Razgovori s Predragom Čudićem, šesti dio
Slepi putnici istorije, prvi dio
Najbolji student spavao je u parku, drugi dio
Pesnička posla u SFRJ, treći dio
Svako dete je pesnik, četvrti dio
Ko je ubio srpsku književnost?, peti dio
Fala Bogu da 1968. nije uspela!
NOMAD: Kada listam Student iz 1968. godine zanimljivo je da je Vaša generacija baš te godine dosta zastupljena, pesmama. Ima te godine i vanrednih brojeva lista, crveno štampanih, u kojima se vrišteći govori o cenzuri Studenta zbog demonstracija, polemizira itd, politika je pojela sve, veoma buran period za zemlju i svet, menja se i uredništvo, izgled, ali i pre prelomnih događaja i u prvom sledećem broju, u oktobru – javljate se sa svojim pesmama. Baš u tom društvenom zemljotresu, ideološkom procepu… (Proleće muva)… Evo je, došla iz Ljudskih slabosti! (smeh)
Čudić: Ne, ne, pa to je metafizička pojava! Ja sam u onoj pesmi Nikad nećemo propasti napisao da su te muve koje u nekoj mesari lete, da su Te muve s Golgote/ Znaju Hristove rane/ Mesarske slede živote,/ zagorčavaju dane. Stvarno mislim da su muve metafizička bića. Kad počnem da grejem malo bolje tamo u selu, one ožive, izađu iz nekih rupica, imaju tu hibernaciju, preguraju zimu, kao neke ljušture. I ti sad zagreješ do 22 stepena i ono lete muve u kući, u februaru. E, to su te muve s Golgote. Hrista su sisale i sada nas!
NOMAD: Vratimo se u 1968. Šta je u stvari bila ta godina?
Čudić: Bila je to velika nada. U mojoj novoj neobjavljenoj knjizi, De rerum natura (O prirodi stvari, 2015) ima tekst o tome, o atmosferi ‘68. Tek posle radne akcije mene su predložili da budem član partije kao dobar student. Mi smo mislili na fakultetu da ćemo nešto iznutra pokušati da uradimo. I počeo sam da vodim univerzitetsku Tribinu 17 tek tada, posle radne akcije, mada bez honorara, bez ičega.
NOMAD: Izvinite što upadam ali me to interesuje, čuo sam nešto o tome, da li je svako tada morao da napiše pesmu o Titu?
Čudić: Neki su izbegli, Ibrahim, na primer. Ja sam sarađivao u zagrebačkom Oku.
NOMAD: Tamo je Goran Babić bio glavni?
Čudić: Da. Kad sam prekinuo saradnju sa Književom reči posle teksta o Ćosiću, Vreme smrti i razonode. Objavio sam u Književnoj reči 23 teksta zaredom i zvalo se Život bez muke u 100 lekcija.
NOMAD: To je kasnije izašlo kao knjiga?
Čudić: Da. Dvadeset treća lekcija je bila Vreme smrti i razonode. Milisav Savić je to zabranio.
(Čudić traži rukopis i nalazi slučajno nešto drugo, pokazuje mi sliku, kao gimnazijalac peva za Novu godinu, na bini): Prvi javni nastup Predraga Čudića, ja kao estradna zvezda (na mađarskom piše: Nova godina u gimnaziji).
NOMAD: Šta ste pevali?
Čudić: Tada, neke narodnjake.
NOMAD: A ova harmonika, ovde (u sobi)? Svirate?
Čudić: Svirao sam. Izvadio sam je posle 20 godina iz futrole da sviram unucima. Svirao sam harmoniku u gimnaziji, imali smo orkestar.
Dakle, to ja pevam i dođe neka komšinica, Mađarica, i kaže: Predrag Vam je u novinama. Voleo sam muziku, išla mi je muzika, svirao sam violinu prvo kao klinac mali, a moj ćale je bio veliki zajebant, i on je voleo muziku. Imao je nekog svog mokrog druga s kim je igrao bilijar u kafani. On je bio učitelj, ali onaj stari austrougarski učitelj, a oni su obavezno jedan instrument svirali. Profesor Deme, tako smo ga zvali, Mađar, božanstven jedan tip, samac, živeo kod neke lude babe blizu naše kuće i onda sam ja tamo iš'o da učim violinu. Tatin radnik neki Bocan, sitan, mali Mađar, koji je gurao buriće, najbolji graditelj žičanih instrumenata je bio. Morao je da radi kao radnik, kulturna revolucija, tata to nije ni znao. I on kaže, šefe, Vaš sin ima sluha, voli da peva, ja sam njemu napravio jednu malu četvrtinku, malu, staru, pa sam je doterao, pošto, violine za decu su manje, manji je vrat. Elem, ja sam kod tog Demea išao na časove, privatne, a ćale mu u kafani plaćao honorar. Čika Deme me je lukavo prvo naučio Marš na Drinu i Kreće se lađa francuska. Kad me tata pitao ko me naučio to, ja kažem Deme, on kaže, kako on kad je Mađar, al’ posle odmah dupla tura kad je video Demea. Deme je bio velemajstor za njih u bilijaru. Stari momak, kafanski tip, austrougarski, radio si ali si provodio vreme u kafanama. Moj ćale je odlično igrao bilijar, još u Zagrebu, kao šegrt, i kao đak učio je bilijar od majstora i velemajstora ali kad je video Demea da je barabar i bolji od njega onda ga je strašno poštovao (dupli karambol!). Kad dođe neko društvo, kum naš kaže meni, ajde Cigo, bio sam crn kao ugalj, uzmi ćemane! Imao sam tada već 10 godina i kad mi to kaže ja poludim, zubima bih ga zaklao. A on kroz smeh to kaže, ja onda sviram, otpevam nešto, oni aplaudraju… To je bio moj umetnički početak.
NOMAD: Muzika otvara neke prostore čoveku za koje ne bi znao da nije svirao, pevao? Sve je u vezi, matematika i muzika na primer, to vidimo kod Vinavera i drugih.
Čudić: Iz jezika možeš mnogo muzike da izvučeš kad tražiš neke saglasnosti. Meni je to strašna zabava. Osećanje da ispunjavaš nešto kad nađeš neku muzičku vezu između reči.
NOMAD: Zabasali smo, da se vratimo na ‘68.
Čudić: Elem, ‘68. Mi smo pisali pismo. Kao organizacija, osnovna. Mijalko Todorović, Plavi su ga zvali, partijski, bio je šef partije Srbije. Bila je to otprilike ‘66. godina. Bilo nas je desetak. Bio Rade Kuzmanović iako je bio u drugoj organizaciji, uskočio je, bili su još neki, Komnenić koji nije dolazio na sastanke. Elem, Mijalko Todorović napiše pismo osnovnim organizacijama, partijskim, u Srbiji, cirkularno, da se priča u narodu da se partijski rukovodioci bogate i kako bi trebalo te glasove članovi partije da suzbijaju. Mi to budalasto pismo pročitamo i upitamo se kako da suzbijaš nešto što ne znaš, ne znaš činjenice. I kao na onoj Rjepinovoj slici Zaporošci pišu pismo turskom sultanu sastanemo se da se usaglasimo i napišemo pismo; izglasamo i pošaljemo. Onda dođu Rade Kuzmanović, Nikola Višnjić i dr i kažu, kako to drugovi, pa ne može se pisati direktno pismo šefu partije, predsedniku, generalnom sekretaru partije.
A lično njegova ćerka, studirala svetsku, neka mutavica Boba, fina, sedi s nama na sastancima i ćuti. Rekla ona dragom tati, one moje kolege ti spremaju neko pismo. I to pisanje je trajalo ceo semestar. I sve manje i manje je za, otpadaju, predomišljaju se (Puslojić), oni koji su bili najviše za pismo, i na kraju se odustane od tog pisma. Dođe leto i više nikog ne možeš da pokupiš, 4, 5 meseci, svi se raziđu. Tad se već dosta pričalo u studentskim, mladim intelektualnim krugovima, kritički o svemu što radi partija. Ništa već nije funkcionisalo, te negativna selekcija… to se provlačilo i kroz Student, kritički ton. Dve godine pre toga, otprilike u vreme tog pisma već je počelo sve to. Zato je i on napisao pismo, jer su osetili da postoji to nezadovoljstvo njihovim radom.
Kad su krenuli studenti mi smo pisali pismeni, Nana Bogdanović koja je dežurna, je dala temu, ali dođe Miodrag Radović, docent, profesor na književnosti, gnjavator, ja sam s njim spremao ispitna pitanja, dođe i kaže celu noć nismo spavali, profesorka, i ispriča da je bila pobuna u Studentskom gradu. Da je bio neki koncert, na Novom Beogradu u nekoj dvorani, pa su došli studenti, studenti iz Studentskog grada su došli, nisu hteli da ih puste pa se nešto pobili na vratima itd i tako je nastala pobuna u celom gradu i onda su studenti krenuli ujutru rano u grad. Tu je bio jedan podvožnjak, gde je bila pruga, ceo saobraćaj je išao kroz taj podvožnjak. Tu ih je dočekala policija, bilo makljaže, neki su krenuli preko podvožnjaka, ceo Studentski grad se pobunio, možda 10.000 studenata je bilo.
Ona nam rekla ako hoćete da pišete pišite, ako ne odložićemo, preovlada da pišemo, mi to uradimo, 4 sata je to bilo, od 10 do 2, mene užasno zabolela glava. Pisao sam diplomski. Migrenu sam imao stravičnu. U Siminoj 17 sam stanovao, kod jednog propalog grofa slavonskog Maksimilijana Rakasovića, vila na sprat, na uglu Zmaj Jovine i Simine. U devojačkoj sobi, ali poseban ulaz, možeš da dovedeš devojku. Ja legnem i zaspim mrtvačkim snom. Predveče negde oko 6, 7, čujem neku buku. Ne znam da li mi je to buka u glavi od glavobolje, umijem se malo, sredim, krenem prema toj galami ispred Prirodno matematičkog fakulteta u blizini, kroz studentski park, a tamo ispred Rektorata – rulja. Buka velika, trolejbusi zaustavljeni, neki radnik govori iz trolejbusa, 3. jun, sa rektorata, sa balkona, pokazuju krvavu košulju Ljube Tadića, profesora, i to Komnenić lično. Viče protiv štampe, govori se ređaju, odem na moj fakultet u Salu heroja, tamo isto puno.
NOMAD: Policija nije smela da uđe na fakultet?
Čudić: Ne, ali su bili policajci na vratima, svi ti studenti koji su se pojavili kao vratari, bili su infiltrirani policajci. Profesor Slobodan Ž. Marković je podmetnuo, ispod sale su spustili žicu, povezali na magnetofon, a magnetofon zatrpali u ugalj za zimu. Kad su domara pritisli reko je ko mu je naredio: Slobodan Ž. Marković. Predavao je dečiju književnost, Pinki je video Tita. Sad mu je sin veliki demokrata i direktor biblioteke. Onda se u Studentu pojavljuju vanredni brojevi, pa ti brojevi bivaju zabranjivani. Stalno je tu bila policija. Štamparija Glas u Vlajkovićevoj je štampala Student. Prodavali smo Student na ulicama dobro, ljudi kupovali da vide šta to deca hoće. I tako je to trajalo osam dana.
Onda je Tito posle sastanka iznenadio, neki su predlagali tenkove, oni od kojih se to najmanje očekivalo, liberalnih, ne znam da l’ je još Koča Popović tada bio… onda je Tito reko prekid sastanka otišo da se malo odmori u svoj kabinet u CK i onda je pozvao televiziju u pauzi sastanka, lukavi lisac. Znao je on da će studente prejebati sa dve rečenice. Kao ja molim studente, oni su u pravu, molim da mi pomognu da rešimo ove probleme i studenti odmah među prvima kozaračko kolo, na studentskom trgu igraju li igraju, one perjanice. Ja se okrenem i odem u svoju sobu. Neću ja s vama igrati to kolo.
NOMAD: Koliko sam ja našao bilo je uzbudljivo tih dana, Nikola Milošević, Stevo Žigon, recitovalo se…
Čudić: Da, danonoćno, i pošto je leto bilo, divni dani, toplo, bilo je to u dvorištu, u bašti Filozofskog, tu je bilo najzanimljivije, a u Sali heroja kod nas bilo je noću ali ne tako… Pravni fakultet je bio aktivan, tehnički skoro da i nisu, Pravni, Filozofski, Filološki, i niko više. Ostalo je bilo šaka jada, na Akademiji su nešto radili. Ali tu se probudila neka nada, bilo je tu mnogo izmanipulisanog sveta koji je mnogo više očekivao, možda sam i ja očekivao mnogo više. Pojavilo se i puno raznih ideja i glasova koji su tražili, osećali da je vreme da se preispita kritički sve.
NOMAD: Škelzen Malići u nedavno izašloj knjizi intervjua (Shembja e Jugosllavisë dhe rrëfime të tjera polittike: dialog i Shkëlzen Maliqit me Baton Haxhiun, UET Press, Tiranë 2011 / Kosovo i raspad Jugoslavije, sa albanskog preveo Anton Berišaj, MOSTART, Beograd, 2014.) u poglavlju O normalnosti pominje neka i danas veoma poznata imena i njihove aktivnosti, očekivanja od ‘68…
Čudić: Ta deca komunizma, šteta što je taj dobar termin loše potrošio onaj Milomir Marić, a to su svi oni likovi, kako bi klinci rekli, osim Pavluška Imširovića i Vlade Mijanovića, oni su i onda i sada meni bili neprihvatljivi. Ne mogu generalska deca poput Ljubiše Ristića, koji je tada došao u redakciju Studenta jer je bežao iz škole, valjda nije završio ni gimnaziju, ne mogu oni biti nosioci bilo kakvih promena, ako promena, uopšte, može biti dok su ljudi ljudi. Povlašćeni i standardom i mestom u društvu, zaštićeni debelim guzicama svoje familije oni su se samo malo igrali, malo sa uplašenim roditeljima, malo sa nama provincijalcima koji nismo imali nikakav kapital osim iskrenih želja da se zaista nešto promeni u tom totalitarnom mlinu za ljudske duše.
NOMAD: Kišova generacija, prva koja je krenula da modernizuje našu kulturu, kako ste rekli ranije u razgovoru, kako se ona odnosila prema demonstracijama?
Čudić: Oni su dolazili kao radoznali posetioci.
NOMAD: Mirko Kovač je tada govorio studentima?
Čudić: Da, ali se oni nisu angažovali.
NOMAD: Dušan Matić je podržao studente.
Čudić: Nije podržao samo Davičo. Ja sam onda njegovu pesmu o Rankoviću stavio u antologiju prdonja. Kada je on objavio tekst o Ljudskim slabostima, kada me je branio, ja sam otišao kod njega da mu zahvalim. Pre toga je on došao u biblioteku sa Ostojom Kisićem, nekom vrstom sekretara, i rekao da je pročitao knjigu i da će nešto pisati. Izgledao mi je star, katarakta… ali je bio psihički snažan, dobro se ponašao. I posle dva-tri dana objavi Književna reč, Jovica Aćin je bio urednik, a Pera Cvetković pomoćnik. I kažem mu da nije bilo tog teksta ko zna šta bi bilo sve sa mnom. On mi kaže, znaš li ti Aleksića i Avramčika? Nešto me rezile po novinama. Kažem, ne znam. Isto kao što si me ti rezilio u Studentu. Shvatim da mu je neko prijavio jer ja nisam potpisivao tu rubriku. Ja progutam knedlu i kažem, znate šta, Davičo, ja sam samo izražavao osećanja i stav studenata prema Vašem stavu o studentskim nemirima. On kaže, dobro, nećemo o tome, to je tvoje uverenje ovo je moje, nego, jesi li ti član partije? Kažem, nisam se privezao, kako sam izašao iz vojske nisam nigde više. A, to moraš da regulišeš! Ja kažem, pa videću! Šta da mu kažeš?! Doneseš detetu čokoladicu, i dečiju knjižicu, da se zahvališ i naletiš na minu.
NOMAD: Oskar Davičo je bio izuzetno moćan čovek tada?
Čudić: Sima Babić, upravnik gradske biblioteke gde sam radio, posle tog Davičovog teksta zove me, drži tekst na stolu i kaže, šta ti pričaš da sam ja hteo da te otpustim?! Ja kažem, je l’ bio zbor radnih ljudi, je l’ ste me stavili na tapet? On kaže: znaš li ti ko sam ja u odnosu na Daviča! Usro se.
Davičo je verovatno bio vojni kadar, imao je vojsku iza sebe, imao podršku generala, projugoslovenskih pravih ali nije imao podršku Ćosićeve grupe koja je već bila u tom trenutku premoćna, to je ‘78. god. svakom ko se bavio politikom iznutra, meni ne, ja nisam, bilo je jasno da će nacionalističke struje po republikama preuzeti svu vlast, zbog ustava, što bi oni to ispustili?
Ali ta ‘68., ta lipanjska gibanja u Zagrebu su bila malo nacionalistička, u Prištini potpuno nacionalistička, ta ‘68. je ovde bila stvarno jedno prosvetljenje u odnosu na taj tutumrak do tada. E, sada, prethodna, Kišova generacija je prizvala estetiku u književnost, jer pre toga je bila partijska književnost, samo revolucija, inžinjeri duša, nema zajebavanja. Ili ćeš pisati o revoluciji, samoupravljanju, lažne knjige ili nećeš biti među piscima.
NOMAD: Ko sve spada u tu prethodnu generaciju?
Čudić: Kiš, Kovač, David, Pekić se kasnije javio, i drugi, Šćepa, svi su oni bili na modernoj, prozapadnoj strani, u smislu da ih zanima književnost, Kami, Kafka je bio bog, književnost koja se razvijala na apsurdu, na neobrazloženim ili slabo obrazloženim paradigmama k'o kod Kafke.
NOMAD: U Studentu tih godina ja nalazim imena te proevropske struje naše literature u komisijama i žirijima.
Čudić: Ta generacija imala je ugled među studentima. Bilo je smešno više da pišeš partijski. I onda su neki koji nisu mogli više da se bave partijskim stvarima pobegli u neke totalne apstrakcije. Ne možeš da shvatiš ni gde se događa, ni kome se događa, ni zašto se događa, pobegli su u drugu krajnost, što je isto lagodno. Na primer Smrt gospodina Goluže Branimira Šćepanovića, a ko progoni glavnog junaka? Reci OZNA pa će onda sve biti lakše. I zašto?
To su bile osvojene slobode, teško i sporo ali su osvojene. Crni talas koji se bavio socijalnom problematikom. A Sveta Lukić koji je propovedao socijalistički estetizam kaže: Šta se baviš tim socijalnim problemima? Kad u budućnosti odeš u mesnu zajednicu oni ti daju stan, posao, sve će biti rešeno u razvijenom socijalizmu. Nešto slično je meni govorio Mihiz, kaže, povodom Mat'rijalista, drame koja se spremala za Atelje 212, kaže: To je zanimljivo jezički, duhovito, vrcavo, ali nije to neka velika misao. Kad prođe ova kriza, rat oko nafte na Bliskom Istoku, to će biti u offu. Ja mu kažem, naprotiv, mene je privlačilo to moje uverenje da kriza nikad neće proći, to je metafizička situacija, kriza u svetu ne može da prođe. On ostaje bez reči. Ne može da mi doskoči. Kažem, ja sam uzeo taj detalj, kriza lož ulja, goriva. Bili su redovi za naftu, kante, Ceca Bojković, Miloš Žutić, svi na istoj pumpi, ja, čekamo naftu, dole na Dorćolu.
NOMAD: Šta reći o Borislavu Mihajloviću Mihizu? On je toliko poštovan bio a i dan-danas je?
Čudić: Dragoljub Todorović, advokat, je na nekoj tribini u Narodnom pozorištu krenuo da govori o Mihizu, kad onaj Predrag Bajčetić, valjda reditelj, profesor, skočio je na njega u smislu, nemoj da diraš ikonu! To je institucija! Mihiz je zadužio… Zaprepastiš se da neko ne daje da se daju dve-tri kritičke opaske na račun Mihiza. On je bio glasnogovornik, PR što se kaže.
NOMAD: Ako te on pomiluje – ti si pisac? Kao Dobrica Ćosić.
Čudić: Da, public relations, ćosićevskog tipa.
NOMAD: Mihiz se nešto na kraju kao pokajao zbog nacionalizma, mada i to je bolje nego Ćosić koji se nikada nije pokajao.
Čudić: Ćosić se hiljadu puta pokajao, jedan dan se kaje, drugi dan se ne kaje, on se pravi lud. Eto, tog smo se malo dotakli, ako ništa drugo izvukla je ta ‘68. jako mnogo tekstova, i u umetničkom smislu, i dobrih i loših, o samoj ‘68. i o tome svemu.
NOMAD: To je bio meni se čini kao neki izlazak iz mraka. Sve naše pobune, 9. mart, 5. oktobar, propadaju ali se u njima bar nešto vidi, krvavo, istinito. Studentske demonstracije 1996. na kojima sam učestvovao bile su osvajanje neke mikro slobode, lepršavost, kreativnost, humor, mogao sam da hodam po fakultetu slobodan, da prodišem, bar malo, prvi put u životu.
Čudić: Ja mislim da je ‘68. uspela da bi bilo mnogo gore. Ispostavilo se da su pravi šezdesetosmaši, ne oni koji su to promišljali nego oni koji su delovali, trčali od jednog do drugog pulta moći. Milorad Vučelić je najveći šezdesetosmaš koji je apsolutno neprimetan bio. I ko bi bio da je došlo do toga: Vučelić, Sonja Liht ili Mićunović, a gde su njegova dela, knjige, šta je on uradio osim što daje usmene izjave? Uvek kažem fala bogu što nije uspelo! Ono što uspe to se završava, kao kulturna revolucija u Kini, sve su uništili, sve što je u vezi s kulturom. Marina Cvetajeva ima pesmu Andre Šenije izašao na stratište, giljotiniraju glumca što je glumio kraljeve francuske, bio je najčuveniji francuski, pariski glumac, mislim da je bio i pesnik, nisam siguran. Daj ga na giljotinu, revolucija traži njegovu krv zato što je izvrstan glumac! I kod nas kad su došli revolucionari streljali su onu grupu uličnih glumaca a Stokićku su stavili na crnu listu.
NOMAD: Od onih koji su glumili za vreme okupacije, neki su zbog toga stradali ali neki nisu.
Čudić: U ratnom Vremenu ima aktivnosti te grupe, programi neki, skarabudženi, to pozorište, neke su naivne stvari radili i skupljali prilog za izbeglice. U Vremenu svaki dan imaš oglas “pomoć braći izbeglicama”, a ne kaže se odakle su izbeglice, nigde ne piše da su iz Hrvatske, to je bila politika, Nedićeva vlast nije pominjala odakle dolaze izbeglice. A te grupe su pravile i te akcije. I neke su likvidirali.
NOMAD: U Boljoj prošlosti Petra Lukovića sjajno je opisana džez scena za vreme okupacije u Beogradu. Nemac koji u suštini nije bio nacista, došao je u Beograd po kazni i napravio je džez orkestar tada. Nije sve bilo crno-belo. Ti moraš da živiš pa i da se raduješ kada zlo dugo traje jer si ljudsko biće, da bi preživeo kao čovek.
Čudić: Video si fotografiju mojih roditelja na ulici pod okupacijom, neko ih je slikao i oni su to uzeli posle dva-tri dana, to nije fotografija amaterska, ja mislim, isečena je. A s druge strane meni kaže tata da su redovno išli na konjske trke, on i mama i njihovo društvo, one su se održavale, i kladionica je radila. Kad su sirene, ti se skloniš. Ćale je voleo da se kladi na konje i dobijao je. Ja sam bio tada oko 10 godina, pubertet, već razumeš stvari, bio sam zaprepašćen. S druge strane majka mi priča stalno podrum, podrum, bombardovanje… njen doživljaj, i sa mnom u podrumima kako se spasava i potraga za nekom hranom a s druge strane imaš i konjske trke, koncerte. Kad je bilo bombadrovanje 1999. Ibrahim i ja sedeli smo na Kalemegdanu, lep dan bio, čuješ iznad Pančeva avione a ti sediš i piješ pivo i to ne samo ti, nego pune terase.