Sistematskim zatiranjem socijalizma, prosvetiteljstva, nauke, znanja, pameti, razuma, intelektualizma, erudicije i sličnih dekadentnih pojava – ponovo smo se obreli tamo gde smo već bili, u mrklom mraku neznanja, sujeverja, straha, iracionalnosti i gluposti vasionskih razmera. Umesto pobrojanih vrednosti, očigledno stranih iskonskom srpskom biću koje teži nebiću, okrenuli smo se nečemu što se zvanično predstavlja kao pravoslavna verzija hrišćanstva, ali potpuno drugačije izgleda, miriše i oglašava se.
Oficijelni mediji prepuni su tih šatro pravoslavnih sadržaja kojima neprekidno bombarduju vernike i sve koji se tako osećaju. U tome prednjače tabloidi, ali ne zaostaju ni razni drugi portali, mahom opredeljeni za objavljivanje tekstova koji bi nepoznatom nekom trebalo da budu zabavni. U masi objavljotina sa blagouhanijem tamjana posebno se izdvajaju članci posvećeni svetiteljima i navodnim narodnim običajima vezanim za dotičnog gospodina kojem zlatni oreol blista nad glavom.
Vodič za život
Ne zadržavaju se takozvani mediji samo na golim informacijama krajnje sumnjivog karaktera, već idu mnogo dalje – narečeni tekstovi su vodič za život, uputstvo vernicima kako da postupaju na određeni datum, odgovor na večno pitanje “Kako živeti”. Evo kako to izgleda u praksi, naslovi govore više od reči. Tabloid koji je želeo da ostane anoniman veli sledeće: “Izbegnite sutra gnev svetitelja: Samo jedan običaj treba ispoštovati, okupite svoje bližnje i recite ovo”.
Naslov se odnosi na svetog Artemija, a “ovo” što vernici treba da izreknu kako ne bi na sebe navukli gnev svetitelja u tekstu nije baš precizirano, što je sasvim normalno u našim medijima – u tim čudnovatim glasilima banalnosti i ničega naslovi često nemaju mnogo veze sa gomilom reči složenih u polupismene rečenice, koja sledi ispod njih. Uglavnom, tabloid navodi da “vernici veruju da onaj ko je u sukobu sa bližnjima treba da pozove na pomirenje kako bi izbegao gnev svetitelja”.
Ne znam gde su anonimni urednici i nepotpisani novinari bistrili visoku teologiju, poglavito disciplinu zvanu agiologija, ali izgleda da im je ostalo nepoznato kako postoji čitava jedna asketska književnost posvećena borbi podvižnika protiv demona gneva. A još manje im je poznato da postoji lista od sedam smrtnih grehova, među kojima se nalazi i pomenuti gnev. Elem, pošto je reč o smrtnom, dakle neoprostivom grehu, svetitelj koji se gnevi, i to posthumno, iz Carstva nebeskog ili sa neke slične zagrobne adrese – pojava je slična drvenom gvožđu, čeličnoj vodi ili episkopu Srpske pravoslavne crkve koji veruje u Boga.
Sveci neupućeni u pravoslavne običaje
Kad smo već kod gneva, urednicima i piskaralima iz tabloida, kao i vernicima koji se napajaju mudrošću sa takvih trovačnica, mnogo bi bolje bilo da pročitaju neku relevantnu pravoslavnu literaturu, ako već vole da se predstavljaju kao hrišćani. Na primer, mogli bi da zavire u neka razmišljanja svetog Antonija na temu gneva: “Borimo se (sa sobom) kako gnev ne bi gospodario nad nama i kako nama ne bi vladala pohota. Jer, pisano je: Gnev čovekov ne tvori pravdu Božiju”. Ili: “Naročito gledaj da ispuniš apostolski savet: Sunce da ne zađe u gnevu vašemu (Ef. 4, 26). Smatraj da je to rečeno uopšte za svaku zapovest, tj. da nas zalazak sunca ne zatekne ne samo u gnevu, nego ni u bilo kakvom drugom grehu. Jer je i dobro i neophodno da nas ne osude, ni sunce za dnevnu pogrešku, ni mesec za noćne grehe, pa čak ni za rđave pomisli”.
A mogli bi da malo prelistaju “Starečnik”, pa da iskopaju izreke ave Isidora. Evo par primera na temu gneva: “Upita ga jedan sabrat: – Zašto se demoni toliko plaše tebe? Starac mu veli: – Jer od kada sam postao monah, trudim se da ne dopustim da se gnev popne u moje grlo”. Ili: “Rekao je ava Isidor: – Pošao sam jednom prilikom na tržnicu da prodam neko rukodelje; a kada videh kako mi se približava gnev, ostavih rukodelje i pobegoh”. Čudni su ti svetitelji, isposnici i pustinjski monasi, propovedaju sve neke bože me sakloni principe, očigledno je da su potpuno neupućeni u pravoslavne običaje, jer nisu imali prilike da čitaju srpske tabloide.
Seckanje svetog Klimenta
Nekog drugog svetog dana tabloidi izričito naređuju čitalačkoj pastvi: „Svaki SRBIN ovo sutra mora da uradi: Tako štitimo porodicu i voljene dok se sećamo velikog sveca”. Šta to svaki verzalni Srbin mora da uradi? Evo šta: “Vernici veruju da molitva Svetom Arseniju Sremcu na ovaj dan može doneti zdravlje, zaštitu porodice i sprečiti nesreću”. U takve stvari ne veruju vernici, nego sujevernici, a to što izgovaraju nije nikakva molitva, već najobičnije bajanje kojim pokušavaju da umilostive zle sile. Nema to nikakve veze sa hrišćanstvom, već sa nekim drugim, dosta primitivnijim verovanjima. Na stranu ta nacionalizacija univerzalne religije, koja je em besmislena, em osuđena kao jeres etnofiletizma, malo je idiotski verovati u takve gluposti.
Naravno, kretenizam nema dno, uvek može i niže i dublje i gluplje. Tome u prilog zbori sledeći naslov: “Danas ovo niko ne sme da uzme u ruke: Veruje se da ovi predmeti ranjavaju sveca”. O čemu je reč? Reč je o sveštenomučeniku Klimentu Ankirskom, postradalom zbog ispovedanja vere, što je dovelo do raznih sujeverica u našem duhovno osakaćenom narodu.
Pošto je svetitelj mučen u zatočeništvu, takozvani vernici izbegavaju korišćenje noževa, makaza i drugih oštrih predmeta, kako ne bi ozleđivali Klimentove rane. Dakle, ako vernik petog februara sitno secka luk, on zapravo ne reže povrće, nego direktno kuhinjskim nožem zaseca u telo svetog Klimenta, neometan notornom činjenicom da je njegova plot davno istrunula. Kako vernik izvodi takav paranormalni poduhvat nije objašnjeno, verovatno pomoću vudu magije, tradicionalne discipline u srpskoj verziji pravoslavlja.
Kad gordost donese nesreću
Naravno, uvek može luđe. Na dan posvećen mučeniku Sozontu, 20. septembra, valja se pomoliti svetitelju, “jer se smatra da molitva upućena njemu ima snagu da ukloni zlu sreću iz kuće. Veruje se da domovi onih koji se danas pomole ovom svecu bivaju zaštićeni od bolesti, konflikata i negativne energije”. Sozont je takođe postradao za veru, doduše u malo sumnjivim okolnostima, bar tako veli predanje, odlomio je ruku zlatnog kipa u paganskom hramu i razdelio je siromasima (dakle, oštetio je i ukrao privatnu imovinu), sam se prijavio vlastima i postradao. E sad, ako Sozont nije izbegao konflikt i zlu sreću, već ih je sam tražio, po kojoj logici onda sujevernici misle da će ih molitva takvom čoveku izbaviti od pomenutih zala? I otkad je to izbegavanje patnje hrišćanska vrlina?
Idemo dalje za iste pare. Vernici 24. avgusta obeležavaju praznik svetog mučenika i arhiđakona Evploa. Tabloidi i ostali eliminatori malih sivih ćelija kažu da “žene rano ujutru pale sveću i mole se Svetom Evplou, verujući da će ih zaštititi od nesreće i bolesti”. I još: “Postoji i predanje da je najveći greh ovog dana gordost, jer ona, kako se veruje, može doneti nesreću koja će pratiti čoveka kroz život”.
Ne znam kako da vam kažem, drugovi kreteni i braćo idioti, ali gordost je, žalim slučaj, smrtni greh. I ne samo “ovog dana”, nego svakog Božjeg dana, uvek, vazda, svakad, što bi pravoslavci rekli – i ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Ko ne veruje, neka pita đavola, pošto je očigledno s njim u prisnim i intimnim odnosima, to je onaj vrhovni anđeo što se sapleo o gordost i pao kao proštac. Nije problem sa gordošću što donosi nesreću, mada je i to tačno, gordost je sama po sebi nesreća, o čemu bi imao šta da kaže najveći deo današnjeg samozaljubljenog sveta koji sebe precenjuje preko svake mere pristojnosti i to smatra dobrim običajem i normalnim ponašanjem.
Kasno je za preventivu
Ređaju se tako po trovačnicama upute vernicima i sujevernicima, navodni narodni običaji, verovanja i čaranja, svakog dana, na svako crveno ili bar rumenkasto slovo, u nečemu što bi moglo da se označi kao parodija hrišćanstva – da nije glupo kao noć. I to polarna. Evo jednog tipičnog primera. Na dan kad se proslavlja sveti Vasilije Kesarijski tabloidi pišu: “Veruje se da se danas ne treba svađati, jer će ljude u protivnom cele godine terati baksuz, dok se u nekim krajevima veruje da se danas posebno treba čuvati da vas neko ne prevari”.
Eto na šta svedoše jednog od najvećih teologa četvrtog veka. Čovek napisao onolike teološke spise, usput osnovao i Vasilijade, naselja za potrebite i ljude sa društvene margine, i to novcem svoje porodice i crkve koju je vodio kao episkop – a šatro vernici ga pretvorili u mitsku silu koja izaziva baksuz i nekim tajanstvenim putevima ih dovodi u situaciju da ih neko prevari. Žalim slučaj, kasno je za preventivne mere, ko čita tabloide – taj je već prevaren, a baksuz će ga svakako terati celog veka, budući da živi u lažima i samoobmanama.
Zar ti duša nije bliža od dece?
Napisao je Vasilije i čuvenu propoved bogatima, podsećajući tobožnje hrišćane na Hristovu zapovest koja veli kako sve što imaju treba da razdele siromasima. Svetitelj je Spasiteljeve reči tumačio bukvalno, kako jedino ima smisla. Nije zgoreg navesti nekoliko pasusa iz te homilije, da se malo dekontaminiramo od tabloidnih sadržaja, a i da podsetimo na radikalizam jevanđelja, nespojiv sa tabloidnim bezbožništvom. Evo šta je Vasilije propovedao pre više od 16 vekova: “Ti nazivaš Gospoda Učiteljem (Mt.19,16), ali ne činiš ono što čine učenici. Ispovedaš ga blagim (Mt.19,6), a zapostavljaš ono što dariva. Nesumnjivo je, međutim, da Blagi i daruje blago. Ti se raspituješ o večnom životu (Mt.19,7), a na delu se pokazuje da si potpuno privezan za naslađivanje sadašnjim životom. Koju ti je napornu, tešku i nepodnošljivu reč uputio Učitelj? ‘Prodaj sve što imaš i podaj siromasima’ (Mt. 19,21). Kad bi ti naložili zemljoradnički trud, opasne trgovačke poduhvate ili druge teškoće svojstvene onima koji traže dobitak, ti bi mogao da se žališ zbog nepodnošljivosti zapovesti. Naprotiv, tebi se obećava da ćeš udobnim putem, koji ne zahteva ni trud ni znoj, postati naslednik večnog života. Zbog čega se, dakle, ne raduješ lakoći spasenja, nego se udaljuješ sa patnjom u duši i plačem, sav svoj prethodni trud čineći uzaludnim?”
Još malo o zlu koje donosi posedovanje, te nekoliko zanimljivih pedagoških ideja (samo za ove takozvane hrišćane što se ubiše brbljajući o porodičnim vrednostima): “Koji bi gizdavac mogao dodati svom životu makar jedan dan? Da li je smrt nekoga poštedela zbog bogatstva? Da li je bolest nekoga zaobišla zbog novca? Dokle će zlato biti omča za dušu, udica smrti, mamac greha? Dokle će bogatstvo služiti kao uzrok rata, zbog koga kuju oružje i oštre mačeve? Zbog njega rođaci zaboravljaju na prirodne veze, a braća ubilački gledaju jedan na drugoga. Zbog bogatstva pustinje ugošćuju ubice, more pirate, a gradovi potkazivače. Ko je otac laži? Ko je uzročnik lažnih potpisa? Ko je izrodio krivokletstvo? Zar nije – bogatstvo? Zar nije briga za bogatstvo? Šta se događa s vama, ljudi? Ko je vaš imetak upotrebio kao sredstvo da vas ulovi? Bogatstvo vam je dato kao sredstvo za život, a ne kao zaliha za zlo. Ono vam je dato za iskupljenje duše, a ne kao uzrok njene propasti. ‘Bogatstvo je nužno zbog dece’. Eto pogodnog izgovora za lakomce.
Pozivajući se na decu vi, u stvari, objavljujete raspoloženje svog srca. Nemoj kriviti nevinoga. Dete ima svog Vladiku i svog Domostrojitelja. Od drugoga je dobilo život: od Njega i očekuje sredstva za život. Zar su Jevanđelja pisana samo za one koji nisu u braku? Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt. 19,21). Moleći Gospoda da ti podari dobar porod i da se udostojiš da postaneš otac dece, da li si dodavao i sledeće reči: ‘Daj mi decu da bih prestupio zapovesti tvoje. Daj mi decu da ne bih ušao u Carstvo nebesko’. (…) Osim toga, zar ti duša nije bliža od dece? Zar ti ona nije srodnija negoli sve ostalo? Njoj prvoj pruži najbolji deo nasleđa, njoj osiguraj bogata sredstva za život i potom podeli imetak svojoj deci. Čak i kad ništa nisu nasleđivala od roditelja, deca su često sebi gradila domove. Ko će se, međutim, sažaliti nad tvojom dušom ukoliko je ti napustiš?”
Zle sile i nevidljive opasnosti
Velika je nesreća roditi se u hrišćanskoj hemisferi, a biti tradicionalista. Ne možeš da promeniš veru, insistiraš na kontinuitetu sa predačkom religijom, a zapalo te da naslediš najradikalnije versko učenje. Mnogo bi ti lakše bilo sa nekom manje zahtevnom konfesijom, bar donekle prilagođenoj poretku ovog sveta. Pošto već ne možeš da menjaš religiju, onda ti preostaje samo da je falsifikuješ, i to megalomanski, bez ikakvih ograničenja.
Na kraju dobijemo ove besmislice o običajima glede pojedinih svetaca i katalog folklornih verovanja. Ponekad nas tabloidi i srodni mediji za zabavu i lobotomiju iskreno obaveste čemu sva ta papazjanija od pravoslavnog bezbožništva služi. Na primer, povodom Krstovdana: “Danas obavezno izgovorite ove reči, važnije su od svakog običaja! Čuvaju porodicu i dom od zlih sila”.
Da, to je suština, zaštita od natprirodnih zlih sila koje rade čoveku o glavi, izazivaju nesreće, bolesti, porodične, finansijske, fizičke, psihičke i sve druge probleme. Svet tabloidne publike je premrežen tim tajanstvenim pretećim silama koje se razgone izgovaranjem magičnih reči i izvođenjem čarobnih činova. A ponekad mogu da pomognu i talismani i amajlije u vidu ikonica, krstića i drugih tobože pravoslavnih aksesoara. Zarobljeni u svemiru duhova i zlih sila, zbunjeni pred nerazumljivim svetom, opkoljeni demonima i nevidljivim opasnostima, uplašeni od svega i svačega – sujevernici neodoljivo podsećaju na svoje pretke iz pećine, samo što, nažalost, ne slikaju tako dobro.
Istini za volju, zle sile postoje, baš kao i demonske aktivnosti, te razne nevidljive ugroze. Njihovi predstavnici su, na primer, tabloidi, urednici i novinari dotičnih trovačnica, režim kojem služe i slični pojavni oblici tame. Postoje zle sile čaršije, zle sile partije, zle sile ideologije, medija, politike… Ima li kakvih magičnih reči koje bi nas spasile od dejstva ovih demonskih pošasti, ima li nekih amajlija i talismana koji bi pomogli? Ima, naravno, čak ih ima i previše za jedan ljudski život. U sredstva odbrane spada sve što je stvoreno u ovih nekoliko hiljada godina kulture, od pećinskog slikarstva do naših dana. Uključujući i hrišćanske svetitelje, njihove spise, pouke, dela i životni primer. Dakle, sve ono što ne postoji za tabloidne proizvođače ništavila i oblaporne konzumente praznine.