Sila Boga ne moli. Pognutu glavu mač ne seče. Ćuti i trpi. Brže, jače, bolje – opet je naše Kosovo Polje. Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela. I velika, što veća, silnija i moćnija. Čija sila, toga i pravda. Jači tlači. Jaka država. Regionalna sila. Ratko Mladić – srpski heroj, a o Karadžiću da i ne govorimo. Srbija je najjača vojna sila u regionu. Dobijamo u ratu, a gubimo u miru. “Ima od Srba slabotinja da otpada! I zato je srpski narod tako snažan što se kroz iskušenja trijebi i otpada, a ostaje najžilaviji dio.“ (Radovan Karadžić, 1991. godine). Zdrava nacija. Samo jako! Znanje je snaga, znanje je moć, učite deco dan i noć. Postaćete znalci i uglednici, pa ćete ući u Akademiju, gde ćete crtati mape, prekrajati zemlje i premeštati milione nemoćnih ljudi u svojoj moćnoj mašti. Pokoran prema jačima, bahat prema slabijima. Pobeda je naša! Predaja nije opcija. Uvek se treba kladiti na pobednike. Škola za mlade lidere. Takmičarski duh iz boce. Gubitnici tranzicije. Jaki preživljavaju, slabi propadaju. Velika riba jede malu ribu. Borba za opstanak. Zakon džungle. Ne treba se držati zakona kao pijan plota. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Para vrti gde burgija ne može. Para na paru ide. U se, na se i poda se – sveto trojstvo naše rase.
Spontano okupljanje navedenih narodnih i nenarodnih mudrosti, oveštalih fraza, opštih mesta i njihove bliže rodbine dogodilo se u mojoj glavi povodom knjige pesama “Pohvala slabosti” Dragoljuba Stankovića koju je pre par meseci objavila Partizanska knjiga. Kult sile, moći, snage, veličine, kult ratnika i heroja, kult generala – masovnih ubica, kult vođe, mesije i spasitelja, kult bogatstva i novca, kult uspeha i titula, kult otimačine i grabeža, kult snalažljivosti i prevare – to je naša jedina konfesija, svetonazor, pogled na svet, čoveka, život, smrt, na sve postojeće i okolinu. Život kao permanentno ratovanje, prezir prema slabijem, kult heroizma i herojska smrt, mačizam i ostali elementi večnog fašizma. Ili večnog patrijarhalizma. Nasuprot svemu tome, vekovnoj tradiciji sile i moći, stoji Stankovićeva poezija, teško da se može smisliti nešto subverzivnije za dominantni sistem bezvrednosti od te dve reči stavljene u naslov: Pohvala slabosti.
Istina je tamo gde su nejaki, odbačeni, ubijeni
“Nasuprot” možda nije najsrećnije izabrana reč, jer podrazumeva zauzimanje garda, izvesnu borbenost, polarizaciju, spremnost na rovovsku bitku, a Stankovićevi stihovi su na potpuno suprotnom polu, blagom i miroljubivom. Još preciznije, rečima Lao Cea: “Zato što se ne bori / Niko mu se na svetu ne može suprotstaviti”. Ako se eseji Drage Bojića mogu označiti kao “teologija razoružanja” (kako vispreno reče Viktor Ivančić), onda kod Stankovića imamo posla sa poezijom razoružanja, mada mu ni teologija nije strana. Na delu je radikalna demilitarizacija duha, odustajanje od borbe, izlazak iz vreve sveta, iz svakodnevne bitke za opstanak, napuštanje sveta definisanog jagmom za dobrima, razvezivanje grča u stomaku i podrivanje dosadnog terora želje.
Krajnje je vreme za malo – što bi rekla Marina Cvetajeva – “dokaznog materijala”, iz naslovne pesme:
Slabost svuda nalazi puta
kao voda
silina se lomi u samoljublju
misli da sve zna
a prezire sebe i svet
bespomoćnost ništa ne zna
voli sve i prepušta mu se.
Tananost nevidljiva vlada
hoda ptičijim nogama
osionost se hvališe
na kraju
ostaje tiho
a ne moćno.
Ja pevam slabima
da slabost od svega oslobađa
kao more u kome sve se obnavlja
i nestaje
jer ranjivost se ne gordi
traži zagrljaj i predaje mu se.
Istina je tamo gde su nejaki
odbačeni ubijeni
u manjini u ritama
na rubu glas je nečujan
senka ponorno duboka.
Jedina forma dostojna čoveka
Ponekad Stankovićevi stihovi zazvuče kao propoved ili ispovedanje vere, ali ne neke usko konfesionalne. Ima u ovoj poeziji tragova taoizma, budizma, pa čak i hrišćanstva, nešto od askeze pustinjskih otaca ili od teologije slabosti apostola Pavla, ali ona se ne može svesti ni na jednu od postojećih veroispovesti. Stankovićeva crkva je manjinska, nema čak ni ime, a trenutno ima jednog člana, bez ikakve prozelitske namere za proširenje i omasovljenje. Ako se uopšte može govoriti o religioznosti Stankovićeve poezije, onda bi možda najtačnije bilo reći da su neke njegove pesme sačinjene od iste tvari od koje nastaju i religije, spajaju ih slični doživljaji i poimanje sveta. Nije uzalud Vilijam Blejk učio da su religije stvorili pesnici, ni njegovo učenje nije bilo moralizatorsko, pa nije ni Stankovićevo (mada je kod nas moralizatorstvo možda i oklevetano, kao da naše kulture imaju neke moraliste, nemamo ni poštenu zbirku propovedi, kamoli šta drugo). Šta naš pesnik propoveda vidiljivo je iz završne strofe pesme “Pohvala slabosti”:
Ljubite svoju krhkost
u mislima i na delu
nežnost je primenjena osetljivost
jedina forma
dostojna čoveka
a saosećajnost najviša
vrlina.
Tja, sa ovakvim dogmama bi se dalo živeti, što bi rekao Buda: “Saosećanje rađa sve druge vrline”. Lako je bilo Probuđenom da ovako zbori kad je u njegovo vreme jedan od najpopularnijih sportova bilo treniranje vrline, danas je vrlina ružna reč, gotovo psovka, oklevetana kao smetnja na putu uspeha, klip u točkovima ličnog razvoja i uspinjanja na društvenoj lestvici. Silnici i moćnici, vrhovni komandanti sveta preziru vrline, posebice saosećanje koje im izaziva gorušicu. Gnušaju se sposobnosti da se osete tuga i bol drugog ljudskog bića: da su negovali takve subverzivne sklonosti nikada ne bi postali predsednici, generali, vlasnici korporacija, slavne ličnosti, nacionalni heroji, počinitelji genocida ili masovne ubice. Rečju, ugledni građani.
Nasušno potrebne pesme
Ko god se prihvati hvaljenja zbirke poezije paradigma je čoveka u škripcu, jer dobro zna da je poezija nepopularna, skrajnuta, prezrena, odbačena, uopšte – ne veruje joj se na reč, a među književnim žanrovima stekla je status sumnjivog lica. Nešto je do vremena nesklonog bilo kakvom osobenijem izražavanju subjektivnosti, do sveopšteg redukcionizma koji nema mnogo razumevanja za nijanse i složenost ljudskog bića, ali nešto je i do same poezije. Prečesto pesnici pišu o nevažnim stvarima na nezanimljiv način, zatvoreni u samodovoljan svet, nalik na klub filatelista ili udruženje maketara.
Mnogi pesnici i pisci bili su svesni ovog problema, pomenimo samo esej Vitolda Gombroviča “Protiv pesnika”, njegove silne eskapade protiv poezije u “Dnevniku”, ili kritike koje upućuje pesništvu Česlav Miloš u “Svedočanstvima poezije”. Ima i ranijih svedočanstava od iste sorte, o jednom piše Marina Cvetajeva u eseju “Zarobljeni duh”. Andrej Beli govori Cvetajevoj u emigrantskom Berlinu 1922. godine: “Dosadno mi je da čitam. Nemam vere u pesmu. Navikla je da laže. Ko laže – pesme ili pesnici? Kada su počeli da ih pišu bez potrebe, one su rekle ne. Kada su počeli da ih pišu, da ih ‘prave’, one su se uklonile. Ja nikada ne čitam pesme”. Ako je tako govorio veliki simbolistički pesnik, teoretičar, esejista, autor čudesnih romana – biće da tu ima nečeg.
Stankovićeve pesme ne lažu i nisu napisane bez potrebe, naprotiv – pesnik je napisao nekoliko nasušno potrebnih pesama. Nije teško naći dokaze za ovu tvrdnju. U “Pohvali slabosti” čitamo verovatno najbolju pesmu o stanju srpske duše posle rata, posle Srebrenice, posle svih počinjenih zločina i užasa. U samo 50 reči ove pesme bez naslova iz prvog ciklusa “Moderna vremena” Stanković je uspeo da zabeleži ono o čemu milioni tako upadljivo, napadno i glasno ćute:
Ne ništa nas neće spasiti
ništa ne može da spere tu krv
srca naša neće nikada više biti
sretna nikada nikada nikada
jer drugi to neće biti
jer drugi nisu imali priliku
da budu
sretni tužni zaneseni
zato nećemo ni mi
koji smo ostali
posle ove sramote
što nebo dotiče.
Jeste pesma, ali nije bitno
Mogla bi se ova pesma čitati i kao daleki eho ili slobodan poetski prevod znamenitih opservacija Karla Jaspersa o metafizičkoj krivici: “Postoji solidarnost među ljudima kao pripadnicima ljudskog roda koja svakog čini saodgovornim za svaku krivdu i nepravednost u svetu, a posebno za zločine počinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve što je u mojoj moći da ih sprečim, i sâm sam delom kriv. Ako nisam založio svoj život da sprečim ubistvo drugog, već sam stajao po strani, osećam se krivim na način koji nije ni pravno, ni politički, ni moralno adekvatno pojmljiv. To što još uvek živim nakon što se tako nešto dogodilo, tišti me kao neizbrisiva krivica”.
Mogla bi se čitati i kao savremena verzija Ruževičeve “Posmrtne rehabilitacije”, ali i kao probijanje zavereničkog zida ćutanja, kao tačno i precizno artikulisanje post-genocidnog stanja svesti i srca. Stanković govori u ime svih nas u čije ime su počinjeni najstrašniji zločini. Moralno, istorijski, ljudski, metafizički bilo je bitno da neko napiše ovu pesmu. Manje je važno što je to uradio baš Dragoljub Stanković. Nevažno je i da li je ovo uopšte pesma. Jeste pesma, ali nije bitno. Sličan utisak sporednosti žanra stiče se tokom čitanja čitave zbirke.
Čitalac je svestan da su mu stihovi pred očima, ali to je sporedno. Tačnije, dok čita “Pohvalu slabosti” čovek se priseti da su u stihovima napisani i “Načela Taoa”, “Knjiga o Jovu”, poslanice apostola Pavla, “Ep o Gilgamešu”, grčke tragedije i koješta drugo. Potom pomisli kako je pojam poezije okljaštren i redukovan, sveden i osakaćen, te da se ta manjkava slika potpuno uklapa u represivni poredak opisan na početku teksta. Ukratko, tekstovi u “Pohvali slabosti” malo su čudno prelomljeni, redovi ne idu do kraja, ali to nije razlog da ovu knjigu tretiramo kao još jednu pesničku zbirku među hiljadama drugih. Stanković se ionako služi poezijom zbog njenog lakonizma i sažetosti, nije mu do naširokog raspredanja priče, već bi da kaže samo ono najnužnije, suštinsko, da iskopa srž iz dubine, da zabeleži faze ličnog preobražaja, nestajanje i nastajanje, umiranje da bi se ponovo rodilo, metafizičke meditacije o smrti i ekstazi, lirske transgresije u zemlju ili dno reke. A to je moguće izvesti samo u poeziji.
Navikavati se na nepostojanje
Poezija se ne sastoji samo od pisanja stihova, poezija je Put, metod sticanja duhovne spoznaje, uzrastanje, sazrevanje, individuacija. Na tom putu napisao je Stanković silesiju neophodnih pesama, pohvale raznim oklevetanim i ocrnjenim pojmovima kao što su: mrak, glad, stomak, bolest, praznina, zaborav, neznanje i ono majušno i najmanje. Ciklus “Odricanja” mogao bi se čitati i kao niz asketskih vežbi, odbacivanje suvišnog tereta, oslobađanje od težine, razduživanje duhovne opreme:
Otkad sam mrtav
stigla je opuštenost
nema više žurbe
raduje me svaki dan
bilo kakva sitnica
velika je kao kuća
sreća se umnožila
pogled kroz prozor
praznik
šetnja bahanalija
žensko lice
epifanija.
Mnogi stihovi posvećeni su prihvatanju sopstvene prolaznosti, pomirenost sa smrću objavljuje se bez trunke rezignacije, kao izvor radosti. Punoću života moguće je dosegnuti tek na fonu praznine koja stoji na našem početku i čeka nas neminovno na kraju. O tome govore završni stihovi pesme “Pohvala praznini”:
Svi su užurbani jure za nečim
a doći će na kraju do pustoši
onda je treba pustiti već sada
navikavati se na nepostojanje
pohlepa grabež strasti izvetre
to najbolje znaju teško bolesni
samrtnici a ko to neće biti
oni što ostaju bez ičega u rukama
ali u ljubavnom odnosu
intimni s prazninom
to je vrhovni nauk
za one koji se ne plaše
zrele za odricanje
spremajuće za neznano
za dobru smrt
za one koji kucaju slobodno
na vrata nevidljive sile.
Na istom tragu su i završni stihovi “Ode mraku”, ali ne mogu da odolim da prvo ne navedem uvodne strofe u kojima su uobičajene predstave obrnute naglavce, to je ključna osobina cele knjige, sve je u znaku inverzije:
Mrak je oklevetan
prognan ocrnjen
istrebljen
najveći je neprijatelj
ali srce tame nije strašno
knez je dobrotvor
sile su zanosne.
Doba je svetlucavo lažno
ljudi prozirni
ako postoji pakao
u njemu sve blešti
nepodnošljivo škripi
i zaudara.
Stankovićeva poezija pisana je nasuprot lažnom svetlucanju epohe, tom predukusu pakla. Završna strofa pisana u slavu mraka glasi ovako:
Volim da pogasim svetla
i stojim dugo
kraj prozora
osluškujem pulsiranje ničega
meku postelju kojoj se predajem
dok u daljini bruji varka
znam da je to moja istina
da ću joj se vratiti
na kraju
kao što sam i izronio iz nje
iz jedne ekstaze u drugu.
Da parafraziram drevnog mudraca: Svi oni koji na pravi način neguju poeziju ni za čim drugim ne teže nego da umiru i da budu mrtvi; ostali, po svoj prilici, ne vide to.
Nakaze i čudovišta
Da bi se uopšte došlo do ovakvih spoznaja, potrebno je biti malo mimo sveta, izdvojiti se od ljudi i opštih predstava, osamiti se, izolovati, ne toliko u bukvalnom, koliko u duhovnom, intelektualnom, emotivnom smislu. Misliti svoju misao, osećati na sopstveni način, izboriti se za sebe – to je najteži deo spisateljskog posla, zapisivanje dolazi tek kasnije. U svetu u kojem vlada imperativ prilagođavanja to nije jednostavan poduhvat. Živimo pod terorom socijalizacije, hteo-ne hteo moraš se socijalizovati preko svake mere pristojnosti, prosto da bi opstao; moraš živeti u zajedničkom svetu, a ne u svom sopstvenom, moraš potisnuti duboko, što dublje, u neke mračne unutrašnje lagume sve što ti je najsvetije, a sumnjivu robu sopstvene ličnosti eventualno možeš krijumčariti samo pod maskom umetnosti. Ali, bez preterivanja, na kašičicu, umereno, pitomo, društveno prihvatljivo.
Nevolja je u tome što umetnost nastaje iz osećanja da nešto nije u redu – i sa mnom i sa svetom, da je u samom temelju svega postojećeg ugrađena neka kobna greška. I da leka nema. Da ga ima, ne bi bilo potrebe za pisanjem, slikanjem, komponovanjem: sve bi se mnogo efikasnije rešilo popravljanjem sebe i sveta. Svako književno delo živa je negacija postojećeg stanja, statusa kvo, vladajućeg poretka, čitavog sveta. Upuštanje u takva preduzeća zahteva posebnu tačku gledišta, mesto sa ništiteljskim vidikom.
Otuda nije retkost da pisci doživljavaju sebe kao nakaze i čudovišta, bar su neki imali hrabrosti da to priznaju. U razgovorima sa Domikom de Ruom, Gombrovič ovako govori o jednom od svojih ja: “nenormalan, izopačen, bolestan, degenerik – omražen i izdvojen – koji promiče krišom, postrance”. Malo dalje upotpunjuje tu sliku govoreći o unutarnjem rastrojstvu “zbog kojega sam ja, dječak inače nasmijan, bio začudna nakaza slizana s cijelom patologijom egzistencije”. Na kraju: “Bio sam – i znao sam to bez najmanjeg čuđenja i bez sjenke prosvjeda – nenormalno biće, koje se nikada i nikome ne može povjeriti, osuđen na vječno skrivanje, na konspiraciju”.
Pečat bezdomlja
Na istom tragu napisana je i pesma bez naslova iz ciklusa “Odricanja”:
Otkad sam nakaza
a to sam od malena
skriveno izopačenje
krivica nedostatak
grba nedovoljnost
strašna greška
neoprostiv uvid
monstrum gnjida crv
gamižem sve slobodnije
jer priznao sam ko sam
javno i glasno.
Najkomičnije je što Gombrovič i Stanković i dan-danas zvuče radikalno, kao da psihoanaliza ne postoji, kao da ne znamo da je čovek manjkavo i nedovoljno biće, kao da nikad nismo čuli da je svaki subjekat lud, samo se ne zna gde. Svaki je čovek nakaza, samo ta istina, kao i bilo koja druga, nije dobra za imidž. Nema većih čudovišta od onih koji ne vide ništa čudovišno, kojima je svet potaman, od apsolutno prilagođenih koji su sa svetom na ti, koji svet navlače na ruku kao rukavicu i ni u čemu ne vide ništa neprirodno, čak ni u smrti.
Poezija i duh se rađaju iz neprilagođenosti svetu, ovakvom kakav je – neprihvatljiv, dostojan samo vraćanja ulaznice. Što reče Cvetajeva: “Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”. Bez osećanja da nam ovaj svet nije dom, da smo u njemu samo slučajni prolaznici – nema poezije, umetnosti, duha. Što bi rekao Stanković u pesmi posvećenoj budističkom monahu i teologu Čedomilu Veljačiću, a što bi potvrdio svaki egipatski ili sirijski pustinjak iz četvrtog veka:
Umro sam za svet
i on je mrtav za mene
nije to ništa strašno
naprotiv.
Razlaz bio je očekivan
priželjkivan
a bilo je i ljubavi
čak strasne velike
ipak – sve izgori.
Na kraju treba reći
lepo beše
sad svako svojom stazom.