Doktora Koroljova pozvali su telegramom iz fabrike Ljalikova. Naslednica fabrike i porodičnog bogatstva, Liza Ljalikova, bila je bolesna, bila je neophodna hitna poseta lekara. Koroljov je putovao vozom dve stanice od Moskve, a potom je nastavio put konjskom zapregom, otprilike četiri vrste, dakle nešto više od četiri kilometra. Kočije su usput sretale gomile radnika koji su se vraćali s posla i pozdravljali doktora.
Koroljov se rodio i odrastao u Moskvi, selo nije poznavao, fabrike ga nisu zanimale i nije ih posećivao. Ali kad god bi video neku fabriku izdaleka ili izbliza, “svagda je mislio o tome kako je, eto, spolja sve tiho i mirno, a unutra, verovatno, caruju preispoljno neznanje i tup egoizam gazda, čemeran i nezdrav rad radnika, zađevice, votka, gamad”.
Lekarska vizita
Kočije su stigle na odredište, gde ih je dočekalo pet velikih zgrada sa fabričkim dimnjacima, okolne barake i kućice gde su živeli službenici i jedan broj radnika, kao i kuća vlasnika fabrike, Ljalikova, sa bašticom u kojoj su jorgovani bili prekriveni prašinom. Koroljova su dočekale dve žene, gospođa Ljalikova i guvernanta Hristina Dmitrijevna. Potonja je obavestila doktora o čemu se radi.
“Iz razgovora Koroljov je razumeo da je bolesna Liza, dvadesetogodišnja devojka, kći jedinica gospođe Ljalikove, naslednica; ona je već odavno bolovala i lečili su je razni lekari, a prošle noći, od večeri do jutra, imala je takvo lupanje srca da niko u kući nije spavao; bojali su se da ne umre”. Liza je već dugo bolesna, od malena, doktori je leče, ali niko zapravo ne zna uzrok bolesti.
Liza je lekara dočekala u krevetu, slaba i iscrpljena. “Imam lupanje srca”, rekla je. “Cele noći bilo je tako strašno… samo što nisam umrla od straha! Dajte mi nešto”. Koroljov ju je pregledao i zaključio da je srce kako treba, da je sve u najboljem stanju, jedino su živci, po svemu sudeći, “malo omanuli”. Napad je već prestao, pa je doktor preporučio pacijentkinji da odspava, da se malo odmori i smiri. Liza je obujmila glavu rukama i strašno zaridala. Majka joj je priletela, obgrlila joj glavu i priljubila je uza se.
Nevidljivi propust
Koroljov je scenu posmatrao s tugom u srcu i razmišljao: “Koliko očajanja, koliko žalosti na staričinom licu! Ona, mati, othranila je i odgojila kćer ne žaleći ništa, sav život je posvetila tome da ona nauči francuski jezik, igre, muziku, pozivala je radi nje desetine nastavnika, najbolje lekare, držala je guvernantu, i sada nije shvatala otkuda te suze, zbog čega tolike muke, nije shvatala i bila je zbunjena, a na licu joj se ocrtavala krivica, zabrinutost, očajanje, kao da je propustila još nešto vrlo važno, nešto još nije učinila, nekog još nije pozvala, a koga – ne zna se”.
“Lizanjka, ti opet… ti opet”, govorila je nesrećna majka. “Rođena moja, mila, čedo moje, reci šta ti je. Sažali se na mene i reci”. Majka i ćerka su gorko plakale. Koroljov je pokušao da uteši devojku, potom je sa svima opet razgovarao o stanju pacijentkinje, preporučio je da nastavi da se leči onako kako je i do sada činila, po savetima fabričkog lekara. Na kraju je hteo da se oprosti i da pođe nazad u Moskvu, ali su ga svi saleteli da ostane na konaku, da prenoći, jer strahuju da se napad ne ponovi. “Samo nju imam… ona mi je jedinica… Uplašila me je prošle noći, ne mogu da dođem k sebi… Ne odlazite, tako vam boga”, kumila je i molila gospođa Ljalikova, bogata vlasnica fabrike, udovica.
Koroljov se smilovao i ostao da prenoći kod Ljalikovih, u kući koja se nalazila u krugu fabrike. Iz dvorišta su se svako malo čuli oštri, neprijatni, metalni zvuci kakve doktor u svom životu nikada ranije nije čuo. Hristina Dmitrijevna pozvala je Koroljova da večeraju, samo njih dvoje su bili za stolom, a zakuska je bila raskošna: mnoštvo predjela, kečiga, kokošji kotleti, kompot, madera, skupa francuska vina. Guvernanta je pričala doktoru kako je kod njih drugačije nego u drugim fabrikama: “Radnici su vrlo zadovoljni nama. U našoj fabrici se svake zime održavaju priredbe, sami radnici igraju, pa čitanje uz čarobnu lampu, izvanredna kantina, reklo bi se, šta bi još. Vrlo su nam privrženi, i kad su doznali da je Lizanjki pozlilo, naručili su malu molitvu”.
Neizlečivi nesporazum
Posle večere posluga je doktora odvela do sobe u kojoj su mu pripremili postelju. San mu nije dolazio na oči, pa je izašao napolje da prošeta. Bilo je sveže, fabričke zgrade sa svojim visokim dimnjacima su se ocrtavale u vlažnom vazduhu, kao i barake i stovarišta. Samo u jednoj zgradi je gorela peć, dva prozora su bila purpurna, a iz dimnjaka je povremeno izbijao plamen. Koroljov je sve to posmatrao i skolile su ga stare misli – kako uprkos priredbama za radnike, humanijem odnosu prema njima, fabričkim lekarima, raznim poboljšanjima, ipak se radnici koje je sreo tog dana ni u čemu ne razlikuju od onih radnika koje je video davno, u detinjstvu, dok je sve bilo po starom.
Koroljov je, “kao lekar koji pravilno sudi o hroničnim bolestima, čiji je glavni uzrok bio neshvatljiv i neizlečiv, i fabrike smatrao nesporazumom, čiji je uzrok takođe bio nejasan i neotklonjiv, i mada poboljšanja u životu fabričkih radnika nije smatrao suvišnim, izjednačavao ih je sa lečenjem neizlečivih bolesti”. Ovako su tekle doktorove misli: „Hiljadu i po-dve hiljade fabričkih radnika rade bez odmora, u nezdravim uslovima, izrađuju rđav cic, žive gladujući i samo se katkad u krčmi trezne od tog košmara; stotina ljudi nadgleda rad i sav život te stotine protiče u zapisivanju globa, u grdnjama, nepravdi, a samo dvoje-troje, takozvane gazde, koriste dobit, iako uopšte ne rade i preziru rđav cic”.
Potom su mu misli zaplovile još dalje, do suštine problema: “Ali kakva je dobit, kako se koriste njom? Ljalikova i njena kći su nesrećne, žalosno ih je i pogledati”. Zaista, nikakve koristi od celog tog zamešateljstva, samo patnja i nesreća. Ispada na kraju da po svom ćefu živi jedino guvernanta: “I tako, dakle, izlazi da se u svih tih pet zgrada izrađuje i na istočnim tržnicama prodaje rđav cic samo zato da bi Hristina Dmitrijevna mogla jesti kečigu i piti maderu”.
Tajanstvena sila
Šetao je tako Koroljov po dvorištu i fabričkom krugu, pitajući se čemu sve to služi, a uz to i ne radi, kako bi se reklo u crtanom filmu. S vremena na vreme ponovo su se čuli oni oštri mehanički zvuci, der-der-der, drn-drn-drn, cak-cak-cak. Činilo se kao da usred noćne tišine te zvuke ispušta samo čudovište purpurnih očiju, glavom đavo, koji je tu vladao i gazdama, i radnicima, i varao i jedne i druge. Jeste da se guvernanta jedina oseća dobro u celom tom zamešateljstvu i vapijućem apsurdu od života, ali to se tako samo čini, “ona je tu podmetnuto lice, a glavni za koga se sve ovde radi – to je đavo”.
Tako se objavilo Korovljovu usred noći, na njegovo sopstveno iznenađenje, dok je gledao plamteće fabričke prozore koji su zurili u njega. A onda je usledilo još crnje i čudnije otkrovenje: “I on je razmišljao o đavolu, u koga nije verovao, i osvrtao se prema dva prozora u kojima je svetlela vatra. Činilo mu se da ga tim purpurnim očima posmatra sam đavo, ona tajanstvena sila koja je stvorila odnose među jakima i slabima, tu grubu grešku koja se sada ničim ne može ispraviti.
Neophodno je da jak smeta slabom da živi, takav je zakon prirode, ali to je razumljivo i blizu pameti samo u novinskom članku ili udžbeniku, a u onoj kaši kakav je svakodnevni život, u zbrci svih sitnica od kojih su satkani ljudski odnosi, to više nije zakon nego logička besmislica kad jak i slab podjednako padaju kao žrtve svojih uzajamnih odnosa, povinujući se nehotice nekoj sili koja upravlja, neznanoj, koja se nalazi van života i tuđa je čoveku. Tako je razmišljao Koroljov, sedeći na daskama, i, malo-pomalo, obuze ga osećanje kao da je ta nepoznata, tajanstvena sila stvarno u blizini i posmatra ga”.
Optužbe za reakcionarstvo
Čitaoci koji više veruju udžbeniku, novinskom članku i ideološkim konstrukcijama nego književnosti mogli bi lako da optuže autora ove pripovesti, Antona Pavloviča Čehova, za reakcionarstvo. Kao, umesto da jasno osudi tlačitelje i da se založi za potlačene, on priča neke detinjaste priče o tome kako je i jednima i drugima loše na svetu, kako čitavo uređenje koje počiva na nepravdi ne donosi nikakvu korist ni privilegovanima i bogatima. I kako je celo to zamešateljstvo jedan golemi apsurd, a otuda bi se moglo pomisliti i da je svekoliko postojanje puka besmislica.
Umesto da bez krzmanja odredi smernice, da izloži politički program revolucionarne promene koji će svrgnuti fabrikante i dovesti do nove ekonomske podele, pod sloganom “Fabrike radnicima”, pisac nam tu truća neke nerazumljive trućkalice o đavolu, knezu ovog sveta, koji drži čovečanstvo u svojoj vlasti. I ne bi bilo prvi put da slušamo ovakve optužbe protiv Čehova, jer su ga razni ideolozi na sličan način klevetali za života, zbunjeni što kod njega ne mogu da nađu jasnu tendenciju.
Čas su ga proglašavali za liberala, čas za konzervativca, promašujući suštinu stvari. Zapravo je ideološki podeljenoj javnosti ondašnje Rusije strahovito išlo na živce što se Čehov ne opredeljuje, što ga politika i ideologija ne zanimaju, i što je vrlo nepoverljiv prema svim programima za usrećivanje Rusije i vaskolikog čovečanstva, svejedno da li su dolazili sa leve ili sa desne strane.
Velikodušni sudija
Nastavili su se slični prigovori i kasnije, muku su mučili i naši, jugoslovenski priređivači Čehovljevih dela sa tom njegovom upornom težnjom da se ne opredeli za postojeće strane. Tako je, primera radi, Aleksandar Flaker pisao: “I ako nam Čehov kao građanin ne može biti blizak po svome političkom indiferentizmu, mi ćemo ga shvatiti i opravdati vremenom i prostorom, u kojemu je živio, nećemo ga prekoravati, već nastojati da ga objasnimo ‘bezvremenjem’, u koje je morao upasti velik dio ruske inteligencije”. Nećete ga prekorevati? Kako je to velikodušno od vas! Čak ćete ga i opravdati? Pa to je još velikodušnije!
Doduše, ne znam ko je to Flakerovo kraljevsku množinu antimonarhističkog tipa postavio za sudiju, ko mu je dao ovlašćenja da sudi živim i mrtvim piscima, ko mu je dao ključeve od Književnog carstva nebeskog, i silu da vezuje i dreši na zemlji i nebesima. Biće da nema nikakve sile, ni ovlašćenja, ni ključeva, sve je to književni istoričar sebi utvarao, verujući da iza njega stoje stamena država i čvrsta ideologija, priklanjajući se onome ko je jači, možda čak i iskreno, đavo će ga znati. Onaj Čehovljev đavo sa purpurnim očima.
Slobodan umetnik
Sreća da Čehov nije dovoljno poživeo, jer ne bi završio sa lakim prekorom vlasti, već u Sibiru. Usput budi rečeno, dotični pisac je podigao školu za seosku decu, lečio hiljade siromašnih pacijenata besplatno, putovao na Sahalin, napisao knjigu o robijašima i prognanicima, i prvi napravio popis stanovništva tog otpisanog dela Rusije. Protivnik tendencije, pisac koji je govorio da nije ni liberal, niti konzervativac, ni evolucionista, ni monah, niti indiferentist, već da želi samo da bude slobodan umetnik – pomogao je hiljadama živih, konkretnih ljudi.
A oni koji su ga napadali, usrećitelji čovečanstva, pobili su ne zna se koliko miliona ljudskih bića. I onda je problem Čehov, on je pod sumnjom, on nije dovoljno pravoveran u očima onih koji znaju sve, a to sve su pročitali u levoj ili desnoj ili centralnoj brošuri.
Lepo je rekao Mihail Šiškin: “Mrzeo je usku, zlu netrpeljivost, bunio se protiv diktature ‘naprednog’ dela društva, koja je nametala ukuse, mišljenja, ocene i donosila osuđujuće presude bez prava žalbe. Čehov nije mogao da podnese samopouzdane gimnazijalke koje su znale istinu i bile spremne da bilo koga rastrgnu za nju, i koje su bile spremne da unište pre svega svoje, one koji su im bili bliži. Kasnije su postale čekistikinje i streljale bi Čehova u podrumu, samo da je duže živeo”.
Elitna nesreća
Ako za trenutak zaboravimo kako sve znamo i kako nam je ama baš sve na svetu kristalno jasno, ako zaboravimo čak i na to da imamo i recept za rešavanje svih problema ljudskog roda, dakle ako čitamo priču bez opreme za samoodbranu, možda nam padne na pamet da to i nisu ludorije. I da je ljudska situacija mnogo crnja i beznadežnija nego što to misle komesari svih ideoloških usmerenja, uključujući i profesionalne pesimiste, apokaliptičare i ljubitelje propasti.
Evo, recimo, onaj Vučićev kum, jedan od mnogih, Nikola Petrović se kliče. Nakrao se i nalapao, naotimao i potkožio, obezbedio tri naredna kolena. I šta radi tako obogaćen na naš račun? Nalije se alkoholom, našmrče se kokaina, sedne u besna kola, vozi kao manijak i zakucava se u koga stigne. To mu je vrhunac uživanja i takozvane radosti, ne zna za bolje. Pa to je sve mogao i bez otimačine, samo bi se rokao jeftinijim opijatima i lupao bi skromnije automobile, ali bi cela njegova egzistencija bila podjednako besmislena. Takvih primera je bezbroj, ima ih na tone, prividno imaju sve, a u zapravo su nesreća i jad u čistom stanju, neizlečivom i nepopravljivom.
Na kraju, eno Ilona Maska, najbogatijeg čoveka na svetu, koji je hodajuća frustracija, nezadovokjstvo mu izbija kroz svaku poru, mrzi ga rođeno dete, a on neprekidno ispoljava sav jad i bedu, prosto kompleksi izviru iz njega, čak i bez nacističkog pozdrava i očijukanja sa ekstremnom desnicom, dovoljno je pogledati par njegovih pokušaja komunikacije na društvenim mrežama ili poslušati dva minuta bilo kog njegovog govora. Ko bi razuman hteo da bude Mask, ili Tramp, ili Putin, ili ko god. Elitna nesreća, takoreći.
Glavom o zid
Nemoguće je ne videti da je celokupan namrgođeni poredak sveta besmislen, neljudski, apsurdan, i da je takav oduvek, svejedno kako se uređenje zvalo. Mi naprosto ne znamo šta radimo, kuda idemo, zašto, čemu, tumaramo po mraku, a okružuje nas ne jedna, nego hiljadu i jedna noć, da parafraziram jednog filozofa. Bezumlje prosto izbija iz svakog zakutka istorije, primere je nepotrebno navoditi, čemu primeri ako znamo da su, recimo, vođe država čak i u Prvi svetski rat uplovile kao mesečari, blaženo nesvesni šta rade. A podanici su ih pratili sa oduševljenjem, entuzijazmom, u ekstazi, radosno su krenuli da kolju ili da budu zaklani, i to iz čista mira.
Racionalna objašnjenja po definiciji promašuju, jer su u vapijućem neskladu sa divljom iracionalnošću ljudskih postupaka. Kako lepo reče Lav Šestov u eseju o Čehovljevom stvaralaštvu, govoreći o jednom njegovom junaku: “Čini mu se da svi ljudi i ceo svet spavaju, da treba probuditi bližnje. On je spreman na bilo kakvu ludost, jer za njega razuman izlaz ne postoji, a treba odmah priznati da izlaza nema – to nijedan čovek nije spreman da uradi. Tako počinje čehovljevska priča: ne možete da se pomirite, niti možete da se ne pomirite, preostaje samo da udarate glavom o zid”.
Prividan izlaz
Pred kraj narečene priče kao da se ipak pojavljuje nekakav izlaz. Koroljov razgovara sa Lizom, konstatuje kako ona ne spava jer ne veruje u svoje vlasničko pravo, a potom navešćuje budućnost – za njihovu decu i unuke sva ta mučna pitanja vlasništva, raspodele, rada, fabrika, proizvodnje, ekonomske nejednakosti biće rešena. Život će biti divan kroz pedeset godina, svetao i radostan. Izlaz je prividan, prava stvarnost je ono čime su junaci okruženi, njihova sadašnjica, jedino vreme koje im je dato, budućnost je nepoznanica, zato je tako lako sanjariti o utopijama, jer se ti snovi upisuju u prazan prostor koji može ispuniti šta god vam padne na pamet.
Dodatna ironija usledila je u istorijskoj realnosti, van Čehovljevog pripovedačkog sveta. Pedeset godina nakon objavljivanja priče navedena pitanja nisu bila rešena, milioni su već ostavili kosti po Sibiru, logori su se i dalje punili, između ostalog i sovjetskim vojnicima koji su dopali zarobljeništva pod nacistima, a Jugoslavija se otimala iz Staljinovog jarma. Rusija je išla znamo kuda, nikuda, a u SFRJ su ljudi uglavnom rešili prešna pitanja fabrika, vlasništva, socijalne nejednakosti i pročaja, sve ono oko čega su ruski i drugi intelektualci onoliko lomili koplja i mučili savest.
A onda nam je dojadilo nepodnošljivo stanje rešenih ovozemaljskih problema, bar onih bazičnih, pa smo udarili u klanje, razaranje, u pustoš i rasap. I za taj sumanuti sunovrat postoje razna racionalna objašnjenja, listom promašena, usled prirode same stvari. Neki problemi se možda i mogu rešiti socijalnim i političkim sredstvima, makar privremeno, ali suštinske muke ljudske situacije su nerešive i nepopravljive. Tajanstvene sile se poigravaju ljudima, kao da su žonglerski rekviziti, bacajući ih tamo-amo, kako im se prohte. A ljudi stradaju povinujući se nehotice nekoj sili koja upravlja, neznanoj, koja se nalazi van života i tuđa je čoveku. Kako god okreneš, književnost je uvek u pravu, a pritom je još i aktuelnija od najnovijih agencijskih vesti.