Ne veruj statistici ni kad ti donosi zaključke koji deluju realno. Tako glasi drevna poslovica zabeležena u zborniku “Mudre misli za ovde i za poneti” koji sam upravo izmislio. Nije problem samo u nivelaciji stvarnog stanja stvari, fiksiranoj u dobro znanoj dosetki – većina jede kupus, manjina meso, u proseku svi jedemo sarmu. Problem je znatno komplikovaniji, a uzrok mu se može nazreti u činjenici da anketari često dobijaju neiskrene i netačne odgovore, na osnovu kojih se kasnije donose dalekosežni i – logično – pogrešni zaključci.
Prosto rečeno, ljudi (poznati i kao ispitanici) lažu ili imaju pogrešnu predstavu o sebi, svojim ubeđenjima, verovanjima, stavovima. Na primer, statistika kaže da je ogromna većina građana u raznim državama religiozna. U tradicionalno hrišćanskim zemljama, poglavito u istočnoj Evropi, broj hrišćana je ogroman, preko 60 posto u Bugarskoj su pravoslavci, preko 70 procenata Poljaka su katolici, toliko je i pravoslavnih u Rusiji, dok u Srbiji broj pripadnika Srpske pravoslavne crkve doseže skoro 85 posto. Tako glase rezultati poslednjih popisa stanovništva u narečenim državama, to su zvanični podaci.
Milioni statističkih hrišćana
Međutim, iako pomenute brojke verno odražavaju stanje na terenu i nastale su na osnovu slobodnog izjašnjavanja stanovništva, one su pogrešne. Kako istiniti podaci mogu da budu netačni? Lako. Prema statističkim merilima, reklo bi se da je hrišćanski Bog, pogotovo Hrist kao ovaploćeno drugo lice Svete Trojice uživa najveće poštovanje, da je on ishodište težnji miliona vernika, da je njegovo učenje vodilja i kompas njihovog svakodnevnog života.
Čak i najpovršnijem poznavaocu prilika, pojava, događaja i ostalih realija jasno je da to nije baš tako. Uostalom, to je i eksperimentalno proverljivo, iskušavanjem onoga što ljudi smatraju za svetogrđe. Napišite da su Otac i Sin sličnosuštni, a ne istosuštni, ili da je Hrist stvoren, ili da Bogorodica nije Djeva, ili da svet postoji oduvek, ili da je božanska priroda u Hristu bila pretežnija od ljudske, ili da svet nije stvorio dobri Bog već zli demijurg, ili da se čovek može spasiti samo svojim delima, bez božanske milosti, ili da je božanska suština dostupna zemaljskim čulima, ili da je Hrist samo prividno preuzeo ljudsku prirodu, ili da u Hristu postoje dve prirode, božanska i ljudska, ali samo jedna volja, ili da i van crkve ima spasenja.
I šta će se desiti? Ništa. Neće biti nikakvih posledica, niko vas neće vređati, niko vam neće pretiti smrću, niko vas neće progoniti, niti ćete imati bilo kakvih neprijatnosti. A koliko juče zbog svakog od izrečenih iskaza mogli ste da gorite na lomači, ili bar da budete proterani, da vam se oduzme imovina, da vam zabrane da javno govorite, mogli ste da izgubite posao, imetak, crkveni čin, sve ono što vam je najvrednije. Jer su to sve jeresi, teška ogrešenja o zvanične hrišćanske dogme, učenja pogubna po dušu, verovanja koja zaslužuju anatemu, ekskomunikaciju iz hrišćanske zajednice. A danas će oni silni milioni statističkih hrišćana ostati potpuno ravnodušni na vaše bogohuljenje.
Prave svetinje
Međutim, ako napišete nešto pogrdno o naciji, narodu, državi, o nacionalnim simbolima, narodnim svetinjama, o piscima koji slove za nacionalne veličine, o sportistima koji pronose slavu nacije diljem sveta – imaćete ozbiljnih problema. Takođe, ako dovedete u pitanje zvanične nacionalne dogme, ako dirnete u zvaničnu sliku prošlosti, ako vam se učini da je oficijelna verzija nacionalne istorije satkana od laži, ako ne pristanete na sveopšti konsenzus o pitanjima od nacionalnog značaja – bićete stavljeni na stub srama i izloženi uvredama, pretnjama i nasilništvu.
Na primer, ko u Srbiji pomene da je u Srebrenici počinjen genocid, ko govori o agresiji na Bosnu i Hercegovinu, ko piše o ratnim zločinima i velikosrpskom projektu, ko se drzne da ukaže na odgovornost kulturnih i crkvenih elita za stvaranje zlikovačke ideologije u čije ime su ljudi ubijani i proterivani, ko podseti na elementarne činjenice – biće proglašen za izdajnika, izroda, stranog plaćenika, autošovinistu i označen kao meta za odstrel.
Takođe, ko izgovori koju kritičku reč na račun patrijarha, crkve, svetosavlja, ko izrazi sumnju u jedini osveštani nacionalni identitet – proći će kao bos po trnju, biće zasut salvama uvreda, kleveta i kletvi. Deluje paradoksalno, ali je istinito – jeretičke izjave o Hristu, osuđene na vaseljenskim saborima, ne izazivaju nikakve posledice, čak ni zgražavanje pastve, ali zato kritika Hristovih tobožnjih predstavnika na zemlji izaziva bes u takozvanim vernicima.
Milioni ljudi su zvanično hrišćani, ali zapravo veruju u neke druge bogove. Pripadaju tradicionalnim denominacijama, ali karakter svetosti ne pridaju Bogu, već nekim drugim entitetima, posve svetovnim, u njih ulažu silne emocije, njima poklanjaju osećanje pripadnosti i lojalnosti, od njih prave predmet kulta, poštovanja, obožavanja i odanosti. Ne vide više svrhu života u ispunjavanju Božjih zapovesti, u jedinstvu sa Hristom, u dostizanju hrišćanskih vrlina i oboženju, već slede neke drugačije naloge i smernice.
Sakralizacija politike
U knjizi “Religije politike” profesor istorije, vodeći stručnjak za sakralne aspekte politike Emilio Đentile piše: “Sakralizacija politike je moderni fenomen koji je počeo sa propadanjem hegemonije hrišćanstva i crkve kao jedinog izvora načela i vrednosti koji važe za državu, društvo i kulturu, što je dovelo do afirmisanja autonomije politike u odnosu na institucionalnu religiju. Sakralizacija politike sastoji se u pripisivanju svojstva svetosti nekom svetovnom entitetu, kao što su nacija, država, rasa, partija, vođa. U takvim situacijama politika postaje religija zato što hoće da definiše značenje i konačan cilj individualnog i kolektivnog postojanja preko skupa verovanja izraženih kroz mitove, rituale i simbole. Tako su nikle religije politike koje su ispunile veliki deo savremene istorije”.
Stari bogovi su umrli od iscrpljenosti i samoizdaje, na istorijsku scenu stupili su novi, mladi bogovi, u punoj snazi, krvožedni, besni, neumoljivi. Hrišćanski Bog je poprilično mrtvosan, nije ni čudo, budući da je crkva vekovima sakralizovala poredak u kojem su vlastelini slobodno izrabljivali kmetove, silovali sluškinje i iživljavali se nad sebrima i robovima. Crkvena jerarhija brzo je izdala Hristovu revoluciju, sklopila savez sa Knezom ovog sveta, oličenom prvo u rimskim carevima, a potom u svim mogućim monarsima i plemićima, zarad nesputane vladavine nad ljudskim dušama i telima. Ta izdaja nije mogla da prođe nekažnjeno, pravo je čudo kako je Savaot potrajao ovako dugo, jer su ga se njegovi tobožnji zastupnici, znani i kao ikone Hristove na zemlji, javno i otvoreno odrekli.
Nakon duge hrišćanske epohe, završili smo u stanju religijskog svaštarstva, za vrhovno božanstvo proglašene su pojave koje bolno očigledno nemaju nikakve božanske osobine. Daj šta daš, nema tako besmislene stvari koju ne možemo proglasiti za boga, potreba za služenjem božanstvu je nasušna, nešto u čoveku uvek mora da boguje, svaki idol je dobrodošao.
Đentile veli: “Politički entitet zadobija svojstvo svetosti i traži za sebe moć da određuje temeljno značenje i cilj ljudskog postojanja, barem na ovom svetu, i za pojedinca, i za društvo. To se dešava kad god se neki politički entitet, na primer nacija, država, rasa, klasa, partija, pokret, transformiše u sveti entitet, tj. kad postane transcedentalan, neprikosnoven, nedodirljiv, i kao takav bude postavljen u središte nekog manje-više razrađenog sistema verovanja, mitova, vrednosti, zapovesti, rituala i simbola, postajući na taj način predmet vere, poštovanja, kulta, vernosti, posvećenosti, sve do žrtvovanja života, ako je potrebno. Kada se to desi, suočavamo se sa uobličavanjem neke religije, gde se pod religijom podrazumeva sistem verovanja, mitova, rituala i simbola koji interpretiraju i definišu značenje i cilj ljudskog postojanja i na taj način sudbina pojedinca i zajednice počinje da zavisi od njihovog podređivanja nekom višem entitetu”.
Fabrikovanje surogata
Naravno, proglašavanje nacije, klase, rase, partije, vođe ili bilo čega sličnog za boga je ekstremno komično, ali to samo govori o dubini očajanja čovečanstva, te o ukorenjenosti potrebe za transcedentnim u čoveku. Ili bar o potrebi za autoritetom, za nečim većim od jedinke, za bilo kakvim principom zajedništva, za pokretom koji bi osmislio postojanje pojedinca, da se on ne zamara, za osećanjem pripadnosti nečemu većem, za osećanjem sigurnosti, za bilo kakvim entitetom koji će ponuditi smisao, umanjiti nepodnošljivu strepnju od smrti, ublažiti strah i drhtanje. Kad nema nikakvih pravih bogova u ponudi, kad je već religija mrtva, kad je Hrist vraćen u grobnicu, a povratak na politeizam nemoguć, svaka tričarija može da posluži kao surogat.
Kako je zamena Hrista nacijom izgledala u praksi pisao je Laza Kostić u “Knjizi o Zmaju”. Veli pesnik da se u to doba, „u zanosu tadašnje srbomanije ili avtoidolatrije“, jedan njegov vršnjak, najverovatnije Damjan Pavlović, „obesmrtio čak i uzvikom ‘Srbin je Bog!'“ Kostić objašnjava o kom se tačno Bogu radi: „I to nije bio onakav bog što ga npr. imaju na umu Madžari kad reku: ‘Magyarok istene (bog Madžara)’, jer to je samo njihov, a oni dopuštaju svakom drugom da može imati svog. Ali onaj ‘Bog Srbin’, to je bio onaj pravi, jedini, opšti Bog, onaj Savaot, Jehova, Alah il-Alah, kome se sav bogodušni svet moli i klanja. On je tada bio Srbin!“
Da, zaista je zvučalo komično, bar dok nije počelo masovno klanje u ime novog božanstva, posle toga ništa više nije bilo smešno, naročito od Prvog svetskog rata. U ime novih bogova, kojima se pridružio i okrutni bog profita, tokom XX veka ubijeno je više ljudskih bića nego tokom silnih vekova hrišćanstva, a znamo da su glave lako letele sa ramena u vreme progona pagana i jeretika, inkvizicije i verskih ratova.
Spasavanje lađe spasenja
Staro božanstvo zamenjeno je novim bogovima, ali na malo drugačiji način nego prošli put. Crkva i dalje postoji, milioni se izjašnjavaju kao vernici, hrišćana ima koliko ti duša ište, kad pogledamo statističke podatke – veliki deo sveta je prividno hrišćanski. U stvarnosti, ljudskim dušama i društvima vladaju neke druge norme, suprotne Hristovoj zapovesti “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”. Zato nije neobično što je crkva postala pokorna naciji, državi i drugim modernim bogovima. To je jedini način da preživi.
Kad bi se crkva držala Hristovog učenja, kad bi insistirala na rušenju idola, na tome da nema više Jevrejina, ni Grka, nego smo svi jedno u Isusu Hristu, kad bi u praksi sprovodila ono da se bogataš mora svega odreći ako želi da sledi Hrista, kad bi zabranjivala vojnicima da se krste i okretala drugi obraz, kao u prvim vekovima hrišćanstva – postala bi marginalna, malobrojna, nebitna, siromašna i progonjena od moćnika ovog sveta i njihovih podanika, koji služe novim bogovima. Dakle, ponovo bi postala ono što je bila nekada davno – crkva, lađa spasenja, mistično telo Hristovo.
Nisu patrijarski i episkopi blesavi, znaju dobro šta su njihovi davni prethodnici od četvrtog veka pa nadalje radili paganima, kipovima njihovih bogova i najsvetijim hramovima. Čim su rimski carevi postali hrišćani, počelo je trijumfalno rušenje paganskih statua i svetilišta, zatvaranje filozofskih škola, progon i zlostavljanje onih koji su poštovali Jupitera, Atinu, Apolona, Helija i druge rimske i grčke bogove. Na kraju je Justinijan 529. godine zatvorio Platonovu akademiju i sve nehrišćanske škole, tako je okončana slavna epoha helenizma i otpočelo znatno mračnije doba.
Pljačka kao pobožno delo
Tokom kratke vladavine Julijana zvanog Apostata, koji je naložio da se porušeni hramovi vrate u pređašnje stanje, nastala je prava tarapana. Građu od srušenih paganskih svetilišta hrišćani su mirno koristili za podizanje crkava, a neki od njih i za gradnju privatnih kuća.
U nekim provincijama bilo je dozvoljeno refundiranje, a u nekim su guverneri insistirali na vraćanju građe, pa su nastali silni problemi – pošteni hrišćanin je ukrao kapitel iz srušenog hrama i ugradio ga u svoju kuću, a sad mu bezbožni car nalaže da taj kapitel vrati, što bi dovelo do obrušavanja hrišćaninovog porodičnog doma u kojem se slavi onaj što je zapovedio “Ne poželi ništa što je tuđe”.
Zaista neviđeni i nečuveni skandal! Sveti oci su, normalno, Julijanov dekret o vraćanje ukradenog proglasili za progon crkve, jer je pravo na pljačku zagarantovano Galilejčevim sledbenicima, za njih to nije bila otimačina već pobožno delo. Novi bogovi su ipak znatno tolerantniji od nekadašnjih hrišćana, oni ne traže rušenje hramova (osim u komunističkim zemljama poput Rusije i Kine), niti spaljuju spise konkurentske religije, niti zatiru tragove njenog postojanja, već zahtevaju samo pokornost. I crkva se poslušno pokorava naciji, državi, rasi, vođi, da bi sačuvala bar deo silne moći koju je nekad imala.
Plesnivi oreol
Neka nam drugi ne čine ono što smo mi drugima činili – tako bi mogla da glasi naopaka etika crkvenih menadžera. Bolje je pognuti glavu pred novim bogovima i njihovim žrecima, nego doživeti strašnu sudbinu paganskih vernika, svetilišta, filozofa, kulture. Daleko su ta vremena prevrata, ali krivica je nasledna, teološkim vokabularom rečeno – prenosi se po apostolskom prejemstvu, pa je tako stigla i do današnjih klerika.
Paganske zajednice su proganjane, fizički napdane i pljačkane. Hramovi su pretvarani u senike, kipovi bogova bacani su na smetlište. Kako piše Lisjen Žerfanjon: “Prolazeći ulicama, poniženi pagani prepoznavali su čitave delove svojih hramova kao ostatke svojih osakaćenih života” – klesani kamen, obrađeno drvo, japija, stubovi, kapiteli bili su ugrađeni u crkve, javne zgrade i privatne kuće.
“Hrišćani su skrnavili i grobove, prelazeći preko poštovanja koje se ukazuje dušama mrtvih”, piše Žerfanjon: “Sarkofazi u kojima su počivali nečiji roditelji i preci krasili su rezidenciju nekog beskrupuloznog skorojevića”. Ko bi normalan dopustio da doživi sudbinu koju je onomad priredio suparničkoj religiji? Zato nije nimalo čudno što se, na primer, Srpska pravoslavna crkva poslednjih decenija priklonila svim mogućim vlastima, odustala od Hrista i zaronila u kleronacionalizam, to je zapravo logičan proces.
Ali je čudno što Porfirije & comp. i dalje glume stub odbrane naprednjačkog režima, iako je jasno da je Vučiću i njegovoj družini od četiri ili 40 hiljada razbojnika odzvonilo. Izgleda da su crkvenim vođama pregorele svećice na nagonu za samoodržanjem ili su im obest i moć toliko udarili u glavu da su poverovali u svoju nedodirljivost. Što možda i nije račun bez krčmara, budući da stoluju usred stanovništva većinski odanog svakom autoritetu, poslušnog svakoj sili, pogotovo onoj koja nosi sakralni oreol, bez obzira što se na njemu nahvatala plesan i što pomalo zaudara na lešinu.