Pošto smo se već zatekli usred priče pune buke i besa koju priča idiot, a ne znači ništa, budući da sveopšta mahnitost predugo traje, pritom još presvučena u racionalnost i pragmatičnost, možda je vreme da se vratimo na fabrička podešavanja, na glupost i naivnost. Od silnog pametovanja bezbrojnih pametara nismo videli mnogo dobra, jer su to uglavnom racionalizacije nastale usled prihvatanja sveta i suludog poretka, legitimacija razuzdanog ljudskog zla koje se lažno predstavlja kao jedina moguća stvarnost.
Na ogromnu većinu takozvanih događaja koji pune novinske rubrike i televizijske emisije, koji nas rešetaju sa bezbrojnih kajrona, sajtova, portala, na sva ta svedočanstva ljudske zabludelosti i propasti, bankrota svakog humaniteta – treba uzvratiti pesničkom naivnošću, kao protivotrovom.
Recimo, distihom mlade Marine Cvetajeve, napisanom na početku Prvog svetskog rata: “Pod zemljom uskoro zaspaćemo svi mi / Što na zemlji jedni drugima nismo dali spati”. Toliko je očigledno ono što nam pesnikinja poručuje iz davne prošlosti da zvuči pomalo glupavo. Pa naravno da ćemo uskoro svi usnuti pod zemljom ili se pretvoriti u pepeo, u skladu sa ličnim pogrebnim afinitetima, pa to svako dete zna.
Turistički boravak u životu
Dete možda i zna, ali mi ne znamo, mi blage veze nemamo da smo smrtni, prolazni i propadljivi, da smo ovde tek na proputovanju, privremeno, i da taj turistički boravak u životu traje kratko, tek jedan tren, bljesak oka, titraj lista na vetru. Naravno da svi znamo da ćemo umreti, samo što to gotovo niko ne zna, a dokazi tog namernog sistematskog zaborava su osnovni sadržaj masovne medijske proizvodnje. Jer da smo svesni da smo smrtnici, ne bismo svoje kratko, dragoceno vreme provodili u zagorčavanju života drugim smrtnicima, istim ubogim đavolima kakvi smo i mi sami.
Da smo svesni sopstvene prolaznosti, reč “smrtnik” pojavljivala bi se ponekad u vestima, a nje nema, dovoljno je malo guglanja da se to utvrdi. Par puta se pominje “običan smrtnik” i to je sve, niko drugi nije smrtan osim tih nekih neidentifikovanih običnih smrtnika koji nisu ni uspešni teniseri, ni poznati glumci, ni medijske zvezde, oni su valjda neobični smrtnici. Ili obični besmrtnici, vrag bi ga znao. Tako propovedaju medijski poslenici, jedini priznati zakonodavci sveta u današnje vreme, sa jedinih amvona koje priznajemo, otkad je čitanje novina i upijanje vesti nasušnih zamenilo jutarnju molitvu i slične retrogradne rituale iz epohe kad je čovek bio zaostao, neprosvećen i očigledno glup.
Danas smo, bogu savremenosti hvala, svi pametni, dobro obavešteni i u sve upućeni, pa više ne verujemo u kojekakve religijske i ine mitove, niti u pesničke tlapnje, već u kudikamo utemeljenije i razumnije teorije zavere ili nam, ako smo neskloni takvim bajkama, svest oblikuju strogo racionalne, čvrsto argumentovane teorije o potpuno iracionalnim, od razuma i vrline otcepljenim postupcima moćnika koji razvaljuju svet. Zato valjda jedni drugima na zemlji ne damo mirno spati, šta bismo drugo radili u sopstvenom očajanju, kao da imamo pametnija posla. Nećemo valjda da čitamo pesnike i verujemo da se u njihovim detinjarijama krije stvarna slika sveta i čoveka.
Neprimljivi položaj čoveka
U pravu je Josif Brodski koji u eseju „Pokloniti se senci“ kaže da društvo “nema nikakvih obaveza prema pesniku. Većina ljudi sasvim prirodno misli da ima i druga posla osim da čita pesme, ma kako dobro bile napisane. Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina”. Zapravo je Brodski skroman, iako njegova misao na prvi pogled zvuči kao pesničko navođenje vode na sopstvenu vodenicu, kao precenjivanje svog poziva.
Nije reč samo o nečitanju stihova, već o masovnom bagatelisanju poezije u širem značenju tog pojma, onom koje joj daje, recimo, Andre Breton u nadrelističkom časopisu “Literatura” 1922. godine, što je narednog leta štampano u beogradskom časopisu “Putevi”, pretpostavljam u prevodu Marka Ristića. Veli papa francuskog nadrealističkog pokreta: “Život, onakav kakvog ga shvatam, nije čak ni skup svih radnji koje najposle možemo pripisati jednoj osobi, pa vodile je one gubilištu ili leksikonu, već način na koji izgleda da je primila neprimljivi položaj čoveka. Ne više. A tako shvaćen život, ne znam zašto, teži svom ispunjenju, ipak u oblastima srodnim književnosti i umetnosti”.
Kada kažem poezija, pisao je Ristić na početku predgovora za Dedinčevu knjigu “Poziv na putovanje”, ne mislim na pesništvo, na pesnički zanat, ne mislim ni na misiju pesnika, ni na poruku pesnika. Na kraju eseja Ristić otkriva na šta misli, sećajući se kako je Dedinac, u jednoj anketi o njihovoj zajedničkoj pesničkoj mladosti, naveo Remboa: “Poezija nije samo umetnost, već jedan način kako da se živi”. Možda je i jedini način života dostojan čoveka onaj koji se ne oglušava o sve ono od čega poezija nastaje, o tajanstvena vrela iz kojih ona izbija. Možda je to jedini način da se sačuva ona matićevska “neprekidna svežina sveta”.
Ničeg darovanog, sve posuđeno
U pravu je i Mihail Šiškin koji veli: “Marina Cvetajeva ima poemu ‘Pacolovac’. Ona ponavlja siže dobro poznate legende, ali ima svoje tumačenje, ‘cvetajevsko’: pacovi, gradonačelnik su simbol zemaljskog života, simbol naših poroka, simbol nerazumevanja pravih vrednosti postojanja. Pacolovac je metafora za poeziju. ‘Život ne drži reč datu Poeziji, Poezija se sveti…’“ Slepi i gluvi za istinske vrednosti postojanja, hipnotisani lažnom slikom realnosti kojom nas bombarduju vlasnici simboličkog poretka, glavinjamo i tumaramo u tami, iako je izlaz tu, nadohvat ruke.
Evo jednog, u pesmi “Ničeg darovanog” Vislave Šimborske:
Ničeg darovanog, sve posuđeno.
Tonem u dugovima preko glave.
Bit ću primorana sobom
platiti za sebe,
za život dati život.
Tako je to već udešeno,
da je sve za vraćanje
i jetra za vraćanje
i svaki prst posebno.
Prekasno je za raskid uvjeta ugovora.
Dugovi će biti svučeni s mene
zajedno s kožom.
Idem po svijetu
u mnoštvu ostalih dužnika.
Jedne opterećuje
isplata krila.
Drugi, htjeli ne htjeli,
razdužit će se od lišća.
Na strani Duguje
svaka je čestica naša.
Ni jednu trepavicu, peteljku
ne možemo zadržati zauvijek.
Spisak je precizan
i tako izgleda,
da nam je ostati s ničim.
Ne mogu se sjetiti
gdje, kada i zašto sam
dozvolila sebi otvoriti
taj račun.
Protest protiv njega
zovemo dušom.
I to je jedino
čega nema na spisku.
Bog dobre prilike
Nama je izlaz iz ove pesme zatvoren, jer naprosto ne verujemo u dušu, zato smo valjda tako kompulzivno zalepljeni za zemlju i njenu težu. (“Ako je duša rođena krilata – / Šta će joj kuća – šta će palata!”). Zalepljeni i zaslepljeni. Živimo u globalnom gradu Hamelnu iz “Pacolovca” u kojem duše nema ni za lek: “Ruka kamatu brоji, / nоga – dоbit vija… / Аl duša – pa da pоstоji, / ta reč prazna, ničija? / Nepоtrebnоg li predmeta, / jоš glupljeg оd klarineta. / U gradu Hamelnu ni žive šuše, / tо istina je cela. / U gradu Hamelnu – ni žive duše. / Аl zatо kakva tela! / Nabijena i uspravna, / stоtini duša ravna”. Ako pak i poverujemo u nešto neopipljivo, to je onaj “Bog dobre prilike” o kojem je pevao Miša Stanisavljević u istoimenoj pesmi:
Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo.
Mi smo okot plavetnila! rekao je Natpop.
Pesnici, dotrpeznici, zunzali su o nacionalnom osećanju.
I sve je doista obuzelo jedno osećanje
isto posle toliko vekova:
Osećanje dobre prilike, osećanje dobre prilike,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
biće lako, biće lako,
slabo su naoružani, slabo su naoružani.
Našem orahu treba prostora za senku, rekao je Polkovodac.
Naši su orasi krošnjeviti! rekao je učeni kepec.
Njihove kuće poružnjuju brda!
Njihova muzika rasteruje zečeve i ribe!
Oni peku glinu, muče svetu zemlju!
Tako su govorili pametari, ali glavno je ostalo neizrečeno:
Prilika je sjajna, prilika je sjajna,
slabo su naoružani, slabo su naoružani,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
iznenadićemo ih, iznenadićemo ih.
Popovi su zapalili borove iglice
i zapevali pesme u slavu Boga.
Većina je međutim čula glas svog starog boga,
boga dobre prilike:
Prilika je kajsijin cvet,
prilika se propustiti ne sme,
plenu se radujte, plenu se radujte,
omotajte vesla u krpe,
iznenadite ih!
Začin uz pečenje
Kako god okreneš, nema trezvenijeg zaključka od onog što ga je izrekla Cvetajeva pre više od jednog veka: “Pod zemljom uskoro zaspaćemo svi mi / Što na zemlji jedni drugima nismo dali spati”. Samo što nema ko da ga čuje, jer mi na takve detinjarije gledamo sa prezirom iskusnog, pragmatičnog, praktičnog čoveka koji zna kako u svetu stoje stvari. Ne padamo na takve juvenilne naivnosti, jer znamo znanje, prošli smo sito i rešeto, školu života “gde se odrasta tako što se naučiš zlu sveta i zlom odgovoru na njega”, kako reče jedan filozof. U takvom mentalnom svetu koji se nezadrživo širi van granica lobanje i zaposeda sve postojeće, u globalnom Hamelnu gradu – poezija, umetnost, muzika su “začin tek uza pečenje pravо”:
– Pa svakо (bоg da prоsti)
svirucne malо u mladоsti.
– Da glupe mešavine
žice, drveta i veštine.
Оpsenari!
Оbične lude!
Da varenje bоlje bude
služe nam muzičari.
Pоmalо, uz pivce.
А i damica radi…
Pre sna dve arijice…
Samо dugо ne kadi…
U najboljem slučaju, tu, kako ono beše, jeste, umetnost, trpimo kao nužno zlo, tretiramo je kao ornament, slike su tu da ukrase zidove, ako se uklope u dizajn enterijera, muzika pomaže varenju, uz stihove se bolje lumpuje, lomimo čaše da bi nam ruke bile krvave, a ponekome godi i kakav pseudopoetski sentimentalizam, da se razneži nad voljenim sobom, da na trenutak zabašuri i zakrabulji naličje sentimentalizma, iskreženo lice zverske surovosti. Poezija i famozna umetnost, to je nešto pred čim se kleči, klanja i metaniše, prazan idol, kumir za satansko bogosluženje, crnu liturgiju obožavanja, a takozvani pisci, pesnici i ostali umetnici su nacionalni velikani, totemi u čije ime treba progoniti one koji se drznu da se prema njima odnose kao prema živim ljudima.
Zakon usporavanja najsvakodnevnije prolaznosti
Tragičan je naš zaborav, a još je tragičnije što ne znamo ni šta smo zaboravili. Baš nedavno, pre devedeset godina, pisao je o tome Krleža u “Predgovoru Podravskim motivima Krste Hegedušića”. Evo šta veli dobri Fric: “Tajanstvena i na prvi pogled nejasna magija ljepote i umjetničkog stvaranja zamisliva je samo u vremenu i njeno glavno i osnovno nadahnuće je od početka: strah svega što živi pred nestankom u vremenskoj prolaznosti. Da nema u nama ljudske svijesti o smrti, ne bi bilo ni umjetnosti, a zašto se čovjek boji smrti, to je pitanje isto tako ljudsko kao i to zašto čovjek zapravo živi. (…)
Pračovjek, ljudožder još i kosmat kao gorila, prestao je biti majmunom u altamirskoj diluvijalnoj špilji, zaustavivši vrijeme na stijeni, kada je prvi put otisnuo svoju, od ljudske krvi još masnu ruku o kamen svog zvjerskog zaklona. (…) Zaustavivši tako jedan odraz nečeg svog, tjelesnog na kamenu, prenijevši jednu prolaznu sliku svoje krvave ruke na stijenu, otkrivši tako zakon usporavanja najsvakodnevnije prolaznosti, ostvarivši tako stvaralački po prvi puta jedan događaj, odlijepivši od sebe jedan svoj oblik i pretočivši ga u trajniji i neprolazniji materijal, tu je čovjek postao umjetnikom, a prestao biti gorila”.
Ako je pračovek, ljudožder još i kosmat kao gorila, prestao biti majmunom u altamirskoj diluvijalnoj špilji, zaustavivši vreme na steni, otkrivši zakon usporavanja najsvakodnevnije prolaznosti, u šta se onda pretvorio čovek koji je zaboravio da je ikada znao za taj zakon? Ako smo od delatnosti koja nas je načinila ljudima uspeli da napravimo besmislenu, ispraznu, beznačajnu igrariju, ako nam ideja da je umetnost zaustavljanje vremena zvuči suludo i naivno, ako smo učinili sve što je u našoj moći da nam atrofira unutrašnji organ za protest protiv onog neznano gde i kad otvorenog računa – u šta smo se to pretvorili?
Odraz u ogledalu vara, ta prilika što zuri u nas mnogo je kosmatija nego što izgleda. Obmanjuje nas i čulo sluha. To što se povazdan čuje sa svih strana, sa svih meridijana, iz svih mogućih medijskih ispostava – nije buka sveta. To je rika gorile. Okončati tekst tim neumilnim zvucima bilo bi porazno pokoravanje mrgodnom ustrojstvu vaseljenske palanke. Neka se čuju ljudski glasovi, taman toliko drugi da liče na naše. Recimo, glas Dušana Matića.
Da zapišem
Da zapišem tajnu života na pepelu i ove večeri
na pukom žalu tuge što me
ščepa po njenom odlasku
zveri ove što se sa njom bakćem
i što je snismo da je zaboravimo jednom
ne zaboravimo nikad
zveri ove uspomene
zveri ove nevidljive vatre
al čiste al gorke al slatke
vatre od mladosti što je još ostala
za jesen za vedru zimu za buduća vaša proleća.
Da zapišem
tajnu života oslonjenu na ruku neblagodarnu moju
tajnu života oslonjenu na srce što će znam stati
znam
što će kucati ipak večno taman toliko drugo da opet bude moje
ono nekada srce pod rukom što prvi put osetih da burno kuca kad
ugledah između balvana na mostu vodu kako juri nekud i svetla i tavna
kad je prvi put ugledah običnu ali nikad više zaboravljenu
da zapišem tajnu na mahovini njene nežnosti
da zapišem tajnu na steni njene nemilosti.
Da zapišem tajnu života dok ona spava ove noći daleko od mene
da je što pre zapišem kad je ne zapisah
dok ona spava a ja pišem
tajanstvena kao život i život tajanstven kao ona.
Da baratam po ugljevlju uspomena da slušam romor krvi
da me kljuje i da je kljujem
ne priznajem tugu
čujem vetar u lišću
naiskap da ispijem sve reči što nisam stigao da joj kažem
ja znam da će sutra rano zapevati u granju ispod prozora smešna ptica
i da će za tren poremetiti patetično i mrgodno ustrojstvo sveta.