Na domaku smo još jedne zime našeg nezadovoljstva, vreme je za srpske hamletovske dileme. Da li je bolje da se odreknemo nafte ili gasa? Da li će biti grejanja ili ćemo cvokotati u stanovima, pokriveni debeljuškastim dekama? Biti ili ne biti, smrznuti se ili se slediti? Da li će biti goriva za gradski i međugradski prevoz ili će autobusi ići na odavno zasluženi odmor i lenstvovati po garažama? Hoćemo li ponovo kupovati raznobojni benzin iz plastičnih flaša, prokuvanih, kako bi švercer zakidao na količni? Da li će doći do obustave letova zbog nestašice kerozina?
Šta će biti kad zalihe goriva budu potrošene, za ciglo dva meseca? Hoćemo li uvesti sistem par-nepar za kupovinu benzina i naftinih derivata? Šta će poljoprivrednici sipati u traktore i ostala vozila, kako će poorati i potanjirati zemlju, e da bi je pripremili za setvu? Hoće li biti hrane? Ako je bude, kako će je proizvođači dopremati do trgovaca i potrošača? Da li će cene otići u nebesa ili će se zadržati u podnebesju? Da li će doći do masovnog zatvaranja firmi i preduzeća, sloma privrede, ekonomskog kolapsa?
Dobrovoljno bacanje pod kopita
Otkud ovakva uspaničena pitanja u jednoj zemlji koja se nalazi u Evropi, bar geografski, mada bi većina njenog stanovništva radije da je preseli u sibirske predele? Šta se to dogodilo? Kako smo stigli do toga da strepimo od nestašice nafte, benzina, gasa? Eh, kako. Lako. Sve se može kad se hoće, pregaocu Bog daje mahove. A naši pregaoci su se baš upregli da nas satru, uz našu masovnu podršku izazvanu raznim uzrocima, među kojima ne bi valjalo zanemariti izražene samoubilačke tendencije. A i sami pregaoci su upregnuti, dobrovoljno, u rusku trojku koja, kao što znamo iz velike Gogoljeve poeme, juri u nepoznatom pravcu, “leti, mimo svega na svetu, i mršteći se, sklanjaju joj se s puta drugi narodi i države”.
Imperijalna slika jeste poetska, kako kritika često ističe, ali nije baš tačna – neke zemlje se ne sklanjaju s puta, već se suprotstavljaju ruskoj trojci i pobesnelim konjima koji bi da zgaze sve pred sobom. Opet, neke druge države dobrovoljno podleću pod kopita, a stanovništvo masovno veruje da nema ničeg lepšeg na svetu nego biti pregažen i smrskan, skončati pod točkovima ruske trojke kojom kočijaši KGB kepec iz Kremlja.
Sudeći po izjavama i ponašanju vrle srpske političke vrhuške, niko nema nikakav plan za rešavanje predstojeće energetske krize, čak ni vrhovnik Aleksandar Vučić. Sasvim razumljivo, sankcije SAD-a Naftnoj industriji Srbije uvedene su preko noći, iznenada i bez najave, prosto nije bilo vremena da se smisli šta ćemo i kako ćemo. Samo što su sankcije najavljene davnih dana, još prošle godine, pa su odlagane bar šest puta, da bi na kraju ipak došlo do neminovnog. I tako se Srbija našla u čabru, zahvaljujući mudroj politici naprednjačkog režima, ali i prethodnih, takozvanih demokratskih vlasti.
Posao stoleća
Dovesti zemlju u potpunu energetsku zavisnost od majčice Rusije zaista je bio genijalan državnički potez, čestitamo svima koji su u tom izdajničkom poduhvatu učestvovali. Čestitke ovom prilikom upućujemo i silnom građanstvu koje je glasalo za dotičnu gospodu, a posebno onima koji nose “Z” u srcu i na majici, kao i mnogobrojnim ljubiteljima knute, čizme, granate, atomske bombe i ostalih artefakata velike ruske kulture.
A kad se samo setim kako je bilo veselo u ono doba pre tri i po godine kad je Rusija započela totalnu agresiju na Ukrajinu, slavilo se na sve strane, konačno je baćuška krenuo u razvaljivanje međunarodnog poretka, eto nama šanse za drugo, treće ili osamnaesto poluvreme u nastojanjima da stvorimo tu oveću Srbiju, teško je i prebrojati sve pokušaje. U to davno vreme mudri predsednik je zborio kako će Evropa propasti, kako će se Evropljani smrzavati, a da smo mi mirni i bezbedni, nama ne preti energetska kriza jer imamo svog čoveka u Kremlju i genijalno rukovodstvo koje se oslanja na matušku Rusiju.
A tek kad se setim onog još veselijeg doba, onih slavnih dana iz leta Gospodnjeg 2008-og kad je orijaška naftna kompanija prodavana Rusiji za male pare, takoreći skoro džabe, kad smo slavljenički poklonili Putinu sopstvene naftne rezerve i sve što uz to ide, i stavili se u položaj mužika. Kako su tada bili ponosni naši demokratski državnici, kao da su zaključili posao stoleća. Nakon potpisivanja sporazuma u Moskvi, ne zna se ko je bio srećniji i ponosniji na sebe – predsednik Srbije Boris Tadić ili premijer Vojislav plem. Koštunica.
Ujedinjenje za samouništenje
“Veoma smo zadovoljni što ruska strana, što Rusija, što Gazprom, koja je jedna respektabilna ruska kompanija, danas nastupa na srpskom tržištu, od današnjeg dana postaće i naša, srpska kompanija”, tako je besedio Tadić, baš državnički. “Blagodet ove saradnje i danas potpisanog sporazuma osetiće svaki građanin u Srbiji”, bio je izričit Koštunica. Ujedinila se tada Srbija, bar u Skupštini, pa su zajedničkim snagama za sporazum glasali i vlast i opozicija, eto kako se Srbi lako slože kad treba upropastiti sopstvenu zemlju. Protiv prodaje NIS-a bili su samo poslanici Liberalno-demokratske partije, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Saveza vojvođanskih Mađara.
Ta prodaja/predaja/izdaja nije imala ama baš nikakvog ekonomskog smisla, preplavljena je bila javnost neubedljviim pokušajima racionalizacije energetskog suicida, zborilo se o podršci Rusije Srbiji po pitanju odbeglog Kosova, o izgradnji Južnog toka (ne lipši magarče…), i sve u tom stilu. Jedino je Vučićev ondašnji šef Tomislav Nikolić bio surovo iskren, obraćajući se vlastodršcima: “Dočekasmo i mi da morate o Rusima da govorite kao o državi od koje će Srbija uskoro da zavisi”.
Nikolića i sve one koji su učestvovali u ovoj raboti, uključujući i poslanike koji su za sporazum glasali, valjalo bi podsetiti na jedan član Krivičnog zakonika koji glasi: “Ko na protivustavan način pokuša da dovede Srbiju u položaj potčinjenosti ili zavisnosti prema nekoj drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina”. Doduše, s obzirom na stanje pravne države, stvari stoje tako da bi se povodom ovog, ali i mnogih drugih drugova članova Krivičnom zakoniku moglo poručiti: Obećanje – ludom radovanje.
Kontinuitet ropstva
Prodaja NIS-a budzašto bila je pokazatelj koliko je ruski uticaj već prisutan u svim strukturama srpskog društva, u politici poglavito. Potom je Vučić preuzeo štafetu od Koštunice i Tadića, pa je uticaj Kremlja pojačao na maksimum. Tokom godina stigli smo dotle da je najveći deo slike sveta koju dobijamo preko medija, što publika potom usvaja i u svojoj beslovesnosti smatra sopstvenim “mišljenjem” – sačinjen od lažipriča ruske propagande. Stigli smo dotle i da ruski agenti po Srbiji obučavaju teroriste za izazivanje nemira u Moldaviji. A dogurali smo i do toga da se niko ne usuđuje da se zameri baćuški Putinu, ma ni da zucne povodom nevolja sa snabdevanjem energentima.
Ministarka rudarstva i energetike mirno saopštava kako Srbiji ne pada na pamet da nacionalizuje NIS, te kako su ruskim partnerima predočili da “Srbija ne želi da otima njihovu imovinu”. Njihovu imovinu? Je l’ to ona ista imovina koju su oteli od Srbije, u zamenu za semenke? Mogli su da nam ponude i šaku đinđuva kao platno sredstvo, verujem da bi to naši vrli državnici oberučke prihvatili i još takvu transakciju proglasili nezapamćenim poslovnim uspehom.
Ista ministarka je pričala i kako je održan vanredni sastanak Odbora direktora NIS-a, ali da nije iznet plan menadžmenta za dalje poslovanje kompanije. “Mi smo očekivali da čujemo kakav je plan menadžmenta i kompanije za poslovanje u narednih tri, četiri, pet ili šest meseci. Mi, nažalost, taj plan nismo čuli. Nismo čuli ni plan, ni program. I to je zabrinjavajuće”, prozborila je gospođa ministarka. Zabrinjavajuće? Predstavnica vlasti jedne države očekuje od ruske kompanije da reši problem koji je sama napravila. Zanimljivo. A ne očekuje od sebe da reši problem snabdevanja vlastitog stanovništva energentima?
Država ili teritorija
Zar država ne može nešto da preduzme? Zašto predstavnici vlasti uporno odbijaju da učine bilo koji korak u cilju rešavanja nasušnog problema? Zar nije posao države da građanima obezbedi elementarne uslove života, na primer grejanje i energente za normalno funkcionisanje saobraćaja i privrede? Čemu inače služi država?
Sudeći po golim činjenicama, Srbija i nije država, već nekakva bizarna teritorija pod komandom Kremlja i domaće posluge sačinjene od razbojnika, pljačkaša i nasilnika. I niko se zbog toga preterano ne uznemirava. Mediji mirno izveštavaju o potencijalnoj krizi, krajnje smireno se raspravlja da li treba trampiti naftu za gas, da li je bolje ostati bez grejanja ili bez goriva za vozila, da li će nam rezerve potrajati dva ili čak tri meseca, hoćemo li se vratiti u devedesete ili ćemo ipak imati neku umereniju varijantu propasti…
Teško je rečima opisati koliko je aktuelna situacija sumanuta, luda, poremećena, nenormalna i mimo svakog razuma i pameti. Kao da je dobrovoljno stavljanje cele jedne zemlje u ropski položaj prema ruskoj tiraniji nešto sasvim normalno, neizbežno, prirodna pojava poput kiše ili smene godišnjih doba. Šta se tu može, tako je kako je, videćemo šta ćemo, sudbina, šta ćeš. Na kraju, ako zaista dođe do energetske krize, privrednog kolapsa, isključenja struje i grejanja – opet će nam za sve biti kriv Zapad, a ne Rusija. Prava je sreća da smo poznati kao slobodarski narod. Kakvi bismo tek robovi bili da smo skloni ropstvu.