Marković: Vejači ovejane suštine

Pošto se već niko drugi nije prihvatio posla prevrednovanja novije srpske književnosti, Predrag Čudić se pozabavio ovim nezahvalnim poslom, fokusirajući se na poeziju. Rableovski naslov “Vejači ovejane suštine” sasvim odgovara sadržaju ove knjige eseja – kao što je Rable razvejao crkvenu doktrinu svog doba, tako je Čudić istranžirao lažne pesničke veličine svog vremena. Najveći deo “Vejača” obuhvataju dva detaljna čitanja Rajka Petrova Noga i Dragana Jovanovića Danilova, a njima prethodi uvodno poglavlje naslovljeno “Uvod u Nogoslovlje” gde je Čudić skicirao stanje u srpskoj književnoj kuhinji u poslednjih pola veka, posebice u pesničkom loncu.

Polazeći od klana kao osnovne ćelije našeg društva, od koterije koja je starija od nacije, Čudić pokazuje kako se isti princip koji vlada u političkim sistemima kroz našu crnorukašku istoriju, pojavljuje i u književnom životu. Književni klanovi se međusobno bore za naklonost političkih struktura, za mesto na državnim jaslama u Augijevoj štali, što dovodi do stvaranja državne kulture čiji su “dometi zabetonirani prirodnom sklonošću umetnika prostituciji”.

Demistifikujući položaj pisca, Čudić ga svodi na realnu meru – viteza od torbe. Udruženim klanovskim snagama državni pisci od literature prave mrtvo more, zaboravljajući da je “svaki istinski talenat preskup za pare jednog klana, preskup za svaku tendenciju i veru”. Lokalnom merom mogu se meriti samo lokalni poduhvati, ali to nema nikakve veze sa književnošću, “jer, poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”.

Beskrajni panađur taštine

Montirajući delove iz “Majstora i Margarite” u kojima Bulgakov opisuje Dom Gribojedova sa sopstvenim komentarima koji se tiču Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7, Čudić pokazuje šta se to kuvalo na ovoj zlokobnoj adresi. U tom mikseru “sve se stopilo u sivu masu prosečnosti”, tu je “bujao kosovski božur poezije i proze, tu se začela ideja o patriotskim nagradama tipa uspenja, poklonjenja, kondira, hrisovulja, trojeručica”. Masovna proizvodnja pisaca dovela je do nenormalnog uvećanja članstva u UKS-u, a potom do logične posledice – omasovljenja književnih nagrada, jer je trebalo sve te stvaraoce okititi nekim priznanjem. Uverenje da se iz kvantiteta rađa kvalitet ovde je definitivno palo u vodu, prilično ustajalu.

“Beskrajni panađur naše taštine” širi asortiman počasti, pa je Čudić morao da dopuni svoj spisak novoustanovljenim nagradama kojih je, u trenutku poslednjeg prebrojavanja, 2001. godine bilo tačno 387, sve jedna drugoj do uveta. Treba nekako odati čest i priznanje tolikim velikanima pera, malo je to nagrada za ovako talentovan i plodan književni svet. Međutim, ispostavlja se da se tu uglavnom smenjuje 15-20 imena, čas su u žiriju, čas su laureati, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo, a ostalima šta zapadne, nisu ni mrvice tako male kao što izgledaju na prvi pogled. Posmatrajući tu putujuću trupu koja nastupa pod sloganom “nagrađuju a nagrađeni”, Čudić konstatuje: “Književni opsenari putuju od panađura do panađura, opsena buja skupa sa idejama o neophodnosti novih lovorika”. Sve pevajući lovorike dajke, naši intelektualci su se pretvorili u Miloševićevu pretorijansku gardu.

Čudić ne propušta da pomene nepočinstva naših pisaca iz satrapove svite, kao i na zastrašujuću spregu književnosti i zločina koja deluje potpuno perverzno. Najdrastičniji primer je pesma “Hriste Bože raspeti i sveti” iz “Boja na Kosovu” Ljubomira Simovića koju Crvene beretke pevaju pred odlazak u pokolj kao svoju himnu. Posmatrajući hiljade grobara Jugoslavije, Čudić po njihovoj količini zaključuje koliko je ta zemlja bila živa. A uprkos svojoj kritici socijalizma, postaje “ovisnik o uspomenama na lepotu jedne sada razorene zemlje”.

Jer to je bila zemlja čija je velika prednost bilo mešanje kultura, različite tradicije koje se ukrštaju, što je nautičkim miljama daleko od potonjeg duha palanke koji je sve okupirao, a koji je potpuno nespojiv sa samom idejom umetnostu. I tu stižemo do Čudićeve definicije: “Literatura je za mene bila od najranije mladosti bekstvo, možda pre svih bekstvo od provincije i provincijalnog”. I to nema nikakve veze sa geografijom, provincija je stanje duha, što je sada postalo bolno očigledno, zavirite u svoju okolinu, ma gde se nalazili, i imaćete šta da vidite.

Koterije koje se izdaju za pesničke škole

Pišući o stanju u srpskoj poeziji krajem XX veka, Čudić počinje od uzroka novije propasti našeg stiha, od posleratnog doba, i precizno detektuje sve anomalije tog vremena, suočavajući nas sa golim faktima koji bacaju potpuno drugačije svetlo na istoriju novijeg srpskog pesništva. Dovoljno je staviti poeziju u društveni i politički kontekst, pogotovo kad pesnici za to daju više nego dovoljno povoda, i gledati kako nam pred očima nastaje istorija podvala i laži.

“Svi naši najugledniji posleratni pesnici su počeli kao perspektivni kadrovici partije”, književne karijere su startovale ulizičkim pesmama koje su zapravo bile “overene članske karte za put u visoko društvo, za sinekurčine”, sukob tradicionalista (Savremenik) i modernista (Delo) bio je lažan, nadmetanje za naklonost sudija na vlasti, ključna razlika je što su jedni pesme Titu pisali vezanim, a drugi slobodnim stihom. Kasnije su se veliki komunisti lako prometnuli u još veće nacionaliste, nisu ni stil morali da menjaju, samo ključne reči. Kad je književno polje određeno ovakvim koordinatama, u njemu uglavnom uspevaju prilično kržljave biljčice.

Najpoznatiji oblici pesničke flore u ovom francuskom vrtu su sledeći: dobri versifikatori bez ličnog pečata, koji pišu u ime rimovanja i nezameranja partiji (I.V.L.); intimisti čije ja mni i dozirano se dodvorava vlastima; svesrpski nosači duhovnosti iz ježevskog kruga, nakupci najskupljih reči; pesnici koji lepim rečima u lepim formama lepo pišu jer je poezija po sebi lepa i čekaju lepe nagrade u društvu lepog peluda; rimeri pod staklenim zvonom koji opevaju topose slavne nacionalne istorije, dnevnopolitički i malograđanski; pesničke Sfinge kojima na čelu piše “Ovo je pesnik koji zna tajnu”, enigmatičari skloni pravljenju rebusa, raj za kritičare; dosadni trbuhozborci koji znaju znanje, bezazleno, ali bez veštine; tradicionalisti koji pucaju iz kubura i drugih livora na sve što se kreće bez narodne nošnje.

Kad se sve sabere, nigde poezije, samo “koterije koje se izdaju za pesničke škole”. Umesto pesničkih individualnosti uglavnom imamo sujete obolele od elefantijazisa, odnos prema sebi kao prema spomeniku, naduvenost do granica pucanja balona. A “svaki pesnik koji je smrtno zaljubljen u sopstvenu viziju sveta deluje pomalo priglupo i u svojoj najboljoj pesmi”. Precenjena imena kao deo sveopšteg privida, oficijelne kulture koja je zapravo gradski nameštaj, a istu ulogu igra i oficijelna kritika, angažovana odozgo da zacementira postojeće stanje.

Pesnička hajdučija u pradavnim počelima tamnine

Nije ovde reč ni o politizaciji umetnosti, već o anatomiji jednog zaparloženog društva čiji je književnost integralni deo i funkcioniše po istom principu kao i sve ostalo, Čudić samo razotkriva mehanizme koji su karakteristični za književno polje. Čisti ispred svog praga, gomila je i tu prevelika za jednog čistača, posla ima preko glave, ostali neka vide šta će sa svojim pragovima. Nametnutim veličinama Čudić suprotstavlja tri istinska pesnika (malo li je), “pisce autentičnih pesničkih svetova” – Aleksandra Ristovića, Miodraga Stanisavljevića i Milana Milišića, “pisce čija će slava uvek biti u obrnutoj srazmeri sa popularnošću”. Čudić ustaje protiv koncepta nacionalnog holizma koji sve i svašta proglašava vrednim jer je “naše”, svim tim pregledima književnosti gde sve vrca od dara i genijalnosti, desetine i desetine imena se smenjuju, raznolike poetike, bogatstvo izraza, ima se – može se. Komičnost tih samohvalisavih pregleda vidi se iz aviona, najviše podsećaju na one lekcije iz geografije o prirodnim bogatstvima naše lepe zemlje.

Nasuprot tome, Čudić ističe stroge i neumoljive kriterijume, književnost kao ozbiljnu avanturu duha, dostupnu retkima, koja se ne može svesti na provincijalne razmere, razarajući tako i ideju nacionalne književnosti i njene državotvorne ambicije u izgradnji tzv. nacionalnog identiteta. Jer je književnost individualni napor i nema ništa zajedničko sa kolektivizmom koterijskog, nacionalnog, društvenog, ideološkog ili bilo kog drugog tipa.

Čudić ne zaboravlja ni nečasnu ulogu naše književne kritike koja je kumovala ovakvom stanju, baveći se isključivo sama sobom a ne pesništvom, kujući urnebesne književne termine (vučji jezik, pradavna počela tamnine, pesnička hajdučija, glas iskoni, sveti Matija, tiho sozercavanje života, tapkanje nad prazninom itd, itd), baveći se akcijama na književnoj berzi koja je usko povezana sa političkom berzom. Dovoljno je samo pažljivo pročitati tekstove naših vrlih kritičara “nepismenih za pesničke snove”, pa videti da oni zapravo pišu humorističku literaturu, doduše nenamerno. Ali o tome ćemo više na drugom mestu, u “Rečniku paraknjiževnih termina”, treba nastaviti ono što je Čudić započeo.

Lokalpatriotska lagarija umišljenog rodoljupca

Posle uvodnog poglavlja dolazi pravo veselje, demontaža dvojice predstavnika dominantnih struja zapevanja i nemišljenja, nagrađenih i prenagrađenih, kanonizovanih sa svih strana, Rajka Petrova Noga i Dragana Jovanovića Danilova. Prvi je Nogo imao čast da se ispruži na Čudićev sto i da bude podvrgnut operaciji, ali se brzo pokazalo da je u pitanju leš, pa se hirurška intervencija pretvorila u obdukciju pod kodnim imenom “Nagrailo u bosanskom loncu”. Nogo je jedan od viđenijih predstavnika nacionalnog kiča, veličan, slavljen, hvaljen na sva zvona od kritike, uvršten u univerzitetske studije književnosti, dobitnik svih mogućih i nemogućih priznanja, preštampavan hiljadu puta, dakle – pesnička veličina, mera za buduće generacije.

Naoružan ogromnom erudicijom, bogatim poznavanjem versifikacije, čitavim prtljagom znanja, Čudić se hrabro upustio u avanturu pomnog čitanja Nogovih stihova proglašenih od kritike za normu pevanja. Pa da vidimo u čemu je tajna njegovog majstorstva. Avaj, pokazalo se brzo da je u pitanju običan dunster, amater najgore vrste, koji prepevava dnevnu štampu, pravi materijalne greške gde god stigne, ima sluha kao gluv top, u versifikaciju se razume kao magarac u kantar (možda i manje), siluje sonet duhom deseterca, rimuje oveštalo i traljavo, nikad nije čuo ni za stopu ni za cezuru, protivprirodnim bludom kalemi aleksandrinac i deseterac, koristi se elementima mitologije koju ne poznaje, montira stereotipe i opšta mesta sa čistim glupostima, te pretvara poeziju u “lokalpatriotsku lagariju jednog umišljenog rodoljupca, za koga je Lepršić naivno dete”.

Nogo očigledno nije čitao Cvetajevu koja kaže: “Stih je ubedljiv samo onda kad se može proveriti kao matematička formula (ili muzička, što je isto)”. Otuda se kod njega puma pojavljuje na Karpatima, ćuk i sova su različite vrste ptica (iako je ćuk vrsta sove), pruće je žitko (takoreći od blata), sač zarastao (kao što zarasta rana), šuma prazna (valjda bez drveća) itd, itd. Čudićeva ubitačna analiza na nekih sedamdesetak stranica detektuje samo krupnije omaške i budalaštine koje čine osnovni sadržaj Nogove poezije. Svoju pesničku neveštinu Nogo je pritom upregao u kola sasvim adekvatne ideologije, pa je “gotovo sve što narečeni pesnik rimuje pesnička besmislica u službi ideologije organicističke, nacije kao jednog jedinstvenog organizma u kojem kuca Nogovo lirsko srce sa profanim moštima epike i kojekude pabirčenih mitova”.

Prilagodljiv svakoj ideološkoj podlozi

Nogova nazovi poezija je “tragedija rata protiv jezika”, to je loš prepev banalnih stereotipa koje smo čuli već hiljadu puta u nacionalističkoj štampi. Nogo pokušava sve vreme te stereotipe, embleme jedne mrtve mitologije, da nam poturi kao poeziju, ali književnost je upravo na suprotnoj strani – u iskošenom pogledu, u udaljenosti od banalnog i oveštalog izraza. Pritom, sve vreme pokušava da bude mrtav ozbiljan, ali kako ozbiljno shvatiti pesnika koji svoj zavičaj proglašava – Euridikom, koji zaziva iz smrti. Verovatno je moguće smisliti i neku gluplju paralelu, ali nije baš lako, treba se potruditi pa prevazići i produbiti dno koje je Nogo dosegao. Ali dno u poeziji očigledno donosi vrhovni položaj na srpskom pesničkom Parnasu.

Tajna Nogovog uspeha leži upravo u njegovoj podobnoj nacionalističkoj ideologiji koja je na vlasti evo već tri decenije i kusur, u njegovoj ratnohuškačkoj delatnosti, priklanjanju Gedžinom štabu (što je učinio davno, odmah po dolasku iz Sarajeva u Beograd) kao i svim centrima političke moći, mada ne treba zanemariti ni činjenicu da je bio Karadžićev senator u vreme genocida u Bosni. To su zasluge koje se ne zaboravljaju.

Njegova podobnost nije novijeg, nacionalističkog datuma. Oduvek je Nogo bio vešt igrač, prilagodljiv svakoj podlozi, svakom ideološkom podijumu. Karijeru je započeo recitujući u ruskoj rubaški pesmu Titu za rođendan, na punom stadionu za Dan mladosti, potom je sve vreme bio urednik u velikim izdavačkim kućama, objavljivao samom sebi poeziju za decu u milionskim tiražima (nesrećna deca), i uvek tražio mesta gde su moć i novac u sprezi.

Sve i da je imao nekog talenta, ne bi stigao da ga razvija pored ovih merkantilnih delatnosti koje su ga jedine istinski zanimale. A i šta će čoveku dar i veština? Priznati pisac se ionako postaje drugim sredstvima. Možeš biti poetski analfabeta, bićeš proglašen za uzornog pesnika ako igraš po pravilima koje nameće sistem privida i opsene. Još ako metanišeš srpskom zločinačkom projektu, pa povrh toga uzmeš i aktivno učešće u artističkoj ratnoj akciji, mesto u Panteonu ti je osigurano, i to u najboljoj loži, sa pogledom na rajski vrt, hladnjače i masovne grobnice.

Nekoliko stotina stranica glumljenog buncanja

U tekstu “D.J. Danilov – davitelj njim samim”, obimnoj studiji na preko 120 stranica, Čudić podiže nadgrobni spomenik ovom wannabe pesniku, trajniji od tuči. Detaljnom analizom Danilovljeve trilogije “Kuća Bahove muzike” Čudić je pokazao da tu nema ni “p” od poezije, već da je reč o “nekoliko stotina stranica glumljenog buncanja”, imitiranje poezije za opseniti prostotu. Srećom po netalentovane folirante, prostota je široko rasprostranjena pojava, pogotovo među našim književnim kritičarima. Što glumljena, što istinska.

Nije Danilovljeva “Kuća” sama po sebi neko bitno zdanje kome treba posvećivati džinovske eseje i mazohistički trošiti vreme na pomno čitanje bedastoća, ali tu “Kuću” preporučuju svi vodeći agenti za književne nekretnine kao vrhunsko ostvarenje domaće transsimbolističke arhitekture. Danilov je uredno naveo bibliografiju, preko 150 pohvalnih tekstova koji “Kuću” toplo preporučuju potencijalnim stanarima. Tu su se svi izređali, od Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića i Ivana V. Lalića, preko Tihomira Brajovića, Jordana Eftimova i Mihajla Pantića, do Bojane Stojanović Pantović, Vase Pavkovića i Dubravke Đurić.

Pod uticajem Danilovljeve poezije, i kritičarska pera su se otela kontroli razuma i poletela nebu pod oblake, pa u kritikama posvećenim Danilovu sve vrvi od ovakvih veselica: Danilov je pesnik lampe, ne ogledala; zidanje zgrade haosa; delo u kontekstu struje lirske refleksivnosti; otvara jednu ontološku belinu; nagoveštaj čedne smrti; nematerijalna renesansna lepota koja raskoš baroknog obilja sažima u simboličan prostor magijskog lirizma; čudesni protočnik strasti; vraćaju narušeno poverenje u moć reči i ozbiljnost cele pesnikove generacije; grozničavo opsednuti osluškivač onih podzemnih jezičkih i nadjezičkih strujanja koja svet drže na kakvom-takvom okupu…

Da nije ovakvih PR tekstova i sveopšteg konsenzusa srpske književne kritike da je Danilov genijalan pesnik, on bi ostao samo još jedan skriboman kakvih ima na tone, a njegova “Kuća” naherena straćara sklona padu. Međutim, srpska kritika ima nepogrešivo čulo za podobno i lojalno, poželjno i očekivano, kao i nesvakidašnji dar da prepozna laž i promašaj, i proglasi ga vrhunskom literaturom. “Naši su kritičari uvek bili ono što se od njih traži: aristofanovske ptice koje sprečavaju da svako zemaljsko đubre od poezije svojim smradom guši političke bogove”, precizno Čudić definiše društvenu ulogu naše kritike.

Poezija kao lov u mutnom

U uvodnom delu eseja Čudić opisuje kontekst u kojem je moguća pojava Danilova i njemu sličnih. Nekoliko bitnih faktora je kumovalo stanju opšte propasti svih kriterijuma i kreiranju sistema podvale. S jedne strane, politički pritisak na koji su se pesnici rado odazivali, pa “pesnik ‘u potrazi za sopstvenim izrazom’ traga za nepojamnim, ali preporučljivim”, samo nek je mutno i maglovito, tu nema nikakvih opasnosti, malo je močvarno, ali bezbedno. S druge strane, loši prevodi nastali kao plod suštinskog nerazumevanja poezije, pa tokom procesa prevođenja većina konkretnih stvari iz originala ispari u maglu i dim prevoda.

Tako Pasternakovo naselje uz Golfsku struju postaje novogradnja na Holfšternu (šta god to značilo), a iz Rilkeova pesme “Vitez” iščezava Sveti gral po koji je junak pesme i krenuo, dok se Bog postavljen na svim putevima (obično limeno raspeće na raskrsnicama Kakanije) pretvara u apstraktnog Boga koji gleda kroz svaki cvet. Treći faktor sunovrata je kritika koju smo već opisali, pa tako, kad se sve sabere, dobijamo dominantno shvatanje poezije u kojem je pojava “dobro uhranjene praznine” D.J. Danilova sasvim očekivana: “poezija po našem opštenarodnom shvatanju nije ništa drugo nego zaumni govor, nešto kao muzička improvizacija ad hoc, govor zagonetan i neobavezan, malo kom shvatljiv, govor koji traži posredovanje, dodatna tumačenja vrača-pogađača ili je sentimentalni kič poput ‘Plavog čuperka’, ‘Mostarskih kiša’”.

Shvatanju poezije kao lova u mutnom, besmislenom nabacivanju reči pa šta ispadne, kao prostora u kojem je svaka podvala preporučljiva, Čudić suprotstavlja drugačije viđenje poezije, povodom omaške u prevodu Rilkea: “Tu je, gospodo pesnici, Rilke suvi realista, jer velika poezija u sebi mora čuvati suštinske znake identiteta vremena i prostora, mora sadržati neku količinu realiteta kao kotvu od opšteg značaja i smisla, kao uporište, kao temelj lirske nadgradnje, kao bekstvo od puke apstrakcije, u šta su se kasnije naši modernisti uvalili kao dete u sopstvenu kaku”.

Jedina korist od horde nadripesnika koja je upala u sistem i razvalila sve pred sobom je to što  Čudić, u opoziciji ovoj pošasti, daje odlično određenje poezije iz kojeg neku vajdu mogu izvući oni koji bi istinski da se posvete stihovima: “Lirska pesma nije loše ispričano snoviđenje, logika lirike uvek iznutra čvrstim formalno-muzičkim i dubokim emotivnim vezama veže pesničko štivo braneći ga u vremenu i prostoru od najraznovrsnijih štetočina i uljeza kakvi su se nekontrolisano razmnožili i u našem ‘slavnom vojevanju’ za jednoumlje, ne samo versko i političko, nego i estetičko”.

Gipsani lavovi propuštene iskrenosti

Tek kad je detaljno proučio i opisao uslove za izgradnju “Kuće Bahove muzike”, osobine tla, urbanistički plan, falsifikovane dozvole za gradnju, Čudić se zaputio u odaje Danilovljevog čardaka, analizirajući svaku ciglu u njemu, svaki komad nameštaja, ali ne zaboravljajući ni društveni i politički kontekst s kojim je D.J.-eva poezija usko povezana i predstavlja “julsko shvatanje poezije kao discipline nad disciplinama, kao discipline ćutanja i prećutkivanja svega postojećeg”.

Tokom istraživačke ekspedicije u Danilovljevoj kućerini Čudić je pronašao sve – osim poezije. Kuća je ispunjena bižuterijom do vrha, po malograđanskom principu “što je skupo to je i lepo”, nema čega nema: bisera, brilijanata, ruža, grešnih krinova, dijadema, aura, sedefnih devica, devica koje ljube device, labudova svilenkastih što meditiraju u smaragdu jezera, čempresa, kristala, ametista, opalnog čaranja, sekundica, opatica, devojčica (u ogromnim količinama), skerletnih hrtova, viola, mramora, dirižabla, marcipana propuštene iskrenosti, tromih gracija dimija, sprudova, mjahke masonerije… Danilov oprema svoju kuću kao turbo folk pevaljka koja se na brzinu vinula do bogatstva, samo mu gipsani lavovi fale. Ali ne bilo kakvi, već poetski, odveć poetski. Recimo, gipsani lavovi umiljenja, ili gipsani lavovi propuštene iskrenosti, ili gipsani lavovi opalnog čaranja, ili gipsani lavovi u auri jastogovog sanjarenja.

Kakva god glupost da čoveku padne na pamet, zvuči potpuno danilovljevski. Ionako je svejedno kako se reči ređaju u tzv. stihu, sve je potpuno proizvoljno, ništa lakše nego pisati kao Danilov. Mada, i kad se ređaju reči bez ikakvog smisla i reda, može da dođe do zanimljivih efekata i spojeva, u kompjuterskoj poeziji, ili kao kad dadaisti grade pesmu od reči izvučenih iz šešira. Po zakonu verovatnoće, mora da se pojavi neki zanimljiv stih, pre ili kasnije. Ali Danilov ne priznaje zakone, a narodne poslovice o ćoravoj koki i zrnu mu se gade, on je jedini zakonodavac sopstvenog kičerskog sveta sačinjenog od vašarskih šećerlema.

Zgrtanje jastogovog sanjarenja po principu kandila

Analiza Danilovljevih besmislica u Čudićevoj izvedbi nužno biva humorna, jer kad se rasklopi pesnička skalamerija sklepana od dragog kamenja iz “lirskog kamenjara”, smeh se ne može izbeći. Vredi navesti bar jedan odlomak Čudićeve analize i videti kako izgleda kad majstor secira pacera, pišući verovatno najduhovitiji esej srpske književnosti, u Rableovom duhu:

Analfabetska ambivalentnost pesničkog subjekta

Silovanje teksta neminovno vodi u materijalne greške, koje nije lako ni primetiti u ovolikoj količini galimatijasa, ali Čudićevom oštrom oku ništa ne promiče. Tako kod Danilova “iz slavine kaplje jedna suza”, iako gramatika kaže da ono što kaplje ne može biti u jednini; ili “nepismene reči” (nepismeni Danilov difamira reči, ni krive ni dužne); Evropa ima kopito, iako je u mitu Evropa ćerka feničanskog kralja, a Zevs se pretvara – u bika, dakle papkara, a ne kopitara; ili “Zima uvek dođe kad ti umre otac” – koliko čovek može imati otaca; “nilski konjić” (Čudić kaže: “postoje nilski konj i vodeni konjić, a razlika između ove dve životinje je isto tolika kolika je razlika između Danilova i pesnika”); ili “jednonoga čaša viskija” – čaše za vino imaju tanke drške, dakle – jednonoge su, za razliku od čaša za viski; ili “zrcala od medi” – mjed je na hrvatskom bronza, a med je – med, pčelinji proizvod; ili klizač koji podiže balerinu – balerine igraju u baletu, a klizači podižu – klizačice… Nabrajanju nikad kraja.

Čudić pomno analizira jedan od najurnebesnijih primera, dovodeći ga u vezu sa uputstvom za upotrebu pesama koje Danilov navodi na početku knjige, po Kitsu: “uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi, i puštati da se rastvore u umu”. A onda sledi ubistven citat i komentar: “kako da se rastvore u umu Danilovljevi stihovi kao: Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast… Ako i sam um već nije uveliko rastvoren ozleđivanjem, jakim ozleđivanjem što pesnički subjekt nije više narandžast, možete pustiti da se ti stihovi rastvaraju koliko hoćete, nikad nećete razumeti da li je pesnik ozleđen što je bio narandžast pa više nije ili što nije za stepen više narandžast, tj. narandžastiji?!”

Pošto su već kritičari kanonizovali Danilova, mogli su da smisle i nove književne termine za ovakve postupke, ovde je na delu recimo “analfabetska ambivalentnost pesničkog subjekta”, pesnik je dvosmislen jer je nepismen. “Nilski konjić” bi onda bio “Mičurinska metafora” nastala ukrštanjem sa teorijom ukrštaja Laze Kostića, Evropa s kopitom – “Kopitareva licentia poetica”, a stih o zimi i očevom umiranju – koncept “smrti oca autora”.

Varijacije na Likijev monolog

Ali, ako je poezija lov u mutnom, gusta magluština, carstvo proizvoljnosti, onda greške nisu greške, već pesnička sloboda. Samo, izeš takvu slobodu koja ti dozvoljava da stvaraš ovakvo poetsko smeće, pa makar bilo hvaljeno na sva vračarska zvona, nagrađivano svim mogućim nagradama i prevođeno na gomilu jezika. Ima Danilov i jedan začuđujuće iskren stih “kritičari svako govno ližu” koji je anticipirao budući put do zvezda ovog nadripesnika. Objaviti ovakav stih u knjizi u kojoj navedeš iscrpnu bibliografiju sa preko 150 jedinica, pohvalnih kritika, gde se palacalo jezikom i lizalo neumorno, spada u same vrhunce gluposti. I potcenjivanja čitalaca, ali to Danilov radi sve vreme i u poeziji, tretira čitaoce kao idiote, kritičari mu u tom procesu lobotomije izdašno pomažu, i sve funkcioniše. Ako vlastodršci decenijama tretiraju građane kao kretene, zašto bi Danilov drugačije postupao sa čitaocima? Ljudi žele da budu obmanuti, rekao bi Kjerkegor.

Pomislio bi naivni čitalac da će u knjizi koja u naslovu ima Bahovu muziku, i u kojoj sve vrvi od kompozitora i klasike, od glasovira i ponekog klavira – biti bar malo muzikalnosti. Ali Danilov ne bi bio Danilov kad ne bi narušio svaki horizont očekivanja, ma koliko skroman bio, kao što ruši i zakon verovatnoće. Tek kad se prihvati silabičkog stihotvorstva i pokuša da rimuje, nastaju krš i lom. Potpuno lišen sluha, Danilov meša jamb i trohej, nije u stanju da održi stopu, cezura mu skače sa jednog mesta na drugo, ne vlada stihom, siluje i ritam i metar i smisao, traži reči za rimu pa se zaglavljuje u glibu besmisla, omakne mu se “ruj ametista”, mada je ovaj dragi kamen ljubičast, čuje se samo kakofonija, probija uši, a stih u sonetu zaliči na bugaršticu. Ukratko – reč je o neizlečivom antisluhisti, tu pomoći nema. U jednom intervjuu Danilov kaže da se u njegovoj poeziji “religija, muzika i seks spajaju u nešto jedinstveno i neponovljivo”. Valjda je mislio na to da siluje muziku gde stigne, a ni religija ne prolazi bolje, recimo u stihovima:

“Stvarno lucidna noć: gle, iz mraka
dolaze pahulje u centar grada.
Danilov to napiše i eto teologije, jer Danilov
je eleuzinski jelen – trči kroz začaranu šumu.”

Eto, neko iz religioznog zanosa ili krize napiše “Psalme”, “Molitvu za Merilin Monro” ili “Suze i svece”, a neko se frlja teologijom i eleuzinskim misterijama, zaboravljajući da je na vreme opomenut da će za svaku praznu reč odgovarati na dan Suda. Kada bi imao zrno religioznosti o kojoj praznoslovi, Danilov ne bi više ni reč napisao do kraja života. Ako iskustvo svetog nečemu uči čoveka, to je svakako da podvala i laž nisu na putu života, već na onom drugom. Ali, daleko mi odosmo, kao da se u tekstu koji se tiče Danilova može govoriti o ozbiljnim stvarima. Dovoljno je podsetiti na Čudićev zaključak da je Beketov Poco anticipirao sve Danilove ovog sveta kad je naredio Likiju: “Misli, svinjo!” Celokupan Danilovljev opus je samo varijacija na Likijev monolog.

Tapkanje nad prazninom

Danilovljev pesnički postupak je posve jednostavan, Čudić razotkriva mehanizam ničega: “Šta mislite, kako Danilov popunjava svoje puzzle-tekstove? Uzme, recimo, Novalisove Himne noći i onda to ‘oneobičava’ svojom bižuterijom do zaslepljujuće bedastoće. On, prosto, popunjava tuđe tekstove svojim probranim ukrasima. Jer, to što on ‘stvara’ nema nikad konzistenciju jedinstvenog doživljaja, osim gomile vašarskog šarenila, a vašara ima svuda otkad je sveta i veka, tu nema nijedne istinske slike, reference, osećanja.”

Čudić ne zaboravlja da Danilov svoju kičersku poeziju piše u trenutku sveopšteg pokolja, koji sprovodi državni aparat zemlje u kojoj pesnik živi, dok on gradi “Kuću Bahove muzike” njegove komšije po susednim zemljama pale neke vrlo konkretne kuće. I ljude u njima. Danilovljeve dijademe su konjski štitnici za oči koji ga sprečavaju da vidi preklane vratove, Bahova muzika je zvučna kulisa koja pokriva krike i vapaje nevinih. Njega je “toliko strah guščjeg pera kad veje dole na rogoz” u vreme kad drugi ljudi strahuju od mobilizacije ili dobrovoljačkih bandi, ali pesnička duša je nežan instrument, osetljiv na guščja pera ali ne i na masovna ubistva. Sad bi onaj naivni čitalac, na osnovu svega rečenog, brzopleto zaključio da je Danilov čisti eskapista, potpuno nezainteresovan za realnost oko sebe. I ljuto bi se prevario.

Eskapizam nipošto nije cilj Danilova i njegove braće po tapkanju nad prazninom (izraz Tihomira Brajovića), jer podrazumeva bekstvo od stvarnosti, a naše pisce zanima da se što bolje ugnezde u stvarnost, da zajašu neku sinekurčinu, pa da iz tog udobnog položaja pišu svoje sastave na neslobodne teme, namenjene samo onima koji su posvećeni u tajnu stvaranja ničega ni iz čega. Zato Danilov ima i neke pokušaje da progovori o ratnom užasu.

Piše on i o balkanskom pokolju, to mu posluži kao zgodan povod da saspe Evropi sve u lice: “ti stara, nafrakana babo na leđima pomahnitalog bika, / blagosiljaš pokolj, a onda siročićima šalješ čokolade”. Čudić analizira samo “Kuću Bahove muzike”, pa ne navodi da se Danilov nakon te knjige setio da nije Evropa kriva baš za sve, nego i… E, nije to na šta ste pomislili, nego “saksofonist Bil”, Klinton dakako. Ali nisu samo Evropa i Amerika glavni krivci za sva zla, ima još neko ko snosi krivicu, možda i više od njih, to je… Jebiga, opet niste pogodili. Bog, Svemogući Bog, njega Danilov pita šta oseća dok kuršumi probijaju tela mladića. Bog ćuti, valjda ne može da priča jer je prikovan za krst, a mi se pitamo: A šta ti osećaš, crni Danilove? “Sreću mekih papuča na bosim nogama”? Ili kako “sve je to samo kemp”?

Kratkaja pamjat i antiamin

Danilovljev pesnički angažman i jedini dodir sa stvarnošću završio se kao jeftina Miloševićeva propaganda, kao teorija zavere u kojoj su svi krivi za zločin osim ubica, sa kojom bi se složili svi pisci i intelektualci iz tiraninove pretorijanske garde, od Ćosića do Bećkovića, od Noga do Đoga, od Goga do Magoga. Danilov je barokno ostrašćen, zagledan u klavirske usne, narcise u medu i slične kičotvorine, ali kad zatreba lako se pretvara u Rajka Petrova Noga. Ulaznica u visoko društvo je plaćena, potvrda o političkoj ispravnosti je ustihovana, pa Danilov može mirno da se vrati tihovanju među dijamantima, safirima, biserima i drugom kamenju iz lirskog kamenjara. Verovatno je mogao da prođe i bez ovako eksplicitnih izliva odanosti režimskoj ideologiji, jasno je i bez toga kome je naklonjen, ne piše se ovakva poezija slučajno dok genocid traje.

Ko ne veruje, neka pogleda o čemu su pisali nemački nazovi pisci, lojalni nacističkoj vlasti, između 1933. i 1945. godine, naći će gomilu Nogoa i Danilova, dva lica istog bezvrednog novčića. Čudiću pripada neizmerna zasluga za srpsku književnost što je demontirao i u prah pretvorio jedan od njenih najvećih mitova u novije vreme, i dokazao crno na belo da je onaj kog je vaskolika kritika proglasila pesničkom veličinom, normom za buduće generacije pesnika – obična književna štetočina, a njegova tzv. poezija “očajanje, laž i glupost”, “neosporni proizvod jednog kretenskog uma u kretensko doba ovog naciona”. Posle Čudićeve ubitačne analize Danilova, ostaje samo da kažemo: neka mu je teška crna zemlja. Kratkaja pamjat i antiamin.

Jezički volšebnik

Tek posle čitanja “Vejača ovejane suštine” vidimo kao na dlanu koliko je naša kolektivna poetska mrtvačnica lepo uređena, opremljena beživotnim pesmičuljcima svih stilova i pravaca (u skladu s doktrinom nacionalnog holizma), tako da bi prisustvo nečeg živog samo pokvarilo opšti utisak i večni mir koji vlada u našoj lepoj književnosti. Ali Čudić ne bi bio Čudić kada ne bi upravo to radio – unosio nespokoj u buđavi mir mrtvosane palanke. Knjiga se završava esejom o Miodragu Stanisavljeviću i nosi naslov po jednom njegovom stihu koji smo već navodili “Neverovatno je koliko si nepotreban”.

Na jednom tasu vage stoje osveštane pesničke veličine, doduše poprilično šuplje, desetine zaslužnih imena (pre svega za političku moć i dominantni simbolički poredak, onda i za tu pustu poeziju, kad se već mora) – a na drugom tasu Miodrag Stanisavljević, sam, ali vaga ipak preteže na njegovu stranu. Jer Stanisavljević nije šmirant, već jezički volšebnik koji sve čega se dotakne pretvori u “žeženo zlato jezika”. Četrdeset godina Čudića proganja navedeni stih, kojim se objavio stanisavljevićevski suvišni čovek u vremenu socijalizma sa ljudskim likom, da bi ostao suvišan do dana današnjeg, “kao metafizička pojava jednog mizernog društva”.

Stanisavljević je jedan od prvih koji su srpsku poeziju izvukli iz ćorsokaka u koji su je doveli epigoni Branka Miljkovića, otvorio je izlaz kroz koji je potom prošao najbolji deo srpske poezije. Nepotkupljiva pesnička svest, po prirodi nesklona pristajanju na društveni konsenzus, odvela ga je na sopstveni put koji se devedesetih godina, kada je Srbija potonula u krv do očiju, prelio u zbirku pesama “Jadi srpske duše” i ubojite satirične kolumne “Umor u glavi” objavljivane na zadnjoj stranici “Republike”. Ni dobru poeziju koju je pisao decenijama ovo devastirano društvo mu nije moglo oprostiti, a kamoli potonje prekršaje protiv nacionalnog projekta proširenja duhovne teritorije, protiv srpskog stanovišta koje podrazumeva spaljene kuće, masovne pokolje i književničko metanisanje ubicama.

Savez sa koljačima

Stanisavljević je, na jezički inovativan način, pisao o onome o čemu srpski pisci i dan-danas mahom ćute: o Omarskoj, logorima, ratnim zločinima, o ideologiji krvi i tla koja je zavladala njegovom zemljom. Zemljom koja ga je oterala na Bulevar Revolucije, na buvljak, da tamo prodaje svoje rukotvorine od drveta, dok su drugi pisci ljubili krvave Miloševićeve skute i pisali himne klanju, ili mudro ćutali, valjda da bi lakše mogli da odgovore na ono čuveno Brehtovo pitanje: Zašto su vaši pesnici ćutali. A i pisci su obavili svoj deo posla, proterali su Stanisavljevića iz srpske književnosti, nema ga nigde na “lestvicama vrednosti”, u kanonu nema mesta za izdajnike. U najboljem slučaju su koristili priliku da mu se narugaju, pa je tako Stanisavljević nagradu “Milan Rakić” 1989. godine podelio sa – Rajkom Petrovim Nogom. A Stanisavljevićeva posthumno objavljena sabrana dela u Požegi je promovisao niko drugi do – Dragan Jovanović Danilov, poredeći Stanisavljevića sa “traktorom koji je vukao plug sa više brazdi”.

Čudić dve potonje činjenice nije pomenuo, verovatno da ne zagadi tekst o prijatelju i velikom pesniku, ali mislim da one još bolje osvetljavaju sledeću Čudićevu opasku, koju treba uramiti i okačiti po svim učionicama gde se izučava maternji jezik i književnost: “Ukleti pesnik – fraze za nikad dovoljno prezreni kičeraj udžbenika književnosti. Kad hoće da izbegnu, zbog obaveznog optimizma poruka nastave, prave razloge društvenih nepravdi, sveopšte averzije prema pojavi svakog istinskog talenta, onda doktori za lepo posegnu za tom čarobnom formulacijom – ukleti pesnik”.

Fenomen je mnogo prozaičniji, oni koji neprestano “poju neverovatno je koliko smo neosporni”, boreći se i rukama i nogama za naklonost političkih moćnika, otimajući položaje i moć u književnom sistemu, ne libe se da na marginu izguraju svakog ko se drzne da uzdrma njihovu mrtvomornu idilu dahom živog talenta. U regularnim, mirnodopskim uslovima, to je uobičajena osveta mediokriteta, malograđanština koja uzima svoj danak i u književnosti, kao i u svim drugim oblastima društvenog života. Ali, u doba buđenja naroda, rušenja i genocida, pisci lakomi na položaje i novac ulaze u savez sa koljačima, a oni koji se u mračnim vremenima suprotstavljaju zlu postaju još nepotrebniji. Za njih ima mesta samo na buvljaku, ako već režim ne odluči da takvi izrodi treba da završe u grobu.

Pesma je oblik jezičke neposlušnosti

Stanisavljevićeva rana svest o sopstvenom mestu u društvu u kojem se zatekao, to predosećanje budućnosti koje se obistinilo, navelo je Čudića da se, sa strahom, zapita: “Šta ako je to naša zakonitost? Šta ako i ubuduće takvi pisci budu nalazili jedino moguće sklonište po buvljacima, na dnu, u srcu svog naroda?” Ništa, Čudiću, nije to najstrašnije što se piscu može dogoditi. Setimo se pomora ruske književnosti u Sovjetskom Savezu, progona u logore i ubijanja najboljih pisaca tog doba, čemu su, da ne zaboravimo, kumovale upravo njihove kolege. Inicijativa za čistku je došla odozdo, iz književnih krugova, a ne od vlasti, svedoči Nadežda Mandeljštam, koja je osetila delovanje neospornih pisaca na svojoj koži.

Ona je bar preživela da svedoči, za razliku od Osipa koji je postao apsolutno nepotreban. A razlog te nepotrebnosti i Mandeljštama i Stanisavljevića i svakog istinskog pesnika, može se naći u rečima Brodskog o Mandeljštamovoj poeziji: “Pesma je oblik jezičke neposlušnosti i njen zvuk dovodi u sumnju mnogo više od konkretnog političkog sistema: ona dovodi u pitanje celokupan postojeći poredak. I broj njenih neprijatelja proporcionalno raste”. Isto to, malo drugačije, poetski je izrazio još jedan neverovatno nepotreban pesnik, Vujica Rešin Tucić: “Pesme su ono što se ne sme”.

Jedina svetla u zgrušanom mraku

Lažni pisci su sveštenici postojećeg poretka, pošto ne mogu da nađu oslonac u jeziku ili onome što Cvetajeva zove stihijama, traže ga u sistemu moći; nesposobnost vladanja sopstvenim jezikom rađa u njima težnju da vladaju stvarima i ljudima. Istinski pesnik samim svojim postojanjem razobličava takav nakaradni poredak i zato ga koterijske grupe nepogrešivo namirišu kao svog najljućeg, prirodnog neprijatelja. Brodski je verovao da se društvo u kojem su pesnici neverovatno nepotrebni, društvo koje ne čita poeziju, “spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina”. Ali, postoji nešto mnogo gore, kad društvo ne samo da ne čita poeziju, već i prosto guta lošu poeziju, stihovanu demagogiju nacionalističkog, ratnohuškačkog tipa pije nadušak, što dovodi do samouništenja i propratnog pustošenja u neposrednom komšiluku, kao što smo mogli da vidimo na primeru srpskog društva.

Tek ako društvo smogne snage da izađe iz samoubilačkog modusa postojanja, videće da mu ništa nije potrebnije od neverovatno nepotrebnih pesnika. Ako se to ikada dogodi, knjige skrajnutih pisaca kao što su Stanisavljević i Čudić postaće ugaoni kamenovi jednog, za naš vašar privida, novog zdanja književnosti koje najzad neće biti domaća replika Potemkinovih kulisa. Dok taj dan ne svane, ako uopšte zora zasija, nepotrebni pisci biće naša jedina svetla u ovom zgrušanom mraku, u svetu gde je sve satkano od neke avetinjske materije, od opipljivog ništavila koje neodoljivo podseća na običnu kaljugu.

Predrag Čudić, Tomislav Marković