Pre nekoliko meseci razlegao se vapaj po medijima da ćemo uskoro ostati bez profesora i nastavnika srpskog jezika i književnosti. Podaci sa fakulteta bili su alarmantni: na tri beogradske katedre za srpski jezik i književnost upisala se 104 brucoša od predviđenih 270, a i ostali univezitetski centri pokazuju isti trend. U Nišu se za slobodnih 50 mesta prijavilo tek 29 brucoša, u Novom Sadu njih 17, iako je predviđeno 58 mesta, a na odseku Srpske filologije u kontaktu sa slovačkom/mađarskom upalo je samo dvoje, a predviđeno je 15. Kasnije su mediji prenosili nešto drukčije brojke – da se na 393 slobodna mesta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu prijavilo ukupno 128 kandidata, ali je zaključak ostao isti: mlade sve manje zanimaju studije srpskog jezika i književnosti.
Pustoš koja polako ovladava pomenutim katedrama nezgodno se poklopila s brojnim akcijama države i dežurnih dušebrižnika za odbranu i zaštitu srpskog jezika, pisma, književnosti i identiteta, što pokazuje izvesnu zakonomernost. Što se profesionalni ljubitelji nacije više trude da sačuvaju kulturu u nacionalnom zabranu, što nam glasnije utuvljuju da je književnost sluškinja nacije, što žešće fetišizuju ćirilicu, što upornije propagiraju da je funkcija književnosti i kulture očuvanje famoznog i fantomalnog nacionalnog identiteta, to mladi ljudi više beže od tog njihovog dobro čuvanog brloga.
Jeretički poklonici kauzalnosti bi iz navedenih podataka možda zaključili da postoji uzročno-posledična veza između kulturnog rata za nacionalno biće i rastuće nepopularnosti te borbe, možda bi nekom palo na pamet da je opšta bežanija od literature uslovljena nacionalističkim uterivanjem umetnosti u Prokrustovu postelju, ali ne i naši borci za ovejanu suštinu. Oni ne odustaju od bitke za srpsku stvar sve do konačne propasti onoga za šta se bore.
Svakidašnja jadikovka
Aktuelna jadikovka neminovno priziva onu višedecenijsku kuknjavu nad lošim položajem pisca i književnosti u našem društvu. U pitanju je ritualna žalopojka, takoreći obavezan deo kafanske liturgije, koja se može čuti kad god se najmanje dva pisca sastanu i krenu u pretresanje tekuće kulturne i društvene problematike. Država ne ulaže ništa u književnost, časopisi su nestali, gotovo niko više ne plaća honorare za literarne tekstove, u prvom planu su kič i šund, prave vrednosti su bačene u zapećak; budžet za kulturu je manji od makovog zrna, a i to malo ode na pozorište i film, dočim političarima puca prsluk za pisce; nema nikakve potpore za dela u nastajanju, kao u susednoj Hrvatskoj; od pisanja ne samo da ne može da se živi, već ne može ni da se životari, ako ne računamo autore raznih popularnih knjižuljaka za jednokratnu upotrebu, ali to drljanje po monitoru ionako nije književnost; pisac nema više nikakav značaj niti ulogu u savremenom društvu, skrajnut je i marginalizovan; ozbiljnu literaturu više niko i ne čita, a nije ni čudo kad se čitalački maksimum sveo na SMS ili Twitter poruku od 280 karaktera…
Teče jeremijada, nema joj kraja, sve su to gole činjenice koje se ne mogu osporiti, a kad jadikovka najzad malo umine i pređe u fade out, vreme je za sledeću uobičajenu fazu: lament nad položajem pisca u Jugoslaviji i nostalgiju za boljom prošlošću. Eh, kako je bilo nekad, tvoje je samo da pišeš i objavljuješ, a država brine za sve drugo. Posle par izdatih knjiga učlaniš se u Udruženje književnika, potom dobiješ i stan, urednički posao ili neku drugu sinekuru, i nemaš brige. Časopisa koliko hoćeš, izdavačke kuće drže do prave literature, svi plaćaju izdašne honorare, ne možeš da postigneš da napišeš koliko bi mogao da objaviš. Isplativost, popularnost, tržište – to su strani pojmovi rezervisani za truli kapitalizam, kod nas je na ceni pre svega kvalitet, koga briga da li se nešto prodaje.
A tu su i radio, televizija, pozorišta, film, dnevni i nedeljni listovi, silne rubrike za kulturu, posla za pisca koliko hoćeš. Pritom je položaj pisca cenjen, uvažen, poštovan, jesmo raskrstili sa Sovjetskim Savezom, ali je ipak ostalo nešto od shvatanja da su pisci inženjeri ljudskih duša. Još je i čitav komunistički projekat usmeren na prosvećivanje, opismenjavanje, obrazovanje, knjiga je vrednost po sebi, a njen autor je mali bog. Kad pogledaš ankete iz šezdesetih, bar polovina ispitanika kaže da slobodno vreme uglavnom provodi u čitanju knjiga. Tiraži knjiga za današnje pojmove bili su potpuno neverovatni, zbirke prevedene poezije štampane u po 10.000 primeraka, prva izdanja romana domaćih pisaca u 15.000, a bilo je i većih tiraža, pogotovo u popularnim bibliotekama.
Pisac nije poslednja rupa na krajnjoj svirali, naprotiv, njegova reč se uvažava i poštuje, a država ne žali para da mu položaj učini što komfornijim, e da bi se mirno posvetio književnom i intelektualnom radu. Čak i oni inokosni pojedinci koji nisu držali do privilegija, već su se trudili da žive isključivo od svog rada – imali su dovoljno prostora da razviju tu svoju za naše pojmove pomalo bizarnu delatnost. Evo, na primer, Radomir Konstantinović je ceo radni vek proveo kao honorarni saradnik Radio Beograda i nekoliko listova i časopisa, što bi se danas reklo – kao frilenser.
Pisac blaguje, a njegov narod pati
Da, to su bila vremena, beše naše, što bi rekao Bora. Država jeste tetošila pisce, ali oni ipak nisu bili zadovoljni. Lep je taj privilegovani položaj, ugodne su svila i kadifa, prijaju pažnja i obožavanje, zgodno je biti ušuškan, bezbrižan i obezbeđen za ceo život, ali piscima je sve to malo. Pa su stali da se bune protiv zlog socijalističkog poretka koji je gušio i suzbijao njihove najintimnije čežnje. Krenuli su pisci i intelektualci udarnički da razaraju tamnicu naroda, dok je nisu temeljno razvalili da od nje ništa ne ostane. Neki su na tome radili decenijama, ali većina se presaldumila krajem osamdesetih, kad je postalo bezopasno biti protivnik sistema, a počinjalo je i da se isplati, jer su se spisateljske rušilačke težnje poklopile sa naumima novog vožda Slobodana Miloševića.
Lepo je piscu da uživa na lovorikama, ali ga iznutra izjeda teška muka: on blaguje, a njegov narod pati. Doduše, u to vreme je i narod bio ubeđen da mu je dobro, jer mu je i bilo bolje nego bilo kada pre u istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan, ali zato su tu narodni pisci da objasne narodu kako je sve to iluzija. Pa su neki zaseli i napisali Memorandum SANU, e da bi ubedili Srbe kako su diskriminisani i obespravljeni. A potom su na sva zvona udarili te svoje ideje isisane iz malog prsta.
Evo kako je, recimo, Dobrica Ćosić zborio u julu 1989. za „Književne novine“:
„Srpski narod je u poslednje četiri decenije doživeo pravu razistoriju. Razaran je njegov istorijski, duhovni, ekonomski, politički identitet i integritet. Ideološki su poništavani i krivotvoreni motivi i rezultati oslobodilačkih ratova srpskog naroda; oduziman mu je i otet njegov Srednji vek; skraćena mu je istorija”.
Strava i užas! Oteše srpskom narodu srednji vek, i to usred epohe u kojoj su svi ključni srednjovekovni spisi konačno prevedeni na savremeni srpski jezik i objavljeni, ne u privatnoj režiji, već o trošku te iste srbomržačke države koja je oduzela srednji vek Srbima. Eh, ti pisci, vazda su bili maštari i izmišljači, a to ostaju i van romana, kad se navrzu na pustu stvarnost njihovi čitaoci se iznenada probude usred krvavih spisateljskih maštarija.
Zlostavljanje privilegijama
U februaru iste godine pisac i akademik Antonije Isaković otvorio je “Dugi” svoju napaćenu dušu:
“Srbi su se odricali srpstva u korist Jugoslavije i jugoslovenstva. I to je trajalo godinama. Do skora, jer su izgleda uvideli da je ta njihova nacija, taj narod, da je sapet, da je napravljena ne jedna, nego milion mreža oko nje. Tek sada, oni su počeli shvatati da su se odrekli svog u ime nečeg što je fiktivno, počeli su da shvataju gde im je istorijska greška. (…) ta greška usvojena je iznutra, a bila je nametnuta. I to lako nametnuta, jer je srpska duša bila široka, široka za sve naše narode. A mi smo pristajali na to nametanje. A to naše pristajanje je bilo baš u ovom: što smo mi u našim očima i srcima imali jednu metafiziku i iracionalizam metafizike. Mi smo prezirali i državu i naciju. Prezirali smo sve nacionalno: i pesme, i himnu, i zastavu, na jedan način, sve smo potisnuli. I našu istoriju, i naše bitke, sve smo to suzili, zaboravili, postali smo suženi ljudi, ogoljeni, i zato smo bili žrtve manipulacije, koja je, kažem, imala u nama dobru podlogu. To su, eto, bile istorijske greške Srba, srpskih komunista”.
Eh, Antonije, Antonije, vraže mali! Nije ti bilo lako, nametnuli su ti da pišeš partizanske priče umesto da ispevaš ep o Kosovskom boju ili bar o Kajmakčalanu, nije ti bilo lako dok si prezirao sve nacionalno. Napatio si se dok su ti komunističke zloće ekranizovale silna književna dela, godinama si se zlopatio na mestu potpredsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, toliko su te zlostavljali da si godinama bio u lektiri. To više nije moglo da se podnosi, sreća da je Bog poslao Ćosića i Miloševića da ti otvore oči. Malo je falilo bez duše da ostaneš, što si i sam primetio u intervjuu iz septembra iste godine:
“U ovih 40 godina nama su naši mitovi bili gotovo zabranjivani. A što to znači? Ako su hteli da nam unište mit, to znači da su hteli dušu da nam unište”.
Poetska pravda
Ni Miloradu Paviću nije bilo lako da živi i radi u prokletoj SFRJ. Jeste bio univerzitetski profesor, pa čak i dekan, jeste mirno pisao i objavljivao studije i prozu, jesu snimili film po njegovom scenariju, jeste dobijao nagrade, jeste postao i nadnaravno popularan sa “Hazarskim rečnikom”, ali ga je sve vreme nešto duboko u duši kopkalo. Najzad, posle silnih decenija susprezanja, zatomljavanja i ćutanja, u 62. godini života rešio je da progovori. Evo šta je rekao u ispovesti za “Politiku” 1991. godine:
“Slovenci, Hrvati, Makedonci i Albanci naviknuti su da im je u Brozovoj Jugoslaviji i van nje bilo sve dozvoljeno. (…) Gospodin Milošević je pre svega morao da prevlada taj problem nesposobnih kadrova oko sebe (…). Gospodin Milošević je prvi i poslednji političar koji je usred antisrpski nastrojene komunističke Jugoslavije učinio nešto dobro i veliko za Srbiju. Svi znamo pod kako teškim uslovima, koliko i kako u veoma kratkom vremenu”.
Ne zna se ko se od srpskih pisaca više napatio u antisrpskoj Jugoslaviji, golema je ta lista: Ćosić, Isaković, Pavić, Bećković, Vitezović, Nogo, Crnčević, Rakitić, Toholj, Danojlić… Toliko su Srbi bili zlostavljani i diskriminisani u srbožderskoj SFRJ da su silni srpski pisci napravili karijere i živeli kao bubreg u loju, uživajući sve moguće privilegije društvenog sistema koji su iz dna duše mrzeli i prezirali. Jedva su dočekali da postave eksploziv u temelje te odvratne države i da uživaju gledajući kako neman leti u vazduh, odnoseći sa sobom desetine hiljada života, sela, gradove, kulturne spomenike i nebrojene ljudske sudbine. U toj apokalipsi usput je stradao i položaj pisca, književnosti i kulture, kao kolateralna šteta.
Vodećim kreatorima propasti među piscima, u koje spadaju svi pobrojani, destruktivna delatnost se višestruko isplatila, svoje usluge su bogato naplatili, nastavljajući da uživaju privilegije i u novom poretku. Međutim, ogromna većina njihovih kolega i vernih sledbenika nije bila te sreće, jednostavno kazan nije dovoljno veliki da namiri sve apetite. Dok su očevi nacije ubirali plodove svog ubilačkog rada, njihova odana pastva je mahom radila za semenke. A oni koji su došli posle njih zatekli su devastirano stanje kulture i društva u kojem su čitanje i pisanje skoro pa neprijateljske delatnosti. Ima neke poetske pravde u današnjem sunovratu kulture, književnosti i intelekta, jer su taj strmopizd pokrenuli upravo pisci i intelektualci. Što bi rekla narodna poslovica: Naljutili se pisci na SFRJ, pa odsekli sebi pisaljku.