Marko Vešović posvetio je svoj život poeziji i otporima zlu. Ko zna, možda je to isto. U razgovoru sa Ozrenom Kebom Vešović je rekao: “Za mene, poezija je najdublji izraz moralne svijesti čovječanstva, to sam ponavljao u svojim esejima koliko voliš puta”. Pisao je Vešović o jednoj drugoj vrsti pesnika koji nisu mislili da poezija ima ikakve veze sa moralom, naprotiv, već su svoje lirske katrene koristili kao oružje za raspirivanje mržnje. O tome govori početak pesme “Kafanska” iz “Poljske konjice”: “Ovo nas gađaju književnici. Ovo nas gađaju / Srpski bardi. Dojadilo im da barduju / Pa stali da nas bombarduju. // Kad su počeli peglati Sarajevo, / Svojim tobdžijama Stihoklepac je rekao / ‘Nako po domaćinski: Nek vam je sretno i berićetno”.
Pesnici su izašli iz kula od slonove kosti i upustili se u artističku ratnu akciju, bardovanje se objavilo kao puka priprema za bombardovanje. Zločinački projekat bilo je potrebno prvo osmisliti, utemeljiti, ideološki razviti, a buduće žrtve dehumanizovati. Književni delatnici bacili su se svom snagom na posao, da bi ubrzo prešli sa reči na tela.
Ruševina, glavni spomenik srpske kulture
O tom neobičnom preokretu, o vukodlačkom preobražaju spisatelja serbskih, pisao je Vešović oštro i neumoljivo, dok su po Sarajevu padale granate i fijukali meci: “Pjesnici više ne pjevaju o rušenju Troje, nego je ruše. Jer ovo je jedini rat u istoriji koji se izlegao iz glave književnika. Tačnije, ovo klanje su smislili, započeli i vode ga pisci, sa dosljednošću i temeljitošću kakve su krasile samo najveće tirane u svjetskoj povijesti. Pisac više nije izvještač o klanju, nego izvođač radova. Stoga bi se i homerski paradoks danas morao predrugojačiti: Bosanci su zidali svoju prijestonicu kako bi paljanski književnici imali šta da ruše. Ruševina je, danas, glavni spomenik srpske kulture; pravljenje razvalina je, danas, temeljni oblik književne proizvodnje zasnovane na paljanskoj estetici”.
Pesnici su postali tvorci antisveta u kojem je ljudski život vredeo manje od petoparca, dotle je dobacila njihova lirska doktrina krvi i tla. U zapisu “Srpski pjesnici” Vešović pripoveda kako ga je prijatelj odveo kod čoveka kome je “od brojne porodice ostala šestoipogodišnja kćerkica s očima kao trnjine”. Čovek mora na položaj, a ćerkicu ostavlja kod komšinice. Njoj to teško pada, pa zapitkuje oca zašto mora da ide. Otac objašnjava kako mora da ide, jer je vojnik. Ćerkica na kraju pita: “A što moraš da si vojniik?“ A otac odgovara: “Moram, zlato. Da nema vojnika, s brda bi sišli srpski pjesnici da mi i tebe zakolju”.
Kult istine
Beležeći slike zla i patnje, Vešović se rukovodio kultom istine koji je, kako veli u razgovorima sa Almirom Kaplanom, negovao zajedno sa svojom suprugom Gordanom. “Taj kult je u mene usadila Darinka pomoću batine. Ona se čitav život trudila da nam otvori oči i pokaže gdje živimo, među kakvim narodom”. Majčina upozorenja i nauk Vešović je ozbiljno shvatio i pošteno se za to odužio u svojim knjigama. “Vi ste – jadni ne bili – od onijeh ljudi te su išli preko Lima na Badnji dan da kolju, pale i pljačkaju muslimansku sirotinju”, tako je Darinka govorila sinu. Devedesetih godina njene crne slutnje su postale stvarnost, potomci su se pokazali dostojnim koljačkih predaka i prionuli da nastave započeti posao istrebljenja.
U trenutku kad se nebeski narod odao genocidu, izdaja je postala jedini mogući moralni izbor. I Vešović je postao izdajnik srpskog naroda, o čemu je i sam govorio, objašnjavajući duboke etičke razloge takvog istupanja iz zajednice koja se odrekla savesti i čovečnosti.
Vešović je govorio: “Izdao sam onog dana kad su Karadžićevi snajperisti u Ulici bratstva i jedinstva pucali na goloruke demonstrante i na moje oči ustrijelili dvoje djece. A kako je prolazilo vrijeme, moja izdaja mi je postajala sve milija jer se ispostavilo da sam izdao ljude koji vole da pale, recimo, džamije. A ja sam uvjeren da je poštovanje tuđih svetinja temelj svakog uljuđenog življenja. Izdao sam ljude koji vole, naprimjer, igrati nogomet odrubljenim muslimanskim glavama. A za mene, ljudska glava, muslimanska ili ne, najveća je svetinja u svemiru jer to je dom ljudskom duhu koji nas diže nad životinje. Izdao sam ljude koji pucaju iz snajpera na trogodišnje djevojčice, izdao sam ljude koji iz zasjede ubijaju ljekare hitne pomoći, izdao sam ljude koji noževima urezuju krstove u muslimansko meso. Jednom riječju, izdao sam ljude koji su izdali sve moguće norme na kojima se zasniva moralni kodeks čovječanstva“.
Daj mi da se ne sjećam, ako ne mogu zaboraviti
Vešovićev kult istine nije se ogledao samo tamo gde je najočiglednije, u sferi etike i morala, u suprotstavljanju zlu, u razobličavanju zločinaca i njihove izopačene ideologije koja je sve ljudske norme izvrnula naglavce. Taj kult istine ogleda se u svemu što je Vešović pisao i govorio, u poeziji, prevodima i prepevima, esejima o književnosti, ubojitim polemikama, novinskim tekstovima. Puna je njegova poezija preciznih, istinitih, otkrivalačkih slika, nakon kojih čitalac može da kaže samo: Pa da, zaista je tako. Na primer, u pesmi “Grad” u kojoj peva o dolasku u Sarajevo: “I pamtim, niz bistričku ulicu, ne znam koju, / Svjetiljke krivovrate – visibabe u stroju!” Ulične svetiljke zaista izgledaju kao visibabe, živa istina, a slika je još istinitija jer je vidi seljačko dete koje prvi put dolazi u veliki grad, o čemu govore naredna dva stiha: “Ko da je duša, od straha – skroz budna, skroz trijezna, / Htjela da pripitomi, tim znanim, svijet neznan”.
Umeo je Vešović da pronađe tačne reči, pesničke formule – što bi rekla Cvetajeva, i za mnogo kompleksnije unutrašnje doživljaje, za ona stanja na ivici izrecivog, koja se nikako ili sasvim teško mogu izraziti. Takvi su završni stihovi pesme “Svašta li mi se izdogađalo” koje izgovara njegov lirski junak, Sarajlija kojem se svet prevrnuo naglavce, koji je shvatio da mu se svet iskosio i da će zavazda ostati takav. Najbolji prijatelj, za kog bi stavio obe ruke u vatru, postao je snajperista u zločinačkoj vojsci: “Karadžić ga opsotonio. Izuzeo mu dušu za potrebe odbrane srpstva”.
Oženjen je Jelenom, Srpkinjom, krajem maja ‘92. zove ga punica iz Beograda i moli: “Zete, nemoj mi zaklati dete. Nemoj, mleka ti majčina. Ja, zblanut, mislim: stara šiznula. Šta vi to, gospođo Angelina, pobogu, pričate? Je li vam dobro? Nemoj zete, groba ti očeva. Deset hiljada Srba ste poklali u Sarajevu. Ko? Mi? Gospođo Angelina, Bog s vama, šta vi to pričate? Ali nemoj, barem ti, zete, onog ti hleba što si ga u mojoj kući pojeo. U taj čas mi je bilo k'o davljeniku. Kome kroz glavu, vele, sav život prođe u sekundi: šta je to bilo? Priviđenje? Jesam li sanjao ono prijašnje, pa sam probuđen u ovo sada? Ili se moram iz ovog sada što prije probuditi?”
Nakon svega što je preturio preko glave, nakon apokalipse i sloma, više se ničemu ne čudi, što znači da su mu ljudi ispunili najgora očekivanja. I onda dolaze genijalni stihovi: “Jedino što molim Boga: daj mi da se ne sjećam, / barem, ako ne mogu zaboraviti”. U tom poetskom paradoksu kao jedinom mogućem izrazu stanja čoveka kojem se sve izokrenulo naglavce vidimo velikog pesnika.
Sa mnogo manje laži
Negovao je Vešović kult istine i u prevodima poezije, a preveo je na desetine hiljada stihova. Tačnost i preciznost prevoda, vernost originalu bili su njegovi imperativi. U napomeni za “Izabrane pjesme” Osipa Mandeljštama, Vešović piše kako je u početku prevodio pesme čiji su prevodi već postojali, jer mu se činilo da može bolje. I zaista napravi bolje: “To jest bliže originalu. To jest sa mnogo manje laži”. Nije to bila njegova tlapnja, mnogi vrsni prevodioci odali su mu zasluženo priznanje. Nakon što je OKF objavio knjigu “Dvije ruske pjesnikinje” sa prepevima Ane Ahmatove i Marine Cvetajeve, Milica Nikolić je rekla, zadivljena: “Vešović nekad postiže nemoguće”.
Kult istine u prevodilaštvu podrazumevao je i bitku protiv laži, protiv neistinitih prevoda, protiv grešaka koje su nepotrebne i često neshvatljive. U eseju “Gali u rimskoj katedrali”, objavljenom kao pogovor “Izabranim pjesmama” Aleksandra Bloka, Vešović piše o katastrofalnim pogreškama Stevana Raičkovića u prevođenju Blokove pesme “Ravena”, koje su praktično rezultirale nerazumljivim falsifikatom. Pogrešan prevod naterao je Vešovića da napravi svoj prepev “Ravene”, da nije bilo tih grešaka, možda se nikad ne bi prihvatio prevođenja Aleksandra Bloka. Ono što je počelo bezazleno, na kraju je naraslo do knjige prepeva od 250 stranica.
Mehanizam laži i prevare
U ovom eseju Vešović je onako usput objasnio i kako funkcioniše opšti mehanizam laži i prevare u srpskom društvu, pogotovo među intelektualcima. U književnoj čaršiji je važilo uverenje da je Raičković genije, pa je sve što napiše genijalno, svetinja koja se ne sme preispitivati. Dobrica Ćosić je još veći genije, pa je sve što izađe ispod njegovog pera savršeno, ko bi se usudio da to dovodi u pitanje. Vešović veli kako je Ćosić imao čitavu falangu pomagača, ali niko od njih nije imao kuraži da mu kaže kako “komunistički ilegalci između dva rata nikako nisu mogli fotokopirati letke, jer je aparat za fotokopiranje izumljen u drugoj polovini dvadesetog stoljeća”.
Naizgled bezazlen primer, ali govori o suštini jednog naopakog sveta. Kad taj sistem laži i straha, podvala i lažnih autoriteta, pokornosti i odsustva istinoljubivosti – metastazira, dobijemo apokalipsu. Sve što je Marko Vešović pisao, govorio, mislio i činio bila je živa negacija tog nakaradnog sistema. Zato je Vešović i danas, kada više nije među nama, hiljadu puta življi od uvaženih srpskih poeta sklonih bardovanju i bombardovanju. Rečima Marine Cvetajeve, iz poeme “Novogodišnja”, pisanoj povodom Rilkeove takozvane smrti, a u prepevu Marka Vešovića:
Da kažem šta učinih kad saznah da…?
Psst… Omaklo mi se. Iz navike.
Život i smrt odavno stavljam u navodnike
Kao spletove očitoga koješta.