Kada je sve počelo, izgledalo je kao da je to neka anomalija, eksces, incident. Kao nešto što ne može da potraje. Mislio sam da će kolektivno ludilo brzo proći, prosto je nemoguće da se prekomerno oduži stanje mržnje, nasilja, agresije, razularenosti najnižih nagona, negiranja svega ljudskog, dobrog, vrednog, lepog i pametnog. Preveliki je bio jaz između svega što smo znali i doživljavali, odrastajući u epohi poznog socijalizma osamdesetih, i mraka koji je došao posle. Između dve epohe otvorio se duboki procep, prava provalija kojoj se dno ne vidi.
Godine su prolazile, a povratka na staro nije bilo, doba normalnog, mirnodopskog, relativno bezbrižnog života postajalo je sve dalje, ne samo u vremenu, kao što je prirodno da se prošlost udaljava, već je bivalo jasno da se nikada neće vratiti, da su minimalne šanse kako će u budućnosti opet uslediti neki poredak u kojem će život dostojan čoveka uopšte biti moguć.
Živeti sa čudovištem
U početku je inercija socijalističkog perioda bila prejaka, zato je pad u varvastvo i delovao privremeno. A i čisto logički gledano, izgledalo je nemoguće da potraje sistem zasnovan na zločinu, kriminalu, lopovluku, nacionalističkim strastima, preziru prema znanju i pameti, antiprosvetiteljstvu, na zlu svake vrste. Takva skalamerija naprosto ima ugrađen autodestruktivni mehanizam, nemoguće je da opstane zajednica koja samu sebe neprekidno proždire.
Prošle su decenije i postalo je jasno da ćemo najveći deo života provesti upravo u takvom samouništavajućem društvu, pod vladavinom ološa, u zemlji gde se na poštene ljude gleda kao na budale, gde se plemenitost smatra slabošću, a dobrota glupošću, u društvu dizajniranom po meri najgorih primeraka ljudskog roda. Navikli smo se na stanje koje je Radomir Konstantinović krstio “živeti sa čudovištem”.
Na prvoj sesiji Beogradskog kruga davne 1991. godine, aprila meseca, Konstantinović je ovako govorio: “Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište”.
Brisanje prošlosti
U to vreme, život sa čudovištima je tek počinjao, u međuvremenu smo se toliko navikli na čudovišnost da je zaista često i ne primećujemo. Čudovišta su nas ubedila da su jedina naša sudbina, da nikakav život izvan čudovišnosti ne postoji, da ga nikad nije ni bilo, i da je to sve što ćemo ikada videti i doživeti. Sve ono što im je prethodilo, čudovišta su proglasila za nepostojeće, izbrisali su prošlost gumicom, a ono što je preteklo nakon te operacije krivotvorili su do neprepoznavanja.
Nije ni čudo što zlikovci brišu i kleveću socijalističku prošlost, jer u poređenju sa boljom prošlošću – sadašnjica koju su stvorili lakeji anđela uništenja izgleda kao post-apokaliptični predeo. Uprkos ogromnoj energiji i novcu uloženim u razaranje sećanja na socijalističku Jugoslaviju, uprkos milionima radnih sati trudbenika krivotvorenja i zaborava, uprkos toljagama kojima mašu i udaraju svakog ko pamti šta je juče bilo – ništa ne može da izbriše prošlost. Ono što se dogodilo – dogodilo se jednom zauvek. Uostalom, postoje nebrojeni tragovi te prošlosti, nije baš sve otišlo u mutan bezdan i nestalo u ponoru.
Serije našeg detinjstva
Poslednjih par meseci nesrećni RTS reprizira nekoliko serija za decu iz epohe socijalizma – “Neven”, “Poletarac” i “Priče iz Nepričave”. To su serije našeg detinjstva, uz njih smo odrastali, neke smo gledali premijerno, neke reprizno, ali one vraćaju vreme koje je naizgled zauvek prohujalo. Čudno je danas, posle toliko decenija, gledati ponovo te emisije. Sve deluje mnogo bolje, razigranije, luđe, blesavije i normalnije nego što je onomad izgledalo. Timoti Džon Bajford koji je napravio prve dve, i Aleksandar Antić koji je uradio treću seriju zaista su bili volšebnici.
Nepotrebno je govoriti o scenarističkom i rediteljskom majstorstvu ovih autora, to je odavno dobro poznato, neka o tome govore stručnjaci, meni je samo zanimljivo kako u odnosu na pomenute emisije sve ovo što se danas kod nas snima, sve te silne serije na koje se bacaju velike pare iz budžeta, deluju kao da ih rade potpuni amateri koji nikad u životu nisu gledali ni školski program, kamoli radove nekih ozbiljnih filmskih i televizijskih reditelja. Za današnje serijske proizvođače banalnosti i ničega, ondašnji TV autori su čista avangarda, u svakom smislu, uključujući i estetske horizonte, rediteljske postupke, vanrednu scenarističku veštinu, te muzičku podlogu.
Serije su namenjene predškolskoj i deci ranog školskog uzrasta, pa pomalo iznenađuje količina iščašenog humora i nonsensa koji zvuče posve harmsovski, oberiutski, luiskerolovski, edvardlirovski. Na primer, repliku iz “Poletarca” – “Da li je gudački kvartet pauk?”, mogao je da napiše bilo koji pesnik nonsensa, apsurda, razuzdanih igrarija rečima, jezikom i smislom.
U tom duhu je napisana i pesma za uvodnu špicu, dovoljno je navesti poslednje stihove: “Cela zemlja leti leti, / a i zimi kad se seti. / Crep, cipela, cucla, car, / Poletarac – prava stvar”. To je već odjek nadrealističke poetike, onog Matićevog “Leti sve leti, u jesen sve je sen”, a ređanje reči bez logičnog redosleda, na osnovu njihovog auditivnog i humornog karaktera, asocira na avangardu i neo-avangardu, na dadaiste, na Vojislava Despotova i Vujicu Rešina Tucića. To je slobodna jezička igra, anarhično negiranje uobičajenih značenja, slavlje pesničke svesti koja jezik doživljava kao još jednu konvenciju, ali i kao polje neobuzdanog ludizma.
Ne poželi ništa što je tuđe
Takav duh nije iznenađenje u “Poletarcu”, seriji nastaloj po istoimenom časopisu Duška Radovića, ali je zanimljivo da takvih momenata ne manjka ni u “Pričama iz Nepričave”. U toj seriji Zoran Radmilović izvodi prave glumačke bravure, stvarajući majstorske minijature od naizgled jednostavnog, običnog teksta. U jednoj epizodi Radmilović objašnjava i demonstrira kako radi fenjer, pa kaže: “Venjer ti je ovako više neka svetiljka, to nije ukras… Ima fitilj koji ja, vidiš, zapalim i regulišem ga s ovim točkićem. A kako radi ovaj točkić? Radi putem okretanja”. Točkić koji radi putem okretanja. Stvarno zvuči kao nešto što bi napisali Jonesko, Harms ili Olejnikov.
Čak i u “Nevenu”, iako je rađen po istoimenom časopisu Jovana Jovanovića Zmaja, po tekstovima nastalim u sasvim drugačijoj, romantičarsko doba, ima elemenata nonsensa, ludosti i apsurda, karakterističnih za mnogo pozniju epohu. U jednoj epizodi Mića Tomić u ulozi Zmaja sedi za stolom, obeduje i usput čita pristiglu poštu: “Maločas pismonoša mi donese pismo u kojem mi L. Ugrinović iz Risnja piše ovo: ‘Dragi čika Jovo, jesi li čuo da miševi kradu jaja? Jedan legne na leđa, a drugi mu doguraju jaje na trbu’, pa ga za rep vuku i tako jaje odnesu’”.
Izgleda da Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara, koji su mnogo decenija kasnije izmišljali suluda pisma čitalaca i odgovarali na njih – nisu tikve bez korena. Bora Ćosić pominje njihovu rubriku, pogotovo jedan od luckastijih primera: „Poštovani uredniče, molim vas da mi odgovorite da li ima belih muva. Ja tvrdim da ima”.
Kako se crnila otarasiti
I songovi u narečenim serijama pisani su i komponovani u istom razigranom duhu. Na primer, “Balada o labudu i gavranu” Đorđa Balaševića, emitovana u osmoj epizodi “Poletarca”: “Kada je belog labuda video, / gavran se svoje boje postideo. / Belo je lepo, crno je ružno, / pomisli gavran grakćući tužno. / Kako se crnila otarasiti, / morao bi se u vodi skvasiti / i sve će ići kao po loju, / voda će sprati svu crnu boju. / Ali mu kupanje nije vredelo, / perje od vode nije pobelelo, / on reče sebi ‘jasno je, druže, / moraš u vodi ostati duže’. / Tako se gavran u vodu preseli, / ali mu dani ne behu veseli, / ribe je puno jezero celo, / al’ ribe nisu gavransko jelo. / Bar da je stekao šta je želeo, / al’ nije ni to, nije pobeleo. / Perje se crni, a creva krče, / na kraju gavran od gladi crče”.
Nesrećni gavran je počinio hibris, želeo je da bude ono što nije, da postane neko drugi, prezreo je što mu je dato, poveo se za onim što je društveno poželjno, labuđom belinom, pa je zato nastradao. Cela epizoda se vrti oko toga – treba biti ono što jesi, pronađi svoj talenat, ono u čemu si dobar i bavi se time, posvećeno i vredno, i život će biti ispunjen smislom. Ne poželi da budeš neko drugi, ma koliko ti društvo nametalo određene modele i naturalo nekakve idole.
Biti neko drugi
Osnovna poruka je predstavljena na plastičan, urnebesno duhovit način. Čitav niz poznatih ličnosti, briljantnih u svom poslu, stavljeni su u druge uloge, pokazujući koliko je besmisleno oponašati druge ljude. Dražen Dalipagić kaže “A kako bi bilo da ja odlučim da budem violinist, kao Jovan Kolundžija”, potom pokušava da svira u gudačkom kvartetu, kratko, da bi na kraju zaključio: “Jao, ne mogu više da trpim to cijukanje”. Kolundžija odgovara: “Ni ja. Kako bi bilo da ja odlučim da budem bokser kao Tadija Kačar”. Potom violinista sparinguje sa Kačarom, ali to se ne završava baš dobro. Potom Kačar veli: “A kako bi bilo kad bih ja odlučio da postanem baletski igrač”, pa sledi scena gde bokser zaista pokušava da bude baletan, ali i to završava komično.
I tako redom, balerina bi da bude golman, plivač – košarkaš, da bi na kraju svi zaključili da je svako onakav kakav jeste, i dobro je što je tako. U epilogu sledi zaključak u vidu kratkog Balaševićevog songa: “Videla je žaba da se konji kuju / i da tako u životu brže napreduju. / Rodila se u njoj želja od pameti jača, / krenula je da potraži dobrog potkivača. / Potkivač joj odmah reče: Sve ti je to džaba, / čak i da te ja potkujem – ti ostaješ žaba. / Čitaj knjige, puni glavu naučnim imanjem, / lakše ćeš kroz život proći potkovana znanjem”.
Prosvetiteljske vrednosti
Da, izgleda da smo u ono oklevetano doba odrastali na prosvetiteljskim vrednostima koje su nam usađivane diskretno, uz veliku dozu pustopašnog humora, kroz televizijski program čiji je kvalitet danas posve nezamisliv. Znanje, čitanje, radoznalost za svet i sve u njemu, šarolikost postojanja, životna radost – to je sadržaj koji prosto izbija iz svakog kadra. Život je lep, a svet je beskrajno zanimljiv, čudesan i naklonjen – to je osnovni utisak koji ove TV serije za decu ostavljaju kod gledaoca, svejedno koliko godina imao.
Evo samo još jednog malog primera kako je sve to izgledalo vo vremja ono, u zemlji koju smo tako olako rasturili i ugušili u krvi. U jednoj epizodi “Poletarca” Balašević peva song koji bi mogao da se zove, recimo, “Balada o poljskom i gradskom mišu”. Koliko vidim, tu pesmu niko ne ubraja u opus velikog kantautora, nigde nema njenog teksta, pa nije zgoreg citirati je u celosti: “Poljski miš se gostu nada, / dolazi mu miš iz grada. / – Zdrav mi bio, dragi goste, / probaj malo hrane proste. / Klopni sena, šaku žita, / najedi se sad do sita. / Gost odvrati k’o iz topa: / Bez veze je tvoja klopa. / Bolje pođi do mog stana, / pa da vidiš šta je hrana. / I pođoše istog časka, / jedan trčka – drugi kaska. / A u kući gradskog miša / sve sam slatkiš do slatkiša / – brdo sira, hrpa keksa, / jedi, stari, bez kompleksa. / Štrpni šunke, lizni džema, / u tvom polju toga nema… / Al’ ja čujem neku lupu, / to je gazda – trk u rupu. / Dok ne ode tu se smesti, / onda ćemo dalje jesti. / Jedva jednom gazda ode, / ode kud ga oči vode. / I miševi natenane / nastaviše da se hrane, / ali posle pet minuta / pojuri ih mačka ljuta. / – Vidiš – poljski reče gradskom / – ljubavlju te volim bratskom / i hvala ti na banketu, / ali glasam za dijetu. / Vraćam se u svoje polje, / tamo mi je ipak bolje, / lošijom se hranom krepim, / al’ za život bar ne strepim. / Tu na kraju k’o dodatak / stoji jedan nauk kratak: / Bolje biti živ i gladan, / nego sit pa raskomadan”.
Kao da smo sve samo sanjali
Danas, posle apokalipse, dok razaranje i degradacija svega ljudskog traju nesmanjenom silinom – davna atmosfera normalnog, mirnodopskog života izaziva tugu, nostalgiju, pomalo i čuđenje. Kao da sve to nismo doživeli, kao da smo sve to samo sanjali, jer predugo živimo u noćnoj mori, pa nam sve toplo, humano, normalno, regularno, građansko, prosto naprosto ljudsko – deluje kao nešto nestvarno.
Podelio sam svoje utiske sa Dragoljubom Stankovićem, a on mi je, između ostalog, napisao i sledeću rečenicu: “Zaboravio si da si bio tretiran kao čovek”. Da, zaista sam zaboravio da sam u detinjstvu bio tretiran kao čovek, odvikao sam se od takvog tretmana. Već decenijama nas podlaci, profiteri, lopuže, opsenari, zločinci i manipulatori tretiraju kao idiote, mužike, roblje, podljude, dok nas bezočno pljačkaju i uništavaju svaku normalnost, sve elementarne ljudske vrednosti bez kojih je život naprosto nepodnošljiv.
Teško je pojmiti dubinu našeg sunovrata i rečima iskazati nepremostivu razliku između ondašnjeg i današnjeg sveta. Recimo to ovako: Da je 1980. godine prekinut dečji program na Radio-televiziji Beograd i nekim vremeplovnim čudom emitovano samo pet minuta programa TV Informer, verujem da bi u gledalištu nastala prava panika, kao da su videli crnog đavola lično ili neki prizor iz pakla.
Ekipu iz Informerovog studija verovatno ne bi ni kaznili za širenje mržnje i svakojakih gadosti, već bi ih poslali na psihijatriju, jer to što oni neprekidno brbljaju – to može da izgovara samo ozbiljno poremećena osoba. Ono što je pre samo četrdesetak godina delovalo kao neverovatno i nemoguće, već dugo je naša jedina stvarnost. Ako se ovo uporno istrajavanje u zlu i naopakom uopšte stvarnošću može nazvati.