foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Nebeski lanci i katanci

U intervjuu za Nomad fra Ivan Šarčević je pre dve godine, između ostalog, govorio i o čudnovatoj svešteničkoj praksi sprečavanja pristupa Bogu: “Mi smo zatvorili nebo ljudima. Zatvorili smo pristup Bogu. Znači ti možeš činiti genocid i onda kazati: ‘Ma nema veze, kod Boga će ti to proć’.’ Možeš učiniti bilo koju vrstu zločina, možeš lagati, možeš petljati, možeš beskrupulozno gledati u svome vlastitom gradu gdje si glavni religijski službenik kako ti protjeruju ljude [druge vjere], i ti nećeš ništa reći. Pa kako ćeš doći pred Boga?”

U pravu je, naravno, fra Ivan, zaista je velika sablazan videti kako sveštenici, monasi, biskupi, vladike, patrijarsi čine sve suprotno od Hristovog nauka. Mnoge su takvi bezbožni prizori oterali od crkve, vere, neba i religijskih problema. S druge strane, ko se baš nameračio na bogotražiteljski put, tog nikakvi blasfemični duhovnici ne mogu odvratiti od zacrtanog cilja. Na kraju, postoji i druga vrsta sveštenoslužitelja, ona koja otvara staze ka nebesima. Na primer, sve što fra Ivan piše, govori i radi odškrinulo je vrata neba, sasvim dovoljno da se svetlost probije i u ovu našu zgusnutu tminu.

Kosovo okovano nebom

Mesec dana pre ovog našeg razgovora u Sarajevu, jedan drugi duhovnik je u Beogradu takođe davao intervju i govorio o nebu, ali malo drugačije. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije dao je intervju za RTS, pa je progovorio koju i o neizbežnom Kosovu. Pokazao je patrijarh da mu nisu bliske samo rok pesme, voli on i poeziju koja se ne peva u mikrofon. Kad se pomene Kosovo, naš čovek oseti neodoljivu potrebu da progovori poetskim jezikom, da se posluži kakvom upečatljivom slikom, da malo zanebesa, što je Porfirije ovom prilikom i učinio.

“Najbolje je Vasko Popa rekao, ‘polje kakvog nema, nebo iznad zemlje i nebo ispod zemlje’. Dakle, Kosovo je za nas okovano nebom i u tom smislu, ne može biti predmet pragmatičnosti, predmet racionalnog i logičnog”, rekao je patrijarh u kameru. Voli Porfirije da se izražava poetičeski, skoro da mu je milija metafora nego nafora i stilska figura nego omofor. I uvek se slavno strmekne niz jezičke basamake, mahom na isti vratolomni način.

Nedavno je patrijarh imao još jedan pesnički pokušaj, povodom proslave svetog Save. Odao se Porfirije medicinskim metaforama, pa ne zna za dosta: “Savindan je dan kada se vrši rendgen našeg srca i uma, magnetna rezonanca u kojoj se prepoznaje ko smo i šta smo”. Na magnetnoj rezonanci ne saznajemo ko smo i šta smo, već od koje teške bolesti bolujemo. Na rendgen ne idemo da bismo otkrili svoj identitet, već po uputu lekara, kad postoji sumnja da nam nešto ozbiljno fali.

Metafore moraju biti precizne i tačne ili se pretvaraju u proizvoljno lupetanje. Da je Savindan povezao sa testom ličnosti, DNK-testom ili Roršahovim mrljama, možda bi zvučao malo suvislije. Mada se patrijarhovo poimanje identiteta najuverljivije može povezati sa Prokrustovom posteljom, uravnilovkom koja sakati jedinku kako bi je uglavila u zajednički kalup.

Nerazumljivo buncanje višeg stepena

Patrijarh, naravno, odgovara za izreknute reči, ali nije ovakav način izražavanja njegov originalni izum. U “Vejačima ovejane suštine” Predrag Čudić je pisao o „provincijalnoj, palanačkoj zabludi da je poezija lov u magli, jezik zaumni, automatski tekst“, te o široko rasprostranjenom shvatanju da je poezija „nerazumljivo buncanje višeg stepena“, što je okuražilo bezbrojne netalente da se upuste u pesničke vode i prave maglu, lišeni bilo kakve odgovornosti. Poezija je sušta suprotnost zamagljivanju, ona je najpreciznija forma jezika. Što reče Marina Cvetajeva: “Stih je ubedljiv samo onda kad se može proveriti kao matematička formula (ili muzička, što je isto)”.

Nerazumljivo buncanje tobož višeg stepena izbija iz raznih pseudopoetskih promašaja, uključujući i Porfirijev poetski zanos glede Kosova. Svašta su pesnici pevali o nebu, ali teško da je nekome palo na pamet da od neba iskuje sindžir, okov, lanac za robijaše, bar u pesmama gde su se držali tradicionalne simbolike. Nebo je ipak simbol večnog života, rajskog sveta, duhovnosti, nadzemaljskog kao opozicije ovozemaljskom, ideala, uzvišenih težnji; to je mesto na kojem žive bogovi ili Bog sa svojom nebeskom svitom, Božji tron, boravište anđela i drugih nebesnika. Nebo je otvorenost, širina, prostor, beskraj, beskonačnost, večna harmonija, mir.

Kako god okreneš, od nebeske rude se ne mogu iskovati “metalni kolutovi, obično spojeni lancima koji se stavljaju (teškim) osuđenicima na noge (i ruke) i onemogućavaju im slobodno kretanje, negve, puto” (kako Rečnik Matice srpske definiše reč okov). Pa to zna čak i Električni orgazam, zato Gile peva “Moje su nebo vezali žicom” u pesmi koju je napisao Đorđe Otašević. Ne pristaje nebu da bude žica za vezivanje ruku, mozga, ličnosti, duha i slobode.

Leteće ostrvo

Patrijarh je citirao stihove Vaska Pope iz zbirke “Uspravna zemlja”, doduše pogrešno. Poslednja strofa pesme “Kosovo polje” glasi: “Polje kao nijedno / Nad njim nebo / Pod njim nebo”. Smisao je isti, ista je slika, ali da budemo precizni. Nije se Popa baš proslavio ovim stihovima; kad god se odavao kolektivnim zanosima, patriotskim ili socijalističkim, kad je plaćao danak vremenu, uvek bi zazvučala neka falš nota, za razliku od pesama ličnije inspiracije. Teško bi ovi Popini stihovi prošli test Cvetajeve, tim putem se neće “porobiti vidljivo da služi nevidljivom”.

Popino i Porfirijevo Kosovo najviše podseća na Laputu, Leteće ostrvo iz “Guliverovih putovanja” Džonatana Svifta. Nad njim nebo, pod njim nebo – odgonetka ove zagonetke je Leteće ili Plutajuće ostrvo. Pošto je nebo i iznad i ispod svete srpske zemlje i najskuplje srpske reči, mogao je patrijarh da kaže kako je Kosovo okruženo nebom, ili obgrljeno nebom, ili zaokruženo nebom, ali mu sve to nije delovalo dovoljno poetski, pa je bacio Kosovo na nakovanj i udario u okivanje.

Noć bez neba, noć jesenja

Znali smo za jesenje sivo, sumorno nebo elegičara Vojislava Ilića; znamo i za suro nebo što nisko ćuti dok mre jesenji mutni dan kod Stevana Lukovića; Emili Dikinson nam je javila da postoji još jedno nebo, uvek mirno, plavo, vedro; znamo i da je nebo sveprisutno, čak i u tami pod kožom, to je rođenim očima videla Vislava Šimborska.

Znamo i da čovek može biti zgnječen veličinom neba, kao u Tinovoj “Nostalgiji svjetlosti”; od Cvetajeve smo saznali i da nebo nije negde tamo gore, a zemlja ovde dole, već da nebo počinje odmah od zemlje, milimetar iznad zemlje je nebo, ko ne veruje neka pogleda horizont; znamo i da ništa nije tako jezivo kao Disova noć bez neba, noć jesenja.

Jedino nismo znali da je nebo priručno sredstvo za okivanje. Kod Laze Kostića nebo je samo ugnuta stopa gospoda Boga njome da zgnječi samrtnog roba do poslednjeg droba, ali to je ispevao u buntovničkoj pesmi “Ej, ropski svete” u kojoj je Bog najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja, Bog se poredi sa okrutnim zemaljskim vladarima. To baš i nije hrišćanska vizija sveta, pa je prirodno da u njoj nebo može da dobije i negativnu konotaciju.

Plava omča

Kad smo već kod Vaska Pope i neba, ima ovaj pesnik i zbirku koja se zove “Sporedno nebo”, a u njoj ciklus “Razmirica”, a u ciklusu pesmu “Plava omča”. Pesma glasi: “Zašto nam vrat zrenikom stežeš // Volim da mi nabori neba / Gusto niz bokove padaju // Zadavićeš nas tim pojasom // Volim vaš plač za plavom omčom/  Kad umoran se raspojasam”. Ceo ciklus se može čitati kao rasprava između smrtnika i tajanstvene natprirodne sile, zlog demijurga, surovog božanstva, tvorca mrgodnog poretka sveta, nesklonog čoveku.

U tom nehumanom svetu zrenik, odnosno obzor, vidik, horizont steže se oko vratova kao konopac. Nebo nije tek okov za držanje robova u pokornosti, već nešto mnogo gore: plava omča koja lagano davi ljudska bića. Okrutno božanstvo davi smrtnike iz puke zabave, jer voli da mu nabori neba gusto padaju niz bokove. Ali, smrtnicima nema pomoći, niti nade u oslobođenje. Kad se božanstvo raspojasa i stisak oko vrata popusti, smrtnici jadikuju za plavom omčom na koju su se navikli. U svetu koji je stvorio dobri Bog hrišćanstva, a ne zli demijurg gnostika, ovakvi prizori su nezamislivi.

Nehotične istine

Šteta što se patrijarh nije setio ove pesme, mada nije loše ni što je nesvesno bio na njenom tragu. Porfirijevi izleti u prividno poetski govor ipak nisu sasvim promašeni. Pokušavajući da kaže i slaže jedno, njegova svetost nehotično izrekne nešto sasvim drugo, istinito.

Medicinskim metaforama o Savindanu kao rendgenu i magnetnoj rezonanci zapravo je rekao da je veći deo nacije oboleo od kleronacionalizma, od kulta u kojem je fiktivni sveti Sava zauzeo ključno mesto. Jer ako jedino rendgen i magnetna rezonanca mogu da nam pokažu ko smo i šta smo, jasno je da smo oboleli. Zdravima takvi pregledi ne trebaju.

Metaforom o nebu koje okiva Kosovo, patrijarh je u samo nekoliko reči raskrinkao i kosovski mit i lažno predstavljanje crkvene hijerarhije. Kosovo je ovozemljska pojava, teritorija, a ne metafizički pojam, i nema tog volšebnika koji bi ga preobrazio u nešto nadzemaljsko. Nebo koje nam nudi crkva nimalo ne liči na Carstvo nebesko o kojem govori Hrist, to je lažno nebo, bižuterija koja se predstavlja kao dragi kamen.

Nebesko blago

Crkveno nebo zapravo i jeste okov, ono služi ovozemaljskim silnicima i moćnicima – da nas okuju u onaj Lazin ropski svet. Umesto nebeskog plavetnila, crkveni funkcioneri nam neprestano nude ovozemaljske tričarije: naciju, državu, velikog vođu, svetosavlje, ideologiju, doktrinu, razne idole, i još nas ubeđuju da je to glavom i bradom ono nebo iz jevanđelja.

Ono nebo o kojem je rečeno: “Ne sabirajte sebi blago na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lupeži potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše”.

Ko zna, možda je i poezija nebesko blago, jer je pesnik “emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”, kako je pisala Marina Cvetajeva. U tom slučaju, krimeni protiv poezije, pre svega pravljenje pseudopoetske magle, učestvovanje u specijalnoj krivotvoriteljskoj operaciji koja nameće lažnu sliku o poeziji kao o nerazumljivom buncanju višeg stepena, a pogotovo samo buncanje – mogli bi da se tumače i kao hula na Duha Svetoga, hula za koju Hrist onomad reče da neće biti oproštena.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo
Marković: Vašar privida
Marković: Debate o Evropi
Marković: Niotkuda vrata
Marković: Đavolje pleme
Marković: Vremensko nevreme
Marković: Lice i naličje
Marković: Vera i osećajnost

Rodić: Kazaljke
Hromadžić: Oda lipe radosti