Fototipsko izdanje poeme “Jama “ Ivana Gorana Kovačića, sa originalnim grafikama Ede Murtića i Zlatka Price, koje je objavila izdavačka kuća Most-art Jugoslavija, značajan je događaj za našu kulturu, kako srpsku tako i post-jugoslovensku. Novo izdanje, za čije je objavljivanje zaslužan urednik Dragan Stojković, neminovno nameće pitanje: Šta je nama “Jama” danas? Čitanje književnog dela zavisi od istorijskog, društvenog, kulturnog konteksta, jedan te isti tekst se menja tokom vremena, zajedno sa takozvanom interpretativnom zajednicom. Goranova velika poema nije isto percipirana u trenutku svog nastanka, tokom Drugog svetskog rata i Narodno-oslobodilačke borbe, u epohi socijalizma, i nakon mučkog ubistva Jugoslavije.
Glumac, reditelj i scenarista, Kovačićev partizanski drug Vjekoslav Afrić svedočio je da je Goran poemu dovršio u Livnu 10. februara 1943. godine. Tu je sakupljao i građu za pisanje “Jame”, u razgovorima sa malobrojnim Srbima koji su preživeli ustaški pokolj u kojem je oko dve hiljade civila bačeno u jame kod Livanjskog polja. Dva dana kasnije, 12. februara, Afrić je pročitao „Jamu“ ranjenicima Prve proleterske divizije. „Partizani su se uspehu ovog umetničkog dela stvorenog u revoluciji obradovali kao da je oslobođen kakav grad ili da je izvojevana nova pobeda na bojnom polju”, priseća se Afrić prijema Goranovih stihova kod partizana.
Partizanski ranjenici poemu su očigledno doživeli kao deo borbe koju su zajedno sa pesnikom vodili protiv fašističkog okupatora i njegovih domaćih pomagača. Slično je “Jamu” doživeo i Marko Ristić koji je početkom 1945. godine u oslobođenom Beogradu pisao da ova poema “predstavlja jedan delujući čin u borbi protiv ustaškog terora, protiv fašizma uopšte. Ovo delo bez krika nije samo jedan krik za osvetom i pravdom, ono je već deo osvete i izvršenje pravde”.
Susret sa infernalnim svetom
U narednih 45 godina Goran je slavljen kao veliki pesnik, a “Jama” je doživela silesiju izdanja štampanih u ogromnim tiražima, ušla je u srednjoškolsku lektiru i bila čitana diljem Jugoslavije, ali i mimo obaveznog programa, kao velika literatura o strašnim zločinima iz mračne prošlosti. Na izmaku socijalističke epohe prvi put sam pročitao poemu, valjda u osmom razredu, samoinicijativno, u predvečerje novog rata. Čitao sam i ranije svašta što, kako se to kaže, nije bilo za moj uzrast, ali na takav horor nisam naišao ni kod jednog pisca. Stravični detalji ustaških klanja i mučenja, tako sugestivno predstavljeni u Goranovoj poeziji, bili su šok za mladog čitaoca.
Znao sam za četnička i ustaška klanja, takvi sadržaji nisu bili ništa novo za decu koja odrastaju u socijalizmu. Na kraju, pohađao sam školu koja nosi ime “Sestre Radović”, svakog maja smo obeležavali godišnjicu ubistva Darinke Radović i njenih ćerki Radmile i Stanke, koje su 1943. godine u Rajkovcu zaklali četnici. Pisali smo i sastav o njihovom životu, učešću u NOP-u, sakrivanju partizanskih ranjenika i tragičnoj smrti, o davanju života za slobodu i srećniji život budućih pokoljenja (to jest, nas samih), a najbolji zadaci su i čitani na obeležavanju jubileja, pored spomenika posvećenog žrtvama četničkog pokolja. Pa ipak, ništa od toga me nije pripremilo za susret sa infernalnim svetom Goranove poeme. Neki stihovi su mi se zauvek urezali u sećanje, na primer: “Moje su oči zgasle na mome dlanu”, tu sliku nikada nisam uspeo da izbrišem iz glave.
Postojan kano klisurina
Koliko god bila jeziva, Goranova “Jama” je govorila o nečemu što je davno prošlo da se više nikada ne vrati, o zlu koje su hrabri partizani pobedili jednom zasvagda, da bi na ruševini bivšeg sveta klanja, bratoubilačke mržnje i nepravde izgradili novi svet bratstva i jedinstva u kojem smo odrastali. Taj svet je delovao stabilno, postojan kano klisurina, stamen poredak sa čvrstim normama i razlikovanjem antifašističkog dobra i fašističkog zla, sa jasnim vrednosnim sistemom zasnovanom na prosvetiteljstvu.
U tom svetu reči su imale svoja značenja, znalo se ko je heroj a ko zločinac, postojali su orijentiri, bove, svetionici, između ostalih i narodni heroji poput Darinke Radović i pesnici revolucije poput Ivana Gorana Kovačića. A iznad školske table stajao je portret druga Tita, tvorca poretka i glavne garancije njegove stabilnosti. Nije taj svet bio savršen, ali je bar jedno bilo sigurno: nikada više niko nikog neće bacati u jame, bar ne u našoj zemlji, niti će pesnici više ikada pisati poeme kao što je “Jama”.
Nacionalni kult Thanatosa
A onda su se preko noći povampirila čudovišta iz Goranove poezije i udžbenika istorije, duhovni potomci četnika koji su ubili pesnika nastavili su tamo gde su njihovi preci stali, obnovljene su stare mržnje, ponovo su jame punjene leševima, još jedan krug nasilja i zla je pokrenut, sa etničkim čišćenjima, konc-logorima, silovanjima, masovnim grobnicama i genocidom. Na ruševinama starog poretka koljači su napravili naopaku, pervertiranu tvorevinu zasnovanu na zločinu, u kojoj je sve izvrnuto naglavce, od domovine su stvorili tuđinu. To je možda najpreciznije izrazio Radomir Konstantinović u eseju “Životinja moje ljudskosti”. “Kako mogu da kažem da je ovaj svet, koji još uvek odbija da se suoči sa zločinstvom koje je iz njega poteklo, i koji svaki poziv na to suočavanje drži za izdaju, u najboljem slučaju za mazohizam – kako mogu da kažem da je taj svet moj svet?”
U naopakom svetu u kojem su rehabilitovani kvislinzi, u kojem su Goranove ubice proglašene antifašistima, i sam pesnik je postao tuđ i nepotreban, kao strano telo i nezgodni svedok. Kako u takvom svetu čitati “Jamu” Ivana Gorana Kovačića? Ako bismo dosledno sledili logiku istorijskog revizionizma, došli bismo do zaključka da su četnici Gorana ubili u sklopu antifašističke borbe, kao pravi rodoljubi koji brane srpski narod od pesnika koji je ispevao najbolju poemu o ustaškim zločinima nad srpskim narodom. Ono što ni Jonesko ne bi uspeo da smisli, mi živimo već decenijama.
Pred sam početak rata, dok su se u potaji oštrile kame, pesnik i esejista Slobodan Blagojević je, pišući o zločinačkom rodoljublju, napisao i ovo: “Nimalo nije slučajno da su najvećega hrvatskog pjesnika srpskih stradanja pod ustašama, Ivana Gorana Kovačića, zaklali četnici. Ivan Goran unio je ‘nepotrebne’ rafinmane i duhovne potencijale u jednu sferu najizopačenijeg Thanatosa, koji se predstavljao kao ‘biološka borba za život’. Kao da je slijepa biologija nanjušila prevazilaženje sebe, našla pjesnika i zaklala ga!”
U današnjem antisvetu, u kom je za zvaničnu religiju inaugurisan nacionalni kult Thanatosa, hrvatski pesnik koji peva o ustaškim zločinima nad Srbima ne uklapa se ni u jednu dominantnu ideološku lažipriču. A unošenje rafinmana i duhovnih potencijala u najstrašniju zamislivu temu, čarobnjačka transpozicija kama, koljača, žica, preklanih vratova, jama, živog kreča, praznih očnih duplji, krvavog orgijanja nad nevinima u pesničko remek-delo – to bi se danas moglo okarakterisati i kao zločin protiv vladajuće nečovečnosti. Marko Ristić je pisao da je Goran u “Jami” vodio borbu upravo protiv načela smrti, Thanatosa, otelotvorenog u fašizmu.
Preinačena stvarnost
Da se nismo dobrovoljno odsekli od sveta i zatvorili u svoj mali zločinački brlog, mogli bismo o “Jami” govoriti i u sklopu savremenih debata o mogućnosti predstavljanja najstrašnijih zločina, genocida i Holokausta, u umetničkom delu. Čak i bez uvida u te rasprave, odmah je bilo očigledno da se pesnik poduhvatio zadatka koji je na prvi pogled nemoguć i neostvarljiv. Naslutio je to i Ristić, pišući kako je Kovačić uspeo da izrazi “tu užasnu raznovrsnost psihičkog i osobito fizičkog trpljenja koje kao da je izvan domašaja svakog izraza. I još taj doživljaj i te prizore masovnog mučenja, koji kao da su s one strane svakog opisa, Goran Kovačić uspeva da plastično izrazi, da opiše sa jednom skoro opipljivom konkretnošću”.
Da bi umetnički savladao građu jezive brutalnosti, Goran je mudro pribegao strogoj pesničkoj formi, pravilnom metru i rimi, kroteći tako surovost i sirovost sadržaja o kojem peva. “Usred zverstava i infernalnog haosa, usred krvave bure fašističkog bezumlja, čudom poezije, rađa se to delo harmonije i reda, čovečnosti i sklada”, piše Ristić o tom začudnom paroksizmu poetske magije.
Možda nam čitanje “Jame” može najubedljivije pokazati važnost transpozicije, preinačavanja i preobražavanja, tajanstvene pesničke alhemije koja uspeva da čak i najmračniji pakao na zemlji pretvori u svetlost pesme. Veli Ristić: “Preinačiti stvarnost tako iz osnova, tako potpuno, da se od zločina i od pravedne žudnje za osvetom, da se od ustaškog klanja i od bespoštedne borbe za pravdu, da se od iskasapljenih leševa i od plamene mržnje prema dželatima, stvore mirni redovi pravilno slikovanih stihova, kroz koje se kristalizuje jedna prozračna, bistra, koncentrisana, staložena, jezgrovita naracija, sterilizovati tako stvarnost, izražavajući je, preobraziti stvarnost tako integralno, tako suštastveno, da se prividno taj izraz više ne može dovesti u vezu sa stvarnošću – evo da to znači, kad se to preinačenje vrši hemijom poezije, ostvariti tu istu stvarnost na planu poetskog izraza, ne izneveriti je nego naprotiv odraziti je verno, ubedljivo i efikasno. To dakle znači, u jednom višem smislu reči, služiti toj stvarnosti, služiti njenom stvarnom preobraženju”.
Poetsko uznemiravanje javnosti
Preobražena stvarnost trajala je manje od pola stoleća, a onda smo se vratili starom, dobrom obožavanju sila koje su ubile pesnika i uništile sve pred sobom. Novo izdanje “Jame” pojavljuje se u antisvetu koji su izgradili ideološki potomci onih protiv kojih se pesnik borio. U tom našem zabranu razni “proučavaoci književnosti”, na primer, mrtvi hladni dokazuju da je Goran zapravo pisao o četničkim klanjima, jer su ustaški zločini navodno izvođeni samo streljanjem i vešanjem. Zanimljiv doprinos teatru književno-istorijskog apsurda.
Lepo kaže Damir Avdić, muzičar koji je uglazbio Goranovu pesmu “Moj grob”, u pesmi “Neka, neka”: “Sanjao sam / Ivan Goran / Jamu kopa / meni kaže / šta se čeka / borba traje / svi u napad / kontrarevolucija je”. Tužno je što se novo izdanje Goranove poeme pojavljuje u svetu koji je živa negacija njegove, a i svake druge poezije. S druge, svetlije strane, nema sumnje da “Jama” danas deluje uznemirujuće na mnoge, pogotovo one ogrezle u nacionalističku mržnju i laži. A onespokojavanje, subverzija i podrivanje lažnog mira mrtvog čitalačkog mora oduvek je spadalo u jednu od glavnih uloga i ciljeva istinske književnosti.