Najbolji student spavao je u parku

Razgovori s Predragom Čudićem, drugi dio

Slepi putnici istorije, prvi dio

Književnost je svetska ili nikakva

NOMAD: Pođimo sada malo vremenski u lepšu budućnost, u godine studija. Ko je sve završio svetsku književnost osim Vas, Milan Milišić?

Čudić: Milišić da, ali on je bio stariji kolega, dve godine. Bio je on i mangup i dobar student, dobar student u onome što ga je zanimalo, pre svega engleska književnost, italijanska, bio je već tad pesnik, ali je bio i pomalo dubrovački galeb, a ko tome može odoleti u mladosti. Svetsku književnost završili su mnogi koji su se kasnije bavili novinarstvom. Studentska druženja znače mnogo, ali samo u tom periodu.

NOMAD: S diplomom katedre za svetsku književnost, koliko znam, ništa nije moglo da se radi. Kako su na taj Vaš idealistički izbor gledali Vaši roditelji?

Čudić: Tome je doprinela i vrlina mog oca da se u kući nije postavljalo to pitanje. Šta ćeš s tim fakultetom posle? Ta njegova vrlina bila je neverovatna, da detetu da apsolutnu slobodu, on je smatrao da ako nešto želiš onda to treba da izguraš, nije se mešao, to je bio neki deo njegovog optimizma. Nije on znao, a nisam ni ja tada da to nije čak ni školska grupa. Imaš zvanje profesora, ali ne možeš biti profesor u srednjoj školi, ni u bibliotekarskoj školi gde se pomalo radi svetska književnost. Kao, ako znaš Gogolja nije to dovoljno da predaješ Glišića. Ja sam radio u školi, ali je to bilo samo privremeno, nezakonito u suštini, tome je doprineo pesnik Božidar Šujica, u njegovoj školi gde je on proveo gotovo čitav radni vek, zamenjivao sam trudnice i sl. I ta nezakonitost je mojoj maloj porodici omogućila godinu dana života. Mnogi su tako radili, moje kolege, izvrdavajući zakon, neki čak i doživotno, istina, po provinciji, nije bilo drugog, na kraju školske godine te otpuste a na početku prime.

NOMAD: Kada ste bili sigurni da je literatura nešto što Vas bitno interesuje, čemu ćete se posvetiti za ceo život, šta je bio razlog?

Čudić: Knjige su bile bekstvo od provincije, i iz provincije. Senta je lep grad, najlepše od svega je Tisa koja svojim izuzetnim kejom, u stilu austrougarskih šetališta-korzova teče tik pored samog gradskog centra, zgrada gimnazije je na stotinak koraka od obale. Kada krene led na svakom velikom odmoru istrčavali smo na izviđanja i osmatranje ledoloma. Takvo izbuđenje nas je spopadalo još jednom godišnje, krajem juna, kad Tisa cveta, oblaci tisinog cveta, retke i autohtone vrste vodenih insekata koji živi samo jedan dan kako bi obavio svoju ljubavnu igru u letu. Izrone, lepršaju iznad vode, obave svoj ljubavni ples, i padnu, prekriju reku zelenkastim velom i Tisa nosi latice opalog tisinog cveća u gladna riblja usta. Senta zahvaljujući Tisi je jedna od lepših prečanskih varoši, bez obzira na posleratno siromaštvo i revoluciju ostalo je nešto šmeka starih vremena urbanog života i ophođenja. Imala je 3 ili 4 srednje škole, sa 25-26 hiljada stanovnika. U mojim prvim udžbenicima geografije Senta je po veličini među prvih trideset gradova one Jugoslavije, veća od svih kosovskih, crnogorskih, svih primorskih, osim Splita i Rijeke, možda Zadra, u Makedoniji je samo Skoplje bilo veće od Sente, u Sloveniji su bili veći Ljubljana i Maribor. U Vojvodini, pak, Subotica je bila veća i od Novog Sada. Stalno sam se vraćao toj tabeli i divio se značaju i srazmernoj veličini mog mesta, ali u suštni tu je tako bilo tesno.

Škole su bile mešovite, mađarsko-srpske. Bilo je srpskih i mađarskih odeljenja. U gimnaziji Stevan Sremac, koja je bila najveća srednja škola u Senti Srbi i Mađari čak su imali zajedničke časove fiskulture. Družili smo se i nije bilo nikakvih surevnjivosti.

Imali smo veliku gradsku biblioteku koja je imala odlične fondove, bili su tu fondovi knjiga srpskog i mađarskog jezika, veliki fondovi, i nabavka novih izdanja je bila sasvim dobra. Moje bekstvo iz provincije je bilo u stvari bekstvo u biblioteku. Sticajem okolnosti bila je tu gotovo sve vreme moga školovanja jedna lepa bibliotekarka, Milan Konjović je napravio njen fantastičan portret. Ta Lepa Somborka, sigurno je bila pored knjiga jedan od razloga zašto sam tako poletno ulazio u biblioteku, a još poletnije izlazio sa knjigama pod pazuhom, kao da su te knjige krila, prosto, kao da sam leteo. Nije bilo posebnog dečijeg odeljenja. Ja i moj najbolji drug, moj budući zet, bili smo inventar te biblioteke, kasnije sam mogao ulaziti i u službeni prostor, magazin. Tu je bilo gotovo sve što me je privlačilo, to i obala Tise.

NOMAD: Ali zašto baš svetska književnost, zašto ne domaća, na primer jugosvetska kako se već tada zvala?

Čudić: Zato što sam našu književnost već tada u srednjoj školi potpuno apsolvirao i doživljavao sam je u velikoj meri kao mučenje, gnjavažu, jer čim pročitate neke velike knjige tzv. svetske književnosti vi shvatite razmere stvari. To je bilo nepodnošljivo, ta nastava po Veliboru Gligoriću ili Ždanovu, svejedno, toga sam se dotakao u knjizi Vejači ovejane suštine, to ubijanje svake želje da se čovek bavi književnošću na katedrama za jugoslovensku. A jugosvetska, to je kobajagi, katedra i jare i pare, ili ni jedno ni drugo. Kroz prizmu socijalističkog estetizma, kako su oni to zvali, Glišić, Veselinović, Domanović, L. Lazarević itd. sve se svodilo na to da su srpski međuratni pisci bili protiv režima buržoaskog. Kao da je jedini zadatak literature da se bavi komunističkom propagandom. To što se radilo decenijama je jedan surovi falsifikat, bezdušna podvala koja traje i danas, samo je socijalizam i internacionalizam zamenjen nacionalizmom, pa su veliki lopovi veliki rodoljubi i tako dalje. Na svetskoj je bilo malo drugačije, ni Platon, Plotin, ni Longin ni Pseudolongin, ni Aristotel, ni Ariosto, ni Boalo, ni Breton, ni Bergson, ni Jakobsen, se nisu mogli podvesti i privesti ždanovizmu, niti teoriji odraza makoliko to ondašnji D. Nedeljković propovedao. Uostalom, sad mi se čini da je program teorije književnosti bio nešto najvrednije na tim studijama i najviše zbog toga jer je ta katedra zaista bila apolitična, što će reći antikomunistička, disidentska bez obzira što su se mnogi s te katedre kasnije istakli kao glasnogovornici državnih medija.

Istina, unapred, ja nisam znao ništa o tome, prvi put mi je jedan senćanski student jugosvetske dok sam još bio gimnazijalac, videvši da čitam Dostojevskog, otkrio da postoji i grupa koja se bavi isključivo svetskom književnošću. Katedra za opštu književnost, svetska kako smo je zvali, osnovana je 1955. Ja sam bio tek sedma generacija. Danilo Kiš je bio prvi diplomirani student te grupe. To posebno podvačim, jer to nešto znači i značilo je za potonje generacije. Ja sam se upisao 1962. Bio sam prvi put od svog ranog detinjstva u svom rodnom gradu, potpuno izgubljen. Prilikom upisa, bio je tu, da mi se nađe, moj najbolji drug iz detinjstva iz Sente, već je studirao građevinu, kod njega sam prespavao i on mi je kupio indeks, doveo me do fakulteta, pokazao mi je gde da stanem i uhvatim red. Imao je lep rukopis i ja ga zamolim da mi lepo ispuni indeks. On mi to sve lepo ispuni i doturi mi indeks u onoj gunguli pred šalterom. Dođem konačno na red, predam sve dokumente s olakšanjem. Ali, avaj, otvori, čuvena Fatima, koja je radila na šalteru, indeks pa vikne, činilo mi se da su čuli i oni poslednji na kraju reda: Jao, kad ti ovo svecka vidi profesor Đurić! i precrta svecka dva puta! Činilo mi se da ću umreti od sramote. Kao da su mi se svi u redu smejali. To je bio moj prvi susret sa teškoćama studija, elitne svetske književnosti.

Dođe oktobar, isti taj moj drug iznajmio mi je krevet u nekom potkrovlju u Đ. Strugara, ispod Botaničke bašte, na desetak minuta od Takovske 34, ja moj rodni grad nisam znao. Prvi dan škole poranim pa na Studentski trg, gde sam doživeo onu sramnu inicijaciju. Raspitujem se gde je katedra, gde je profesor Vojislav Đurić trebalo da drži pozdravno slovo brucošima? Niko ne zna gde je ta famozna svetska. Lutam po hodnicima tražim, zavirujem u pune slušaonice, svetske nigde nema. Nabasam na jednog sličnog brodolomca, plavookog, takođe, izgubljenog brucoša, pita on mene gde je svetska, pitam ja njega, skupa smo jači mislim, upadnemo opet u nekoliko sala na spratu i u prizemlju, ali shvatamo da nigde brucošima niko ne pominje tu magičnu reč – svetska. A vreme neumitno prolazi. Na jedvite jade i posle bezbroj bezuspešnih pokušaja išli smo čak do potkrovlja gde seciraju nekakve žabe, jedna tetica-čistačica se smiluje i otkrije nam veliku tajnu da je to što tražimo u Takovskoj 34.

Taj plavooki brucoš bio je moj potonji kolega V. Teofilović, rođeni Vrčinac, koji je poznavao Beograd za razliku od mene rođenog Beograđanina pa smo prečicom i gotovo trčeći, on je bio odličan pešak, tad još nije bilo brzih hodača, stignemo na svetsku. Uletimo u salu na drugom spratu i vidimo obasjanog oktobarskim suncem Zevsa, profesora Voju Đurića, stignemo da čujemo samo kraj njegove porazne poruke da će od nas sedamdesetak upisanih 1962. devedeset posto završiti u Žutoj kući. Ali, mi ne znamo šta je i gde je Žuta kuća, prva asocijacija mi je bila da je to ludnica, nešto kao kazna za pogrešno izabrani put. Naravno, reč je bilo o Pravnom, kao poslednjoj instanci svih propalih beogradskih studenata. Danas kad pogledam zbornik studenata svetske, vidim da je prof. V. Đurić bio u pravu.

I onda je ispričao priču o Kišu: Imao sam jednog studenta koji nije imao ni zimski kaput, u parku na klupi je spavao, ali mi je prvi i najbolji student bio! Mi nismo znali ko je, trebalo je meseci da prođu da ti neko otkrije ko je taj zagonetni Prvi. Studije su počele tako što nam je Ivo Tartalja nekoliko časova diktirao program za sve četiri godine studija i jedno od mojih velikih iznenađenja je bilo što su nam u programu bili i izabrani tekstovi iz Starog zaveta.

NOMAD: Prijatno ili neprijatno iznenađenje?

Čudić: Ne, ni prijatno ni neprijatno, prosto iznenađenje. Bibliju, rekao je mali Iva vatra živa, (To je stih iz pesme njegovog oca Gvida Tartalje, našeg poznatog dečijeg pesnika) kako smo ga zvali po hodnicima jer je bio sušta suprotnost tom stihu, možete kupiti u crkvenim prodavnicama, tamo vam je cena najpovoljnija, imate tu sve što imate na spisku lektire iz Starog zaveta. Pesma nad pesmama, Knjiga o Jovu, Knjiga o Ruti, Psalmi Davidovi itd. Kada sam ocu rekao: Znaš da se tamo na svetskoj radi i Sveto pismo? on se istinski iznenedio. Jer bilo je to stvarno i za mene najveće iznenađenje i pričao sam to kao čudo nad čudima. Gle, nisam znao da se u komunizmu prorađuje Biblija, ja sam od popova bežao kao đavo od krsta, a sin mi mora da kupi Sveto pismo. I tako se u to vreme kao bogoslov nisam rastajao od mog malog, džepnog izdanja Biblije kupljenog na Bulevaru preko puta Pošte, imam ga i sad ali slova su tako sitna, starost. Taj program koji nam je I. Tartalja izdiktirao taj spisak pisaca i knjiga beletristike i teorije bio je odista alfa i omega tih studija. Diktirao je Tartalja polako i tiho, sebi u bradu. Pričalo se kako je neku godinu ranije Milan Milišić zapisao: Horacije Poslanica Bizonima. Dakle, program je bio važan.

NOMAD: Kakvi su bili profesori, predavači?

Čudić: U početku su svi bili zanimljivi, ali kasnije posle dva tri semestra pametnom čoveku je jasno ko je ko i šta se od koga može naučiti. Nikola Milošević je pedantno od rečenice do rečenice analizirao antičke poetike i to je bilo za mene veoma poučno, Nana Bogdanović je odlično predavala ruske simboliste, stari dogmata D. Nedeljković ruske realiste, do neukusa se udvarao studentkinjma, a takozvana legenda svetske Raško Dimitrijević, svakodnevni nosilac francuske legije časti, onako patetičan kakvog ga je Bog dao, bio je, naravno, najpopularniji, dolazili su da ga slušaju studenti i drugih grupa, toliko je bio popularan, a velika popularnost meni je, eto, i onda bila potpuni kičeraj. Voja Đurić Zevs se retko pojavljivao, a i kad se pojavi održi jedan čas na katedri, a drugi u Moravi sa Zoranom Gavrilovićem. Studentske priče su bile da završava istoriju svetske književnosti, ali i da ga muči nekakva tajanstvena bolest, nekakva glavobolja te da je veliko pitanje da li će uspeti da završi to kapitalno delo. No, na sreću živeo je dugo, kapitalnu istoriji svetske književnosti koja bi znatno olakšala te kompleksne studije nije završio, a od mamurluka nije stradao. Svi koji smo sa onoliko elana i sa ovakvim ili onakvim uspehom studirali svetsku moramo mu biti zahvalni, mislim da je njegova zasluga bila što nismo prisiljavani da postanemo instrumenti socijalističkog estetizma.

Ovde bih pomenuo jednu Kišovu priču koja je istovremeno i dijagnoza vrednosna Raškovih uticaja na studente. Čim ti neko priđe sa nostalgičnim pitanjem, govorio je Kiš, jeste li i vi bili sudent profesora Dimitrijevića? Beži od njega glavom bez obzira.

Nana Bogdanović je meni bila zanimljiva jer je bila znalac ruskih simbolista, dobro je to ona radila s finom skromnošću s dosta znanja, nepretenciozno, i Nikola Milošević mi je u početku bio jako zanimljiv zato što je bio analitičan i neobičano pedantan i što je isterivao mak na konac, a to uopšte nije loše za početak. On se trudio i radio je pošteno sa studentima. Platona smo, recimo, radili ceo semestar, deseta glava Države, o pesnicima i pesništvu, o tome da li pesnici treba da budu prognani iz države analizirano je do tančina. On je bio koristan i 1968. a posle, posle se razvila neka njegova strašna sujeta i strašni nacionalizam, čudo je pravo gde sve čoveka može odvesti elementarna logika.

NOMAD: Čuo sam da je Nikola Milošević na početku bio bič božji negde u nekom komitetu?

Čudić: Da, to Bora Ćosić piše, a rekao mi je i lično Bora da ga je Nikola izbacio iz partije na Filozofskom fakultetu, ali on je uvek govorio o takvim stvarima sa nekom veselom korozivnošću u podtekstu. Ja sam bio iznenađen kad mi je to rekao. Ali, Milošević je ‘68. bio veliki kritičar režima i režimskih medija. Bio je među prvima u toj našoj profesorskoj eliti koja je podržavala studentske demonstracije. A kad je reč o nekim drugima mlađim kadrovima Beogradskog univerziteta, D. Mićunović, dežurni u bašti Filozofskog u tom jezgru pobune i sad je na sceni, a prošlo 47 godina od tada, slovi on sad za neupitnog demokratu. A šta mu je donela demokratija za koju se 47 godina borio, 47 kilogama osobne težine viška na krhka demokratska pleća. To su te istorijske promene!

NOMAD: Nikola Milošević se bavio ruskim bogotražiteljima, pisao je o Berđajevu, Dostojevskom…?

Čudić: To kasnije, prvo se bavio Antropološkim esejima, antropologija je tada bila u modi, pa i njegova knjiga je bila zapažena. From… njegovo Bekstvo od slobode kao da je otvorilo novo poglavlje u istraživanju čoveka i društva sa stanovišta jedne za nas, u to vreme, relativno nove oblasti – antropologije. Prva Miloševićeva knjiga je verovatno i najbolja njegova knjiga.

1968. sam diplomirao. Dan pre demonstracija smo pisali pismeni, a posle demonstracija, kad se sve to smirilo, polagali smo usmeni deo diplomskog.

I kod nas se kao i svuda stvarala lažna klima vrednovanja studenata, neki štreberi imali su sve desetke itd. Ja sam, pak, za razliku od njih, umesto desetki imao desetine i desetine tekstova u Studentu i Vidicima, Mladosti… Posle diplomskog prof. Voja Đurić me pita na hodniku: Jesi li mi diplomirao? Jesam! E, sad si slobodan ko ptičica! I nasmeje se on, nasmejem se ja. Tad sam prvi i poslednji put razgovarao s njim, nisam mogao doći na red od silnih podguznih maminih i tatinih sinova koji su ga lovili po hodnicima ili se toplo preporučivali svojim diskusijama na opštem seminaru koji je bio zajednički za sve godine studija.

NOMAD: Vi, kao studenti međusobno, da li ste imali neki zajednički duh?

Čudić: Mi smo bili vrlo aktivna generacijska grupa, tad su bile u modi tribine, na našoj katedri bila je Tribina 17, već je bila poznata na Univerzitetu i imala je status univerzitetske. Mislim da je prve tribine vodio naš stariji kolega Ostoja Kisić. Ja sam organizovao i vodio tu tribinu dva-tri semestra 1965-1966. Kad je izašla Prosvetina edicija Savremena proza pozvali smo: Danila Kiša, Filipa Davida, Mirka Kovača i, čini mi se, Vladu Bunjca. O njima je govorio Muharem Pervić. To je bilo odlično veče. Tada sam i upoznao Kiša. Živeli su on i Mirjana Miočinović u jednom stančiću u Palmotićevoj. Njegova neposrednost prosto me je ošamutila, on je bio moj izbor, izbor po srodnosti.

Odlazio sam ponekad kao mlad pisac radoznalac u novootvorenu gradsku kafanu gde su se skupljali oko podne pravi pisci: Duško Radović, Steva Raičković, Moča Momčilo Milankov, Filip David, a mi smo onako inkognito slušali te mudre razgovore, to je bila pozorišna scena, svi su bili mudri i duhoviti… Tu sam jednog dana video podebeli rukopis Pekićevog romama Vreme čuda. Doneo je David, tu ogromnu fasciklu, rekavši M. Milankovu da je to remek delo. M. Milankov je bio kadrovik partije, pisac suštinski autodidakt i urednik Prosvete od onih koji osluškuje i pamti. Nažalost Kiš je tu retko dolazio, bio je u Francuskoj, bio drugačiji, impulsivan kad treba, neposredan, sa ugrađenim osećanjem za falš muziku razgovora, za onu intelektualnu šmiru i ona malograđanska prenemaganja. Njegovo ime nama mladim piscima je bila lozinka za ulazak u Klub književnika. Vratarka Baba Rada kao Kerber je jedino na to ime pristajala da nas propusti u donje duhovno carstvo.

NOMAD: To je, dakle, bila studentska tribina?

Čudić: Univerzitetska, na Filološkom je bilo povremenih književnih večeri, ali redovnih programa, tematski određenih je bilo samo na našoj Tribini 17, valjda je to bio broj naše grupe za opštu književnost sa teorijom. Univerzitetska, jer je podrazumevala i likovne, muzičke i pozorišne teme. Univerzitet nam je dao neka sredstva za oglašavanje, korišćenje kancelarije sa telefonom. Neke večeri su bile jako posećene. Neke problematične, ne u smislu slabe posete nego baš obrnuto. Kad smo pozvali Lolu Đukića i Novaka Novaka pisce popularnih TV serija bilo je toliko ljudi u Takovskoj 34 da smo mislili da će pod propasti. Naše pitanje je bilo koliko je to vredno, da li je to literatura ili nije? Za same autore razgovor sa studentima je izneverio njihova očekivanja, suočavanje sa istinom TV zvezde nisu lako podnele. Međutim, to je i bio naš tajni plan, dovesti ih pokazati im ko su i šta su. Bilo je na tim tribinama pravog života. Onda smo dovukli Olju Ivanjicki, maskotu Medijale sa svim njenim slikama autoportretima u raznim vidovima, čas sa skafanderom, čas bez ičega. I ona je otišla poražena, totalno potresena radikalnom studentskom kritikom. Jedanput sam otišao do Radija i zamolio Baronijana Vartkesa da održi predavanje o džezu. On je doneo takve sjajne ploče, umesto razgovora to se pretvorilo u izvrsno muzičko veče. Podsećam se toga da bih vam ilustrovao kulturni život grupe za opštu književnost. Jednom, pre nego što sam ja uređivao tribinu, Miša Stanisavljević je učestvovao na nekoj pesničkoj smotri, danas se sećam samo njegovog nastupa. Miša je bio drugačiji od svih. Neuverljiv, drhtavog glasa, gotovo šapćući, tražio je u novčaniku neke papiriće, mislio sam da je to samo poza, pa kad je razmotao neki pohaban papir i pročitao neku pesmicu o talasu koji rastvara plavilo za rublje, ja sam shvatio da me se samo to tiče. Sve druge estradne meštre sam zaboravio i likom i delom, oni su bili glasni, paradni i beznačajni.

Predrag Čudić

Predrag Čudić
Slepi putnici istorije
Pesnička posla u SFRJ
Svako dete je pesnik

Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera