Razgovori s Predragom Čudićem, peti dio
Slepi putnici istorije, prvi dio
Najbolji student spavao je u parku, drugi dio
Pesnička posla u SFRJ, treći dio
Svako dete je pesnik, četvrti dio
Literatura je igra sa đavolovim repom
NOMAD: Koliko vidim pisali ste sve, a to je bila i ideja drugarske književne grupe kojoj ste pripadali, pod nazivom Književna radionica 9?
Čudić: Da, apsolutno tačno. Kada smo se posle vojske, posle studija ponovo skupili, kažemo, hajde, ljudi, nešto da radimo, da živimo, da preživimo između ostalog. Radionica je bila želja da se demistifikuje ta mistifikacija umetničkog posla. Na primer, Žarko Komanin, danas potpuno minoran pisac, nekad sa ugledom urednika kulture u najtiražnijim novinama, V. Novostima, drame se mu izvođene na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Uopšte, umišljen jedan autodidakt, kakvih je bilo najviše među uspešnim piscima, ulazi u Klub književnika i još sa vrata viče: Evo, kopam vascijeli dan! Kao kopa kao rudar, znači radi, piše. On kopa, vadi zlatnu rudu, onaj našao zlatnu ribicu, Brana Šćepa piše o apsurdu, sve sam Kafka i Kami, Fokner… Onda smo napravili taj program, da pišemo i za svadbe i za sahrane, kao ovi estradni, danas pomalo prepisuju i kraduckaju, da pišemo po narudžbini i to je bilo svesno ruganje sa pisanjem kao posvećenim poslom izabranih. No, nisu svi u tom društvu bili dorasli tom poslu, neki su to shvatali samo kao nekakvu promociju, drugi kao čist ćar, a zapravo problem je bio što je među tom famoznom devetoricom bilo pola za baciti. I pored toga, da smo živeli u nekom ozbiljnijem društvu i vremenu mi bismo imali mnogo širu i dublju recepciju svega toga. Ovde je to shvatano kao neka vrsta atrakcije i zajebancije za par nedelja, meseci. Tako je i bilo.
NOMAD: Imali ste dosta nastupa.
Čudić: Ama, imali smo i previše, ali onaj Puslojić je sve vulgarizovao, po novinama razvlačio, počeo da izigrava frontmena, on koji i danas vidite ne zna da izgovori ni jednu rečenicu bez akcenatske greške. Pa kako se neko može baviti poezijom, vrlo rodoljubivom a nemati osećaj za osnovno, za akcente. Tome, kao i drugim našim vajnim pesnicima kao da je slon stao na uši – kako je govorio moj profesor muzike Zvekić – još se sećam njegove metafore o antisluhistima i bolje je razumem nego nekad jer devedeset posto ove današnje naše muzike stvaraju upravo oni kojima je slon od rođenja stao na uši.
NOMAD: Od kvalitetnih autora, za mene, u Radionici bio je Milan Milišić kao stariji dve godine i Ibrahim Hadžić, godinu dana mlađi od Vas?
Čudić: I Moma Dimić je bio. On je bio i moj venčani kum, mi smo neko vreme bili nerazdvojni. Napisali smo jednu dramu zajedno, o vampirima, vidim da su danas vampiri u modi pogotovo u svetu filma, nema večeri da na nekom od silnih ovih besmislenih TV kanala nema neka vampirijada. Naša drama se zvala Vampiri u selu Jazoviku, ponudili smo je večitom direktoru Narodnog pozorišta Veci Lukiću, ali oni su tad igrali Vožda i slične državotvorne komade, kakve komade, komadeške. U ime Književne radionice napisali smo Moma i ja, ali nismo, normalno, potpisali takav je bio red: Nekom brat nekom sestra nekom Predrag Palavestra. Mnogi su se u čaršiji pitali ko je taj otrov pustio u javnost, ali nas tad nije bilo briga šta će reći čaršija. To je bio oštar napad na P. P. zbog podele sredstava za potporu časopisima. Sad vidim da je to svetski trend, ti vampiri, naši su bili made in Serbia, iz geografski zaštićenog područja Jazovika, tik uz slavno selo Babe, pod Kosmajom.
NOMAD: Moma Dimić je umro pre koju godinu?
Čudić: Da, rak pankreasa, neizlečivo. Bio je veoma snažan, temeljno građen, radoznao do ludila, optrčao je bukvalno planetu, ne znam gde nije bio. Posle se pretvorio u nacionalistu s Puslojićem i ostalim iz folklornog društva Lako ćemo u Francuskoj 7; da, igrali su bitne uloge u događanju naroda. Nismo se viđali godinama. A kad pogledate njegovu knjigu Pesnik i zemljotres kad vidite koliko je putovao po svetu, nema relevantnog pisca tog vremena koga nije posetio, s kojim nije razgovarao, s Grevsom, Ginzbergom, Grasom, Gustavsonom da pomenem samo one na g, g. kao genije. I onda ga je Srbo-Vlah, Puslojić, to je njegova ID kovanica, pretvorio u nacionalistu, metanišu po crkvama. Kasnije, mnogo kasnije, u Budimpešti, kad sam bio ambasador tamo, pozvao sam ga na večeru, sa našim piscima iz dijaspore, ni reči nije progovorio o svojoj bolesti. Posle nekoliko meseci je umro. Znao je da je na smrt bolestan.
Duhovit je bio. Knjiga Živeo život Tola Manojlović mu je dobra, nije kao Knjiga o Milutinu, nije nacoška, ali jeste o Srbijancu, samoironična. Šumski građanin mu je dobra knjiga, kao prototip poslužio mu je R. Terzić, jedan revolucionar-klošar, sledbenik čegevarizma. Bata Stojković igra njegov lik u Šijanovom filmu Kako sam sistematski uništen od idiota. Moma je bio otvoren čovek, do ludila otvoren, komunikativan, često ja nisam mogao da ga pratim u tim njegovi hodočašćima po beogradskom podzemlju. Gde sve on nije zabadao svoj nos, gde sve on nije išao, u kakvim društvima boravio, kakve čudake nije poznavao i sve je to za njega bila građa. Odlazili smo u neke ćumeze umetnika nekih kobajagi slikara, pisaca, glumaca, pijanista. Njega je to sve zanimalo iz tačke umetnika, to neko umetničko podzemlje Beograda, Madlena, Mori, Bata Bonifacije, Sava Jokić, Jaša i mnogi, mnogi drugi.
NOMAD: Vi ste kao Književna radionica 9 1972. godine aplicirali za državni novac, na konkursu za časopis. Da li ste imali na pameti to da ako dobijete taj novac da nećete moći biti kritični prema toj istoj vlasti koja bi vam ga dala? Da li je bilo razmišljanja u tom pravcu?
Čudić: Da, bilo je. Mi smo bili vrlo svesni da je to jako teško dobiti. Ali tu je bio Puslojić koji nas je uveravao, imao veze s vlastima, gradskim komitetom, s čovekom koji je bio u tom komitetu, zvali smo ga drug Prle, a, u stvari, je bio P. Ralić, koji je kao i mnogi drugi posle istorijskih promena sedeo u Hilandaru i pisao pesme, on je dakle jedan od 77777 sekretara SKOJ-a koji je postao monah. Bio je, kao tajni pesnik, partijski ideolog za kulturu. On je nešto kao obećavao Puslojiću. Znali smo da postoje mehanizmi kontrole. Kad ti odvoje sredstva oni će te kontrolisati, ali ti uvek možeš da nađeš u onom smislu, živela cenzura mi ćemo je zavarati, da nađeš neki način. Sve vreme se to čovek i trudi. Kao što su Kišu neki zamerali što je napisao pohvalu autocenzuri. Autocenzura tera čoveka da traži izraz. Tako sam i tad mislio: Dajte pare da objavimo, naći će se način umetnički da se provučemo kroz to sito, kao u onoj priči narodnoj Sveti Sava i đavo. I oni, ribari ljudskih duša, su, takođe, znali šta mi to mislimo i očekujemo. I onda su prihvatili da dođemo na razgovor i obrazložimo svoj projekat časopisa Književna radionica. I onda se tu diskutovalo i diskutovalo, onaj umetnički deo komisije je bio digao ruku za naš projekat, ali drug Simentić, večiti predsednik gradske Interesne zajadnice za kulturu, je imao svoju glasačku mašinu, tj. tačno onoliko glasova koliko mu je trebalo da prevagne. A taj Simentić, pričalo se da mu je kuća puna ko gusarski brod slika sirotih slikara koji su mu dolazili na podvorenje kako bi od njega dobili atelje ili tako nešto jer je on bio bog i batina gradske kulture godinama. Bio je tu Voki Kostić, pozitivan, Ratko Božović, pozitivan, Dragan Jeremić, valjda pozitivan, bilo je tu par ljudi koji su bili za to da mi to dobijemo. Pričaju oni o tome pozitivno, mladi ljudi, zanimljivo, zaslužili su, ali su i oni znali da kad dođe do glasanja onda ovi preglasaju to, odbace. A onaj višak sredstava što im je ostao daju kao nagradu Palavestri za Savremenik. U kome sede dva čoveka, Palavestra i Rakitić. Sami sebe nagrade, jer taj Palavestra sedi i u komisiji i u časopisu. Onda ti postaneš svestan tog mehanizma. Dakle, uvredljivo je bilo što P. P. glasa sam za sebe, jer je i on bio u komisiji. Kada je umro pisali su da je umro gospodin. Koliko je to bilo gospodski to što je uradio tom prilikom ne znam, ali, da je bilo sasvim drugarski po kodeksu drugarstva tog doba – jeste.
Radili smo scenarije za seriju omladinsko-zabavnog programa Televizije Beograd Novi maksimetar. Bili su tu neki honorari. Radili smo program Umetnici pruzi Beograd-Bar, zajma za takozvanu prugu koja svakog dana radi sve bolje. Bili smo na Mokranjčevim danima u Negotinu. Radili smo, i to je možda ponajbolje što smo kao radionica uradili, ciklus emisija za Treći program radija o običajima i verovanjima sa tonskim zapisima iz Makedonije, Crne Gore, Sanžaka, Homolja itd. U te emisije je uloženo mnogo truda i ako su sačuvane vredelo bi ih ponovo odslušati.
NOMAD: U odnosu na sadašnju scenu koja je uglavnom nacionalistička i mrtva, sve mi to zvuči odlično.
Čudić: Ideja je bila da svako piše i ima pravo da koriguje drugoga. Nije tu poništavana individualnost nego je to jedan pristup literaturi sličan, recimo, dadaističkom, nadrealističkom, koji je imao ograničen vek trajanja. Znalo se da to ne može da traje 15 godina, nego možda 15 meseci, da se proba nešto da l’ će to moći, probali smo, obeležili smo to naše zajedničko druženje, nismo potpisivali posebno te tekstove, sve je bilo pod jednom firmom Književna radionica.
NOMAD: U tekstu iz Savremenika stvarno ne može da se kaže ko je šta pisao a tekst je književno izvrstan.
Čudić: Eto, ja sam moj deo zaboravio. Ovo o sahranama to je Ibrahim napisao.
Samo je za svakog primenio činjenice iz života. Tamo se kaže za Milišića koji je kao umro: imao si “Poraz miljkovićevske tradicije“… pominje se taj Milišićev tekst iz Studenta i dalje: Milane, reći će Predrag Čudić, bio si mi kuvar i sobar, bio si mi veliki prijatelj. Padaš kao stablo u kosmosu. Milane, sećaš se naše metafizičkeigre za decu: “I ja ne znam kako zbise, te ja dobih te kaprise. I ko mi ga tako zguzi, te robujem sada muzi”. Mislim da je velika antologija Bapova. Padam kao stablo u kosmosu. Milane, imao je pravo gazda Mita što ti nije dao da parkiraš svog Spaleta ispred kuće dok si stanovao kod mene. Imao je pravo gazda Vlasta da se ljuti na tebe. Milane, imao je pravo gazda Mita da isključi svetlo dok si ti kuvao kafu. Imala je pravo prodavačica da ti kaže: traži od svoje žene da ti ovako tanko seče salamu. Milane, zašto si umro? Samo se čuje odjek šamara.”
Ja sam to forsirao, dopadalo mi se, voleo sam taj upliv života, invektivu, to gospodsko podjebavanje. Tako smo one Poslanice bizonima pisali. To zgodno dođe, nemaš šta da radiš uveče, od očaja, sedneš i napišeš o Tata Bradi i tanjirima. To sam ubacio posle u knjigu. On je stanovao u Dušanovoj a mi u Dobračinoj. Dođem kod njega a on pere, pere, sudove i sudove, gomila, i pusti radio, već ponoć prošla, kao da opere pa ćemo odigrati partiju šaha. Zabeležiš trivijalnu svakodnevicu ali kad prođe vreme to ima neku čaroliju.
NOMAD: Te ležerne komunikacije različitih autora bez sujete i plus da to objaviš, to je fenomenalno, toga nema više ovde.
Čudić: Ovde nema književnog života. Književni život ne postoji u Srbiji. Postmodernisti su se poplašili književnih kafana jer su pomislili da to derogira njihov ugled. U književnoj kafani se svašta čuje i svašta se kaže. Postmodernisti su mumije zato toliko i zlorabe književnu prošlost ubeđujući glupe kritičare da je to novi pogled, novo vrednovanje, kao da je književnost naučni rad pa koliko imaš citata, koliko puta citiraš toliko i vrediš.
NOMAD: Šta je Vama falilo što ste s Kišom bili u puno kafana?
Čudić: Ništa, naprotiv to su naše plovidbe, to su naši krajevi i ljudi. Kafane su javni prostor i veoma su opasne za razmažene knjiške moljce, tu se može doživeti svašta, to je bojno polje ponekad, pisci su se i tukli, polemike su se nastavljale i drugim ubojitijim sredstvima, pesničenje među pesnicima bila je česta pojava, pa i sam Kiš je imao i takvih polemika. Sećam se, spopade me G. Đ. i tu na licu mesta dobijem ukor pred isključenje zbog teksta u mojoj redovnoj rubrici iz Književne reči: Život bez muke u 100 lekcija – Niko i ništa, kao žestoko sam uvredio i naružio njegovog prijatelja a mog dobrotvora Đ. V., posle toga umalo da ne dobijem pivsku flašu po glavi od jednog čuvenog antologičara ruske poezije A. S. P. jer se i on osetio prozvanim u tom poganom tekstu. (Taj književni kritičar, teoretičar i pesnik ušao je u istoriju bedastoće ruske i srpske književnosti jer je u drugo izdanje svoje antologije dva veka ruske poezije stavio i svoju poeziju pisanu na ruskom i to, poveliku komadešku prevedenu njim samim, bogme, i pohvalno slovo iz posmrtnog pera J. Brodskog o antologijskim pesmama dr A. S. Petrof. ) Šta je bilo u tom poganom tekstu, jednom, možda, prvom, ali ne i poslednjem, kojim sam zaradio ukor i isključenje iz palanačkih književnih krugova – bilo je tu aluzija na dva Popina apostola, dva doktora književnih nauka, dva vernika zaslepljena Popinom zagonetnom predikom sa popine predikaonice: da li kukavica, podmeće jaje u tuđe gnezdo, ili, pak, kukavici, čednoj kako joj je i ime kaže, druge ptice podmeću gnezdo. No, pivskom flašom mi nije razbijena glava, jer sam srećom imao pri ruci čeličnu i brzu ruku Old Šeterhenda, mog starog prijatelja I. H. Od stiska ruke mog spasioca Old Shatterhanda (ruka koja razmrskava), doktor nauka skupa sa svojom suprugom drugaricom K. V. podvio je rep i otperjao, sa uputstvom kojim sam ga ispratio da ne dolazi u Klub pre nego što pita Popu za blagoslov.
Ali, da su to bili svi izazovi moje literature kao fikcije, ni po jada. Preplovio sam nebrojene podvodne hridi, pa i ovo što sad pričam biće za nekog opasna provokacija, a čovek sa godinama gubi pobednički moral kako bi rekao naš najveći filozof fudbalske lopte M. M. Jednom me je tako nedavno, što kažu pod stare dane, presreo B. K. i to, ne u književnoj kafani, nego u Kulturnom centru Beograda na književnoj večeri i bukvalno mi ugrozio život. Zašto? Zato što sam, tek da se ne zaboravi, u svoj spisak književnih nagrada uvrstio i nagradu Umetnicima za dobro držanje za vreme NATO intervencije. Ne znam zašto se ljudi stide svoje slavne prošlosti. Galerija Haos je delila nešto za neko držanje. Žiri je bio ugledan, gospođe: B. B. i V. O. te gore apostrofirani g. B. K. I šta sad da se radi kad je tako bilo? I nagrađeni intelektualci su bili za primer i žiri je bio nepristrasan i zašto da se to ne zapiše, zašto to slavno držanje da se ne otrgne od zaborava. Bombe padaju, a oni drže čas iz etike, estetike i moralno političkog vaspitanja.
NOMAD: Znači postmodernisti su ovde ugasili književnu scenu?
Čudić: Glavno mesto je bilo Klub književnika. Kad neko objavi knjigu, kad se završi književno veče ide se tamo kao na parastos. Inače, stari Kolarac, bio je sastajalište studenata sa Studentskog trga, pre toga Stambolkapija, u Mažestik su išli pisci starije generacije i generali, generali su koristili svaku priliku da piscima prozaistima objasne ko je bio na kojoj koti za vreme bitke na Sutjesci, i tu je bilo žestokuh sučeljavanja, a u Maderi su stolovali, predstavnici komiteta, zvezdaši, glumci, danas bi se reklo džet set, uglavnom svi Sterijini rodoljupci, Buca Marković i ovi iz Dela. Ko je tražio lako je mogao da nađe svoje jato.
NOMAD: Dakle Francuska 7 nije uvek bila nacionalistička? Mogao si tamo da sretneš i Mirka Kovača?
Čudić: Ne, ne mogu reći da uopšte nije bila. Nacionalizma nije bilo u onom najsurovijem vidu, on je bio skriven. I Palavestra i akademici, oni su svi bili komunisti, Jugosloveni, i, rezervni oficiri, pa i nacionalizma.
NOMAD: Taj nacionalizam dolazi, postaje vidljiv tek osamdesetih?
Čudić: Dolazi kada ga Milošević i njegova uzurpatorska klika pušta iz boce zvane memorandum. Posle mi se jedan akademik istoričar umetnosti D. D. u Budimpešti kleo, kad je sve otišlo dođavola, da su oni imali poštene namere, najbolje namere, da su oni mislili bez žrtava, ali stvar se izmakla kontroli. I u toj priči o dobrim namerama bilo je svete vodice za očišćenje nečiste savesti, kao u onoj priči Zuske da joj je lopov ukrao novčanik iz sedme suknje u autobusu jer je ona sirota mislila da čovek ima dobre namere. Stambolić nije bio taj koji je to odobravao, ali njegove snage su bile preslabe.
NOMAD: Kada u Vejačima ovejane suštine (2011) upoređujete Francusku 7 sa opisom sovjetskog udruženja pisaca МАССОЛИТ datog u Majstoru i Margariti Bulgakova to ne znači da je Udruženje književnika Srbije uvek takvo bilo?
Čudić: Francuska 7 je bila mala karikatura velike karikature, tog džinovskog sovjetskog udruženja, tog doma kod tetke Gribojedov. Napisao sam taj tekst podrobno opisujući šta se sve nalazi u toj zgradi pa sam pomenuo i Udruženje književnih prevodilaca, onda mi se moja koleginica sa studija D. G. predsednica tog udruženja prestala javljati pošto je našla da sam njeno udruženje stavio u nepodoban kontekst. Pokušao sam joj objasniti da ga ja lično nisam stavio već da je tu stavljeno od boga i ministarstva kulture, no nije mi bilo pomoći, na njenoj crnoj listi žestokih borki demokratskih promena ostao sam zauvek i jedan dan više, da parafraziram velikog i praznog kao njegov nadgrobni spomenik na Tašmajdanu Cicija P.
Ali, bilo je u tom srpskom Masolitu i bizarnih pojava. B. B., najpre samo pesnik iz Crne Gore, a kasnije visoko etablirani funkcioner partije, direktor izdavačkog preduzeća itd. smatrao je, na primer, sasvim revolucionarno, da ima pravo na teleću čorbu za “dž”; to je bila revolucionarna mladost, dok se ne probije do jednog uspešnog društveno-političkog radnika.
NOMAD: Kako su mu davali da jede, a da ne plati?
Čudić: Legalno i legitimno u Klubu književnika je jeo teleću čorbu sa neograničenom količinom hleba: pošto je pisac i pošto je objavio jednu knjigu.
Uletale su tu kod Bude i Ive na mrvice sa gospodskih trpeza razne ptičice pevačice. Iva je imao neki čudan tik, kao zečiju usnu, prezivao se Kusaljić, i možda je tim zečijim tikom njuškao i procenjivao hranu, ali u tom tiku moglo se lako pročitati njegovo raspoloženje. Kao barometar, sve je kazivao. Ulaze vesela braća: Jaša Grobarov, Roko Andrić, M. K. Krca i M. Nenadić, šjor Iva se tako uzbudi da sve možeš pročitati sa njegovog lica. Najgora moguća kombinacija, najgora moguća kombinacija, govori mrdajući usnama i nosom. Jedino rešenje za tu najgoru moguću kombinaciju je bila kadkad policija. No, te performanse su gospoda iz pobočnih sala, gde je večeravala elita, čak i volela, jer pošto se bardovi, kako bi rekao Džojs, nažderu i napiju nije bilo na odmet videti nešto kao dezert iz autentičnog pesničkog života. I svima je bilo lepo u najboljem od svih mogućih svetova, pesnici najgore moguće kombinacije su širili svoju negativnu slavu, jedinu koju im je društvo ponudilo, bardovi i diplomatski predstavnici su gledali besplatnu predstavu, a Buda i Iva su naplaćivali svoju ljubav prema kulinarskoj umetnosti.
NOMAD: Ne znam, iz moje perspektive, pisci ne bi trebalo da budu ni u kakvom državnom udruženju. To je preslikan sovjetski model. Broz je to uradio da bi ih imao sve na jednom mestu, da bi ih kontrolisao?
Čudić: Da, ali morala se uspostaviti kontrola, kontrole je, doduše, bilo i na drugim mestima, u izdavačkim kućama, na primer. Do Mašića nije postojao nezavisni, privatni izdavač. Generacija pre moje je zato počela nešto sa edicijom Vidici. Osim Nolita i Prosvete tvrđava kojima ne možeš ni prići, niko nije objavljivao poeziju, a oni objavljuju samo marsovce. Osam godina posle moje prve knjige u Vidicima koja je isto bila neka vrsta samizdata, posle Opšte bolnice (1974) s kojom je u Domu omladine bilo dve godine povuci-potegni, sudske zabrane i službenog uništenja Ljudskih slabosti (1978) koje su bile objavljene kod Mašića, setio se Komnenić, koji je postao urednik Prosvete da mi zatraži knjigu. Tako je počela priča o Drugu đavolu (1979). Mija Pavlović se zabrinuo jer je napisao pozitivnu recenziju za Drug Đavo, a Drug đavo je bio blizak rođak Ljudskih slabosti. Onda oni to nekakao objave, pa se zabrinu, pa skrajnu da se ne priča mnogo o tome. Pa se onda i Nolitovci sete kakve su nam nepravde naneli, ali su i dalje budni, odbiju mi, nekako u to vreme, Život bez muke (1986), valjda nije bilo dovoljno satirično ili je bilo previše satirično, pa mi onda za utehu štampaju Smešne junake (1983), knjigu za decu. Ali tu se u poemi Dugme lutalica nalaze i takvi stihovi koji nisu promakli budnom, nedremanom oku komesara. Kakva je to poezija za decu, molim vas lepo?
Ona rupa što se sivi, / to je sivi dvorac / knez Mišomor tamo živi / naš najveći borac / Velemajstor za parade, / Veliki gospodar, / On, predsednik mišje vlade / I vrhovni glodar! … Ne pitaj nas zašto nam je / Sve mračno i tmurno / Jeste mračno al’ je zato / Sto odsto sigurno! Pa zar je to poezija za decu? No, shvatili su da je bolje ćutati nego uznemiravati javnost, jer javnost i onako ne postoji, čitalačka javnost. Posle nekoliko meseci kako se knjiga pojavila, i kako je elegantno skrajnuta, od nedajbože nagrada, Miša Stambolić, glavni urednik Nolita mi kaže na sajmu knjiga: Predraže, pa mi smo tebi objavili knjigu. Hvala bogu, kažem, 12 god kasnije, i to za decu. To je dobra knjiga, kaže. Da, znam da je dobra, čak previše dobra, odgovorim ljubazno.
NOMAD: Ljudske slabosti su baš bile slučaj kao ekstremno subverzivni, za ondašnju scenu neočekivani roman.
Čudić: Ma, ja sam mislio, odoh dođavola… Mogao sam ja tu knjigu objaviti i dve-tri godine ranije kod Mašića, ali bio sam šest godina bez plate, radio sam šta uhvatim na radiju i tu i tamo, Tomanka je radila u državnoj službi, stana nemamo, njeni roditelji, jedna penzija, moji roditelji, jedna penzija, pritom brat i sestra studenti. U to vreme sam se viđao sa M. Danojlićem, on je bio ranoranilac i vegetarijanac. Ja ne znam da li to ima veze jedno sa drugim? Onda se sjuri u grad, obiđe Duška Radovića na Studiju B, pa u sedam kod mene u Zmaj Jovinu, u dečiju biblioteku. Dam mu jednog dana rukopis Ljudskih slabosti i pored očinskog upozorenja I. V. Lalića da ga ne širim dalje. Sutradan Mića dođe još ranije, nego obično, očigledno oduševljen mojim uratkom.
Taj rukopis je pre šest godina odbijen. Tada je u Prosvetu upao kao urednik V. Stevanović, u neku ruku generacijski drug, i on nam je pričao bajke da će nam biti i brat i sestra, dok se nije etablirao, posle se nismo pozdravljali ni na ulici. Ivan V. Lalić koji je takođe bio urednik proze, pored Svetlane Velmar Janković, jedne od sestara Bronte lepe srpske književnosti i mladog Muce, koji mi se nije ni javio kad sam prošao pored njega i Svetlane. Uveo me je I. V. Lalić u neku sobicu i sve uvrćući čuvene zulufe, saznam od njega u četiri oka da sam odličan pesnik, ali da ovakvu prozu ne treba širiti dalje.
M. Danojlić je napisao i potpisao recenziju za Mašića. U to vreme sam već bio privezan za državne jasle, kako sam napisao u jednoj pesmi zahvalnici M. Madžunkovu, što je značilo da i ako nešto politički zastraniš ne možeš tek tako lako biti otpušten. Imao sam neku redovnu lovu od školske lektire za prevod Ferenc Fehera, tad su i manjinski pisci imali pravo glasa. Rekog sebi hajde da Feherovu dečiju poeziju žrtvujem za moju ne baš dečiju prozu. I stvarno kad je posle nepuna dva meseca od pojave knjige, javilo tužilaštvo prvo se društvena samosvest okomila na moje dečije pesme. Prvo su skinuli Dobro jutro deco, na radiju, tu je jednom nedeljno više meseci išao moj ciklus pesama Budišna buđenja, u interpretaciji nezaboravnog Miće Tatića. Pa su me onda zvali i rekli mi, najbolje bi bilo da ne idete na festival radija u Ohridu, čuveni, tradicionalni, jugoslovenski. Ja sam bio izabran za člana žirija. Zvali su me i rekli, nemojte.
NOMAD: Bez objašnjenja?
Čudić: Bez objašnjenja. Skinuli sve te moje emisijice što sam imao po radiju. O tome je Davičo i rekao nešto kao o besmislenoj cenzuri književnosti za decu. Počele su prigušene reperkusije, represije sa prigušivačem. Bez mnogo buke, molim. Sima Babić, upravnik biblioteke, moj direktor, sazvao je zbor radnih ljudi. I kaže, ne služi nam na čast što su neke kolege ovde pretplatnici ovog Mašićevog izdanja, nemam ja ništa protiv ali… A moje kolege bibliotekari solidarni kakvi su bili samo su hteli da mi pomognu. I svi su ovako ili onako ustuknuli, jer su znali da sistem ne priznaje svoje greške. I sve što ti se događa u jednom takvom sistemu uverava te još od onog prvog iskušenja sa Prosvetom i I. V. Lalićem, da je Kafka, preteča, objasnio neobjašnjivo: sve o borbi pojedinca i gomile. No, literatura, lepše rečeno pesništvo, ako se ne igra đavolovim repom, čemu služi, čemu? Dok sam pisao tu knjigu mislio sam da ću, ipak, možda, nekako, proći zahvaljujući, paradoksima, persiflažama, lažama i paralažama, kamuflažama, alegorijama, metonimijama, metempsihozama i šta ti ja znam kakvim umetničkim alatkama, ali, avaj! Ali, gde da prođe nedremanom oku cenzure predlog da se zarad ekonomske stabilizacije pribegne kanibalizmu, oni naši cenzori nisu znali da je za to već jedanput stradao Dž. Svift. A rimsko pravo kaže: ne bis in idem. Usput: U Iranu dva brata pojela 500, 600 ljudi. Vratili se sa robije i pojeli opet neka dva mladića, novinska vest.
NOMAD: Srđa Popović, koji Vas je zastupao na Vrhovnom sudu, na promociji našeg izdanja, u Levom krilu (2013), u Etnografskom muzeju, rekao je da je on dok je čitao Ljudske slabosti nije mogao da veruje da neko može da piše toliko bez autocenzure. Onda ste Vi rekli da ni Vi niste mogli da verujete dok ste pisali. Izašlo je i drugo izdanje 1991. godine?
Čudić: Da, izašlo je u Prosveti. Ali uspeli su da ga marginalizuju. Evo, kako je to bilo, opet sasvim bizarno. Jedne noći, ja dobro raspoložen i Ibrahim, moj prijatelj, koji nikad nije pio u životu, stojimo na uglu ispod Narodnog pozorišta u ul. Braće Jugovića. I, nailazi Mirko Miloradović, urednik Prosvete. Ja mu kažem, Mirko, evo prilike, sad si urednik Prosvete, da objaviš moju knjigu koju si zabranio kad si bio pomoćnik ministra. On potpuno zatečen. Da, da, ti si zabranio knjigu a tvoj prijatelj Jeremija, Pantelija Jerinić je napisao tužbu protiv te knjige. On je bio tužilac. Itd… I on meni: Dobro, ajde, sutra dođi da se dogovorimo! Ibrahim kaže, nikad luđi razgovor nisam čuo! Odem sutra, on se već dogovorio, ali glavni je sad bio direktor, Aleksandar Jerkov. Ja Aleksandra znam, takoreći još iz njegovog detinjstva. Naša spremačica u Biblioteci, Slavica, vidi ništa drugo ne radim samo čitam, čitam li čitam, a to je već i za bibliotekara u nas čudo neviđeno, onda mi ona skuva kafu pa kaže: Jao, što ima jedan dečko, naš komšija, samo čita, samo čita. U gimnaziji je najbolji đak, divno dete. Ja kažem, pa neka navrati. Ona ga dovede da se upoznamo. On, štreber gimnazijalac, samouvereno kaže: pišem maturski o Pekiću. Odlično, imamo Pekića u programu Manakove kuće, hoćete li da napravimo jedno lepo veče, vi ćete biti uvodničar, najmlađi pekićevac na javnoj sceni. I to je lepo prošlo, pre svega zbog serioznosti Pekića i jednog izuzetno mladog čoveka koji se upregao u velik posao. Tako ja danas dajem sebi za pravo da kažem da sam ga otkrio, ali samo delimično, nisam otkrio sve njegove darove, nisam otkrio njegove potonje neskrivene strasti prema vlasti.
I sada… u Prosveti, novo vreme, nema zabrana, trte mrte, ali Saša (A. Jerkov) kaže da mora biti oprezan, nije zvanično skinuta sudska zabrana, možemo da najebemo. A M. Miloradović ka stari iskusni kadar partije zna znanje, kaže: Ma, kakvi prošla su ta vremena!… I oni to objave. I odemo mi u Budvu, tamo bilo predstavljanje Prosvetinih izdanja, napišu par kritika Z. Paunković, Kočiščević, Pantić, ali ja vidim da od revalorizacije nema ništa, kako bilo tako i ostalo… U ovom društvu ništa nije prošlo, niti može da prođe, a posebno nekakva revalorizacija jednoumlja.
NOMAD: To je nezgodno vreme, početak rata. I Strahote podzemlja Vujice Rešina Tucića su izašle 1991. i prošle nezapaženo.
Čudić: Da, ali to kažem zato što je to društvo iz Prosvete moglo za knjigu da uradi mnogo više, međutim, ne znam da li će i kad doći vreme da Slabosti budu obeležje nekog novog vrednovanja. Kad je reč o Vujici ja sam ga odlično znao i poštovao, osećao sam koliko vredi to što on piše, ali i on je imao problem gotovo apsolutnog neprihvatanja, prihvatali su njegove performanse, jer to je tad bilo u modi, ali njegov odnos prema tradiciji, koji je bio plodonosan i radikalan, to profesorska, automatska pamet ne može da prihvati.
NOMAD: Kako ste pisali Ljudske slabosti, u dahu ili… ?
Čudić: Ne verujem u pisanje, a bogme ni u čitanje u dahu ili, pak, bez daha, ali verujem da se može i mora preneti čitaocu energija koja se ne može falsifikovati.
Povezivao sam. Neke tekstove sam ubacio, povezivao, a neke pisao komponujući knjigu. Uglavnom osećao sam da sve mora bitu drugačije od onog što je tad bilo dominantno. Nikakvo kafkijanstvo, foknerština, nikakav francuski novi roman, nikakva apstrakcija, artificijelnost. Interesovala me je samo gola sadašnjost, gola stvarnost i goli život u toj tako ogoljenoj stvarnosti bez ideološke ljušture. U tom trenutku, ne iz književne poze, zaista sam izlazio iz teksta, iz sobe i iz sebe. Kad pokušaš da izađeš iz teksta, da povučeš i čitaoca za sobom, kad pojuriš za muvom onda tako stavljaš svoj alter ego, ogoljen i mizeran, u položaj samoubice, i ljudi će ti poverovati. Misli da može da je uhvati, ubije, muva njega ne može da uhvati ali možda bi i ona mogla da je… i to je to! Pisao sam iz najminimalnijeg položaja koji postoji za čoveka, iz pozicije muholovaca. On je nešto malo viši od nule, pisac i junak knjige je samo malo iznad muve. Pa zar to nije otkriće sa stanovišta lepe književnosti! Onda se osećaš strašno superiorno, na momente sam se osećao baš kao da sam dodirnuo samo nebo, eto, zar se i to može, muholovac na nebu. Recimo, ima jedan deo u knjizi o mirisu divljeg karanfila. Divlji karanfil božanstveno miriše, onda junak-pisac kaže čitaocu kako bi bilo lepo kada bi podelili taj miris sa njegovog pisaćeg stola. Tad osećaš da izlaziš iz teksta. Valjda je to ta epifanija da iskočiš iz svoje kože, iz teksta, kao glumac koji igra nekog drugog a ne sebe. Prvi put sam to osetio kao četrnaestogodišnjak u nekoj školskoj predstavi, pao sam sa stolice što nije bilo deo režije, a publika je to ispratila aplauzom misleći da je to vrhunsko umeće, čovek je dobio na lozu i od sreće je pao sa stolice, tad sam prvi put osetio da kad izlazite iz svoje kože vi vladate medijem, vladate sa strane – i svojom senkom i publikom.
NOMAD: Ja gledam na Ljudske slabosti kao na naše socijalističke Zapise iz podzemlja Dostojevskog.
Čudić: Ja sam u mladosti čitao tu knjigu i ostavila je na mene dubok utisak kao i Gogoljeve Zapise jednog ludaka. I to je ta priča ruske kritike o Gogoljevom šinjelu. To su knjige koje te navode, kad si mlad, na ludilo. Ali to su i velike knjige, one te i izleče od ludila, istovremeno. One su ostavile veliki trag u meni. I to jeste moj osavremenjeni odgovor na te dve knjige. Ali je to moj odgovor. Ta knjiga je i odgovor mojim drugovima, savremenicima, mnogo tu ima gorčine prema tom svetu. Uspostavi se da nemaš s kim da razgovaraš, svako gleda neki svoj interes, nema velikih razgovora, nema ničega. Kao što kaže jedan junak Slabosti: Moraš ostavljati utisak na ljude da si im potreban, da im uvek kao nešto obećavaš.