foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Lupanje srca, opekotine na duši i ostale čitalačke muke

Pokaži mi šta čitaš i reći ću ti od čega boluješ

Vreme godišnjih odmora neminovno nameće teške dileme svakom poštenom radnom čoveku i građaninu koji je nakon višemesečnog rmbačenja najzad u prilici da pusti mozak na ispašu. Pored izbora adekvatne gas-maske koji je donelo doba klimatske apokalipse, jedno od težih pitanja je na koju vrstu trave išetati mozak, odnosno koje knjige poneti na kanikule. Prepune su knjižare remek-dela, na svakom koraku vrebaju knjige koje se čitaju u jednom dahu, istovremeno nas ostavljajući bez daha, što možda deluje nemoguće, ali nije neizvodljivo, pogotovo za čitaoce sa većim kapacitetom pluća.

Ponuda je zaista šarolika, a svako hvali svoj izdavački espap kako zna i ume. Tu je, na primer, “moćan, intenzivan triler prepun neizvesnosti” koji “donosi otkrića baš kada treba kako bi čitaocu srce brže zakucalo”. Dakle, reč je o romanu koji izaziva tahikardiju kod čitalaca, izgleda da je u pitanju knjiga intenzivna poput srčanog udara. Nema smisla rizikovati sopstveno zdravlje zarad ljubavi prema književnosti.

Na prvom mestu top-liste najprodavanijih knjiga je delo autorke koja “virtuozno pripoveda intrigantnu priču o sudbini dve žene koje su se našle pred ponorom života, ali koje su opstale zahvaljujući hrabrosti, upornosti i borbi”. Moram priznati da ne znam šta je ponor života, ne mogu čak ni da ga zamislim, čim pokrenem uobrazilju u tom pravcu odmah mi se zavrti u glavi, pa je bolje da se zaustavim na vreme. Bar na ivici provalije života i smrti.

Članska karta biblioteke kao istorija bolesti

Ugledni recenzent preporučuje roman svog prijatelja i daje čvrsta obećanja glede glavnog junaka – “vodiće vas kroz priču koja vam neće dati mira, ni na javi ni u snovima”. Za razliku od prethodnih naslova koji izazivaju srčane smetnje i strah od visine, ovaj će nam doneti samo nesanicu i maniju gonjenja. Pokaži mi šta čitaš i reći ću ti od čega boluješ! Članska karta biblioteke pretvorila se u istoriju bolesti, ne znam kad se taj volšebni preobražaj odigrao, a još manje kako mi je to promaklo.
Za neki drugi roman blurb je preveden iz “Kindle Crack Book Reviews”, a anonimni kritik nas upozorava: dotična knjiga vam “neće istopiti srce. Spržiće vam dušu“. Pa šta da radim posle, kad mi se duša pretvori u spaljenu, pustu zemlju? Nudi li kritičar neku mast za duševne opekotine? Može li se dejstvo ove odveć vatrene knjige ublažiti čitanjem “Vodenice na Flosi”, “Tihog Dona”, “Morekaza” ili ćemo morati da posegnemo za nekim romanom-rekom kako bismo sanirali posledice paljevine? I zašto baš spržiti, zar ne bi roman mogao i da nam, šta ja znam, ispohuje, obari ili prodinsta dušu? Ipak, lepo je što smo upozoreni na vreme, baš kao i u slučaju jedne zbirke novinskih tekstova: “Ovo nije knjiga za one s osetljivim želucem”. Ruku na srce, nema buraga koji lako vari papir, ali nije zgoreg to i napomenuti.

Ima i drastičnijih primera. Popularni ljubavni roman govori o mužu koji, nakon smrti svoje voljene žene, prebira po njenoj ogrlici od poludragog kamenja (koju za života nije smeo ni da dodirne), a svaki kamen označava po jednog ljubavnika. Izneverenom mužu je “jedino preostalo” da “odgonetne njene tajne ljubavi, ispiše svoju ljubavnu priču i ponovo se sjedini sa svojom voljenom”. Sjedini? Čista nekrofilija! A posle Bodlera optuživali za nemoral i naterali ga da izbacuje pesme iz “Cveća zla”.

Smrtonosna proza

Među autorima bestselera ima čak i pisaca i spisateljica koji čitaju knjige. Jedan primer: “Ova izuzetno potresna, čarobno maštovita verzija Trojanskog rata priča bolnu priču o ljubavi, ali i o silnoj bici između bogova i kraljeva, spokoja i časti, besmrtne slave i ljudskog srca”. Tja, baš i ne liči na Šekspirovog “Troila i Kresidu”, a pogotovo se oseća pomanjkanje tersitovske perspektive. Male su šanse da se tu mogu pronaći rugalačke rečenice kakve izgovara Tersit, na primer: “Ne bih imao ništa protiv ni da budem vaš na gubavcu, samo da ne budem Menelaj.” Ili sledeća replika koja ne govori o “spokoju i časti”, već o suštini stvari: “Blud, blud; večito rat i blud; ništa drugo nije u modi. Ognjeni đavo neka ih sve odnese!”

Nakon što nam je letnja lektira izazvala lupanje srca, vrtoglavicu, paranoju, a potom nam spržila dušu – ne treba joj mnogo da nas dokusuri. Evo pravog romana za letalni ishod: “Oštar poput kandži, pun oporog, ironičnog humora, ovaj smrtonosni roman zabavan je koliko i zastrašujući”. Zaklaće nas knjiga oštrim kandžama, prerezaće nam žilu kucavicu ili će nam probosti mozak, kako god bude – spasa nam nema. Zamislimo kolač koji se reklamira rečima: Ovaj smrtonosni slatkiš sladak je koliko i hrskav. A ispod reklamnog teksta mrtvačka glava sa dve ukrštene kosti. Knjige su kao gljive: sve se mogu pročitati, ali neke samo jednom.

Ne znam da li je problem u meni ili u onima koji preporučuju knjige, ali posao im uopšte ne ide od ruke, što me više ubeđuju da dotičnu genijalnu knjigu pročitam – sve sam ubeđeniji da nikad u nju neću zaviriti. Svaki argument se posle nekoliko milisekundi pažljive analize pretvara u svoju suprotnost. Sreća njihova da im ja nisam ciljna grupa, a još manje ciljni pojedinac. Evo, recimo, kažu da roman treba pročitati jer “izuzetno poznavanje istorije autor uklapa u pitki pripovedački ton, koristi ga tek onoliko koliko je nužno da cela ova đavolski dobra priča ne popušta u dinamici”. To nije dobra osobina čak ni kod istoričara, a u prozi je pripovedački ton ključna stvar, stil – a ne fabula. Nije presudno šta, već kako.

Za uspomenu na dugo sećanje

Kad se ne uzmu baš za ozbiljno, nagovori na čitanje umeju čoveka i da razvesele. “Likovi će vam dugo ostati u sećanju”, obećava nepoznat neko. Šta u ovom slučaju znači dugo? Mesec dana? Pola godine? Do kraja letovanja? Zašto onda ne bih čitao knjige čiji su likovi čovečanstvu ostali u sećanju 300 godina, pet vekova ili dva i po milenijuma? Neku prozu treba čitati jer nam “ne dopušta buržoasku utjehu ‘lijepe’ rečenice”. Tja, ni tabloidi, telefonski imenici ili uputstva za upotrebu kućnih uređaja ne pružaju takvu utehu, sa ili bez navodnika. Sklonost lažnoj, kičastoj lepoti nije privilegija jedne klase, a istinski lepe rečenice podjednako ne podnose razni društveni slojevi, napisao je o tome Marko Ristić niz lepih rečenica tridesetih godina prošlog veka, a Vislava Šimborska ima pesmu “Nečitanje” o sličnim nevoljama: “Prustovim delima / u knjižari ne dodaju daljinski, / ne možeš se prebacivati / čas na prenos fudbalske utakmice / čas na kviz, na kome se može osvojiti volvo”.

“Roman sa izvrsnim preokretima i spektakularnim lokacijama.” Izvrsne preokrete, pogotovo tumbanja automobila teško je zamisliti drugde doli na spektakularnim lokacijama. Kako su nekad romansijeri bili naivni i neuki, smeštali su svoje junake na neke potpuno neatraktivne lokacije, u skučene podstanarske sobe, u provincijske zabiti, u prljave kafančine, u neugledne školske klupe. Nije ni čudo što ih niko ne čita. “Ovaj roman se ističe spojem fantastičnog i književnog”. Zar fantastično nije odlika književnosti? Nije fantastika dodata Borhesovim, Kortasarovim ili Hofmanovim pričama, već je njihov integralni deo. Kako onda tačno dolazi do spoja fantastičnog i književnog? Šta je anonimni autor hteo da kaže sam Bog zna, mada ponekad ni njegovo sveznanje ne doseže do ovakvih dubokoumnih ponora. Osim u fantastičnoj prozi znanoj i kao teologija.

Izvesno remek-delo je “baklja” kojom pisac “nagoni čitaoca da viče: dajte mi još ovakvih knjiga”. Malopre su nam spržili dušu, a sad bi da nas zapale bakljom. Otkud toliko piromana među savremenim piscima? Da li je i to posledice klimatskih promena i globalnog zagrevanja ili se radi o autohtonom fenomenu? I zašto pisac baš bakljom prisiljava čitaoca da poželi dodatne količine slične literature? Zašto knjiga mora da bude baklja za mučenje? Šta fali starom, dobrom falarijskom biku koji je, usput budi rečeno, kudikamo efikasniji od baklje?

Bolje pisati zanimljivo, nego dosadno

“Ovom pričom o gradiću skrivenom u šumi autor nam je razotkrio čitav svet.” Ni manje ni više nego – čitav svet, u celini i celosti celine i sveukupnosti svega na svetu i još ponečega. Takve ambicije niko nikad nije imao, čak ni Šekspir sa svojim dramama, a ni Balzak s “Ljudskom komedijom”. Mnogo je mačku goveđa glava, što bi rekli nenačitani ljudi.

“Priča se vrti oko zanimljivih karaktera.” Sreća naša, mnogo je bolje čitati priču koja se vrti (ko se vrti ne boji se smrti, rekao bi Brana Petrović) oko zanimljivih, nego oko nezanimljivih karaktera. U principu je uvek bolje pisati o zanimljivim nego o dosadnim likovima, kao što je poleznije pisati zanimljive knjige, nego gnjaviti čitaoca nezanimljivim pričama i karakterima. Tu bi se jedino Vojislav Despotov pobunio: “Uzbuđenje je tako dosadno”.

Klasici malo bolje prolaze u ovom veselom paklu PR-poezije, jer se urednici dosete, pa izvuku citate ozbiljnih pisaca o svojim kolegama. Međutim, neki nisu tako domišljati, već se oslanjaju na sopstvene snage ili se dokopaju prve kritike na koju nalete. “Vajld je verovao da život imitira umetnost i da će nas stoga ove bajke dirnuti. Zato i nema čitaoca koji će nakon njihovog čitanja ostati ravnodušan”, citiraju izdavači Guardian. U poređenju s knjigama koje izazivaju preskakanje srca ili nam prže dušu napalmom, Vajldove bajke su još i bezazlene – neće nas ostaviti ravnodušnim, ali nas neće ni očarati. Novinar Guardiana nije ozbiljno shvatio Vajldovu ideju o životu koji oponaša umetnost, ili samo misli da pisanje o književnosti ne spada u životne aktivnosti. Usput budi rečeno, nema knjige koja će čitaoca ostaviti ravnodušnim, nije to neka književna vrlina.

Ljudi romore

“Rastko Petrović je napisao knjigu koja ima isceliteljsku moć”, kaže nam neimenovani primarijus književne medicine o romanu “Ljudi govore”. Nažalost, ne precizira boljke od kojih će nas Rastkov roman izlečiti, možda je u pitanju univerzalni eliksir. Drugi izdavač istog dela kaže da je “ova knjiga napisana kao impresija o životu ljudi. A ona impresija izazvana u nama dok čitamo ovo delo, bar dvostruko je jača”. Ne znam kako je nagovarač na čitanje ovako tačno izmerio snagu impresije i zašto nam nije – kad je već tako precizan – naveo koliko je to u vatima ili bar u konjskim snagama. Nasuprot toj bezazlenoj neizvesnosti, pouzdano se može utvrditi prekomerno podilaženje čitaocu: njegova čitalačka impresija duplo je jača od impresije Rastka Petrovića koja ga je naterala da napiše roman. Što će reći da bi svaki čitalac mogao duplo lakše da napiše knjigu poput Rastkove, kad bi samo to poželeo, budući da je natprirodno prijemčiv za utiske.

Nema potrebe za izmislicama i besmislicama, roman “Ljudi govore” je u lektiri, pa se lako može doći do nekoliko relevantnih rečenica, a čak ni to nije neophodno, jer je sam Rastko Petrović u uvodnoj belešci napisao o čemu je reč: “Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte”.

Razlučiliše li ti se subjekti

Treba ipak reći da su nagovarači na čitanje loših knjiga pošteni, ako izuzmemo trućanje o klasičnim delima kojima promašeni blurbovi svakako ne mogu naškoditi. Pišući nespretne, besmislene, nehotično duhovite PR tekstiće, reklamni agenti jasno stavljaju do znanja da se ne radi o knjigama na koje treba trošiti vreme, već o razbibrigama, sedativima u tvrdom i mekom povezu, halucinogenim supstancama maskiranim u štampana izdanja. Treba i oni tu svoju robu nekom da uvale, od nečeg valja živeti.

Mislim da ću se ipak opredeliti za knjigu koja se “usmerava na duševni život modernog razlučenog subjekta koji zbog svoje univerzalnosti iskustva može biti i svačiji i ničiji”, šta god bio razlučeni subjekt, od čega god da se dotični odvojio i jednostrano iredentistički otcepio. Potom, tu je jedan obimni dnevnik koji reklamiraju kao delo koje je bilo zabranjeno u piščevoj domovini, što je najmanje važno za knjigu i njenog autora, ali bar nije besmisleno niti pogrešno. I još nekoliko knjiga koje preporučuju vrsni prevodioci ili urednici govoreći o njima na sasvim neuobičajen način – smisleno, pametno, akribično, nadahnuto – pa ih zato ne treba posebno predstavljati.

Tomislav Marković