Posle dugog lutanja i stranstvovanja, vraća se pesnik u svoje rodno mesto, da poseti kuću u kojoj je ugledao svet, da vidi šta je ostalo od silnih sećanja iz detinjstva. Decenije su prohujale u međuvremenu, ceo jedan život, nadrealistički, protutnjao je svetski rat i ostavio za sobom ruševine i nesvareni užas. Zaljubljenik u grčku mudrost dobro zna Heraklitov nauk da niko ne može dva puta ući u istu reku. Vode protiču, ali i mi protičemo, sačinjeni smo od vremena, nestalni i fluidni, baš kao i kuća, ulica, pejzaž u kom smo stasali.
Pesnik počinje svoj izveštaj stihovima elegičnim i humornim, nezaboravnim: „Ne lupaj na vrata stare kuće. / Kuće više nema”. Čega još nema? “Nema više ko da dočeka tvoje kucanje na vratima. / Samo tišina iza koje opet samo je tišina. / Ni na dovratnik se ne nasloni. / Ni dovratnika nema”. Kome pesnik šalje ova prijateljska upozorenja i uputstva za upotrebu rodnog kraja? Samom sebi, ali sebi iz prošlosti, sebi od pre dva dana ili dva meseca, onom koji tek treba da poseti kuću koje više nema.
Putu je svakom tu kraj
Poema nastaje nakon što je pesnik obišao staze svog detinjstva, sveo račune sa prošlošću, pa se izmenjen vratio u tok svog života. I odatle, iz te sadašnjosti obraća se onom prošlom sebi kome preobražaj tek predstoji. Njega treba humorno upozoriti da ne lupa na vrata i da se ne naslanja na dovratak, jer ih više nema. Nikog nema da odgovori na kucanje na nepostojeća vrata, niko više ne živi u kući koje više nema. Na mestu gde je sve počelo, čudo rođenja i tajna života, sad stoluju samo praznina, pustoš i tišina.
Da li je nešto ipak ostalo? Jeste. “Al klupa je ostala iz detinjstva. / Sedi. Prašnjavi mantil svoj otrcani skini. Putu je svakom tu kraj. / Čekaju još samo dani ko starački štap da hodaš potom u krug”. Šta vidi putnik koji je poslušao savet iz budućnosti i seo na preteklu klupu iz detinjstva, na definitivnom kraju puta, zatvorivši pun krug? I da li treba da gleda to što vidi ili da pogled usmeri drugde, ka nečemu što nije vidljivo golom oku?
“Ne gledaj s tugom oronule tarabe i / Korov. / I zapuštene staze od šljunka po kojima smo se / Igrali. / I duž kojih smo plakali kad su nas ostavljali / Same s večeri. / Ne gledaj s tugom oronule tarabe i / Korov. / Tu naše senke mlade jedino još žive i igre naše / Šumne / Kao uspomene”. Samo klupa i prostor detinjstva koji evocira uspomene na dečje igre, jedino tamo, u sećanju, one i dalje žive, pored kuće koje više nema. Ali uspomene ipak nisu živa, punokrvna stvarnost, zato pesnik vidi samo mlade senke, bestelesne i nestvarne, poput slika projektovanih na unutrašnju stranu očnih kapaka. Ili na vrhove cipela.
Grumen leda, grumen sumnje i bola
Poslušalo je drugo lice jednine savet starijeg kolege i odvratilo pogled od korova, oronule tarabe i zapuštenih staza. Pognulo je glavu i usmerilo pogled ka prošlosti koja se skutrila na prašnjavoj, izanđaloj obući. Ali ne treba zadržavati oči predugo na onom što je minulo, pognut pod teretom uspomena:
“Otkuj pogled svoj sa cipela ti prašnjavih i
Izlizanih.
I uspravnu drži još malo glavu tešku
Od godina.
Od uspomena.
Još težu od nesreća. Još težu od sreće što je bila i što mine brže no što i dođe.
I grumen leda grumen sumnje i bola što u grudima nosiš bez
Leka
Daj suncu na smiraju: ima još snage možda da ga isceli.”
Nemogući život koji jeste
Nema ni vrata, ni dovratka, ali nema ni razgranatog oraha pred kućom koje više nema, pesnik poziva svoje drugo ti da ga zaboravi, ali stablo se vraća iz ništavila, iz onog neumitnog bilo pa prošlo, i ponovo pred očima povratnika padaju njegovi zreli plodovi s treskom na zemlju. Pesnik hrabri bivšeg sebe, od pre neki dan ili sedmicu, da se odupre klonuću, nagomilanom umoru, neminovnim razočaranjima:
“Ne reci umoran sam
Od svega.
Od života.
Da došao si tu pred nemom kućom da pobegneš od olova briga.
Od darmara godina.
Da sve je prošlo. Ni život mi svoj ne pričaj. Znam.
Znam. Znam. Znam. Znam. I neću da znam.
Život kakav se nije mogao ni kakav se ne bi hteo da se mogao.
Nemoguć. A ipak jeste”.
“Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu”, pisao je Radomir Konstantinović povodom ovih stihova. Za njega, to “dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: ‘Mi živimo u nemogućem svetu’”, ali i nešto više od toga, nemogućnost života koji jeste ima osnovu u pesnikovom pragmatizmu. Budući da je istina uvek jedna konstrukcija, onda je i subjekt koji stvara tu istinu takođe konstrukcija, međusobno uslovljeni oni su neminovno uslovni, kontigentni, a ne nužni.
“Sve je samo jedna mogućna jer jedna pogodbena stvarnost, ili jedna mogućnost koja se neprestano traži, nalazi ali i samoprevazilazi, jer nije u sebi sazdana, ne nešto po sebi, kao Ja koje se zna, neko aprirono Ja neke apriorne stvarnosti, već Ja u odnosima, Ja kao stvarnost tih odnosa, njih koji su u neprestanom vrenju, preobražavanju, izvan svake aprirornosti”, piše Konstantinović. Čini mi se da jezgro ovakvog svetonazora počiva u osećanju slučajnosti bivanja: ničije postojanje nije nužno, moglo je biti i da nas ne bude. Niti smo birali da dođemo na svet, niti smo – kad smo se već obreli na dunjaluku – birali uslove u kojima ćemo egzistirati. Otuda distanca prema sopstvenom životu, jer je uvek pomalo tuđ, uslovljen mrgodnim ustrojstvom sveta. Ali drugog života nema, moguć je samo kao takav – tuđ i nemoguć. Nemoguć, a ipak jeste.
Glumac skida šminku
Ima li kakve utehe, makar lažne?
“Još snovi ostali su mladi mogao bi da kažeš. I nade.
Mogli bismo da kažemo. Mogli bismo.
Slagali bismo. Tu pred kućom koje više nema glumac skida šminku”.
Kucnuo je trenutak istine, skidanja maske, odbacivanja laži i samozavaravanja. Vreme je za suočavanje sa svojim licem, bespoštedno, vreme je za svođenje računa sa sobom, svetom i nemogućim životom. Šta se dogodilo sa snovima u darmaru godina? Da li je nešto od njih ostalo?
“U Paktolu života snovi su se okupali.
Od suvog zlata da su bili,
U nespokojnim bi se u nemirnim predvečerjima
U grozničavim rukama
Od ponavljanja tolikih od snivanja
Sasvim bi se otrli. U pogledima isprali.
Al praha njihovog svakako bi po prstima po danima razbacanim ostalo.
Po voljenim i po onima koje smo mogli da volimo
Da smo mogli da smo znali
Praha zlatnog od snova i od nade ipak je toliko po njima ipak ostalo”.
Jovan Hristić je, navodeći ove stihove, pribeležio: “U tim stihovima kao da progovara, kao da čujemo sam šapat našeg jezika, muziku njegove sintakse. Namerno kažem ‘sintakse’: jer čini mi se da nijedan naš pesnik nije do te mere umeo da iskoristi sve mogućnosti koje pruža naša sintaksa, još uvek nekanonizovana strogim pravilima reda i rasporeda reči u rečenici”. Labava, neobavezujuća sintaksa služi kao savršen instrument dinamičnoj misli, emociji i doživljaju. Putovanje se nastavlja, od snova i nade ostalo je samo malo praha, neko bi to bagatelisao i prepustio se jadu, očajanju i beznađu, ali ne i naš pesnik. Neznatna količina snova i nade u prahu pripremila je teren za preokret, možda ipak ima nekog efikasnog melema za onaj grumen leda, grumen sumnje i bola što u grudima nosiš bez leka.
Nemaš šta da čuvaš za sebe sama
„Ne gledaj put Bagdale. Hrast je davno posečen.
Gledaj kose zrake smiraja kako kupaju pustu baštu svojim raskošjem.
Zaboravi na kike i na snegove godina.
Tiho izgovori u sebi samo reč Bagdala.
Plišana kap njena pada na rane
I na nespokoje.
Ne! to ne cepa strašna zebnja ni prostore ni dane
Ni čame kad vrebaju nas i sumnje i podsmeh i bore preko svega.
Da ništa nije ništa nam bilo dano.
Da mira nam nigde nema.
Seti se još dok izgovaraš u sebi tiho reč Bagdala da nemaš
šta da čuvaš za sebe sama.
I sve ti je sve bilo dano“.
Poslednji stih je ključni, mada to možda ne izgleda tako na prvi pogled. Da je pesnik ostao tamo gde bi se većina zaustavila, na razočaranju, da je podlegao čami i sumnji i podsmehu koji mu zlokobnim šapatom sugerišu da ništa mu ništa nije bilo dano – ovakve poeme ne bi ni bilo. Umesto elegijske poezije „koja je nesumnjivo dostigla najviše trenutke lirskog elegizma srpskog jezika“ (R. Konstantinović), dobili bismo još jednu, 1389. po redu jadikovku u kojoj uvređeni, ogorčeni poeta grinta i gnjavi kako je život prema njemu bio nepravedan, kako je stradao zbog zlehude sudbine i nepovoljnih okolnosti, kako je bio pasivna žrtva tuđe zlobe, ljudske surovosti, zaparložene sredine, neprijateljske zavere, kako mu ništa nije bilo dato, a sve mu je uzeto.
Umesto duha elegije, prilično stoičkog, u našoj kulturi raritetnog, trijumfovao bi duh opljačkanosti, uskraćenosti, osujećenosti, ogorčenja i ozlojeđenosti na čitav svet i njegovu bližu i dalju okolinu. Ne treba mnogo našem čoveku da se prepusti očajanju, osećanju bezizlaza, da se uživi u ulogu žrtve, da prigrli kivnost i resantiman kao svoje najrođenije, pa da na ostatak sveta gleda kroz puškarnicu sopstvenog uma. I čuva taj svoj jad za sebe sama, kao da se nesreća može ukrasti, pogotovo kad je lažna.
Pesnik je odoleo iskušenju i reakciji koja je tako popularna, uobičajena, društveno prihvaćena i poželjna. Umesto da krene putem kojim se češće ide, udario je drugom stazom, u smeru posve suprotnom i napisao stih tako neuobičajen za našu poeziju i ovdašnje poimanje sveta: I sve ti je sve bilo dano. Na tom stihu dala bi se izgraditi čitava filozofija života, u tih nekoliko reči leži energija preobražaja tako moćna da bi mogla da preokrene čitavo društvo, samo kad bi njegovi članovi imali sluha za stvarnosti koje ne laskaju njihovoj lenjosti i zaljubljenosti u jad i čemer, čak i kad su ove pošasti imaginarne.
Stanica jedna skrovita čeka
Nakon prelomne tačke sve se smiruje, stihovi više nisu dugi i raspričani, plišana kap Bagdale pala je i na onaj zlatni prah, menja se i registar, u petom delu poeme nema obraćanja pređašnjem sebi, da bi na kraju došlo finale u obliku stoičke poruke, “bez utehe i bez laži”:
V
I u najgorčoj zori
Negde za nekog odškrinuti su prozori
I neko za nekog zebe. I čeka.
I u najgorčoj zori
Što mučno se probija iz tunela u tunel jada
Voz što suludo juri neizbežnom kraju
Negde kraj pruge u zagrljaju kestenova
Stanica jedna skrovita čeka. I čeka
Od puta umorna čoveka.
VI
Al uspravnu drži
Još malo glavu tešku
Od godina
Od uspomena.
Bez utehe i bez laži
Ostaje ti
Plamen da si
Da istraješ
Plamen dok si
Dan kad opet krene
Kolo naokolo.
Tako se završava poema “Pisano pred zoru” Dušana Matića. A naše čitanje tek počinje.