foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: U ime naroda, partije, progresa i budućeg raja na zemlji

Na marginama knjige “Ruske ideje i srpske replike” Latinke Perović

“Moćna organizacija, prožeta fanatičnom verom, organizacija koju je sam Todorović upoređivao sa verskom sektom, stavljala je kolektivnu volju iznad svake posebne istine i iznad svake pojedinačne sudbine”, piše Latinka Perović povodom nastojanja Narodne radikalne stranke da politički i moralno likvidira Peru Todorovića. Nadmoć kolektiva nad pojedincem priziva citat iz knjige “Glib i krv” koju je takođe priredila Latinka Perović. U jednom intervjuu Bogdan Bogdanović, govoreći o restaljinizaciji Srbije nakon Osme sednice, kaže: “Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljeni pojedinac”.

Moglo bi se reći da je uskraćivanje prava na ličnost zajednička osobina svih predstavnika ruske narodnjačke misli kojima se Perović bavi u grandioznoj knjizi “Ruske ideje i srpske replike”, samo se razlikuju idoli kojima pojedinac treba da bude podređen. Čak i Aleksandar Hercen kog Isaija Berlin u “Ruskim misliocima” portretiše kao apostola slobode, mislioca koji se odlučno odupirao nastojanjima da pojedinačno ljudsko biće bude žrtvovano apstraktim opštim ciljevima, ipak je protivurečio sebi i nalazio kumire kojima se čovek može pokloniti.

Berlin piše da je Hercen uviđao kako ima nečeg apsurdnog u samom činu postavljanja pitanja kao što su “U čemu je smisao života” ili “Koji je primarni cilj ili primarni obrazac ili primarni smer istorije”, što je smatrao otkrićem dostojnim genija, bar kad je u pitanju njegova epoha. Danas je jasno šta je problematično u ovim pitanjima: ako postoji neki opšti smisao života ili ako istorija ima određeni obrazac, pojedincu ostaje samo da se povinuje tom smislu i onom ko ga je otkrio, odnosno da pokuša da pronikne u osnovni smer i cilj istorije i da sopstvene težnje, ideje, želje i ciljeve uskladi sa njima.

Mistično klanjanje pred ruskim kožuhom

Hercen je pisao da se istorija ne odvija po nekom već unapred napisanom libretu, već da je ljudi sami stvaraju. “U istoriji je sve improvizacija, sve sloboda, sve ex tempore”, piše Hercen u delu “Sa druge obale”. A na drugom mestu: “Podređivanje pojedinca društvu – narodu – čovečanstvu – ideji – predstavlja produžetak ljudskog žrtvovanja. (…) Pojedinac, koji čini istinsku, stvarnu monadu društva, oduvek je bio žrtvovan nekom opštem pojmu, nekoj zajedničkoj imenici, ovoj ili onoj zastavi”. Međutim, Hercen nije bio samo propovednik slobode ličnosti, već i – kako kaže Latinka Perović “rodonačelnik narodnjačkog socijalizma, ideologije narodnjaštva”.

Za njega je Evropa bila umirući svet koji je dostigao svoj zenit, dok buduća sudbina čovečanstva pripada mladim narodima (istini za volju, Rusi sredinom XIX veka nisu bili baš u prvoj mladosti, kao ni ruska država, ali da to ostavimo po strani). Kao i drugim pripadnicima ruske inteligencije, i Hercenu se činilo da forme zapadnoevropskog društva stešnjavaju i okivaju ličnost, da to “nivelira ljude, ubija originalnost, briše individualne odlike, pretvara pokolenja u kulturno, dobro dresirano stado”. “Zapadnoevropske forme, pod kojima je podrazumevao građansko društvo, Hercen je smatrao pogubnijim za razvoj ličnosti od forme ruske opštine”, piše Perović.

Hercen je idealizovao rusku opštinu, smatrajući je zalogom i modelom društva budućnosti, a idealizovao je i ruske mužike, i pozivao odnarođenu inteligenciju da krene u narod, da uči od njega. Rusija ne mora da ide istim putevima kao Evropa, već može da preskače pojedine razvojne faze, tako da se njena zaostalost može tumačiti kao prednost. Ruska seoska opština je sačuvala “prirodni, poludivlji način života” koji je navodno više odgovarao onome o čemu je sanjala Evropa od onoga što je činilo njenu stvarnost. Na ove Hercenove ideje Turgenjev je odgovarao oštrom ironijom, zamerajući mu da se “mistično klanja pred ruskim kožuhom i u njemu vidi veliku blagodet, novinu i originalnost budućih formi”.

Mit o truloj Evropi

Jedno je bila Evropa o kojoj je od detinjstva čitao i sanjao, a nešto sasvim drugo Evropa u kojoj se obreo nakon napuštanja Rusije. Hercenu se činilo da samo jedna četvrtina zapadnog sveta liči na njegovu svetlu, idealističku predstavu (kao da je to malo), dok su mu one preostale tri tamne četvrtine koje ranije nije video, jer je živeo u Rusiji, sada neprestano bile pred očima. Razočaranje nakon sloma revolucije 1848. godine samo je učvrstilo Hercenovu veru u alternativnu budućnost koja će poteći iz ruskog naroda, a ne iz trule i umiruće Evrope nesposobne za velika dela.

Ima nečeg pomalo komičnog u Hercenovoj zaslepljenosti i mitu o zalasku evropske civilizacije koji je bio tako drag različitim strujama mišljenja ruske inteligencije. Dovoljno je podsetiti na nekoliko elementarnih činjenica da bi to postalo očigledno. U godini kada su Ogarjov i Hercen pokrenuli časopis “Kolokol” u kojem su objavljivala pomenuta mišljenja, u Parizu izlaze “Cveće zla” Šarla Bodlera i “Gospođa Bovari” Gistava Flobera, dva književna dela koja će u velikoj meri trasirati put poezije i romana za budućnost, dela čiji uticaj seže duboko u XX vek. Izgleda da te stroge, čvrste, odbojne evropske forme koje niveliraju ljude, ubijaju originalnost i brišu individualne odlike, i nisu tako efikasne kako su poklonici narodnjaštva zamišljali.

Perović u Hercenovom delu vidi velike protivurečnosti, jedna od ključnih je ova koju smo opisali: ”On je pridavao veliki značaj slobodi ličnosti. U isto vreme, opštinu, koja je apsorbovala ličnost, smatrao je alfom i omegom ruske budućnosti”. Druga važna protivrečnost je u tome što “nije verovao u progres kao zadati cilj, ali je zanemarivao savremenost zarad budućnosti”. Uprkos glorifikaciji slobode i ljudske ličnosti, u krajnjem ishodu sve je podređeno budućem velikom događaju, preobražaju društva, novoj istorijskoj epohi. A ako je ispunjenje i konačni smisao u dolazećem carstvu nebeskom na zemlji, onda neminovno sledi da je današnje pokolenje samo puko oruđe tog budućeg raja.

Začetak budućeg jednoumlja

Potonja protivrečnost još je vidljivija kod Petra Lavroviča Lavrova. On stavlja u centar razvijenu ličnost koja je nosilac celokupnog progresa u ljudskoj istoriji. Da bi služila svetoj ideji progresa, ličnost je dužna da se odrekne sopstvenih htenja, planova, lične sreće, životnih dobara, tako da dobrovoljno postaje oruđe napretka i sekularne verzije carstva budućeg veka. Samim tim, pojedinačna ličnost prestaje da bude cilj i ispunjenje istorije i pretvara se u sredstvo, prinoseći sebe na žrtvu progresu.

Slično protivurečje nalazimo u Lavrovljevoj ideji o kritički mislećim ličnostima koje treba da stvore i predvode monolitnu borbenu partiju, koja će raditi za narod i pripremati ga za revoluciju. Kako kritički misleće ličnosti da se uklope u monolitnu organizaciju, a da istovremeno ne prestanu da budu kritičke i misleće?

Tu se već javlja začetak budućeg jednoumlja, odnosno stavljanja kolektivne volje iznad svake posebne istine i iznad svake pojedinačne sudbine. Monolitnost partije je neostvariva bez pokoravanja njenih članova, bez autocenzure, gušenja sopstvenih misli, sumnji i nemira. Za partiju koja treba da izvrši revoluciju, okonča istoriju i uvede čovečanstvo u novo doba, unutarpartijske debate i neslaganja ne mogu biti poželjne forme. Monolitnost zahteva apsolutno jedinstvo članova, što nije moguće bez stroge hijerarhije, a to vodi u novi apsolutizam i diktaturu, ovog puta partijskog vođe ili rukovodstva, što će postati sastavni deo teorije Tkačova i prakse Nečajeva.

Utapanje u velikoj narodnoj masi

Za razliku od Lavrova, Bakunjin je verovao da “treba učiti od naroda utopivši se u narod”, jer narod poseduje revolucionarni instinkt koji “nikad ne greši”. Potrebno je sve srušiti, sve postojeće društvene forme, a onda će se na tim ruševinama, samo po sebi, formirati novo društvo slobodnih ljudi. Bakunjinova alternativa je, piše Perović, “podrazumevala da u ljudskoj prirodi ne treba ništa krotiti ni božijim ni ljudskim zakonima. Naprotiv, sve treba osloboditi.” Drugim rečima, rusoovskim, čovek je po prirodi dobar, samo ga institucije kvare, kad srušimo institucije, raj na zemlji će spontano nastati.

Potrebno je samo probuditi uspavanu lepoticu naroda iz vekovnog sna, a posle će već sve ići samo od sebe, uspostaviće se prirodno harmoničan i pravedan poredak. Dok iz Lavrovljeve doktrine proizlazi da se pojedinac mora povinovati ideji progresa (za koju ne znamo ni da li je istinita) i monolitnoj partijskoj organizaciji, Bakunjin propoveda potčinjavanje pojedinca narodu i utapanje u velikoj narodnoj masi. Posledice njegovih ideja su još radikalnije: “On ne priznaje slobodu drugog. Drugi, zapravo, i ne postoji: on iščezava u sveopštoj narodnoj revoluciji čiji je cilj uništenje svake države, odnosno, svake vlasti. Taj cilj opravdava sva sredstva: razbojništvo, prevaru, laž”, piše Perović.

Da li je volvoks ideal ljudskog društva?

Slična glorifikacija naroda prisutna je i kod Petra Kropotkina. Kako piše Latinka Perović: “Središna tačka bogatog života i raznorodnog dela Petra Kropotkina, jeste ideologija ruskog narodnjaštva i pokret ruske omladine ‘u narod'”. Tu ponovo dolazi do izražaja nerešivo protivurečje: “Problem ličnosti Kropotkin nije primetio. Ona je za njega bila samo ‘jedna ćelija, jedan od nivoa organizacije materije’, ‘delić istinskih heroja… Prirode i Naroda’”.

Dakle, ni kod Kropotkina ličnost nema nikakav značaj, ona je samo deo celine, podređena Prirodi i Narodu (kumirima koje Kropotkin piše velikim slovima), samo jedna ćelija u velikom društvenom organizmu… Šta je onda društvo? Višećelijska kolonija? Da li je volvoks ideal ljudskog društva?

Kada je najzad omladina 1873. i u proleće 1874. masovno krenula u narod s kojim se identifikovala, da bi živela njegovim životom i da od naroda sazna kakav je njegov socijalni ideal, ta ekspedicija se završila katastrofom. Narod nije bio ni nalik na idealizovanu predstavu koju je o njemu imala zanesenjačka narodnjačka inteligencija. Dočekani su sa nepoverenjem, posmatrali su ih kao čudake, slušali su ih kao sveštenike – ne razumevajući ništa, a čak su ih i izručivali policiji.

Krah projekta “odlazak u narod” mnoge je odveo u rezignaciju, a one koji su preostali da se bore dodatno je radikalizovao. U narodu više ne treba gledati ideal, već materijal za revoluciju. Pojačana represija autoritarnog carskog sistema dodatno je uticala na radikalizaciju revolucionara, jedini odgovor ruskog režima na zahteve za reforme i promene bili su zatvor, robija, progonstvo i smrtne kazne.

Razočaranje u narod

Nakon razočaranja u narod dolaze Tkačov sa “verom u diktaturu manjine”, Nečajev i Narodna volja, doba idealizacije naroda je završeno, sad su sve nade položene u revolucionarnu manjinu, avangardu koja će izvesti revoluciju i nametnuti je ostatku društva. Dok je ranije generacije mučio problem s kojim pravom nameću određeni sistem društvene organizacije seljacima koji žive na potpuno drugačiji način, sada se to pitanje ne postavlja.

Dodatno razočaranje u narod usledilo je nakon atentata na cara Aleksandra II koji nije izazvao narodne bune, stanovništvo je ostalo pasivno. Kao rešenje nametnula se ideja tajne revolucionarne organizacije koja će se boriti protiv samodržavlja i apsolutizma. Samim tim pitanje ličnosti, pojedinca i njegove slobode, njegovih ličnih, samosvojnih ciljeva i težnji nije se ni postavljalo.

U “Ruskom populizmu” Isaija Berlin piše: “Shvatanja tih ljudi bila su začuđujuće jednostavna. Verovali su u terorizam i još terorizma radi ostvarenja potpune, anarhističke slobode. Svrha revolucije za njih bila je uspostavljanje apsolutne jednakosti, ne samo ekonomske i društvene, nego i fizičke i fiziološke: nisu uviđali nikakvo neslaganje između te Prokrustove postelje i apsolutne slobode. Takav poredak isprva bi bio nametnut državnom silom i autoritetom, nakon čega bi država, pošto je ispunila svoju svrhu, brzo likvidirala samu sebe”.

Ideje su međusobno zamenljive, za razliku od ljudi

Odnos lične slobode i potčinjenosti ideji ili kolektivu nije, naravno, osnovna tema “Ruskih ideja i srpskih replika”, ali mi se čini da pomalo osvetljava puteve i ruskih originala i njihovih srpskih odjeka. Ako empirijska ličnost, njena sloboda i prava nisu u centru ideoloških i političkih promišljanja, mnogo je lakše žrtvovati milione u ime neke apstraktne ideje, u ime klase, rase, nacije, nacionalnog oslobođenja, revolucije, kontrarevolucije, progresa, istorije, velike Srbije, jedinstva ruskog i ukrajinskog naroda ili čega god. Ideje su ionako međusobno zamenljive, za razliku od ljudi.

Pri kraju knjige, u tekstu “Zatvaranje kruga”, pišući o revolucijama u industrijski nerazvijenim zemljama, Latinka Perović kaže: “Pomoću kolektivizma, sa socijalnim ili nacionalnim predznakom, ta su društva odolevala iskušenjima modernizacije u njenom ukupnom značenju – ne samo industrijalizaciji, nego i napuštanju tradicionalnih vrednosti za račun univerzalnih kriterija vrednovanja, čija je osnova samostalna i odgovorna individua”.

Čini se da u našoj istoriji samo samostalna i odgovorna individua nije imala svoju šansu. Naročito ako je drukčija, druga i drugoslovna. To bolno iskustvo sažeto je u citatu iz dela Pere Todorovića koji navodi Latinka Perović: “Celo naše društvo tako je ustrojeno, da ljudi koji u njemu žive, moraju sami dobrovoljno da udaraju na se razne okove, da bi mogli kako proći kroz ovaj život”. Što se rimuje sa idejom Josifa Brodskog “da je osnovna tragedija ruskog političkog i društvenog života u ogromnom nepoštovanju čoveka prema čoveku – uopšte, ako hoćete, u preziru”.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči