foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Put do pakla popločan je lošim stihovima

U eseju „Pokloniti se senci“ posvećenom Vistanu Hjuu Odnu, pesniku na kom „bismo lako mogli da podignemo crkvu, kad ne bi bilo crkava“, Josif Brodski piše jednu od mnogobrojnih apologija poezije: „Ako pesnik i ima nekakvu obavezu pred društvom, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako ne ispuni taj dug, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku. Većina ljudi sasvim prirodno misli da ima i druga posla osim da čita pesme, ma kako dobro bile napisane. Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina. I to je vlastiti ekvivalent društva zaboravu, od kojeg tiranin može pokušati da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem”.

Na prvi pogled deluje kao precenjivanje uloge koju poezija ima u društvu, ali ništa iznenađujuće od pesnika koji je tvrdio da je poezija “najviša forma postojanja jezika”, u neku ruku i svrha postojanja ljudske vrste. Uprkos svoj ljubavi prema stihovima, i meni je pohvala Brodskog delovala pomalo preterano. Bar do ovog skandala sa ljotićevskim koračnicama i Momčilom Nastasijevićem. A onda sam pomislio: Pa zar ovo nije živi dokaz da su reči velikog ruskog pesnika i esejiste sušta istina? Šta ako je Brodski ipak u pravu, ako nečitanje poezije vodi u propast, ako bagatelisanje velikog pesništva toliko razara sposobnost percepcije da to neminovno vodi podložnosti prvom demagogu koji naiđe i njegovim providnim lažima?

Suma domaće mudrosti

Naravno, svako razuman će reći da je misao Brodskog pesnička fantazija koja nema veze sa realnošću. Nije ovde reč samo o poeziji, već o svakom duhovnom pregnuću, svejedno u kojoj se formi ispoljavalo. Mi smo nadasve pragmatičan svet, sa obe noge na zemlji, zato je “pesnik” pogrdna reč koja označava nekakvog fantastu, osobenjaka, čudaka nesposobnog za praktičan, svakodnevni život, ukratko – budalu. A “pesnik” čak nije ni najveća uvreda, imamo mi kolokvijalnu izreku, sumu domaće mudrosti, koja nedvosmisleno izražava odnos našeg društva prema duhu: Nemoj da filozofiraš!

Pisao je o tome Radomir Konstantinović u eseju “Šta tu filozofiraš?”: “Najzad, pre nego što privedem kraju ovu belešku, ostavljajući strašnu riznicu primera koji svedoče o tom, bojim se, već snažno ukorenjenom odbijanju svakog filozofiranja, i to ne samo u literaturi (tu, gde su jedan B. Knežević i jedan B. Petronijević, takvi kakvi jesu, bili i ostali ‘bele vrane’), želim još samo na jednu stvar da vam skrenem pažnju: u našem svakodnevnom govoru, koji je, kao uvek i svuda, živa slika i refleks pravoga stanja stvari, postoji strašan izraz filozofirati, izraz kojim za nekog hoće da se kaže da mlati praznu slamu, da nema veze sa ‘životom’, jednom rečju da zaludniči, ukoliko se ne pravi lud ili ne pokušava da nas vuče za nos. Kaže se: Šta mi tu filozofiraš? što izražava ili sažaljevanje onoga koji ne vidi ‘od čega se živi’, koji ne zna ‘pošto je šta’, ili osudu nekoga koji to ne želi da vidi i zna, iz neobjašnjivog inata čitavom zdravom i pametnom svetu”.

Vaistinu, ti pesnici, filozofi i ostala menažerija večno se bave zaludicama, naklapaju neke klapnje i nagvaždaju gvaždaljke, lebde u himerama i maštarijama, umesto da gledaju od čega se živi i da žive kao sav normalan svet. Dovoljno je navesti samo nekoliko rečenica Marine Cvetajeve, i to iz prepiske, pa videti kakav su sumanut svet ti pesnici. U pismu Arijadni, ćerki prijateljice Olge Černove-Kolbasine, Cvetajeva piše: “Vi ćete, naravno, biti čovek umetnosti – jer drugih puteva nema. Svaki život u prostoru – i najprostornijem! – i u vremenu – najslobodnijem! – sputan je. (…) Ne može se, Adice, u životu ni-šta – nichts – rien. I zato postoji umetnost (‘u snu je sve moguće’). Upravo zbog ovoga je umetnost, moj život onakav kakvim ga ja želim, ne van zakona, već podređen višim zakonima, život na zemlji onakav kao što vernici zamišljaju život na nebu. I drugih puteva nema”.

Adresatkinja je u to vreme bila maloletna, tako da ovo pismo verovatno podleže raznim paragrafima krivičnog zakonika, a nesumnjivo se radi o pokušaju kvarenja omladine. Koja bi majka danas dozvolila da joj neko rođenoj ćerki ovakve pogubne suludosti utuvljuje u glavu? Socijalne službe i za manje oduzimaju decu od roditelja.

Puste pesničke tlapnje

Ima i gorih sanjarija kod dotične poetese. Evo, na primer, u pismu Ani Teskovoj: “Život kao takav ne volim, on za mene počinje da znači, to jest dobija smisao i težinu – samo preobražen, to jest – u umetnosti. Kada bi pomislili za mene da sam okean – u raju – a zabranili mi da pišem, ja bih se odrekla i okeana i raja. Meni stvar sama po sebi nije potrebna.” Okean, raj, ne voli život kao takav, nego samo presazdan u umetnosti – stvarno ga pretera, svako razuman će reći da su ovo notorne gluposti i budalaštine.

Za razliku od pesnikinje koja je verovala da je pesnik “emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”, koja je jeretički uzvikivala “Šta je to uopšte vreme, da bi mu se moralo služiti?”, razuman i zdrav svet dobro zna da su i besmrtnost i nebo i nepokoravanje vremenu puste pesničke tlapnje. Za razliku od pesnikinje kojoj stvar sama po sebi nije potrebna, naš svet (poslodavci, radnici, seljaci i poštena inteligencija raznih ideoloških usmerenja) dobro zna da je stvar sama po sebi jedino što je potrebno, jedino za šta se treba boriti u ovoj džungli. Stvar sama po sebi je položaj, funkcija, novac, moć, titula, ugled, visoka prečaga na društvenoj lestvici, status i njegovi simboli, društveni prestiž, skupo ovo-ono i preskupo koješta. A da bi se došlo u posed željenih stvari, neophodno je pokoriti se svom vremenu i pravilima koja u njemu važe. Uglavnom, treba se snaći, kako se to lepo kaže, znati pošto je šta, gledati svoja posla, gledati od čega se živi i gledati svoj interes.

Poslovnost i prekomerna usredsređenost na hleb svagdašnji nisu slučajnost, a nisu ni plod povođenja za šićardžijskim Zapadom, kako to vole da utvaraju domaći počvenici, već su korenski utilitarizam i racionalizam suštinske odlike srpske patrijarhalne civilizacije, kako je pisao Konstantinović. Doduše, ne samo srpske, ali da se zadržimo malo na domaćem terenu. Osnovna životna načela koja ovde važe su samorazumljiva, nema potrebe iscrpno ih objašnjavati kad ih svi znamo naizust, kad nam ih utuvljuju sa svih strana.

Gledaj od čega se životari

Međutim, tu postoji jedan golem, vapijući paradoks. Ako je već filozofiranje prokaženo, ako su sanjari prezreni, a poezija proglašena za zaludnu rabotu (osim kad je sentimentalna ili rodoljubiva, dakle – lažna), ako vlada sveopšte nepoverenje prema plodovima duha, a stvarnim se smatra samo ono opipljivo, materijalno ili bar društveno poželjno – zašto sva ta praktičnost, poslovnost i zdravorazumska posvećenost ovozemaljskim stvarima nije dovela do logičnih konsekvenci?

Dakle, ako već vlada sveopšte uverenje da samo treba gledati od čega se živi, zašto živimo tako loše? Kako to da ne živimo u prebogatom društvu, u zemlji meda i mleka, već tavorimo u siromaštvu, na začelju Evrope? Ako se već toliko govori o novcu, poslovima, snalaženju, ako je pohvalni izraz “sposoban čovek” vezan isključivo za sposobnost sticanja, zašto nam društvo onda izgleda kao da su ga pravili oni prokaženi pesnici, filozofi i ostali neprilagođeni zgubidani iz ovdašnjih kolektivnih predstava?

Dobro, možda je grčevito insistiranje na praktičnim i pragmatičnim aspektima života posledica upravo vekovnog siromaštva i zaostalosti, opravdanog straha od nemaštine, neizvesnosti egzistencije i sličnih tegoba s kojima smo svi suočeni. S te tačke posmatrano, ovo moje zagovaranje pevanja i mišljenja u zemlji gde ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem, gde mnogi nemaju ni za hleb, može delovati cinično, obesno, bezosećajno i nemoralno. Samo što to nije baš tako jednostavno.

Masovna popularnost poezije

Ne tako davno, pre tridesetak godina, žitelji ove zemlje bili su na pragu da konačno izađu iz prokletog siromaštva i da se priključe razvijenom svetu. Plate su bile veće nego ikad, živelo se najbolje od doseljavanja Slovena na Balkan, Ante Marković je uveo kapitalizam na mala vrata koji se dopao i desetinama hiljada ljudi koji su u sebi otkrivali preduzetnički nerv i milionima potrošača, Evropska zajednica nam je nudila učlanjenje po ubrzanom postupku i silne milijarde dolara na poklon. I šta se dogodilo? U tom presudnom trenutku kad je gledanje od čega se živi imalo smisla, Ante Marković koji je obećavao nastavak prosperiteta slavno je propao na izborima. Milioni su oduševljeno, puni entuzijazma i religioznog zanosa poklonili poverenje, srce i dušu Slobodanu Miloševiću koji je nudio sukobe, bitke, neprijateljstvo prema susedima, mrkli mrak i razaranje. A ni ostali anđeli uništenja nisu loše prošli u biračkom telu.

Odjednom se pokazalo da većina baš i ne gleda od čega se živi, da ne veruju u te prizemne ovozemaljske tričarije, već da su joj mnogo bliže fantazije o nebeskom narodu, najskupljoj srpskoj reči, kolevci srpstva, osveti jasenovačkih mučenika, narodu najstarijem, vekovnim ognjištima, kosovskim božurima i sličnim kvazipoetskim predstavama. Ukratko, milioni su otkrili u sebi neizmernu ljubav prema lažnim pesnicima i lošoj poeziji, pa su se sa kičerskom pesmom na usnama hrabro uputili prema provaliji. Put do pakla popločan je lošim stihovima.

Svo to silno pojmovlje koje je i danas u upotrebi, koje se masovno koristi i doživljava kao nešto realno – zapravo su smislili pesnici, samo loši. Sve te predstave koje ljudi masovno doživljavaju kao sopstvena uverenja, stvorili su neki pesnici i filozofi, samo ograničeni, banalni, netalentovani. Na primer, sintagmu “genocidni narod” sročio je jedan poetski nastrojeni istoričar; “humano preseljenje” smislio je jedan prozni pisac, specijalista za srpske jade, isti je autor i krilatice “Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru”; termin “svetosavlje” dokonao je jedan poetsko-zboraški nastrojen teolog; sve te priče o večnoj ugroženosti srpstva, o zaverama protiv nas, sva ta opšta mesta nacionalne mitologije – sve je to delo loših pisaca, pesnika, filozofa i ostale menažerije. Pa i sama nacija je pesnička tvorevina.

Danas su svi ljudi pjesnici

Na kraju, i sve te samorazumljive formule “nemoj da filozofiraš”, “gledaj od čega se živi”, “ne talasaj”, “gledaj svoja posla”, “ne mlati praznu slamu”, “glava ti je uvek u oblacima” – sve su to samo loši stihovi. Svejedno što su natprirodno popularni, svejedno što je na njima sagrađen čitav jedan svet – to su i dalje loši stihovi. “Danas su svi ljudi pjesnici, jer žive u imaginaciji. Ili bolje: u uobraženjima. Ja sam daleko od toga da im odobravam, jer vjerujem u specijalnost funkcije i smatram ovu konkurenciju rđavom. Ima sve više neumjesnih konkurencija. Ako je to poezija, ona barem dokazuje da poezije ima i vrlo slabe”, pisao je Tin Ujević u eseju “Pobjeđujem hljeb” tridesetih godina prošlog veka. Slaba poezija je u međuvremenu trijumfovala, pretvorila se u osnovni sadržaj ljudske psihe.

Izgleda da ima istine u onih nekoliko rečenica Josifa Brodskog, još kad se nečitanje dobre poezije spoji sa čitanjem loše, dobija se ubitačna kombinacija pogubna po društvo. Demagozi, tirani, zlikovci, pokvarenjaci koji parazitiraju na sveopštoj nesreći, mračnjaci, koljači, profiteri, lažni izbavitelji, rušitelji i ostali jahači apokalipse stižu kao posledica čitalačkog debakla. Ma koliko to zvučalo preterano, nerealno, hiperbolisano, pesnički razbarušeno i neozbiljno. Možda pomno čitanje velikih pesnika i ozbiljno shvatanje onoga što pišu može nešto da promeni, ma koliko to delovalo utopijski. Ako ćemo pošteno, probali smo i mnogo gluplje i pogubnije stvari, ništa nas ne košta da probamo i ovaj recept ruskog pesnika. Evo za početak jedne pesme Zbignjeva Herberta koja može da posluži kao protivotrov za široko rasprostranjenu boljku: roptanje, grintanje i kukumavčenje nad sopstvenom sudbinom.

Zašto klasici

1
U četvrtoj knjizi Peloponeskog rata
Tukidid priča povest svog neuspelog pohoda

sred drugih govora vojskovođa
bitaka opsada kuge
guste mreže intriga
diplomatskih akcija
ta epizoda je kao igla
u senu

atinska kolonija Amfipolj
pala je u Brazidine ruke
zato što je Tukidid zakasnio da pritekne u
pomoć

platio je za to rodnom gradu
doživotnim izgnanstvom

izgnanici svih vremena
znaju kakva je to cena

2
Generali poslednjih ratova
ako im se dogodi neka afera
cvile na kolenima pred potomcima
hvale svoje junaštvo
i nevinost

optužuju potčinjene
zavidljive drugove
nenaklonjene vetrove

Tukidid govori samo
da je imao sedam brodova
da je bila zima
i da je brzo plovio

3
Ako tema umetnosti
bude razbijen krčag
mala razbijena duša
s velikim sažaljevanjem sebe

ono što iza nas ostane
biće kao plač ljubavnika
u malom prljavom hotelu
kada sviću tapete

Tomislav Marković