Svako dete je pesnik

Razgovori s Predragom Čudićem, četvrti dio

Slepi putnici istorije, prvi dio
Najbolji student spavao je u parku, drugi dio
Pesnička posla u SFRJ, treći dio

Centar sveta je tamo gde se piše velika knjiga

NOMAD: Vratimo se malo Kišu. Kada pišete o njemu u knjizi Saveti mladom piscu ili književna početnica (1996) kažete da proza koja je vrhunska postaje poezija. Ja Kiša i doživljavam kao pesnika.

Čudić: Kiš jeste govorio da je frustrirani pesnik ali je imao i vrlo dobrih pesama. Da pomenem ovog puta jednu pesmu Đubrište što sam je uvrstio u izbor Kišovih Pesama i prepeva. Napisana je u Budimpešti, kao inventar nekog sadržaja kante za otpatke, tu ima apsolutno ingenioznih slika, u pesmi popisu otpada vidite artefakta, arheologiju velegradskog života u svim pojedinostima, higijene, ishrane, oblačenja, stila, života, uopšte, i eto taj tekst je hibrid i poezija i proza u jednom pakovanju. Na nove mogućnosti jezika poezije i proze nikad ne možemo staviti tačku i pored svega što je dosad stvoreno. Kad malo bolje razmislite i ona čuvena misao da posle Aušvica poezija nije moguća je ipak samo patetična fraza. Jer poezija, umetnost postoji uprkos svemu. Pa tako u jednoj antologijskoj pesmi Vinokurova Adam pesnik kaže da se prvog jutra na zemlji prvi čovek probudio iz sna u kojem je sanjao peći Aušvica, znači san anticipacija daleke budućnosti, ali tad beše još prerano da bi spoznao i razlučio dobro od zla.

NOMAD: Kišov jezik je pesnički izbrušen. Vi ste negde pisali o odnosu epskog i lirskog, da dobra poezija mora imati bar trun tzv. epskog, da bez toga ne može, da ako toga nema onda je to ništa, pena.

Čudić: Da, mada to niko ne zna, ja sam to čitao na Cetinju, a ostali nešto palamude nadugačko i naširoko i misle da su mudriji ukoliko su zagonetniji u svojoj nedorečenosti. Niko ne shvata da se o velikim stvarima mora govoriti strašno jednostavno. I strašno istinito. I onda se, autodidaktima, čini da je to prosto, da to može svako. Kao ona anegdota o Kolumbu i jajetu, kad je trebalo da ga stavi na šiljak. Oni probaju, ne može, ne može… On ga nabije na šiljak, oni kažu pa to je kuvano jaje, to može svako, on kaže, da, može ali posle Kolumba! Posle Kolumba može svako.

NOMAD: Šta je za Vas čovekov dar, odakle on crpe to nešto, tu magmu, pa onda upoređujući s tradicijom pravi nešto novo?

Čudić: To je detinjstvo, valjda, ja mislim da su koreni umetničkog poriva u najranijem detinjstvu. Andrej Bjeli, progonjeni ruski pesnik i prozaista s početka XX veka ima jednu knjigu o najranijem detinjstvu, zove se Kotik Letajev, naravno imaju i drugi značajni pisci knjige o tom tako važnom čovekom periodu života, ali čini mi se da je tu zahvaćeno nešto što ja nigde drugde nisam pročitao. Kotik je mačak, mali mačak a Letajev je prezime. Reč je o tome da se pokuša uhvatiti fragmentarno svest, opažanja, osećanja onog trenutka na granici svesnog i predsvesnog. To je umetnički pokušaj vraćanja na same početke života. Jedne slike se i sad dosta dobro sećam, tako mi je bliska. Otac tog malog mačka Kotika je matematičar, i kao svaki mačak on se zavuče pod sto fasciniran brojem nogu gostiju oko stola. Kada se izvuče ispod stola iznenađen je što vidi mnogo manje glava nego nogu. To što se u detinjstvu događa i doživljava to su snažne emocije koje premašuju razum i rasuđivanje te ovekovečuju slike u njihovoj praizvornosti, i bezbroj nerešenih pitanja se deponuje energijom sećanja ili priviđenja. I nije ništa novo kada kažem da se ljudima te slike i u dubokoj starosti sasvim jasno ukazuju kao da su se juče dogodile. To su takve božanstvene slike, kao somnambulne, polusan polujava, to što se u detinjstvu događa, to je čista umetnička slika.

Kad smo bili na selu, pre izvesnog vremena sa unučićima, prolazi zaprega sa dva konja drumom pored naše kuće. Zovem Nevenu (6 god) i Nikolu (2 i po) dođite, dođite, da vidite konje, pošto oni nisu videli konje osim u filmu. Nevena trči po trotoaru paralelno sa zapregom, a mali Nikola potrči za njom i viče: Deko, kako idu, kako idu? On gleda iz svoje žablje perspektive i vidi samo preplitanje noge konja, mnoštvo nogu, fascinira ga sve to, to mnoštvo nogu u neprekidnom preplitanju. Onda je stao i zaplakao i pitao ponovo isto. Nije mu jasno kako idu. A to uzbuđenje, taj uzbudljiv kratkotrajni prizor u njemu izaziva pravu buru.

NOMAD: To su te jednostavne slike, arhetipske, u detinjstvu.

Čudić: Kad sam uveče zapalio vatru, vrata od kamina su od stakla, dakle nije tako opasno, Nikola vatru zaobilazi, oprezan, ne sme da priđe, ali fasciniran je kao mali divljak, pračovek. Misli da sam ja gospodar vatre. Vatru može da zapali samo deka, on ima rukavice. Povezao je rukavice i vatru, misli da je u rukavicama tajna vatre. Tih iskonskih senzacija ima kod Pasternaka u knjizi Detinjstvo Liversove, kod Rilkea u Devinskim elegijama. Ima kod Čehova u Stepi. Kod Džojsa u Portretu umetnika u mladosti, Tolstoja… Dečak putuje sa dva matorca, gleda stepu, sluša razgovore, gleda prirodu, stepu u noći i sve šta se događa ozareno je upravo njegovim bićem, njegovom svešću neodraslog čoveka što ima neku posebnu auru.

NOMAD: Čovek je, u stvari, najozbiljniji kada je dete?

Čudić: Kreativan je, uh, kako tu reč danas svaka šuša troši. Evo, unuka mi stalno nešto crta i ostavlja za uspomenu. Crta ono što najviše voli: sladoled, palačinke, čaše sa sokom, umesto soka ja tu vidim vino. Nacrta i zalepi selotejpom na zid, vrata, policu za knjige, prava izložba. Svako jutro to pogledam i nasmejem se. Eto, sad će u školu, još malo, i pokvariće je. Uticaji sredine su neminovni, prejaki kad si dete. To je neka gvozdena snaga površnosti, uravnilovka, kako su to boljševici davno formulisali. Ja sam sâm kao dete, budući slabašan bio pod uticajima nekih harambaša koji su posle završili u popravnom domovima za maloletnike.

NOMAD: Džon Timoti Bajford, divan čovek, nedavno umro, obeležio je moje detinjstvo, on je govorio da od predškolske dece možeš nešto naučiti, posle se pokvare u školi.

Čudić: To je svima manje-više jasno, a opet svako ko se ističe mora biti osuđen i mora podneti teret svoje izuzetnosti. Govorim mojim unucima, kad se žale da im je dosadno, da je najbolji lek protiv dosade sopstveno kefalo. Oni to ne razumeju, ali samo će im se kasti!

Da, i nama kao studentima bi bilo dosadno, sve je bilo dosadno, osim dobrih knjiga, radili smo što smo mogli da oživimo mrtvo more. Pokušavali smo da animiramo kulturnu scenu na Univerzitetu jedinim oružjem koje smo imali – rečju.

NOMAD: Da li je bilo tada zajedničkog duha u smislu, mi smo studenti svetske književnosti i mi želimo to i to?

Čudić: I jeste i nije, pokušali smo sa grupom koja se zvala Arijadnina nit. Imali smo ideju da čitamo jedni drugima svoje radove, smatrajući to najboljom kritikom, korektivnom. Dosta je to bilo dobro, da ti neko od prijatelja kaže, slušaj, bre, nemoj zajebavati, to što si pročitao, to ništa ne valja. Čemu to da stalno dobijaš samo pohvale, tapšanja po ramenu šta god da objaviš. Obično ti kažu u prolazu: Video sam ti ono! I ti treba da budeš zadovoljan. Ma, čoveče, reci, šta video si, da li si pročitao, ako nisi pročitao, šta si onda video?!

Prednjačio je u tome jedan pesnik Aca Sekulić, proslavio se kasnije pesmom To majka više ne rađa, bila je to jedna od najboljih udvoričkih pesama o Brozu, a mnogi su se trkali u toj trci, mnoga najpoznatija pesnička imena. I to mu nije služilo na čast kao jedna ranija pesma Jedno zrno časti, koju sam kao urednik poezije u Studentu objavio 1969. godine, ali on se te pesme uplašio, uplašio se njene žestine i njene istinitosti. Po nečemu Aca Sekulić je bio jedinstven, za sebe je govorio da je rođeni laskavac, tako je prilazio ljudima sa rečima punim neumerenih pohvala. A umetnicima i političarima toga nikad dosta. No, Aca je bio od onih koji je to priznavao i o tome javno pričao. Čim te vidim ne mogu da te ne pohvalim! Repertoar njegovih pohvala bio je neiscrpan. Valjda je sve to posle ugradio u pesmu o neponovljivosti Josipa Broza Tita.

NOMAD: Da li ste imali neke planove za budućnost, da nešto predajete, radite ili ste tek tako studirali jer to volite?

Čudić: Nisam imao, mislio sam pisaću, šta bilo, članke za novine, radio drame, mislio sam od danas do sutra. Ali, u to vreme se čak moglo živeti nekako i od pisanja, a ako si prozni pisac, bilo kakav i ako si član Udruženja književnika moglo se živeti. Najveći problem je bio stan, a pisci su dobijali stanove, neki i po nekoliko komada. Ali, koji pisci?! Ja sam prihvatao sve poslove, još u studentsko doba napisao sam TV dramu, bio je nekakav konkurs po pozivu za mlade autore. To su dobro plaćali. Miša Stanisavljević, Stevan Pešić i ja smo bili, čudom, autori van TV kuće, ostali dvoje-troje i danas anonimusa su bila njihova deca, a što se tiče njihove potonje dramske slave kako bilo tako i ostalo, uvek je bilo u izobilju tih ljudi za jednokratnu upotrebu. Moja TV drama se zvala Ljubitelj golubova, reč je bila o sukobu generacija, pobuna protiv najboljeg od svih mogućih svetova hipičke mladosti i čuvara tog sveta u vidu nekakvih činovnika, demagoga i ljubitelja golubova. Podsećam se ovoga zato što su i Dragan Nikolić i Ceca Bojković, u tom komadu Nebojše Komadine imali svoje prve veće uloge. Oni su bili mladi par a starci su bili Bata Stojković i još dva tipa. Oni kao u nekoj potkrovnoj administraciji rade. To je bilo na TV-u u zvaničnom terminu dramskog programa ponedeljkom. Olga Božičković redovni TV kritičar je u Politici napisala pohvalan tekst Prva prava satira. Pohvalivši ideju dramske redakcije da satirični pisci i na takvom moćnom mediju dobiju svoju šansu. Ali dežurno oko, Džavid Husić u popularnom nedeljniku Sport i svet, napisao je ono što se od njega tražilo, i to o: mojoj veštini i lukavosti da provučem takav problematičan tekst na televiziji.

Ja sam mog'o i morao da radim sve. Na radiju sam radio za dečiji i školski program, stotine adaptacija značajnih književnih dela svetske i domaće književnosti. Sedam mršavih godina sam tezgario i živeo od toga. Iznajmljivali smo neki stančić u Dobračinoj, Tomankini tetka i teča su nam to omogućili, gazde su bili njihovi prijatelji, iselili su se u Ameriku, po kiriju je dolazio rođak i nije bio agresivan kao pravi izdavači stanova, mnogo godina pošto su se gazda i gazdarica preselili na večna lovišta on je dolazio početkom meseca i uzimao pare za čika Kostu koji je uzgred budi rečeno bio direktor narodne banke Kraljevine Jugoslavije, rekvizicijom iseljen sa Dedinja, u nužni privremeni smeštaj na Dorćolu, sreća te mu naše pare nisu ništa značile. Nismo imali mnogo troškova osim za održavanje. Tu smo proveli 20 godina čekajući bolje dane. Meni Udruženje nije dalo stan, jer sam uspeo na vreme da se legitimišem, još za studentskih dana, k'o nepouzdan element, ne možeš dobiti stan ako M. K. mora dobiti tri, za svaki razvod po jedan, ili ako Šćepa prokocka nesrećnim slučajem svoj stan, odmah se aklamacijom drugu Šćepi mora dodeliti drugi, inače će proći kao gospodin Goluža, skočiće sa neidentifikovanog mosta, znači univerzalnog mosta u univerzalnu reku u prisustvo hiljada neidentifikovanih obožavalaca. Dodele stanova aklamacijom na fingiranim godišnjim skupštinama bile su kao neki folklorni ritual. Sećam se kako je Šćepa pokrenuo tu lavinu sažaljevanja i razumevanja za slučaj patriote Buleta Miodraga, sirotog Bule koji kad dođe iz Slovenije na nekoliko dana mora stanovati u hotelu itd.

NOMAD: Knjige za decu koje ste napisali, da li su one bile komercijalne?

Čudić: Pa, i jesu, prva Jesen u cirkusu (1975) štampana je u Vuku Karadžiću u 5.000 primeraka, a druga u Nolitu, Smešni junaci (1983) takođe u 5.000. No, prave redakcije i prvi izdavači za dečiju knjigu, našu dečiju knjigu, su propali, jer se nema račun kako bi rekao večiti Kir Janja. Jedini pravi račun je u kupovini i krađi licenci stranih megaizdavača koji kolonizaciju našeg tržišta smatraju legitimnim duhovnim pravom svog osvajanja varvarskih teritorija, knjigama-kentaurima, do pola knjiga od pola predmet na baterije, koje kmeče, puštaju mirise, svetle, trube itd. i sve je to sinestezija tako neophodna čovekovom mladunčetu.

NOMAD: I vizuelno su te Vaše knjige za decu lepe.

Čudić: Vrlo lepe. Korice i ilustracije prve knjige je radio D. Gavela, slikar, grafičar, drugu M. Stojiljković. Uopšte, knjige su u to vreme, štampane i ovde kod nas, izgledale su i kao predmeti lepo. No, komercijalizacija je već tada uzimala svoj danak, pre svega zato što su kriterijumi padali. U Novom Sadu je postojao u to vreme časopis koji se sasvim ozbiljno bavio dečijom književnošću, Detinjstvo, uređivao ga je Vladimir Milarić, on je objavio i prvu knjigu Miše Stanisavljevića za decu Levi kraljevi, sada je to nezamislivo. Ali, jedina bolest dečije književnosti koja je i tada i sada trajala i traje su pedagoške poeme Ršumove, o tome kako deca opominju generale, kako se domovina brani lepotom i lepim vaspitanjem i kako su deca poslala u armiju tate da neko vreme budu u tamo, a posle da nam se vrate, druga bolest je slinavka koja se proširila plavim čuperkom i mostarskim kišama te kontaminirala zauvek ovaj prostor lažnom slikom stvarnosti.

NOMAD: Vaš ciklus pesama Budišina buđenja je odličan. Timoti Bajford je rekao da ako odrastao čovek ne može da gleda dečiji program onda to nije ni za decu.

Čudić: To je potpuno u pravu. Budišina buđenja su pisana za radio emisiju Dobro jutro, deco. Mislim da sve ove pesme mogu da čitaju odrasli, to su viškovi poetičnosti, ne može se reći da je to neka seriozna poezija ali jeste poezija.

NOMAD: Rekao bih da ste svoje Rajske reminiscencije preselili u dečiju poeziju, jer kod Vas posle prve knjige Posle drame ide društveno-kritičko pevanje, meso, krv, đavo, stomak, ali te divne epifanije su prešle, sačuvane su u pesmama za decu?

Čudić: Da, možda. Ta Budišina buđenja, to je deci omiljeni glas, Mića Tatić čitao svakog jutra mesec dana. Morao sam nekako povezati sve to u jedan mesečni ciklus i zato tu postoje dve strofice uvek iste kao refren koje su uvod u Budišinu priču-pesmu o tome šta je sanjao neposredno pre buđenja. Iako se taj moj mali junak zove Budiša ipak mu nije lako da se preseli iz sna u javu, ali ispostavi se da i java ima svoje draži. Jer ono što Budiša sanja to je sam on, njegov život samo u oblandi sna i sanjarenja. A takve primenjene stvari pod uslovom da su istovremeno i umetnički dobre malo ko ozbiljan hoće da piše, a oni koji pišu, to su obično književni klomferi.

Pisao sam i nešto o razvoju lirike, evropske, prosto da bi objasnio da lirika nije nepojmljiva, zaumna, retko kom shvatljiva. Moj prijatelj Ibrahim Hadžić je bio u ta vremena urednik Školskog, obrazovnog programa na TV-u. Razgovarali smo tako jednom kako niko ne čita poeziju naročito mladi jer je ne razumeju, kako se prosto plaše svog neshvatanja samog pesničkog teksta. Rekao sam mu da se lirika može približiti mladim gledaocima njegovog programa tako što će se objasniti da je i antička poezija, taj ritmovani govor uz muziku nešto kao današnje repovanje itd, da bi trebalo od toga početi niz razgovora o poeziji. Uzalud su pokušavali u njegovoj redakciji da neke naše kritičare poezije sa akademskim zvanjima i znanjima animiraju za posao razgovora o razvoju lirike u dramskoj formi. Niko to nije umeo da uradi kako treba. I na kraju se moja ideja vratila meni i ja sam to uradio, to je velik posao, zahteva bar dva-tri meseca bolovanja, mislim lažnog bolovanja, da bi čovek na miru radio. Napravio sam to u vidu dijaloga o poeziji, a posle je to dramaturški razradio odlični filmski režiser Milutin Petrović, napravio je odličnih osam epizoda-filmova o razvoju evropske lirike. To su bili dijalozi đaka i profesora kog je glumio Boda Ninković, u duhu Stare Grčke. Ali, to su teški i nezahvalni poslovi koje malo ko hoće da radi. Danas je tako nešto nezamislivo. Osim ako bi trebalo drndati vunu na neku rodoljubivu poeziju uz gusle.

NOMAD: Slična vrsta jednostavnosti i prijemčivosti dečijem pogledu na svet vidi se i u tzv. ozbiljnim pesmama kod Mirjane Stefanović, Milana Milišića i Vas, a pisali ste sve troje i za decu.

Čudić: Ja sam počeo da pišem za decu kad mi se rodio sin, Dimitrije. Ima u ovoj knjizi Jesen u cirkusu tekst o tome, Kako sam postao čika genije. Radio sam i na radiju, honorarno. Pisao za pare kod M. Stefanović, urednice dečijeg programa. Duško Radović je osnovao taj program i njemu treba zahvaliti što se o toj poeziji za decu govorilo sa uvažavanjem. Čak su i Vidici u vreme M. Stanisavljevića, list koji je držao do visokih kriterijuma, objavili Radovićev komad za decu Kapetana Džona Piplfoksa i to je bio odličan potez redakcije. No, Radović je u pesmama bio škrt, a njegovi epigoni dozlaboga izdašni u svojim imitacijama. Iz nekih sasvim trivijalnih razloga, ja sam Milišića nagovorio da piše za decu. Pa sam molio D. Lukića da mu da emisiju Porodični krug sredom, bila je to izvrsna emisija, dobila čak i nagrade jugoslovenskog radija na festivalu u Ohridu. To su počeci Milišićevog rada na dečijoj poeziji, ali, ipak, je najvažnije što su njegovi dečaci njemu bili najveća inspiracija. I Ibrahim je radio male priče o majstoru Kvarišku, mislim da nije ništa, sem na radiju od toga objavio. Milišić je napisao tri odlične knjige za decu, Tumaralo, Nastrana vrana, Mufica.

NOMAD: Koji je bio Vaš imperativ kada ste počinjali da pišete, da li ste se spremali da postanete pesnik kako je za svoje početke govorio Kiš ili… ?

Čudić: Osnovno je bilo da pobegnem iz provincije i to ne kao iz toponima, geografski zaštićenog područja, kako piše sada i na bocama vina i na mesnim proizvodima, kao da tehnologija svega i svačega nije istovetna. Bekstvo iz lepe provincije, ali provincije duha. Kad živiš u jednom malom mestu i kad razmišljaš, shvatiš da svaki čovek koji ti uđe u vidno polje, pa i biciklista u daljini, ti je poznat do svoje same suštine već. Znaš mu odelo, način hoda, znaš do tančina sve noge i sve cipele devojaka na gradskom trotoaru, znaš kako ko vozi bicikl, znaš šta govore, znaš šta ćeš čuti u grupi mladića na korzu u nedelju, znaš da pričaju o rezultatima utakmica, nikakve misli tu nema, ničega. Teže je razbiti malograđanske stereotipe nego atom da parafraziram Ajnštajna. Tu godinama nema ničega novog pod suncem. Otkriješ onda spasenje, nov svet, svet knjiga, nešto što te se veoma tiče. Tiče te se i emotivno i intelektualno! Treseš se dok čitaš u mladosti. Turgenjev Prolećne vode, sav drhtiš, ljubavni roman, više za devojke, ali ako si mladić koji ima neke emocije… ili neku stravu, intelektualne knjige… Mučninu Sartra, osećao sam fizičku mučninu dok sam čitao taj roman. Knjige su svetovi. Pariz je provincija. Centar sveta je tamo gde se piše velika knjiga. Gde se događa neka velika knjiga. Samim tim što nosiš knjigu iz biblioteke pod rukom osećaš se posebnim. Sreća, u Senti je bila zaista velika Biblioteka i srpskih i mađarskih fondova. Čitao sam mnogo, škola mi je bila usput, a biblioteka moji univerziteti. Pošto sam uskoro stekao poverenje bibliotekara mogao sam slobodno ulaziti i u depoe i to mi je pomoglo da shvatim veličinu višejezičnosti, da shvatim da je jedan jezik i jedna književnost uvek samo jedan jezik i jedna književnost. Za mene, na moju veliku sreću, knjige su bile centar sveta, znači može biti svuda, zato ne smemo zaboraviti, zanemariti veliku Geteovu tezu o svetskoj književnosti. Centar sveta može biti i pusto ostrvo na kojem živi Robinzon, dok sam čitao Defoa video sam i osetio još kao dete sam početak čovekovog života na zemlji i kao pečat samog početka otisak ljudske noge u pesku. Ne sećam se kada sam bio tako zanet željom i divljačkom strašću da Robinzonu sve pođe za rukom: prva žetva i setva, pripitomljavanje životinja, izrada nameštaja i alata i sve drugo.

NOMAD: Koliko dugo ste radili u Biblioteci grada Beograda?

Čudić: Dvadeset i nešto godina, od 1976. do 2005. a onda sam, pred penziju otišao na drugo mesto, uglavnom sam radio na dečijem odeljenju.

NOMAD: Onda se mnogo pisalo i raspravljalo o filmu, šezdesetih godina?

Čudić: Da, Miša Stanisavljević i Rastegorac, od naših generacijskih prijatelja i dobro su pisali o filmu, odlazili smo u staru Kinoteku u Majke Jevrosime i tu smo se viđali, jedno vreme smo bili sasvim zaluđeni filmom, išli smo gotovo svako veče u Kinoteku, ona je imala odlične mesečne programe, cikluse japanskog, francuskog, španskog filma i sve je to bilo pristupačno. Tu su dolazili Bora Ćosić i Branko Vučićević, D. Kiš, Ž. Pavlović, M. Vlajčić, B. Kalafaović, M. Bunjevac, polovina ih je bilo sa svetske. To je bila odlična škola za filmofile. Karte su bile popularne, prodaš bon za večeru u menzi, koja i nije bila kakva, i sa 80 din, toliko je bila i karta, u toplu i uvek prijatnu kinoteku sa slikama Marlen Ditrih, Hemfrija Bogarta itd. i drvenim stolicama koje škripe na svaki pokret.

Evo sad sam se setio, u studentskim danima, imao je Miša Stanisavljević jednu sobicu u potkrovlju u Dalmatinskoj, iznad dvorišne kuće njegovih roditelja i tu smo mi ponekad uveče na tom tavankutu pravili sedeljke. Krug oko Vidika: Stanisavljević, Rastegorac, Puslojić, Hadžić, Milišić, bile su tu naše mlađe koleginice sa svetske, Nada Trgo, Ljilja Đurđić i još neke kojih se baš ne sećam po imenu, sve su bile lepe i pametne. Bili smo u tom tavankutu često, do jutra. Zamislite, do tog golubarnika dolazilo se pravim gvozdenim brodskim stepenicama, što su nekad na nekom brodu služile za izlazak iz utrobe na palubu. Vidici su bili dobar, živ i zanimljivi list: Muzil, Remizov, Bjeli, Pasternak, Morgenštern, Trakl, Mandeljštam to je ono čega se i sad sećam.

NOMAD: Tadašnji Vidici bi sada mogli da se štampaju bez ikakvih ispravki pa bi opet bili moderniji od svega što danas imamo.

Čudić: Da, u tim Vidicima bilo je puno dobrih imena. To su prethodnici započeli svojim ozbiljnim pristupom estetici odbacivši sve one revolucionarne i ideološke naplavine u literaturi: Kiš, Miša Stambolić, Filip David i ko je sve bio tu u redakciji. Osnivač Vidika je bio Miša Stambolić. Studirao je svetsku književnost i bio Kišov kum. Venčao je Kiša i Mirjanu. Oni su bili veliki prijatelji, do Časa anatomije.

NOMAD: Na početku ovog razgovora pomenuo sam Vaš intervju za Student (16. jan. 1966.) povodom prve nagrade koju ste dobili za pesme. Na slobodno 13. pitanje kažete da biste mogli mnogo da govorite o tome ali ukratko navodite: “Govorio bih o položaju mladog umetnika u našem društvu, o njegovoj bednoj ulozi, o mediokritetskoj kritici, o anemičnim izdavačima, o podmićivanju, …”.

Čudić: Mija Pavlović se pita u Prosveti a Vasko Popa se pita u Nolitu. Oni objave po dve-tri knjige pesama novih pesničkih imena godišnje i po pravilu izaberu nešto potpuno irelevantno. Kao da namerno biraju nešto što ne postoji, čak ni u književnoj periodici kao prvom krugu javne provere vrednosti. Objavljuješ u periodici, a kao godišnja žetva se pojave knjige: Poprskan znojem kazaljki ili Stezanje ognjišta itd.

NOMAD: U tom intervjuu Vi navodite mlade autore koje cenite i koji će kako tada kažete “portretisati naše vreme”. Taj imperativ je meni zanimljiv. Takođe, gosti redakcije Studenta tih godina bili su Crnjanski, Pekić… Lazar Stojanović je bio u redakcijima i Studenta i Vidika?

Čudić: Lazar je sa Acom Ilićem bio u redakciji. Oni su napravili jedan broj Vidika 1968. Žestoko su ih napali zbog toga. Našli su fotografije Hitlera koji prima cveće od dece, mali fašisti, pioniri. Aluzija jasna i opasna. Paralela komunizma i fašizma. U Udruženju slušam kako se Erih Koš žestoko obrušio na taj broj i te fotografije. A meni u takvim prilikama drug đavo ne da mira pa stanem da mu oponiram. Posle dva-tri dana ide uz stepenice drug Koš i kaže, dobar dan, druže Čudiću! Iznenadim se da je zapamtio moje ime. Kaže mi, vi ne znate šta je fašizam. Učtivo odgovorim, mi svakako ne znamo koliko Vi znate. Ali, ne smeš da kažeš, ponavljate istu stvar s razvijanjem kulta Tita. No, stari komunisti su vrlo dobro znali šta studenti misle i na šta ciljaju. Posle je Lazar Stojanović načisto nadrljao zbog Plastičnog Isusa, koji se može posmatrati i kao razrada tih fotografija dece i Hitlera.

NOMAD: To meni govori da je tada reč imala mnogo veću snagu nego danas kada svako o svakome može sve da kaže, i najgore. Prvo što sam osetio dok sam prelistavao Student i Vidike bio je zanos, iskren zanos, kod Stanisavljevića i drugih, onda vera u nešto, u nekakvu budućnost i snagu reči. Od svega toga danas nema više ničega.

Čudić: Zamisli ti bruku za jednog postmodernistu da se on bavi zanosom i snagom reči. On prepisuje, uzima komade, šije, krpi, i pošto mu nisi udahnuo nikakvu energiju to će tako i biti, bez energije. Ne možeš ništa da preneseš, nema energije. U tim knjigama nema sopstvene energije pisca.

NOMAD: Kad smo već kod fašizma, meni je Ibrahim Hadžić ispričao epizodu s Vaskom Popom, kišobranima zbog kojih vas je nazvao fašistima. Ali i Popa ima svoju tamnu istoriju, zar ne?

Čudić: Ima, bio je spiker za vreme okupacije, na rumunskom jeziku radija. On je pokajnik, partija je primala pokajnike, kao Hristova crkva što prima. U Hrvatskoj je komunistička partija primila stotine ustaša, pokajnika.

NOMAD: Zar nije Gustav Krklec uređivao neki ustaški časopis?

Čudić: Zvao se Graničar. Izlazio je u Zemunu, na granici Hrvatske.

nastaviće se

Predrag Čudić

Predrag Čudić
Slepi putnici istorije
Pesnička posla u SFRJ

Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera