foto: Dženat Dreković/NOMAD

Marković: Rizničari lične i kolektivne nesreće

Otkad su Srbi postali probuđeni narod, prenuvši se iz poluvekovnog socijalističkog sna, kult vidovdanskog poraza, žrtve, patnje i svekolikog stradalništva postali su dominantni sistem vrednosti. Srbi su brendirani kao stradalnički narod koji se najviše napatio u istoriji, otkad je sveta i veka, a možda i od pre pamtiveka. U odnosu na naše nadljudske patnje, Hristova stradanja su nula i ništica, o stradalnicima manjeg formata da i ne govorimo. Autoviktimizacija je postala jedini dozvoljeni pogled na svet, mera pervertiranog rodoljublja. Svaki građanin Srbije dužan je da se oseća kao žrtva, svejedno čega, može sam da bira: svetske zavere, susednih naroda, životnih okolnosti, nesrećnog detinjstva, nemarnih roditelja ili nepovoljne klime.

Ko se iz bilo kojih razloga ne oseća kao žrtva, taj je domaći izdajnik, strani plaćenik, domicilna ništarija, autošovinista i slučajni Srbin koji mrzi sve srpsko, odmah se vidi. Pored obligatne patnje zbog zle sudbe nacionalnog kolektiva, svaki pojedinac i pojedinka obavezni su da se i u ličnom životu osećaju jadno, čemerno, uskraćeno, osujećeno i opljačkano. Čak i kad ih ne bole sve rane njihovoga roda, žitelji Srbije moraju se i dalje osećati mizerno, ogorčeno i ozlojeđeno na čitav svet i gledati ga kroz mentalnu puškarnicu.

Profesionalni patnici, bolnici i neprebolnici

Roptanje na sudbinu je omiljeni nacionalni sport i patriotska dužnost koju treba praktikovati svakog dana, na svakom mestu, u okviru svojih mogućnosti. Kukumavčenje na sve na svetu ima praktičnu stranu, njegov cilj je da niko ništa ne preduzima kako bi nešto popravio, kako u ličnom tako i u kolektivnom životu. Razlog za ovu pasivnost je jednostavan: nismo mi odgovorni za sopstveno zlopaćenje. Da smo mi odgovorni za stanje u kojem se nalazimo, morali bismo nešto da preduzmemo. Međutim, pošto je za sva zla i pošasti koje su nas snašle uvek kriv neko drugi, mi smo naprosto nemoćni. Možemo samo da se zavučemo u svoj brlog, da posmatramo svet iskeženih zuba, da režimo i sikćemo na okolinu, te da pokušamo da se osvetimo kad se za to ukaže prilika.

Da bismo zauvek ostali patnici, bolnici i neprebolnici, neophodno je da dežurna služba neprekidno kultiviše našu nesreću i održava je živom, zdravom i pravom. Na tom odgovornom patriotskom poslu angažovana je čitava armija umetnika, pisaca, muzičara, reditelja, novinara, intelektualaca i ostalih akademika. Profesionalne narikače su tako dobro obavile svoj zadatak (uz sasluženje vernog naroda) da se danas svako ko se raduje životu doživljava kao budala, a svako ko pokuša da napusti samosažaljevajući sentiment biva razapet virtuelnim konj’ma na repove.

U čemu se zapravo sastoji ta naša nesreća koju ljubomorno čuvamo kao zenicu oka nikome nije baš najjasnije, ali se svi žrtvoslavci slažu da smo uskraćeni, da nam ništa nije dato, da je svima bolje nego nama, te da je život jedna ništavna ujdurma, egzistencija – besmisleni rad, a svaki rad uzaludna rabota. Bilo je nekih pokušaja da se definiše suština ovdašnjeg široko rasprostranjenog čemera, ali bez većih rezultata.

Mračna boja slovenske duševnosti

U eseju “Reč protiv lične nesreće”, u knjizi “Lirske rasprave” objavljenoj 1967. godine, Milovan Danojlić je nabrojao na desetine sastojaka te famozne muke. Na toj listi su se, između ostalog, našli: zatvorenost našeg zlopaćenja; naša bolest, koju zamišljamo da je bez imena i bez leka; teški usponi kojima se svako ka svom kraju probija; ona jadna samoživost, kojoj svako dragovoljno robuje; strah, koji nas opominje na zlo što ga u sebi nosimo; iscrpljujuća usamljenost, okružena tolikim, još dosadnijim samoćama; ponižavajući poslovi, što nam ih mržnja tura u ruke; gađenje na sebe, muka postojanja protiv svih i daleko od svih. Ne zvuči baš ubedljivo, više liči na književnu mistifikaciju. Na samom početku eseja naslućuje se lažna pozicija, kao da pisac od komarca sitnih jada pravi slona vaseljenske tragedije. Ali i sa tog vidikovca može mnogo toga tačnog da se opazi.

Danojlić piše da se kult lične nesreće i u “svakodnevnom životu pomno gaji i održava”, te da su kafane “hramovi gde se prinose darovi ličnoj nesreći”. Tamo je sve laž, a sama nesreća je “nestvarna i nejasna”. Ali je stvarno i jasno nešto drugo: spremnost na nasilje u svakom trenutku, bez razloga i povoda, naoštreni bodeži koji čame po džepovima i rukavima i čekaju svoj čas. “Divlja snaga života i zla – života koji je zlo – zamahuje stolicama do stropa, mrvi čaše i pepeljare, riga i psuje”. Gledano sa strane, “prizor liči na lakrdiju”, ponajviše je komičan “mali nasilnik koji bez zazora divlja pokušavajući da ceo svet u ponor skrha”. I to bi trebalo da bude ta čuvena “naša boja slovenske duševnosti”.

Danojliću je još tada bilo jasno kuda bi takvo stanje duše moglo da odvede na političkom i društvenom planu: “I znaš: jednog bi dana, ponovo, ovu nesreću neko mogao naoružati i na osvetu je uputiti, i tako usmeriti njenu žeđ za prolivanjem krvi. U rasprskavanju čaša i flaša nazireš ponor budućih krvoprolića, u ludovanju očajnika slutiš snagu koja bi, dobrom zastavom natkriljena, mogla ponovo da se razbesni na ovom prostoru punom neraščišćenih zabluda i mržnji”. Upravo se to i dogodilo, bile su to proročke reči.

Silovita, masovna mržnja prema “ustašama”, “balijama”, “Šiptarima”, “bečkim konjušarima” koja se tako lako i brzo rasplamsala po ljudskim glavama i srcima krajem osamdesetih i početkom devedesetih ne bi mogla da plane kao šumski požar, da zahvati nebrojene duše da u njima nije postojala neka lako zapaljiva hepo-kockica sačinjena od teške frustracije, nezadovoljstva, ozlojeđenosti, ogorčenosti, uskraćenosti, besmisla koji genuino nemaju nikakve veze sa šovinizmom i nacionalizmom. Zle ideologije pale su na dobro pripremljeno tle, nađubreno zlobom i zaliveno suzama samosažaljenja, proširujući ličnu nesreću na kolektivni nivo: mržnja prema prvom komšiji s kojim se parničiš oko međe i njive lako se preinačila u mržnju prema prvom komšijskom narodu s kojim se svađaš oko granice i teritorije.

Vernost okovima

Da pogledamo malo od čega je ta famozna lična nesreća umešena, možda ta stoglava aždaja i nije tako strašna kao što se predstavlja. Ko zna, možda postoji i neki melem za otvorene rane, možda bol i nije tako neprebolna. “Jadna samoživost, kojoj svako dragovoljno robuje”. Ako već dragovoljno robujemo samoživosti, mogli bismo dobrovoljno i raskinuti njene okove. Da nije u pitanju dragovoljnost, dakle lični izbor, već nužnost nametnuta od više sile, pa da unapred odustanemo od borbe, mada ima slučajeva kad je okršaj sa nužnostima i ograničenjima jedini imperativ (videti pod: istorija ljudskog roda).

Zar mi nismo deo hrišćanske civilizacije, kakav-takav? Hrišćanska asketika vekovima je razvijala silne metode borbe protiv samoživosti. Ako se ovi naši zatočnici nesreće već busaju da su vernici, zašto odbacuju sopstveno religijsko nasleđe? Biće da je ta lična nesreća u ovom slučaju željena i obožavana, te da je vernost okovima jača od bilo kakve istinske vere.

To smo apsolvirali, idemo dalje: “Strah, koji nas opominje na zlo što ga u sebi nosimo”. Strava od sopstvenog zla je opravdana, videli smo nedavno za kakva je sve nepočinstva sposobno unutrašnje skriveno zlo kad se razobruči. Zato ga treba obuzdati na vreme, suzbijati, lečiti, transformisati, pre nego što bude kasno. Ne možemo sedeti skrštenih ruku, ustrašeni od rođenog zla, sleđeni od straha, osim ako nam nije cilj upravo da to naizgled prokaženo zlo sačuvamo za trenutak osvete. Otkad to čovek treba da se miri sa zatečenim stanjem, podjednako u sebi i oko sebe?

A asketska borba s demonima, odolevanje iskušenjima, ratovanje protiv strasti? Ništa? Džaba su sveti oci krečili stolećima kad kukavac sedi u dalekoj unutrašnjosti i cepti od sopstvene sposobnosti za zločin, umesto da se s njom suoči, pa šta bude. Dosta više tog kukumavčenja, opaši se kao čovek. Poslušaj savet svetog Siluana Svetogorca: “Drži um svoj u adu i ne očajavaj”.

Kolektivna halucinacija

Šta još imamo na meniju nesreće? Tu su “ponižavajući poslovi, što nam ih mržnja tura u ruke”. Aha, mržnja tako sama od sebe dođe, svrati u goste, pređe kućni prag, pa ti u ruke tutne bodež da nekog prikolješ. Ili te natera da napakostiš bližnjem svom; ne bi ti, nego te nenavist primorala, držeći cev pištolja prislonjen na tvoju slepoočnicu. Opaka je ta mržnja, na sve je spremna samo da upropasti čoveka.

Ko je ovde subjekt: pisac ili mržnja? Ko donosi odluku da učini opačinu: mržnja ili ljudsko biće? Ko je pustio mržnju da se razbaškari i odomaći u duši, pa mu je sad kriv đavo? Od svih pokušaja prebacivanja odgovornosti na nekog drugog, ovaj je najjadniji. Ne samo da pisac krivi personifikovanu mržnju za svoje postupke, nego još proglašava takvu konstelaciju stvari ličnom nesrećom, fatalističkim, usudnim stanjem koje su nam dosudili bogovi ili kakav zli demijurg. Šteta što svoju naopaku logiku ne tera do krajnjih konsekvenci: za zločine iz mržnje trebalo bi suditi mržnji, a ne počiniteljima koji, hteli-ne hteli, raspolažu slobodnom voljom.

Svaki od navedenih sastojaka lične nesreće razveje se u nepostojanje čim se malo osvetli, kao noćna priviđenja na prvim zracima sunca. Na početku nabrajalice pomalja se nehotično priznanje: “naša bolest, koju zamišljamo da je bez imena i bez leka”. Zamišljamo da je bolest neizlečiva, ali to nije stvarno stanje stvari, bolesnički karton nas demantuje. Nema nesreće, ni lične ni opšte, ima samo rizničara nesreće koji bagatelišu stvarnu ljudsku patnju da bi se neobuzdano odali uživanju u izmaštanim mukama. Nesreća je samo kolektivna halucinacija, loša poezija onih što utvaraju da im ništa nije bilo dato. Ništa posebno, žrtving kao takav.

Tomislav Marković

Marković: Babunske reči
Marković: Večno prokletstvo