodišnje, imao sam 14 godina, vraćali smo se s roditeljskog sastanka, tad su ih već bili uveli jednom godišnje. On se namolio da ode, nikad nije iš'o. I vraćamo se, imao sam iz hemije opomenu ili pred opomenu. Ostalo su bile vrlo dobre ocene, uvek sam bio negde između odličnog i vrlo dobrog. I on mi kaže, pa gledaj bar da završiš tu osnovnu školu pa ćemo videti neki zanat da završiš. To se ureže kao u ploču! Kao da me je ubio. Kažem, pa zar ti misliš da ja samo tol'ke sposobnosti imam? On kaže, pa, kako hoćeš. Ne možeš ništa gore da doživiš ako si rođen s nekim dignitetom, nego kada roditelj posumnja u tebe. Više nikad oni nisu, do kraja studija, samo samo doš'o i rek'o, diplomirao sam, moj ćale se obradovao, zvao tamo kumove na piće, kaže evo, profesor, zezo se malo sa mnom, profesore, profesore.
Hoću reći da sam jako sporo odrastao. Došo sam u Beograd, svoj rodni grad, nisam znao uopšte Beograd. Tomanka, koja je dolazila kod svoje tetke u goste, mi smo bili u gimnaziji, zabavljali smo se, ona mi pokazivala moj rodni grad. Tako sam patio za kućom, a morao sam da odem i bio sam ponosan što sam otiš'o, bilo je nepodnošljivo u Senti. Patio sam za porodicom, imao sam 18, 19 godina ali kao dete, baš nesposoban. Nisam znao kafu da skuvam. Tomanka kaže, ti ne znaš jaje da razbiješ, ja kažem, ne znam. Dođem kod nje ona mi ispeče dva jaja, gozba! Stalno gladan.
To je za mene bio šok. I pored svih mojih interesovanja za književnost ja sam propištao i pokušao da pišem stihove u takvoj situaciji, mentalnoj.
NOMAD: Hoćete da kažete da ste i u književnosti sporo napredovali?
Čudić: Sporo, sporo, vrlo sporo. Dok nisam ispisao one Rajske reminiscencije trebalo mi je godinu i nešto dana. Razni pokušaji. Ali svakodnevno. Bio sam potpuno u euforičnoj situaciji.
NOMAD: Prva knjiga u 27. godini.
Čudić: Mogla je ona i ranije da se pojavi.
NOMAD: Jel bio neki konkretan cilj pri pisanju? Da nešto izrazim novo?
Čudić: Taj užas, tu muku, usamljeničkog, kao da si na pustom ostrvu, ne znaš nikog osim svoje devojke koju viđaš uveče u sedam sati a nekad ne viđaš ni uveče. Ona je mnogo radila, arhitektura je bila sve manuelni rad, crtanje. Bio sam najsretniji kad sam joj po sat i po brisao pause gumicom da ostane čist tuš.
NOMAD: Njeno ime je retko, Tomanka?
Čudić: To je njena baba. Njena majka je mogla da bira po starinskim patrijarhalnim običajima, da bira između babinog imena, svekrvinog imena koju nije uopšte volela kao i svaka snaja, i kuminog imena. Kuma se zvala Grafina. To je od Agripina, Neronova majka. Odlučila se na kraju za Tomanku. Ja sam dobio ime po ujaku, uvek po nekom dobiješ. I ona mi je spasla život. Možda bih i ja bio pokojni kao anonimni pesnik. Lično, ja sam sporo rastao.
NOMAD: U osvešćivanju sebe?
Čudić: Nikad se nisam osvestio. Ja sam i danas dete. Najviše volim da budem dete. Kad sam s unucima meni je divno. Oni se čude, deko, svaka čast, ti se valjaš po blatu! Moraš ostati dete. Ako ćeš da budeš pisac. Ti palamudisti što mudruju, beži od njih, Pekić i društvo.
NOMAD: I pisati što manje. To ste mi jednom rekli, što manje to bolje.
Čudić: Apsolutno. Moja prva pesma, nema naslova, dve u Vidicima sam objavio, male, kaže: nema više o čemu da se piše, dragi moji, sve se zna, pod kamenom kamen, pod zvezdom zvezda, ni reči više, ni reči više, dragi moji, ko zna šta ćemo od njih doživeti. Zamisli kad pesnik počne, startuje, takvim tekstom. Pa što pišeš više, pitaju, pa ne znam ni ja, prešao sam se.
NOMAD: Pisali ste Vi i scenarije…
Čudić: Pis'o sam, bre, ko crnac… ja sam napisao dve drame, jedna je bila vrlo uspela, na velikoj sceni Ateljea 212, 50 predstava, ozbiljna drama, Mat'rijalisti (premijera 19. 11. 1982, reditelj Ljubomir Draškić). To je opet zafrkancija na račun materijalizma i svega. Mihiz je bio dramaturg rekao je da nema velike misli. Nema patriotizma, to je ruganje. Na progonu, probi pre generalne probe, gde dolaze članovi Upravnog odbora pozorišta: Ratko Dražević je bio pozitivan, Mihiz, Mira Trailović, možda Voki Kostić koji je pravio muziku, i – Neko! Seka Sablić kao obična kukavica, jao, kaže, nadrljaćemo svi, napašće ovu predstavu! Pa je l’ ste Vi znali šta ste napisali? Ja kažem: Niste vi ni pola od toga što sam napisao izveli. I počne priča, svi pozitivni, Dražević slatkorečiv i ovaj dasa uzme reč i ne kaže on da je to globalno neprihvatljivo, ne može on pored Mire Trailović, ipak je Mira bila marka. Kaže on: Čini mi se da u poslednjem delu komada autor nije imao dovoljno snage, tu se predstava malo raspada… Ja kažem Mihizu, ko je ovaj? A Mihiz kaže, jebem li ga, neki iz 29. novembra. Tu je Mihiz bio otvoren, iznenadi te. Direktno iz SUP-a bio čovek. Pravnik koji posmatra to iz ugle cenzure. I to prođe.
Ali u to vreme je išao Kosančićev venac (S. Selenić) i oni ne mogu da izguraju dve predstave paralelno i onda jedanput otkaže glumica, a prodate karte, pa zakažu, pa onda su mi davali najgore termine, ponedeljak i utorak, a najbolji termini su ti petak, subota, nedelja. Ja kažem onoj što pravi program, o, pa, kaže, Vi ne sedite u bifeu, ne dolazite, autori naši su stalno u bifeu. Mislim se u sebi, čoveče, sad treba po ceo dan da sedim u bifeu, a radio sam, dođem jedanput nedeljno, svratim na 15 minuta, onda se oni obraduju, svima platiš piće ali to nije bitno. Oni stvaraju neku porodičnu atmosferu koja je meni nepodnošljiva. Intimizacija neka. Duško Kovačević. Donesu ćevape iz Srpske kafane pa jedu. Ja želim da budem gospodin sa vama kao što sam sa svakim korektan, ne mogu se stvarno familijarno ponašati. Kažu kod nas je običaj da autor spava s glavnom glumicom. To je bila Snežana Savić, pevačica. Ja kažem Mihizu pa kako to, ja to ne mogu… to je banda, ne znaš da l’ te provocira, da l’ se šegači…
Drugi tekst, drama, se zove Šta je šta. To je jedan dramski tekst koji me jako zanimao ali nije u stihovima kao Mat'rijalisti. Bila je u Senti sinagoga u kojoj su Jevreji kad su deportovani u poslednjem trenutku 1944. god, ostavili svoje stvari. Onda su došli oslobodioci i to su podelili, kao kobajagi, narodu. Onda sam ja po senćanskom arhivu tražio materijal, arhivsku građu za to, neke spiskove. Kaže mi onaj direktor, neki Neca, otkud Vam pada na pamet da ima? Kažem, čekajte pa to je crkva, hram, tu su neki ljudi ostavili pokućstvo svoje, mislili da će biti zaštićeno. Ma, kaže, to su vervatno mađarski fašisti pokupili odmah. Ali bilo je, narod je dobijao neke escajge. To je čudesno izgledalo. Posle rata naši kumovi su jeli iz nekih limenih tanjira i odjedanput dobijaju neke porcelanske. Ajnpren i paradajz čorbu, sirotinjska jela jedu iz ekstra posuđa. Ja sam onda na osnovu nekih priča rekonstruisao priču, dramsku. Kao o sudaru dva sveta. Jednog civilizovanog koji je nestao ali ostavio tragove, artefakte svoje, svog života, posuđe, tepihe, nameštaj, instrumente, svašta, i drugog sveta koji bi to da primeni a ne zna kako.
Moj tata je iznajmio kad je doš'o pred zimu u Vrbas, kad je dobio nameštenje u Jugopetrolu (Šelu), u nekoj nemačkoj kući koju su dobili Crnogorci, neka porodica crnogorska, iznajmio je jedan deo kuće. I tu je bila u sobi kaljeva peć. I on je zbog te kaljeve peći to iznajmio, zime su bile strašne posle rata ili su ljudi bili izgladneli pa im je sve teško padalo. On je to iznajmio i dok je otiš'o da donese svoje uboge stvari, kofere, baba srušila do pola peć, Crnogorka. Motiku uzela i počela da razvaljuje. Šta radiš, baba!? Tako je on govorio s prostim svetom, prosto. Ovaj đavolji spomenik švapski da ti ovde ne smeta! Oni su mislili da su to spomenici, tol'ko je to lepo bilo.
A mama kaže u Vrbasu jedan deda stalno ležao pored otvorenog prozora i pušio, a noge kroz prozor jer leži u dečijem krevecu. Mrzi ih da naprave krevet od dasaka. Nego ono što nađu tu. Posle su pretvorili sinagogu u hrvački klub. Sve su srušili, očistili od ukrasa. Sad se priča da bi hteli da je obnove, možda će je obnoviti.
NOMAD: Postoji Vaše Pismo drugu đavolu u Studentu. Vi ste u njemu razočarani đavolom, apelujete na njega da se uozbilji, da ima neko dostojanstvo, bar da ima nekog šarma jer je postao prosečan.
Čudić: Da, da bude selektivan, to je prolegomena za buduću knjigu. Ti vidiš da je đavo najsuperiorniji u malograđanštini, on tu vlada. Kao ove serije, indijske sapunice, oni plaču, kao emotivni su prema slugama. A znamo koliko je surov i bezosećajan njihov kastinski sistem.
NOMAD: Kod Dostojevskog đavo sanja da se ovaploti u debelu mesarevu ženu i pripali sveću u crkvi. Najveća prosečnost i banalnost je ideal đavola. Nije on neki ekstravagantni mučitelj, ubica, ne, nego baš to.
Čudić: Tako je Dučić, naš sokački pisac, tako je uveo đavola u škole, u prosvetu. U onoj autobiografiji kobasičarev sin je najbolji đak. Onaj koji donosi profesorima kobasice, meso, taj je briljantan. A najbolji đak u mom razredu, posle sam se setio povodom toga, bio je veterinarov sin. Neki Siniša Naumović. Mali debeli tip. Pošto veterinar ima isto mesa koliko hoćeš jer on pregleda mesare. I bogat čovek bio, imao kuću neku, imao taj dečak super igračke, pa smo išli kod njega da se igramo kao klinci. To su ti najbolji đaci.
NOMAD: To važi i za armiju bezličnih pisaca?
Čudić: Da, epigoni, kao kad su kod nas pisci prešli sa angažovane partizanske književnosti, prestali da budu “inžinjeri duša”, pa su formirali nove duše, komunističke, onda su svi krenuli u kafkijanstvo. Fokner, Kafka naročito, te nejasne, neartikulisane, neobrazložene akcije, potezi, ni na nebu ni na zemlji, ali toliko je njih bilo! Mi se sad sećamo knjige “Usta puna zemlje” zbog Kiša. Ali to je bio neki Milidragović, ovi, oni, onda poezija isto takva, poezija misaona, refleksivna, pa je bila i što se kaže hermetička, zatvorena, konzervirana, bila je poplava toga.
NOMAD: Lazar Stojanović u intervjuu za Danas pre nekog vremena, govori o onoj slici Hitlera i dece i celom tom skandalu o kom ste mi i Vi pričali. Bio je i on i u Vidicima i u Studentu.
Čudić: Da, mi smo provodili dosta vremena, samo meni taj filmski svet gde se on kretao nije mnogo odgovarao, bio mi je elitistički, to su deca elite bila, u tom svetu. I Ljubiša Ristić i Laza, svi su oni bili ili generalski sinovi ili nekih lekara visoko rangiranih, vojnih. Laza je sin nakog pukovnika lekara. Mira Santini, njoj su oba roditelja bili nešto, vojni lekari. To su bila deca elite. A ja opet mislim… nekog vraga… ne verujem u decu elite. Mislim da oni imaju nešto ugrađeno u sebe, nešto građansko, kad-tad će prevladati nešto, nešto što je u stvari smrt umetnosti. Za umetnost, moje shvatanje je, možda jer je moja pozicija takva, moraš ipak biti čisti proleter.
NOMAD: Moraš da dolaziš odozdo?
Čudić: Da, da se osećaš kao neko ko nema ništa i kome nije ni stalo do nečega materijalnog. Biće para, uvek sam govorio svojoj ženi, ona kaže kako, nikad nije bilo para, biće kažem kad umrem, pa moji naslednici… (smeh)
NOMAD: Možda bi mogla da se objavi integralna, necenzurisana verzija Vaše knjige Život bez muke, da ubacimo i tekst Vreme smrti i razonode.
Čudić: Ima tu još nekih tekstova koji nisu ušli. Jedan se zove “Pol. organ”. Iz Politike sam izvadio sve budalaštine, dve-tri godine sam vadio i napravio kao večiti list, list bez vremena. Novine univerzalnog karaktera. To je kolaž tih tekstova ali s nekim ciljem. Taj tip, taj Mudić, on pravi te novine, piše drame, poeziju, priču o onom šaranu, to je naša mirijevska priča, kao što se svuda petlja, utrpava se gde god stigne a onda nigde ništa ne uradi. I između ostalog tu je bio i izveštaj tajne policije, godišnji izveštaj, koji je bio briljantan. Mašić je pod izgovorom poskupljenja kratio baš ta mesta, možda se i on bojao. Na promociji Ljudskih slabosti (Levo krilo, 2013) u Etnografskom muzeju, bio si, Srđa Popović je rekao: “Ja sam se čudio, ovo se graniči s ludilom ova hrabrost”, kad je čitao knjigu. Ali to je to, ne možeš da stisneš i da prdneš, to može samo D. Ćosić.