Organizacija Crta se raspitivala o političkim stavovima građana Srbije u okviru redovnog istraživanja, a ispitanici su rekli šta imaju na tu temu. Između ostalog, crtaši su pitali i da li je za Srbiju najbolja opcija jak lider koji odluke donosi sam, bez Skupštine i Vlade. Gotovo polovina upitanih nije imala primedbi: 30 odsto njih sa tim se u potpunosti slaže, a 14 odsto se uglavnom slaže. Čovek je po definiciji biće nedostatka, uvek je u traganju, uvek mu nešto fali, nikad nije zadovoljan postojećim stanjem, vazda je u potrazi za srećom, smislom, bogom, ljubavlju, idealom, spasenjem, idejom, utopijom…
Ali eto, ispostavilo se da neki ljudi baš imaju sreće, da im je u životu sve potaman, da žive upravo u onakvom društvu o kakvom sanjaju. I to ne baš mali broj ljudi, 44 posto građana Srbije bi bilo skoro tri miliona ljudskih bića. Oni imaju moćnog vođu koji o svemu odlučuje sam, bez cinculiranja s kojekavim ministrima, poslanicima, Vladom, premijerom i ostalim tričarijama stranih srpskom biću, uvezenim sa dekadentnog Zapada koji poslednjih vekova nije imao pametnija posla, pa se odao demokratizaciji, ograničenju moći vladajuće kaste, podeli vlasti, građanskoj kontroli i sličnim zaludicama.
Deca bez roditeljskog staranja
Ruski filozof Lav Šestov je mislio da su ovakvi ljudi plod mašte i samoobmane, da nikad nije bilo ljudi koji se zadovoljavaju postojećim, onih koji se osećaju kao svoji na svome. “Jer to su samo priče da su ljudi bilo kada na zemlji umeli da nađu ono što im je potrebno. Oni s mukom traže, ali ništa ne nalaze – čak ni oni koji se smatraju učiteljima čovečanstva”, pisao je Šestov, ali njegovo mišljenje možemo slobodno zanemariti. Da su ti filozofi čemu, valjda bismo ih mi prvi imali. Nije uzalud naš narod smislio izreku “Nemoj da filozofiraš” koju doživljavamo kao hibrid kategoričkog imperativa i Božje zapovesti.
Ruku na srce, pitanje iz ankete je blago nepotpuno. Nama treba jak lider koji sve odluke donosi sam, bez Skupštine, bez Vlade, ali – što je najvažnije – i bez nas. Samo da se mi ni za šta ne pitamo, samo da ne moramo da odlučujemo ni o čemu, samo da nas ne uznemiravaju namećući nam obavezu da uređujemo sredinu, društvo i zemlju u kojima obitavamo – to je sve što tražimo, sve drugo je manje bitno. Život je san, a mi smo sačinjeni od iste materije od koje su napravljeni snovi, kao što su pisali pesnici, zato je najvažnije da nas niko ne probudi iz zimskog sna, čak i kad on objektivno izgleda kao noćna mora. Što bi rekao poeta utopljenih duša: Nama se spava, nama se ne sanja.
Ko god pokaže ozbiljnu nameru da nam skine sa pleća preteški teret odgovornosti za sopstveni život i za živote bližnjih i daljnjih, ko god pokaže čvrstu rešenost da bude vladar, car, gospodar, tiranin, kralj, hazjajin, diktator, autokrata, samodržac, doživotni predsednik – taj će biti dočekan kao oslobodilac, mesija, spasitelj, predaćemo mu dragovoljno sve ovlasti i potčinićemo se njegovoj gvozdenoj volji. Kad se takav pojavi, nastupa golemo olakšanje, jer nema ničeg goreg nego biti dete bez roditeljskog staranja, pogotovo kad dotično mladunče ima 28, 49, 67 ili 86 godina.
Žitelji najboljeg od svih mogućih svetova
Mnoštvo građana, kao što vidimo, živi u najboljem od svih mogućih svetova. Otuda i široko rasprostranjena nesklonost medijima koji su skloni traženju dlake u jajetu, umesto da se lepo odaju slavoslovlju, panegiricima velikom vođi i njegovoj mudrosti, te pojanju oda u svim žurnalističkim formama. Nezavisni mediji jesu u neravnopravnom položaju u odnosu na provladine, ali to nije jedini razlog njihove nepopularnosti. Na kraju, danas je internet toliko rasprostranjen da ogromna većina medijskih konzumenata sa par klikova može da sazna šta se zaista zbiva u našoj zemlji.
Uprkos dostupnosti činjenica o državi i vlastima, o stvarnom stanju stvari, većina za njima ne poseže, već se radije okreće tabloidima i kabloidima u kojima je crnilo stvarnosti premazano drečavo ružičastom bojom. Tamo je sve idilično, kao u bajci, živimo u zlatnom dobu, imamo na čelu države najvećeg sina našeg naroda koji je istovremeno i otac nacije, polubožansko biće koje brine o svima nama i vodi nas u obećanu zemlju čija se obala već nazire. Srbija napreduje na svim poljima, prestiže sve druge, razvijamo se brzinom svetlosti koja trči maraton, ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.
Ko je kriv
Doduše, nisu ljudi baš toliko sumanuti da poveruju do kraja besomučnoj propagandi, jer kad zavire u novčanik ne vide taj nezaustavljivi progres, kad se suoče sa realnim problemima – onda tabloidna verzija stvarnosti gubi na snazi. Poneko se čak i zapita: Ako nam je tako dobro, zašto nam je tako loše? Glasovi nezadovoljstva nisu česti, treba se ipak setiti da govorimo o stanovništvu koje je trpelo platu od tri marke, hiperinflaciju, piramidalne banke, pljačku stare devizne štednje, sveopštu bedu i nemaštinu. I više puta glasalo za sopstvenu propast, takoreći uvek kad bi mu se za sunovrat ukazala prilika.
Pa ipak, poneko se začudi nad neskladom proklamovane stvarnosti i onog što vidi oko sebe. I za takve nezadovoljnike propagandisti imaju odgovor. Za sve što ne valja krivi su Albanci, Hrvati, Bošnjaci, domaći izdajnici, kriva je opozicija, lažna elita, neki vajni intelektualci koji zavide predsedniku pa ga opanjkavaju, kriva je Evropa, krive su Sjedinjene Američke Države, kriv je Zapad, kriv je svako osim našeg mudrog predsednika, njegove partije, lojalnih građana koji podržavaju vlast, Rusije, Kine i još par slobodnih zemalja. Eh, da nije tih vekovnih srpskih neprijatelja koji poturaju klipove u točkove našeg napretka, gde bi nam bio kraj.
Vekovni san
Tako izgleda slika sveta koju proizvodi glavni urednik naše stvarnosti i prenosi je preko svojih ovlašćenih dilera koji se lažno predstavljaju kao novinari. A u onim drugim medijima, nezavisnim, izdajničkim, potpuno druga priča. Vlast ogrezla u aferama, kršenju zakona, kriminalu i korupciji, ko šta radi – državni funkcioneri pljačkaju sopstvene građane, bogate se na njihov račun, usput im uništavajući budućnost i zatvarajući njihovoj deci svaku perspektivu. Bahatost i nepravde na svakom koraku, ponižavanje, zlostavljanje, osiona vlastela koja nas tretira kao roblje i podanike. Državne institucije se prave mrtve, a kad pokažu neki znak života, to obično bude u korist oligarhije, a na štetu malog čoveka. Umesto zlatnog – mračno doba.
Pa ko bi normalan to čitao, gledao i slušao? Zašto se uznemiravati gorkom istinom kad se može živeti u slatkim iluzijama? Saznanje obavezuje, pogotovo ako je mrsko. Nije baš prijatno čuti da na vlasti nisu neki divni rodoljubi, već razbojnička banda koja te pljačka, a ti im u tome pomažeš iz sve snage svojom pasivnošću i pokornošću. Nisi nikakav ponosni pripadnik nebeskog naroda, nego obična budala koju magarče, ponižavaju i orobljuju vuci u jagnjećoj koži. Takvo saznanje ti nalaže da nešto preduzmeš i izboriš se protiv tlačitelja.
Opšta pasivnost građanstva je razumljiva, ne samo zbog duge autoritarne tradicije, odsustva demokratskog iskustva i ustanova, istorijskih okolnosti koje nam nisu išle naruku, već i iz čisto ljudskih razloga. Kao da nije dovoljna svakodnevna borba za opstanak, profesionalne i porodične obaveze, silni problemi i teškoće koje valja rešavati, nego povrh svega toga čovek treba da se bavi i politikom, da se angažuje i radi na uređenju društva, da se bori za svoja prava i slobode, da se suprotstavlja moćnima i bogatima. Ko bi se još i time zamajavao?
Nažalost, nema nikog drugog ko bi time mogao da se pozabavi. Neće doći mesija, genijalni vođa, grupa entuzijasta, stranci ili vanzemaljci da počiste naše dvorište. Moraćemo sami, jer kuća u kojoj živimo nema nikog drugog osim nas. I nije tako samo u Srbiji, nego u najvećem delu sveta. Tirani, zločinci, diktatori, pljačkaši i ostali razbojnici vladaju nad narodnim masama samo usled pasivnosti stanovništva. San je trajao dugo, predugo, decenijama i vekovima, jednom mora nastupiti neminovni čas buđenja i izbavljenja iz dobrovoljnog ropstva.