Nezajažljiva je ljudska čežnja za onostranim i božanskim, za hijerofanijom i teofanijom, za svetinjama kojima će se pokloniti, za čudom koje će nedvosmisleno pokazati da postoji i neka druga realnost sem ove kojom smo svi okovani. Otuda valjda i toliki broj ukazanja, viđenja, snoviđenja i priviđenja koja se periodično javljaju kako bi uverila i najskeptičnije neverne Tome. Nije vernicima dovoljno čudo postojanja, ni beskrajni svemir u koji smo uronjeni, ni sposobnost spoznaje sveta, traži se nešto konkretnije, opipljivije, Božji znak koji će nas ubosti prstom u oko.
Teško je pobrojati sve predmete i prizore koji su proglašavani za javljanje onostranog. Recimo, tokom litija u Bijelom Polju napadao sneg, a vernici su javili da se na drvetu ukazao lik Amfilohija Radovića u snežnim nanosima. Jeste da improvizovana snežna skulptura liči i na Deda Mraza, ali vernici su ubeđeni da je to baš Đedo, što su odmah proglasili čudom Božjim i nebeskom podrškom litijaškom pokretu. Doduše, kasnije je utvrđeno da se snežni Amfilohije nije javio baš tad, te da je reč o fotografiji staroj bar šest godina, ali čudu se u zube, pahuljicu i krštenicu ne gleda.
Neke delatnosti su posebno pogodne za nalaženje božanskih znamenja, na primer – cepanje drva. Nema šta se nije prikazivalo u deblima posečenih stabala, od krsta, preko Vasilija Ostroškog, pa sve do lika Isusa Hrista. Sin Božji javio se i u Čačku, u vatri tokom paljenja badnjaka, a njegova majka poznata i kao Bogorodica je više puta izronila iz zida, ponekad čak i u nekom manastiru. Ne znam zašto se Bog i njegovi svetitelji šunjaju oko crkava i manastira, te prikazuju u kojekavim prirodnim fenomenima, moguće da im je u svetilišta ulaz zabranjen ili se tamo ne osećaju baš najbolje.
Isus i Bogorodica na meniju
Iznenadna ukazanja nisu lokalna specifičnost, već se dešavaju širom sveta. Slučaj Gospe koja redovno gostuje u Međugorju, na radost lokalne ekonomije i vidilaca, nije neophodno ni pominjati. Isusov lik viđen je na klizištu u Kolumbiji, jedan bračni par iz Pensilvanije ugledao je Hrista na ultrazvučnom snimku svoje nerođene bebe, jedna Engleskinja iz Kenta videla je Bogočoveka u izgužvanoj mokroj čarapi, a na autoputu kod Los Anđelesa primećen je Isus Hrist razapet na banderu. O viđenjima svih svetih, Hrista, Bogorodice Djeve, krsta i Božjeg prsta na nebu ne treba ni govoriti, nema te stvari, pojave, bića ili nebića koje nije moguće oblikovati od oblaka što se svaki čas menjaju u neprestanoj igri raznolikih formi i boja.
Iz razloga nedostupnih profanom ljudskom umu, ogrezlom u ovozemaljsko bitije, božanstvo često ima običaj da se ukaže u hrani, što je dovelo do stvaranja posebne vrste hijerofanija koje bi se mogle nazvati sakralnim gurmanlucima. Hrist iskače kao zec iz mađioničarskog šešira, pa tako bane na poklopac tegle od ječmenog namaza u jednom velškom domaćinstvu, svrati do restorana na jugu Kalifornije i prikaže se vlasnici posred palačinke – i to baš na Veliki petak, ili skokne do australijske picerije “Poš Pica” i rasprostre se diljem njihove „pice sa tri sira“, poput kakvog rastopljenog kačkavalja. U sakralnim medijskim letopisima zabeleženo je da se lik Isusa Hrista ukazivao na čipsu i grickalicama, na ribljem štapiću i takosima, na kori banane i u sredini rasečene narandže, na indijskom naan hlebu i na ruskim piroškama, na pereci i na grilovanom siru, u rasečenoj banani i u raznim drugim đakonijama.
Bogorodica je takođe zaređala po kulinarskim specijalitetima, a najpoznatije ukazanje majke Božje desilo se Dajani Dajser sa Floride. Ona je napravila tostirani sendvič sa sirom i zaprepastila se kad je usred sendviča ugledala Djevu Mariju. Gospođa Dajser je sendvič prodala na eBayu za rekordnih 28.000 dolara nekom štovatelju Bogorodice od Prepečenog Tosta, a pohvalila se i da joj je sendvič u životu doneo sreću, između ostalog uspela je da osvoji 70.000 dolara u lokalnoj kockarnici, zahvaljujući čudesnom dejstvu božanskih energija iz Bogorodičinog sendvičastog lika. Čuda ne samo da postoje, nego mogu i da se čuvaju u sefu ili na bankovnom računu.
Uputstvo za bogotražitelje
Rečeno je: „Ko traži, naći će“, pa ne čudi što bogotražitelji svako malo nalete na likove iz svetih priča. Doduše, njihova strast prema ukazanjima i uopšte cela halabuka koja se podigne u javnosti, a i među crkvenim ljudima svaki put kad neko ugleda kakav obris koji pomalo podseća na Hrista, Vasilija, Bogorodicu ili krst – deluje pomalo bizarno, pogotovo ako se setimo nekih delova jevanđelja. Nema nikakve potrebe da tražite Boga u tostu, sendviču, trešnjevom drvetu, u flekama na zidu, među oblacima, u snegu ili na poklopcu za tegle. Isus Hrist je dao vrlo precizno uputstvo gde ga mogu pronaći svi oni kojima je do takvog pronalaska stalo.
U 25. glavi Jevanđelja po Mateju, u delu koji govori o Sudnjem danu, Hrist ovako veli: „A kada dođe Sin čovečiji u svojoj slavi i svi anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje; i biće okupljeni pred njim svi narodi, i on će ih odvojiti jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od jaraca, i postaviće ovce sebi s desne strane a jarce s leve. Tada će reći car onima s desne strane: hodite, blagosloveni Oca moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanka sveta. Jer ogladneh i dadoste mi da jedem, ožedneh i napojiste me, stranac bejah i ugostiste me, go bejah i obukoste me, razboleh se i posetiste me, u tamnici bejah i dođoste k meni. Tada će mu odgovoriti pravednici i reći: Gospode, kada te videsmo gladna i nahranismo, ili žedna i napojismo? Kada te videsmo kao stranca i ugostismo, ili gola i odenusmo? Kada te videsmo bolesna ili u tamnici i dođosmo tebi? A car će im odgovoriti i reći: zaista vam kažem, ukoliko učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste”.
Aha, znači tako se traži i nalazi Bog: nahraniš gladne, napojiš žedne, ugostiš stranca i namernika, obučeš siromašnog, posećuješ bolesnike i zatvorenike, uopšte – pomažeš nevoljnima, nesrećnima i potrebitima ovog sveta. I to je to? Pa tu nema nikakve misterije, tajanstva, viđenja, ukazanja. A i malo je dosadno, ko bi se baktao s tim šljamom sa društvenog dna. Taj Nazarećanin stvarno nije bio normalan, sve je ovakve neke bizarne priče propovedao, sablažnjavajući pošten svet, nije ni čudo što su ga razapeli, ni danas ne bi bolje prošao.
Tihovanje i sozercavanje u keliji sa pet zvezdica
Da je drug Hrist u pravu, naša crkva bi otvorila na desetine narodnih kuhinja, sirotišta, bolnica, prihvatilišta za beskućnike, staračkih domova, osnovala bi službe sa stotinama zaposlenih za rad sa robijašima, sva bi se posvetila pomaganju bližnjima, najugroženijima i najslabijima među nama. Kao što vidimo, situacija je potpuno obrnuta: crkva traži Boga u preskupim, velelepnim hramovima, a na bogotražiteljsko putešestvije crkveni jerarsi se upućuju besnim kolima vrednim više desetina hiljada evra, što je i logično – ko bi nekom krntijom mogao da stigne do Boga, dalek je to put.
Patrijarh nam onako usput objašnjava da crkva nije humanitarna institucija, a silni pravoslavni teolozi s prezirom gledaju na one odvratne protestante koji se dodvoravaju pastvi i bogootpadničkoj epohi baveći se humanitarnim radom. A ni katolici nisu ništa bolji, i oni pokušavaju da kako-tako opstanu u dobu nesklonom religiji. Za razliku od tih zapadnjačkih šizmatika, pravoslavlje je sačuvalo živog Hrista i istinitu veru, pa nema potrebe da se bavi prizemnim bagatelama o kojima Hrist govori u citiranom odlomku. Mi više držimo do viđenja nestvorene tavorske svetlosti u farovima najnovijeg “audija”, sozercavanja božanskih energija iz eparhijske kase, tihovanja u džipu, neprekidne Isusove molitve u keliji sa pet zvezdica i sličnih mističkih uzleta obožene duše.
Pravoslavnu idilu pomalo kvari činjenica da se Bog, Bogorodica i niži funkcioneri nebeske jerarhije kod nas ne javljaju u kulinarskim specijalitetima, što bi moglo da se protumači i kao ozbiljan udar na našu domaću kuhinju po kojoj smo poznati u vaseljeni. Tamo negde, u dalekom obezboženom svetu, Hristu nije mrsko ni da se zavuče u kesicu sa čipsom, a ovde ni na ćevapčić neće da svrati, a kamoli da se pojavi iz punjene pljeskavice ili svadbarskog kupusa. Naravno, to se ne događa slučajno, kao što se ništa na svetu ne dešava tek tako, sve je deo božanske promisli i odvija se po planu koji nam je nesaznatljiv.
Nije uzalud Momo Kapor onomad propovedao da je suština srpskog identiteta u našim gastronomskim čudima, u čorbastom pasulju, ajvaru, kajmaku i ćevapčićima, tu leže naša snaga i naša nadmoć. Zato se kod nas u hrani ne javljaju sporedni svetiteljski likovi do kojih ne držimo mnogo, kao što su svi pobrojani, realno – Hrist nije baš omiljen književni junak u ovim krajevima, već su domaći i odomaćeni specijaliteti rezervisani za lokalne svetitelje kojima se klanjamo ili smo to bar činili vo vremja ono, kad je grmelo i gorelo, kad smo imali čast da sopstvenim rukama i glavama započnemo jednu lokalnu apokalipsu.
Sloba na tostu, Mira na pici
O tome je još pre desetak godina govorio vizionar Sergej Ivanov za slobodarsku „Pravdu“, 24. marta 2010, baš na godišnjicu NATO bombardovanja: „Slobin lik i delo su neuništivi, interesantno je da je i za vreme njegovog života bilo neobičnih pojava i simbola upućenih Srbima, pa se tako 2001. godine, kada više nije bio na vlasti, njegov lik pojavio na tostu što su neke novine i objavile, a poruka je značila da samo Sloba može hlebom da nas hrani. Ubrzo posle toga lik Mire Marković pojavio se na pici u jednom beogradskom restoranu s italijanskom kuhinjom, spazio ga je zaprepašćeni konobar”. Tom prilikom, Ivanov je najavio da će se „na nebu iznad Srbije pojaviti krst tamnoplave boje koji će svi moći jasno da vide ako u tom trenutku pogledaju nebo“, te da će dotični krst „najaviti vaskrsenje i povratak među Srbe Slobodana Miloševića, koji će ponovo stati na čelo naroda“.
Narečeni krst se, bar koliko je meni poznato, nije pojavio na nebu, i pored najbolje volje, durbina i zurenja u nebesa nisam uspeo da ga lociram u vidnom polju. Doduše, postoji izvesna mogućnost da je za skeptike poput mene tajanstveni krst zapravo nevidljiv, te da se javlja samo odabranima, onima koji bez po muke mogu da ugledaju Slobu na ispošćenom tostu i Miru na kapricioznoj kaprićozi. Možda je nešto i do Ivanova, ipak je reč o autoru knjige „Kraj sveta je 9. maja 2000“ koja nije baš najbolje prošla, a nije ni preživela naslovni datum, iz razumljivih razloga. Kako god bilo, pojavljivanje Svetog Velikomučenika Slobe Izručenog i Blažene Mirjane Krvotočive na gurmanlucima pokazuje da i u našim pomalo zabačenim krajevima paranormalne pojave prate svetske trendove i idu u korak s vremenom.
Da smo uhvatili konekciju sa svetskom modom glede ukazanja, ukazuje i činjenica da ovaj slučaj nije usamljen, u poslednjih tridesetak godina Srbija je preplavljena raznoraznim hranljivim vizijama, tajanstvenim mesnatim znacima i priviđenjima raznovrsnog nutritivnog sastava. Pojavljivanje Slobe i Mire je samo vrh čarobnog brega, nisu oni usamljeni među nezvanim sastojcima kulinarskih specijaliteta. U Beogradu je postalo opasno otići negde na ručak, nikad se ne zna ko će vas pogledati iz tanjira! Bauk kruži Srbijom, bauk ukazanja.
Rado viđeni u svakom tanjiru
Sloba i Mira se nisu javili samo na tostu i pici, ovaj krvoločni bračni par nije privilegija samo specijaliteta italijanske kuhinje, to bi bila čista blasfemija, njihov lik odabrani su viđali na mnogim drugim remek-jelima. Tako je 5. oktobra 2000. godine gost restorana “Kod večite slanine”, dok je mirno doručkovao jaja na oko, u levom žumancetu iznenada spazio lik Slobodana Miloševića. To je protumačio kao poruku s nebesa da je došlo vreme da se mućak ukloni, te se u ranim popodnevnim časovima, uprkos tome što je godinama bio pristalica SPS-a, pridružio demonstrantima koji su protestovali na beogradskim ulicama.
Istog dana konobar u kafani “Tri šubare”, noseći mešano meso za sto broj pet, krajičkom oka je pogledao u oval i ugledao milo lice Vojislava Koštunice. Čak mu se učinilo da smrtno ozbiljni, namrgođeni ćevapčići imaju iste tikove kao doktor Kalašnjikov. Konobaru se odjednom čitava sala okrenula naglavce, srušio se kao proštac, a Koštuničin lik se rasuo po brodskom podu. Budući nezainteresovan za politiku, konobar je ovu poruku shvatio dosta lično, pa od tog dana više nije okusio alkohol. A godinama je mislio da nema te sile, ni zemaljske ni nebeske, koja će ga odvojiti od vinjaka i male kisele. Čudni su putevi Gospodnji.
Mirin lik se ukazivao više puta i takoreći prošetao svim viđenijim beogradskim restoranima, posebno po mestima gde se okupljaju ostaci zaklane prestoničke boemije. U restoranu „Cvet u kosi, dlaka u supi“ Mirin neponovljivi anfas ukazao se u paprikašu od šampinjona, u „Dva mrtva jelena“ čitava figura negdašnje predsednice JUL-a pojavila se u musaki s virećim prazilukom, u kafani „Lipov blood“ – u šopskoj salati, a u birtiji „Ima dana kad zora ne sviće“ Mira se ukazala u boršču, kao što je i red za pobegulju od zakona koja je utočište i večno konačište našla u bratskoj Rusiji.
Ni ukazanja balkanskog kasapina nisu bila ništa ređa. U elitnom restoranu „Lovac na nejač“ Slobin lik se pojavio na odresku divlje svinje sa Dedinja, u „Poslednjoj šansi za genocid“ satrap se osmehivao iz krvavice, u kafani „Golet“ zablistao je iz pohovanog svinjskog mozga, a u „Kalemegdanskoj terasi s pogledom na Vukovar u plamenu“ Sloba se pojavio na pilećem ražnjiću, što su gosti protumačili kao siguran znak da se pokojni vožd griluje u paklu. U kafani „Krvava bajka“ ukazali su se i Sloba i Mira, zajedno, i to – u belim bubrezima. Prisutno osoblje tvrdi da su ličili kao jaje jajetu.
Zona sumraka & tutumraka
Jestiva ukazanja nisu karakteristična samo za vođu balkanskog pokolja sa suprugom, i niži činovnici artističke ratne akcije su se javljali po šerpama i loncima naše zemlje ponosne. Institut za istraživanje paranormalnih pojava „Zona sumraka & tutumraka“ napravio je i statistiku natprirodnih ukazanja naših velikana. Naučno je dokazano da se Ratko Mladić najčešće javlja u krvavom bifteku, Radovan Karadžić – na nožu i pogači (uglavnom na nožu), Momo Kapor – kao teleća glava u škembetu, Matija Bećković – u obliku njeguškog pršuta, Brana Crnčević se retko javlja u hrani, ali se redovno može videti na dnu boce viskija, u društvu belih miševa; Dobrica Ćosić – u koljivu, kako i priliči piscu „Vremena smrti“, Amfilohije Radović – u veštičjoj čorbi, Milorad Vučelić – kao dlaka u supi, Dragoslav Bokan – u paprikašu od belih orlova, Smilja Avramov – na ražnju (obično za pravoslavni Božić), Mihailo Marković – u čorbi jajaruši, Rajko Otrov Nogo – u svinjskim nogicama u saftu, Gojko Đogo – u odresku od đogata, Kosta Čavoški – na krmenadli bez kostiju, Veselin Šljivančanin – u šljivovici, Dragoš Kalajić – u kavijaru ispod sača, Aleksandar Vučić – kao jagnjetina u vučjoj koži, Tomislav Nikolić – kao kameleon lešo, Vojislav Šešelj – u kačamaku koji se jede isključivo zarđalom kašikom, Milić od Mačve – na letećem balvanu ili u praznoj bačvi, Radomir Smiljanić – u umaku od belih ruža bez trnja, Miodrag Popov – u flambiranom mesu na vukovarski način, Milorad Pavić – u šeširu od riblje kože.
U istraživanju „Zone sumraka & tutumraka“ navodi se da se srpski velikani nikada ne pojavljuju u privatnim stanovima i kućama, jer im to kao javnim ličnostima sklonim egzibicionizmu ne priliči. Takođe, nikada se ne ukazuju u narodnim kuhinjama, jer sirotinjska hrana nije dovoljno dobra podloga za presvetle likove iz novije srpske istorije. Za razliku od Hrista, Bogorodice i ostatka hrišćanske družine koja nije preterano izbirljiva, pa se ukazuju gde im dune, naši velikani pažljivo biraju društvo, vode računa o kontekstu čudesnih javljanja, a sve zarad očuvanja ugleda sopstvenog lika i nedela.
Naravno, nije dovoljno da se svetitelji i junaci jave, ništa to ne vredi bez očiju koje su spremne da ih vide tamo gde ih niko ne očekuje. Srećom po paranormalne pojave, kod nas se masovno proizvode očni modeli baždareni tako da vide isključivo razna ukazanja, čudesna javljanja, aveti, prikaze i ostala priviđenja, dočim su za istinu i stvarnost slepi kod očiju. Zato se narečeni junaci našeg doba najčešće ukazuju u nebrojenim ljudskim glavama koje su prvo bespravno naselili, a potom okupirali mentalnim blickrigom, bez snažnijeg otpora domaćeg sivoćelijastog stanovništva. Udruženim radom mnoštva pojedinaca sa specifičnim pogledom na svet, stigli smo dotle da nam i ova naša realnost izgleda kao paranormalna pojava. A ponekad i ne liči ni na šta.