Milan Radoičić, vođa banjske terorističke grupe, srpski Obilić, osumnjičeni u slučaju ubistva Olivera Ivanovića, čovek od poverenja Aleksandra Vučića zadužen za nadzor Srba na severu Kosova, osoba sa crne liste SAD-a i Velike Britanije zbog šverca oružja i droge, između ostalog, patriota, vlasnik ko zna koliko firmi koje redovno dobijaju poslove od države Srbije, srpski junak, poslao je pismo javnosti preko svog konsiljerea.
U poslanici objašnjava razloge koji su njega i njegove maskirane saborce ponukali da nabave oklopna vozila, bacače granata, minobacače, protivtenkovske i protivpešadijske mine, mitraljeze s nitroglicerinom, duge i kratke cevi, municiju dovoljnu za bataljon vojske, pa da udare na kosovsku policiju, ubiju policijskog narednika Afrika Bunjakua, rane još dvojicu policajaca, provale u manastir, drže monaštvo i vernike u strahu i trepetu, i na kraju pobegnu, ostavljajući za sobom trojicu mrtvih terorista.
Kurtijev teror, Kurtijev teror
U pismu Radoičić krivicu svaljuje isključivo na sebe, u klasičnom mafijaškom maniru, pa veli: “Razlog našeg vraćanja je bio da ohrabrimo srpski narod sa tog područja u pružanju otpora teroru Kurtijevog režima, zaštita našeg naroda koji je tom teroru izložen i stvaranju uslova za ostvarenje sna o slobodi mog naroda na severu Kosova i Metohije”. Dakle, teror Kurtijevog režima. Istim rečima objasnio je razloge terorističkog napada i Radoičićev šef Aleksandar Vučić koji dan ranije: “Srbi sa Kosova i Metohije su se pobunili, ne želeći više da trpe Kurtijev teror”.
Istu sintagmu ponavljaju ljudski papagaji iz režimskih medija, ali i silni opozicionari i razni drugi učesnici takozvanog javnog života u Srbiji. Odzvanja diljem Srpskog sveta zlokobni izraz “Kurtijev teror, Kurtijev teror”, ne može se od te halabuke čuti ništa drugo. I niko od neprebrojnih članova svirepog hora da nam objasni u čemu se taj teror ogleda. Dobro, Radoičić pominje na primer “bezrazložna hapšenja”, ali to se ne može ozbiljno shvatiti.
Otkad je Kurti postao premijer, policija je na severu Kosova otkrila devet laboratorija za proizvodnju droge, a ovdašnja propagandna glasila i patriotski političari svaki put zakukaju kako Kurti teroriše Srbe. Pa da, zaista strahovit progon i teror na nacionalnoj osnovi: hapse Srbe samo zato što su proizvođači i dileri narkotika, osim u slučajevima kad hapse proizvođače i dilere narkotika samo zato što su Srbi. Nepravda, pa to ti je! I na sve to međunarodna zajednica ostaje nema!
Bogatstvo srpskog Obilića
Otprilike u vreme kad je Radoičić sitnu knjigu pisao, kako bi abolirao svoje nalogodavce koji su ga odmah intervjuisali u MUP-a, a potom pustili na slobodu, normalno, zašto bi vođa terorističke bande čamio u pritvoru – ministar unutrašnjih poslova Kosova Dželjalj Svečlja objavio je snimke jednog dela imovine koju srpski Obilić poseduje na svetoj srpskoj zemlji. Policija je izvršila pretres na pet lokacija i zaplenila deo imetka terorističkog vođe: vilu na jezeru Gazivode, stan, dva mercedesa, lokal… “Na snimku koji se vidi, dokazuje se da nije reč ni o kakvom ‘borcu za slobodu’ već o Pablu Eskobaru iz regiona. Pod maskom branioca građana, on i njegovi saradnici postali su multimilioneri o trošku zakona, države i ostalih građana”, reče Svečlja, pokazujući hacijendu srpskog Obilića.
Znala je javnost da su Milan Radoičić i njegov kum Zvonko Veselinović (lice od ranije poznato policije, jednom prilikom uhapšeno sa tri kila heroina u kolima) truli bogataši, ali nije isto imati neku apstraktnu informaciju i videti raskošno bogatstvo državnih kriminalaca u svoj njegovoj plastičnoj konkretnosti. Mnoge su slike luksuza pokolebale i unele im crv sumnje u mozak. Zvanična verzija po kojoj su Srbi na Kosovu ugroženi, ojađeni, izloženi teroru, progonu i nepravdi odjednom nije zvučala tako ubedljivo.
Bilo je logično zapitati se: Ako su Srbi na severu Kosova zaista tako ugroženi, kako je njihov lider koji je najugroženiji od svih, uspeo da namakne stanove, lokale, besna kola i vilu sa bazenom, bilijar salom i fudbalskim terenom? Pritom je to samo mali deo njegovog bogatstva, sve je to sitnurija u odnosu na ono što poseduje u Srbiji. Takva jeretička pitanja i nedoumice, izdajničke sumnje i neverice samo pokazuju koliko je srpska javnost neiskusna, maloverna, neizvežbana u patriotizmu, površna i nesklona kritičkom razmišljanju.
Bilijar sala je srce Srbije
Pa upravo su narečeni snimci pokazali koliko je srpstvo ugroženo na Kosovu, koliko je surov Kurtijev teror i koliko je nesrećni Radoičić propatio u kolevci srpstva samo zato što je Srbin. Dovoljno je pažljivije pogledati snimke i malo razmisliti o poređenju sa Eskobarom, pa da sve postane jasno. Pablo Eskobar je bio mlađi od Radoičića pet godina kad je bio na vrhuncu moći i raspolagao imovinom od najmanje 25 milijardi dolara. A šta je do tog doba stekao Radoičić? Teško da se na njegovim računima može pronaći i sto miliona evra, jad i beda. A zašto? Pa zato što nije mogao da se razmahne i da pokaže sve svoje poslovne sposobnosti, jer je bio izložen teroru Aljbina Kurtija.
Svi se iščuđavaju zbog Radoičićevog vekovnog ognjišta u obliku jedne jedine skromne vile koja nema ni sedam-osam ari, a Eskobar je, poređenja radi, imao 141 luksuznu kuću, 142 privatna aviona, 20 helikoptera i 32 jahte. Pa normalno, radio čovek vredno, udarnički, pa je stekao silne vile, imanja, avione, kamione i ostale potrepštine. Zameraju Radoičiću zbog jedne vile, vilice, takoreći seoske kolibe, potleušice od nekoliko hiljada kvadrata, a niko da se zapita kako bi prošao Pablo Eskobar na njegovom mestu, da je bio Srbin i živeo na Kosovu? Pas ne bi imao za šta da ga ujede, jer ne bi mogao da radi i privređuje zbog Kurtijevog terora.
Pogledajte malo pažljivije taj famozni Radoičićev bazen. Jeste, na prvi pogled deluje luksuzno, ali uvećajte sliku i videćete posledice albanskog terora nad srpskim patriotama. Bazen je prazan, u njemu nema vode. A zašto nema vode? Ne da Kurti! Nema vode za srpske bazene! I kako čovek, rodoljub, Srbin da ne uzme pušku i da se ne odmetne u hajduke i teroriste, kako da se ne bori za slobodu u kojoj će svaki srpski bazen biti pun vode? Dosta je bilo Kurtijevog zuluma! Bazen je sveta srpska zemlja! Hacijenda je najskuplja srpska reč! Vila je 15 posto srpske duše! Preko vode do slobode! Bilijar sala je srce Srbije! Pozlaćena kada se saginjati neće! Ne damo svetinje!
Dogodine u bazenu!
Što reče sveti knez Lazar Radoičić-Hrebeljanović: “Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kakva je sila koja me prati, nego po tome koliko hiljada kvadrata ima svetinja koju branim”. Što reče Miloš Veselinović-Obilić: “Penthaus nije šaka kokaina da ga pozoba svaka vrana koju donese vetar”. Što rekoše pomenuti knez i supruga mu Milica: “- Vidiš li ono veliko sijanje na nebu. – Vidim. – Radoičićeva vila je tačno ispod tog sijanja”.
Ili što bi rekli popularni grafiti koje mladi maskirani osvetnici malaju o trošku države: “Kad se gudra na Kosovo vrati”. Ili, besmrtnim stihovima Milana Komnenića, pisanim za potrebe ratnohuškačke proslave 600. godišnjice Kosovskog boja na Gazimestanu, kad su najavljene nove bitke: “Sini, jarko sunce sa Kosova, ne damo te, vilo Milanova”. Ukratko, kratkim, efektnim sloganom kojim se Srbi odvajkada pozdravljaju, a koji je uglazbio i popularni bend za širenje nacionalne nesvesti: “Dogodine u bazenu!”
Kad smo već kod bazena, savim je moguće da on nije bio oduvek prazan, već da je bio pun vode sve dok ekstremista Kurti nije po severu Kosova počeo da sprovodi represiju i teror, zahtevajući od građana da plaćaju struju. Grejanje onolikog kućnog plivališta košta kao svetog Petra kajgana, to ni najimućniji narko-bos ne bi mogao sebi da priušti. Pa kako pošten kriminalac da se ne pobuni protiv takvog zuluma, kako da ne uzme tonu oružja i eksploziva u ruke i ne krene da ostvari san o slobodi srpskog naroda, u kojoj će moći mirno da greje vodu u bazenu.
Treće oko vidi sve
Dok u Srbiji firme Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića dobijaju najbolje tendere za radove na infrastrukturi, dok asfaltiraju puteve diljem zemlje, popločavaju trgove i platoe po prestonici i drugim gradovima, dok obrću milione evra, perući usput pare od ilegalnih delatnosti – na Kosovu nijedan jedini tender ne mogu da dobiju. Pa zar to nije očigledan dokaz neviđenog terora, progona i represije nad nedužnim srpskim narodom koje sprovodi ekstremista Kurti?
Na pomenutim snimcima i fotografijama ima hiljadu dokaza o albanskom teroru, zlostavljanju i progonu potlačenog srpskog naroda, samo treba pažljivo gledati trećim okom iz četvrte dimenzije petog elementa i šestog čula. Na primer, na onoj fotografiji u bilijar sali patrijarh Pavle je totalno ubledeo, očigledno se nahvatao straha od Kurtijevog terora. Trava u dvorištu je bledozelena, a palme skroz zakržljale, neiskusni posmatrač bi pomislio da je to neko bonsai drveće. Svetitelji na neprebrojnim ikonama obesili noseve, deluju pokunjeno i tunjavo, kao tipične žrtve zlostavljanja i nasilja. A i ona dva navodno besna mercedesa, skupili se načisto od zebnje i bojazni, jedva dišu, više liče na spaček nego na mercedes.
Kad je sve tako očigledno, ostaje sasvim nejasno zašto režimski mediji u Srbiji nisu objavili dotične snimke i fotografije. Valjda se plaše da njihovi čitaoci i gledaoci nisu dovoljno inteligentni, pa bi mogli da pomisle kako su veličajne reči poput patriotizna, odbrane srpskog naroda i nedavanja svetinja tek puka maska iza koje se kriju organizovani kriminal, korupcija, otimačina i enormno bogaćenje na račun građanstva. Kao da oni ne znaju da su ovce za šišanje, a po potrebi i za klanje. I kao da na to ne pristaju dobrovoljno, često sa grdnom dozom entuzijazma i čiste samoubilačke radosti, evo već 36 olovnih godina.