Tito je mogao bolje

Razgovori s Predragom Čudićem, sedmi dio

Slepi putnici istorije, prvi dio
Najbolji student spavao je u parku, drugi dio
Pesnička posla u SFRJ, treći dio
Svako dete je pesnik, četvrti dio
Ko je ubio srpsku književnost?, peti dio
Kako su se igrala deca komunizma, šesti dio

Državni i drugi pesnici

NOMAD: Hteo bih da napravimo jednu književno-istorijsku paralelu koja je povezana sa angažmanom literarne grupe kojoj ste pripadali, Književnom radionicom 9 i jednim jubilejom, fenomenom Branko Miljković koji i nema veze s pesnikom nego više sa njegovom kasnijom recepcijom. Naime ove godine (2014) obeležava se 80 godina od Miljkovićevog rođenja, ministar kulture se angažovao, izašla je pre dve godine i prepiska Miljkovića, između ostalih i sa Zlatkom Tomičićem.

S druge strane, postoji već pomenuti tekst Milana Milišića iz Studenta (1967) “Poraz miljkovićevske tradicije” u kome on piše povodom konkursa Univerziteta, prvih nagrada koje su dodeljene Vama (za pesmu Zimska bajka) i Milutinu Petroviću, govori Milišić u tekstu i o Ignjatoviću, Hadžiću i Doniću kao o mladim pesnicima… Ja to doživljavam kao priču o državnim i podobnim pesnicima koji bivaju podržani i promovisani, i pravim pesnicima koji su uvek na margini jer govore nešto životno bitno. Milišić je još te 1967. pisao o jalovosti gomile podražavaoca Miljkovića ali književna čaršija još uvek parazitira na tom mitu i maniru pisanja, na legendi o Miljkovićevoj smrti, ko ga je ubio, zašto, itd i tsl.

Čudić: Poezija njegova jeste u odnosu na ono što se dotada pisalo nova i zanimljiva. Imala je neku patetiku, koja je delovala kao učena, heraklitovska neka vizija sveta, moćne sile promena, itd… a on je i bio učeniji od nekih drugih tzv. pesnika naturščika, francusku modernu književnost on je znao. Ali je bilo strašno posle njegove smrti, zavladala je neka histerija obožavanja, tragički pesnik kao pre svega ruski pesnici koji su bili suicidni, mada je veliko pitanje da l’ su bili suicidni ili ih je NKVD naterao da to budu. I Jesenjin i Majakovski i mnogi drugi. Sa Miljkovićem se to desilo u Zagrebu, pa je to izvrsna tema za nagađanje, spekulacije, izmišljanja. Onda je napisao Džadžić tu knjigu. Džadžić je izmislio priču da se on ubio zbog neke žene. Ja lično znam tu njegovu veliku ljubav, to je jedna jako fina žena, prevodilac. Ona je lektorisala “Ljudske slabosti”. Zato je i uticala na Daviča da napiše tekst. Ona mu je rekla šta je knjiga i kakva je. Ona je s Davičom bila u vezi (više o tome: Ja sam ta koja nisam, Nenad Milošević, razgovori s Milicom Nikolić, 2024).

Džadžić je od toga napravio famu, priču, da ne bi pominjao druge razloge, mnogo verovatnije. Očigledno se pokajao što se šlihtao vlasti, znamo njegove pesme More za radnike, Tito (Kad govori, kao da zvezde padaju), tu se krije njegova javna slava dok je bio živ. Njegova Oktobarska nagrada grada Beograda, koja je nekad donosila veliki stan i neku veliku paru.

NOMAD: Nisam znao da se dobijao i stan?!

Čudić: Kako ne, dobio je, i posle njega su dobijali, i Dragoslav Mihajlović je dobio stan. To su salonci bili, ogromni stanovi. Jednostavno oni su bili pravi državni pesnici, kad dobiješ takvu neku nagradu. On je video to da kad dobiješ s jedne strane sa druge izgubiš.

NOMAD: Da budemo pošteni, on je bio vrlo mlad, u tim godinama čovek ne mora da zna mnoge stvari, bio je i alkoholičar, neuravnotežen… može mu se mnogo toga ako ne i sve oprostiti da tako kažem.

Čudić: Ali ne može se razumeti zašto se posle povampirio, poludeo i odreko se svega toga.

NOMAD: U nastupu pijanstva? Ili je objašnjenje da hoće da kaže ne treba mi ništa vaše itd.

Čudić: Da, verovatno i to ali onda oni kažu, ne može to tako, nemaš pravo.

NOMAD: Bićeš naš?

Čudić: Da. Jednostavno takva je igra.

NOMAD: Odričeš se i stana?

Čudić: Ma ne samo to nego nema te nigde više, više te niko nigde neće pomenuti, ti si na margini. Nikad. Bićeš živ a niko neće znati da si živ. Ovo je dirigovano javno mnenje. Sad zahvaljujući ovoj elektronici može se nešto, imaš dva-tri ventilčića. A zamisli da se stvari samo štampaju. Oni stariji radnici u štamparijama su odbijali da štampaju. To je bio glavni štos. Postoji Sindikat štampara i oni kažu, mi nećemo to da štampamo, protiv Tita i partije. Prva uzbunjujuća vest je bila kada meni Mašić kaže da kad su slagali Ljudske slabosti da su se okupljali i čitali. Onaj što slaže čita drugima. I odmah su signalizirali u štampariji da to nešto nije dobro.

Za Miljkovića kažu da je bio kontroverzna ličnost. Dobro, neka bude, ali je strašno bilo što su ga imitirali. Stotine. Samo to, samo to i samo to. Kada uzmeš periodiku da čitaš pre i posle Miljkovićeve smrti, ti vidiš posle i Alek Vukadinović i ovaj i onaj, i Rakitić, i ne zna se ko sve ne, neki Kalezić, koji je nestao… ko je sve pisao u tom nekom ključu. I onda se to pretvorilo u čistu budalaštinu, u neku mehaničku poeziju, kao “Šta to beše vatra, šta to beše šuma, pitam te još jednom, neredu mog uma?” To je Alek Vukadinović. Dakle, ako hoćeš na književnu scenu, da se pojaviš, moraš od one elementarne osnovne struje koja vlada da praviš… ti nemaš tu više šta da tražiš.

Ne praviš ti neku drugu spravu, od drveta, nego prosto ta osećanja ti se čine pogrešna, lažna, nisu tvoja i to je to. Zato je ovo što sam juče pričao (Pasternak) veliko otkriće. Veliko otkriće pored svega toga što smo kao đaci jedne dosta dobre škole i dosta dobrog programa književnosti na Svetskoj radili, veliko otkriće jer je to ono što se nije znalo a to je ta poezija početka ili prve polovine dvadesetog veka u Rusiji.

NOMAD: Sem Pasternaka ko je tu još, Blok, Mandeljštam?

Čudić: Ne, Blok je stariji, dotakao se njih, bio savremenik. Hlebnjikov je značajan, ogroman pesnik. Mandeljštam. Majakovski je dobar pesnik. Andrej Bjeli, kao pesnik i prozni pisac. Pasternak. Ahmatova. Jedno vreme sam imao neku skepsu prema njoj, mislio sam da je taj stih suviše klasičan, vezan, međutim, kako je dobrih stihova ta žena napisala i šta je sve pregurala!

NOMAD: U to vreme Miljković je prevodio Mandeljštama.

Čudić: Uz Milicu Nikolić, Milica je to njemu prevodila. Milica je odigrala veliku ulogu kad je ruska proza u pitanju, ona je sve to radila, ona je veliki prevodilac. Miljković je to radio uz njenu pomoć i sreća je da je Miljković to dosta dobro uradio. Nije to baš ono, ali dobru poeziju je prosto nemoguće prevesti. To samo možeš pročitati i ostaviti, diviti se i ostaviti. Sto puta sam probao nešto tako da uradim ali nemoguće je to.

NOMAD: Pisali ste o katastrofalnim greškama u prevodu naših najboljih prevodilaca, Branimira Živojinovića… da li uopšte možemo da se oslonimo na prevod, bilo koji?

Čudić: Tako je sve. Sve. Samo kao na indiciju. I on važi za odličnog prevodioca. Neki su se naljutili. Što? Zbog istine! Zbog Rilkea. Ne možeš da lupetaš da bog gleda kroz svaki cvet. Reč je o raskršćima na kojima stoje raspeća. U katoličkom svetu na svakom raskršću imaš krst sa limenim raspećem. Otiđi u Vojvodinu, dok sam ja bio dete, na onim malo važnijim putevima stoji raspeće, istok-zapad.

To je najbolja moguća pesnička deskripcija viteškog posla, viteške pojave, taj riter Rilkeov. Sve je dobro uradio, i to kako traži gral. Gral se u toj pesmi pojavljuje na deset mesta. Jer ga rimuje sa zal, sa mal, zal su sale, mal je zlo, onda ima hiljadustostruko zlo, to je dugo a, pa rimuje štal, čelik, isto dugo a, gral. On to sve izrimuje, sve elemente viteškog života, čelik, oklop, proslave njihove, bahanalije, gral, sve to uhvati na kraju, uveže u jednu odlično izrimovanu, klasično napisanu pesmu. E sad, to kod ovoga nema. To se onda ne može nazvati prevodom, prepev neki, šta? Tako ja vidim. Nekad i on rimuje, veže u neki stih vezani, ali to je prepev, slobodni prepev. Ali to svuda nalaziš. Ima jedna pesma o nekom grobljanskom drvetu, drvo koje se sadi na groblju. Piše da je duša u tom drvetu. Potpuno je isto ispušteno kod prevodioca. To je problem.

Onda Pasternak kaže naselja uz Golfsku struju. Poredi pesnika sa naseljem uz Golfsku struju, koji je satkan od zemne toplote, toplote zemlje, pesnik funkcioniše na tom principu. Prevodilac kaže, prevodi: kao novogradnja na Golf Štremu, kao neki toponim, pesnik je novogradnja na Golf Štremu! I to Sibinović, profesor slavistike, stavlja u svoju antologiju. E, pa izvini, molim te, šta je ovo, je l’ ovo neka zemlja kulturna ili neka seoska krčma da svako može da lupeta kako hoće?

NOMAD: Kišovi prevodi, jesu l’ bili dobri?

Čudić: Dobri, napravi i on poneku greškicu… pobrko je korov i neku konkretnu biljku, ili obrnuto ali to nije strašno.

NOMAD: Šta je važno za prevodioca ako tako uopšte može da se kaže? Da zna savršeno jezik na koji i jezik sa koga prevodi, duh epohe… ?  

Čudić: Ne znam. Kad se učini da ima adekvata, čak i ako nije baš ono… ali da ne odstupaš od nekih bitnih elemenata pesme. Ne možeš da odstupiš kada prevodiš pesmu o riteru da ne staviš kralj? Kako to bog gleda kroz svaki cvet? Nije to panteizam neki, indijskog tipa. I ako si sam zadovoljan, donekle, ipak to treba da bude slično…

NOMAD: To je ipak nova pesma, u suštini, stvaranje?

Čudić: Da, jeste. Ja sam potrošio dok sam radio Ferenca Fehera sve svoje rime, sebe, morao sam da kažem: dosta! Koliko vežbaš i koliko radiš, shvatiš da tu ima granice, potrošiš svoj jezik, to nije neistina, nemaš ga više, hoćeš nešto da kažeš i – ne valja.

NOMAD: Marko Čudić na početku svoje knjige (Danilo Kiš i moderna mađarska poezija, 2007) izlaže ukratko teoriju, istorijat prevođenja i daje zanimljivu tezu. Kada prevodiš na manje razvijen jezik ti si u prednosti jer možeš u njemu da napraviš adekvate za ono čega ima u razvijenijem jeziku sa koga prevodiš. U francuskom npr. ne može ništa jer je to izgrađen jezik a kod nas jer smo mi praktično još uvek u desetercu trebalo bi to da bude prednost?

Čudić: Srećom zbog tih glagolskih vremena. Naš jezik je jako bogat i tu su mogućnosti ogromne naročito ako se ne libiš da koristiš i kroatizme, odnosno zapadne varijante. Ovi jezici za koje sam ja imao slučajnu sreću da mogu da ih čitam: nemački, engleski, mađarski, ruski, oni su baš… i mađarski je strašno razvijen jezik. Zaprepašćen si kako je mađarski razvijen na jedan drugi način. Možda ne kada se radi o poeziji i to lošoj poeziji jer koristi se dosta ta gramatička rima. U mađarskom je sve na sufiksima. I imenice, i glagoli, i pridevi, i rod, i broj. Roda naime nema sve je isti rod. Građenje vremena i padeža. U poeziji oni to često koriste na loš način, kao što Mira Alečković koristi infinitive: plesti, sesti, jesti… i ona to izrimuje. To su glagolske rime, zbog nastavaka, ići, stići, sići. To je neveština, muzički je to bedno. Kao neka dva akorda koja menjaš stalno.

NOMAD: Imali smo dosta kvalitetnih pisaca koji su bili državno uhlebljeni, međutim, Vi ste kao loše primere pomenuli Popu i Pavlovića. Interesuje me da li je stvarno Popin ciklus Vrati mi moje krpice povezan s obračunom sa Inforbiroom kako ste negde naveli?

Čudić: To je objavljeno 1948. god u Književnosti. Ceo broj je bio posvećen IB-u, stavu pisaca prema IB-u, ja sam na osnovu toga zaključio. Tu se nalazila ta pesma u obliku nekog proznog štiva. Nije bila izlomljena u stihove. Možda je bilo još nekih, ja sam tu zapamtio. Ja sam to shvatio kao ono što narod kaže, kada ga pitaš da se izjasni u tom smislu, on kaže, kažu ljudi, mudri i narodski, kažu bliža mi je košulja telu nego kaput. Da l’ ti je bliža recimo Rusija i Staljin ili Tito, ti kažeš bliža mi je košulja telu nego kaput, što će reći Tito mi je bliži. Reč je o tim krpicama. Očigledno je Popa znao te narodne mudrosti.

NOMAD: To je kao Kulturni dodatak Politike, gde nekoliko državnih pesnika, pisaca u formi pesama, priča, u stvari, propagira državnu politiku?

Čudić: Da, napisao sam to u beleškama za novu knjigu u tekstu pod naslovom Silovanje Božić Bate. Za Božić se uvek jave Bećković i Nogo. Svaka država koja drži do kulture svoje, ima svoje kulturnjake, slikare, pesnike, pisce i oni se trude da budu od koristi državi.

NOMAD: Osluškuju trenutak?

Čudić: Da budu državotvorni, međutim, prava funkcija književnosti je upravo suprotno. Prava funkcija književnosti je da robuje samo slobodi, a država i sloboda, to nema veze. Država je prinuda.

NOMAD: Koji su časopisi koji su bili neki iskorak iz toga, osim Studenta, Vidika

Čudić: Revija Danas je bila iskorak, iz 1961. godine.

NOMAD: Tu je bio i Bora Ćosić?

Čudić: I Bora je bio tu ali glavni urednik je bio Stevan Majstorović. To je bila vrlo zanimljiva revija, nedeljnik, u Beogradu izlazio. (Danas: revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja/glavni i odgovorni urednik Stevan Majstorović, od ‘61. do ‘63.) Oni su odlični bili, i filmsku kritiku su imali, prosto za neverovati, ali i jako kratko su izlazili. Jako su dobro pisali o filmu, o novom filmu, o novom talasu. Bili su neki, sa svetske Bogdan Kalafatović. Možda Vlajčić. Bila je i Mladost, kad sam ja bio u gimnaziji ona je izlazila, imala je dobre književne i filmske prikaze, nekad i poeziju, mi smo objavljivali u Mladosti, ali on je bio mnogo kontrolisaniji list, ali bio je dobar, svašta se moglo pročitati. Ja sam ga čitao redovno. Bio je pored moje gimnazije Dom armijskog vaspitanja, imali su štampu, one društvene igre, šah, domine, ja sam tu redovno čitao Mladost. Bila je Borba, ali čim su kupovali Mladost znaj da je vojska prekontrolisala šta ulazi u njen prostor. Bio je omladinski list Susreti, Bogdan Tirnanić i to mlađe društvo jedno vreme su ga uređivali. O muzici, imali su književne, filmske kritike. To je to, ja ne znam više.

NOMAD: Književna reč je u početku bila odlična?

Čudić: Da, jeste, i mi smo smatrali da su nam oni ukrali list, Radionicu. Pričalo se da su išli da nas ofiraju u Komitetu. Bila su sredstva namenjena i Puslojić je preko Prvoslava Ralića očekivao da će to dobiti naš projekat, naša grupa. U to vreme smo i bili poznatiji kao pisci od ovih drugih, i na Univerzitetu, i kod mlađih. Međutim, to je dobila grupa, da li je Milisav Savić bio prvi urednik, mislim da jeste. Mi smo pričali posle ojađeni da su oni to skarabudžili, taj projekat, plan; pa vidiš i te naslove: Književna reč, Književne novine

NOMAD: Bilo je i Oko, u Hrvatskoj?

Čudić: Goran Babić je to uređivao i on je bio tu glavni. To je bio strogo partijski list. Ali Goran je meni, kada su mi zabranili kolumnu o Dobrici Ćosiću (Vreme smrti i razonode, Savić je odbio u Književnoj reči) rek'o mi je – što god pošalješ neću ni cenzurisati, čak ni pročitati. Ja sam nastavio to kod njega. Plaćao je odlično, redovno je objavljivao i stvarno nikad nije popravio, čak ni slovne greške kojih je bilo puno! Zato što je održao svoju reč. Onda sam ja tamo sreo nekog Radeta Bulata. Narodnog heroja koji je bio u Savetu Oka, u redakciji Saveta. Sreo sam ga na Goranovom proleću Gorana Babića i Ivana Gorana Kovačića, to su bila dva proleća u isto vreme. I on mene gleda onako, isto neki Krajišnik i ne može da se načudi. Kaže, čitam ovo što ti pišeš. Ništa ja to, kaže, ne razumem. Je l’ si ti, kaže, protiv? Kako protiv kad pišem u Oku usred Zagreba, u partijskom listu?! Nije mu bio jasan Goran sa uređivačkom politikom, uopšte, da pušta takve tekstove. Ali, dobrotvori daju ali i traže! Onda dolazi ono vreme kad traže od mene da napišem… jer u Oku se sad ređaju titoljubci, Oko je glavni list koji pred Titovu smrt nekoliko meseci objavljuje poeziju: Sidran, Puslojić, ma ne zna se ko sve ne, Brajković…

Dakle, u Zagrebu u hotelu Esplanada došla je delegacija da im obećam da ću napisati pesmu koja se rimuje i koja može da se peva, o Titu, urednik je bio, iz Čakovca i Goranov zamenik, Kemo Mujičić. Kažu: Ti možeš da napišeš pesmu rimovanu o Titu, drugi pišu ali nije rimovano i to je neupotrebljivo za muziku i hor. Kažem im: To je ogromna odgovornost! Kaže: Nemoj da zajebavaš! Ne, ne, kažem ozbiljno, ja ne mogu to tako, danas poručiš sutra napišem. To mora da se slegne. I tako reč po reč, a otvoren prozor, proleće, a ja mamuran, užasno me boli glava, mislim, sad će ovaj karatista, Kemo, da me zgrabi i da me baci kroz prozor i da kaže pesnik kao Miljković završio u nervnom rastrojstvu, skočio kroz prozor. To ja mislim u svojoj glavici, u duši mi se kuva.

Oni bili jedno vreme, ja lego u krevet, pokrio se dovde, kažem, nije mi dobro. Oni sede, da l’ su pijani da l’ nisu, znaju tačno zadatak… i odoše. Ja zaključam vrata, ne svane još, obučem se i na kolodvor. Sviće, slavuj se čuje, ja se setim da su moji tu stanovali, Trnska cesta, kod kolodvora, šetam, da l’ da odem u taj kraj… čekam voz u osam, jedva sam dočeko voz i bekstvo iz Zagreba. To je bila ta iznuđena patriotska poezija.

NOMAD: Taj tekst o Dobrici Ćosiću što je odbijen u Književnoj reči, da li je ušao u kasniju knjigu Život bez muke?

Čudić: Ne. Ne bi oni to hteli, Narodna knjiga. Mog'o sam samo da čekam još 10 godina. Ideja za taj tekst, Vreme smrti i razonode, bila je da je to knjiga za penzionere, da penzioneri dok čekaju smrt oni čitaju Ćosića, namenska knjiga. Mračan, mračan tekst.

NOMAD: Sjajno, a posle se tako zvala i rubrika u Betonu koju je uglavnom uređivao Toma Marković. Izašla je i antologija udvoričke poezije?

Čudić: Ili još bolje od toga, Mirko Kovač ili Rade Konstantinović, Plači čoveče! Pisac Ahasfera sretne u prevozu nekog čoveka koji plače i kaže, plači čoveče, plači, umro je Tito! Filozofija palanke, da zaplačeš, ja sam odmah zaplakao posle toga.

NOMAD: Ali šta kažete za ideju da su ipak ovi prostori doživeli svoj najveći prosperitet baš pod Titom? Išlo se koliko je to bilo u korak sa svetom, gradilo se, i neki su rekli, mislili, ja sad ispadam kao njihov drveni advokat, da je to naš maksimum, da ne može više od toga, da je to naš krov, Krleža možda ili već ko sve ne…

Čudić: Da li ti shvataš… da li je istorija nešto što se svaki čas prekida? Da li je istorijski lanac nešto što ti svaki čas sečeš, umre Tito, ti ga presečeš, napraviš 200.000 mrtvih… Ja pokušavam da mislim u kontinuitetu.

NOMAD: Dobro, ali imali smo mučenje i bedu za vreme kralja, a sada živimo u poratnom vremenu masovnih grobnica, pa taj Tito nije oterao stotine hiljada nevinih u grob i njegovi potomci žive kao obični građani. Svaki naš sadašnji političar, tajkun, ukrao je i krade više?

Čudić: To je drugo i to je pozitivno. Ali nije pozitivno, ne može se držati država u takvim stegama kako je on držao. Držeći tu državu tako shvatio je da ne može to više, onda je napravio Ustav koji daje republikama svu vlast. A ne shvata, nema dovoljno pameti, ta država kojom on rukovodi, da ako dobiju svu vlast a nacionalna raspodeljenost naroda u tim republikama je takva, onda to ne može da se održi. Onda šta će biti posle toga, onog dana kad on umre šta će biti? Ne može da zadrži jednu armiju koja je bila beskrajno naoružana i da je prepusti u ruke gulanferima, to ništa ne može tako. Ne može biti posle mene potop. Mi smo doživeli ono što su u istoriji već doživeli, država to sam ja, posle mene potop. To što je Luj XVI rekao i odradio.

NOMAD: A što nisu mogli da se dogovore ti njegovi?

Čudić: Pa što nisu, on je trebalo to da zna, on ih je ostavio. Odgovornost se ne završava smrću suverena. Drugo, kako god da je to tako izgledalo to nije bilo tako. Ja sam išao u inostranstvo. Jedino su od nas bile gore ove istočne, Mađarska, ja sam išao u Mađarsku često, to je bilo sumorno ali su one 1991. već bile Evropa. A mi od dolaska Slobodana Miloševića na vlast nismo. Sad ti računaj šta se više isplatilo, u kontinuitetu, da l’ Mađarima koji su bili pod ruskom čizmom od ‘45. da ‘91. ili nama koji grcamo od osamdeset i neke i već 35 godina smo u užasu i još ćemo biti, ako uopšte uđemo u Evropu.

Mi smo svi srljali u Trst za vrema Tita, oni švercerski vozovi. Ideš u Trst tamo se devojke obuku i ovde se lažno predstavljaju, imaju tršćanske cipele, tršćanske čarape, u mojoj Senti hit je bio šuškavac, onaj plavi mantil, kišni, koji se nosi u maloj torbici, složi se. To su sve trofeji urođenički. Mi smo napredni. Ko ima šuškavac taj odmah devojku najbolju nabaci. Ko ima onu najlonsku košulju koja se pere i osuši, to je sve za urođenike roba.

NOMAD: Imali smo kulturnu scenu.

Čudić: To je zavaravanje, imali smo festivale. I ti festivali su sedam dana trajali, Bitef, Fest, tu su nešto prikazali i onda su otišli, cirkus otišo. Imali smo vraga. Posle Dragoslava Mihajlovića pojavio se Miroslav Popović, pisao bolje od njega, objavio je dve knjige o Golom otoku (Udri bandu i Tvrdo nebo) koje je Dragoslav preporučio i napisao predgovor. Taj čovek nije mogo to da objavi 40 godina. Zašto? Gde je ta scena?

NOMAD: Vaša teza je da je moglo bolje nego što je bilo pod Titom. Optimističnija je od one koja kaže da je taj period bio civilizacijski maksimum ovih prostora u tom trenutku (Krleža, Konstantinović, Kovač)?

Čudić: Naravno da je moglo. Ja nisam optimističan, ja sam pisao drugačije. Zašto bih ja sad odustao od svog? Kako se kome sviđa, ako se nekome sviđa ovo, u redu, ako mu se čini bliže nekoj apsolutnoj istini, u redu. Ako kažu pa Kovačeva knjiga je bliža, u redu! Široko polje, beskraj je pred nama, beskraj iza nas. Dragi moj Dragoljube, ne mogu se ja pomiriti. Možda je Bahov apsolutizam bio najbolji period Austro-Ugarske ali ja ne znam za to i da sam ja živeo u to vreme ja bih rekao, ovo ništa ne valja! Mađari su bili 44 godina pod Rusima, ali imali su besplatno grejanje, nisu bili gladni i nisu bili smrznuti jer ruski kredo je stalna borba protiv holodu i golodu, hladnoće i gladi, to je njima vrhunac države.

Ja sam deset puta u tekstovima rekao šta mislim o tom, kako ga neki zovu zlatnom dobu, Periklovom dobu pod Titom kod nas. Pa i antički Perikle je završio u zatvoru za proneveru novca za fortifikacije protiv Persijanaca. Tačka. Najznačajniji grčki državnik je optužen za proneveru i završio je u zatvoru. To ti je Periklovo doba.

NOMAD: Dobro, Kovaču se ne može osporiti talenat?

Čudić: Da, to ne sporim mada je meni to sporo, starinsko pisanje, ne vidim u tome budućnost književnosti. U zatvorenim pričama koje imaju svoj kraj i svoj početak. Ja ne verujem u to. To je prošlovekovna književnost. Književnost je, po meni, u fragmentima ovo što sam ja pisao. To je budućnost.

NOMAD: Kao Prozne vežbe?

Čudić: Prozne vežbe. Ovi fragmenti o svemu i svačemu. Ko će osim žena koje traže neku ljubavnu priču tražiti in continuum priču, Pjer Bezuhov…

NOMAD: Više od 100 strana ne treba?

Čudić: To je Milišić govorio, nikad više od 100 strana! Ja mu kažem što si poneo kad smo išli s Nedeljkovićem da obiđemo srpske manastire na Kosovu, ti poneo Rat i mir? Kaže zato što mi bilo u lektiri, nisam pročito. Pa gde Rat i mir u vozu da čitaš? A mi u vozu samo pili. Odemo u Studenicu, iguman opet pajtaš Nedeljkovića ponudi rakiju mi se opet napijemo. Odemo u Dečane, ponude rakiju mi se napijemo. Studenti, treba ti dve rakije i pijan. Peć, opet.

NOMAD: Kad smo već kod stila pisanja, negde sam našao da je Krleža rekao da Andrić nije dobio Nobelovu nagradu da bi ostao nepoznat pisac.

Čudić: To je tačno. Bio sam valjda sedmi razred kad smo moj zet i ja izašli iz škole da kupimo Politiku, on je čuo na radiju o nagradi, i kaže profesorka srpskog: pa gde ste? Kad smo joj saopštili vest ona ništa, nasmeja se, kao u redu je, sedite. Godinu dana, dve godine pre toga ja nisam znao da je Andrić živ. A Krleža je druga priča, on ima mnogo veći dar za jezik nego Andrić, Krleža je briljantan, tvorac briljantnih konstrukcija jezičkih, u polemičkim tekstovima, a i u drugim. Ja ne mogu da se načudim tom osećanju da umetneš dvadeset rečenica u jednu rečenicu i da to funkcioniše kao celina, to je smisao za kompoziciju, težak. Retko koji čovek može da drži toliko konaca u glavi da bi povezao na kraju, napravio čvor, a sve to nije dosadno nego je vrcavo, duhovito, lucidno, puno znanja. Erudita. Sad je google erudicija, tada to nije bilo, ali ovo danas ne znači ništa, uzmeš google pa praviš postmodernizam.

Predrag Čudić

Predrag Čudić
Slepi putnici istorije
Pesnička posla u SFRJ
Svako dete je pesnik