Kako ono reče T.S. Eliot na početku “Četiri kvarteta”? “Vreme sadašnje i vreme prošlo / Oba su možda prisutna u vremenu budućem, / A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom”. Možda nam zato kratko podsećanje na nedavnu prošlost pomogne da se snađemo u vremenu sadašnjem koje je budućnost te prošlosti.
Aleksandar Vučić bio je deo zločinačke mašinerije koja je pobila preko sto hiljada ljudi, raselila milione iz njihovih domova, ranila i osakatila ko zna koliko hiljada, rušila gradove i sela, spaljivala žive ljude, ubijala ljude u konc-logorima, pljačkala sve živo i mrtvo, masovno silovala i počinila zverstva koja se teško mogu prebrojati. Taj neljudski oblik postojanja bio je ministar u Vladi, deo sistema koji je ubijao civile po Kosovu, trpao ih u hladnjače, prevozio diljem Srbije i bacao u masovne grobnice u kojima su posle pronađeni klikeri i pismeni zadaci iz osnovne škole.
Prvo lice množine
Dotični je prelepljivao Bulevar Zorana Đinđića tablama sa imenom ratnog zločinca, krvoloka Ratka Mladića, proglasio je Narodnu skupštinu sigurnom kućom za ovog masovnog ubicu. Mladića je oduvek smatrao srpskim herojem, tako ga vidi i dan-danas, vazda mu se divio, i to upravo iz onih razloga zbog kojih je general genocidne vojske osuđen na doživotnu robiju: jer je njegova soldačija opsedala Sarajevo, jer su njegovi snajperisti pucali deci u glavu, jer su streljali dečake i izvršili genocid, jer su zatirali i ubijali nesrbe.
Sa skupštinske govornice Vučić je 20. jula 1995. godine, neposredno nakon masovnog streljanja 8.372 civila u Srebrenici, poručivao: “Pa, vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li, međunarodna zajednica ili bilo ko drugi, da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom”.
Da ne bude zabune, koristio je prvo lice množine – “mi ćemo stotinu Muslimana”, dobrovoljno se prijavio kao deo ubilačke mašinerije. Dobro, nije baš mislio da će on svojom rukom nekog ubiti, ali ne mogu ni u udruženom zločinačkom poduhvatu svi da budu dželati, mora neko da obavlja i politički deo posla. On je samo jedan od ko zna koliko hiljada zlotvora koji su se izvukli, prošli nekažnjeno, pa izgradili karijere na ruševinama, smrti i razaranju.
Ideju vodilju te zavereničke bande precizno je iznela ratna zločinka Biljana Plavšić: “Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. Te ukoljice, koje iz ljudskom razumu nedostupnih razloga utvaraju da su patriote, spremne su da polovinu svog voljenog naroda žrtvuju na oltaru Nacije, za sistem u kojem bi upravo oni doveka vladali, pljačkajući i druge i sopstveni narod.
Predsednik stranačkih prostorija
Nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu obrušila se i ubila četrnaestoro ljudi. Troje mladih ljudi je povređeno, osakaćeno, obogaljeno, udovi su im amputirani, nalaze se u teškom stanju, život im je ugrožen. Stanica je dva puta rekonstruisana u prethodnih par godina, dva puta su je otvarali razni naprednjački funkcioneri: predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednica Pokrajinske Vlade Maja Gojković, premijer Miloš Vučević, ministar građevinarstva Goran Vesić, gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić i još kojeko.
Građevinska mafija, nepostojeći tenderi, tajni ugovori sa kineskim firmama, sveopšta korupcija, odsustvo nadzora, nerad nadležnih inspekcija, nemar, neznanje, nestručnost, bahatost, pohlepa, otimačina, krađa i prekrađa para iz budžeta, fušeraj nezamislivih razmera, šminkanje objekta u svrhu predizborne kampanje – ubili su 14 ljudi. Takav model rada nije incident, to je sistem na čijem čelu stoji autokrata, vođa kriminalne organizacije koja se lažno predstavlja kao politička partija.
Kad uzmemo u obzir nabrojane činjenice iz nedavne prošlosti, sasvim je logično ponašanje naprednjačke vrhuške posle zločina. Vučić se nije pojavio u Novom Sadu u petak, da saučestvuje u bolu Novosađana i oda poštu poginulima, što je i logično – on nema saosećanja ni prema kome, a poštu mrtvima ne može da oda onaj ko se do vrha piramide vlasti uspeo preko brda od 130 hiljada leševa.
Zato se Vučić obreo u Novom Sadu u utorak uveče, ali ne pred okupljenim građanima koji traže pravdu za ubijene, već u stranačkim prostorijama. Što je takođe logično, on suštinski nije predsednik Srbije, nego predsednik stranačkih prostorija, to je jedina teritorija do koje mu je stalo. Došao je predsednik da zakuka nad polomljenim prozorima na Gradskoj kući i stranačkim kancelarijama, nad crvenom farbom na fasadama, nad skinutom zastavom.
Kriminalci u civilu
Gradsku kuću su demolirali upravo naprednjački batinaši, huliganska falanga koju vlast angažuje za specijalne operacije, po oprobanom receptu paljenja Rajhstaga. Dok su huligani lupali prozore, kamere, ubacivali baklje – silni odredi policije stacionirani u Gradskoj kući prstom nisu mrdnuli da ih spreče. Lomljava je naprasno prestala kad je Vučić prijehao u grad, kao po komandi. Onda su policajci u civilu krenuli da hapse po ulicama, ali ne huligane koji su uništavali imovinu, već mirne demonstrante.
Pitanje je i da li su ti momci u civilu koji liče na kriminalce uopšte policajci. Dvojica takvih dilbera vukli su jednog dečka po ulici, on je reporteru N1 govorio da ne zna da li su to policajci u civilu, da su mu tukli devojku, pa su ga zgrabili jer ju je branio. Goran Ješić, nekadašnji potpredsednik Pokrajinske Vlade i predsednik opštine Inđija, uleteo je u masu, odgurnuo jednog od navodnih pandura i zaštitio mladića. Kad je jedan od sumnjivaca izvadio značku, Ješić se smirio, potom su ga priveli, optužuju ga za napad na službeno lice.
Koje službeno lice? Otkud znaš ko je sumnjivi tip u jakni, sa kapuljačom natučenom na lice, koji pritom izgleda kao da je krenuo da opljačka neku prodavnicu? Na policajca ne liči, više liči na pripadnika neke mafijaške organizacije. Pritom, taj tip u civilu kog je Ješić odgurnuo nije se ni legitimisao, skrivao je lice pod kapuljačom, samo su mu nos i oči izvirivali. Kad je počelo koškanje, napadno je izbegavao da se legitimiše, sklanjao se u stranu, bežao, nije mu palo na pamet da izvadi značku. Možda zato što je nema?
Sličan scenario je viđen mnogo puta ranije, recimo u decembru na protestima zbog pokradenih izbora ispred Gradske skupštine u Beogradu. Jedno se mora priznati policiji, maskiranim huliganima, kriminalcima, SA trupama, crnokapuljašima i ostalim pripadnicima reda i zakona: u međuvremenu su se mnogo bolje organizovali. U decembru ni oni nisu raspoznavali jedni druge, pa je žandarm tako žestoko raspalio po tintari kolegu, policajca u civilu, misleći da mlati demonstranta – da je ovaj zadobio je teške povrede glave i jedva ostao živ. Kad ni žandarm ne može da prepozna policajca u civilu, kako bi to mogao običan građanin?
Politički i medijski lešinari
Vučić i njegovi medijski lešinari od petka spinuju, prave maglu i pokušavaju da prebace težište na neku drugu stranu, kako bi izbegli odgovornost za zločin u Novom Sadu i za to što su pretvorili Srbiju u državu bez upotrebne dozvole. Za pad nadstrešnice optuživali su Tita, lagali su da nadstrešnica nije rekonstruisana, napadali Zavod za zaštitu spomenika kulture… Pošto to nije uspelo, sad prebacuju priču na nekoliko polomljenih stakala, ofarbanu fasadu, skinutu zastavu sa prostorija SNS-a (gde ne bi trebalo ni da bude, tu su je stavili da bi bila skinuta i da bi mogli da spinuju).
Naprednjački nacional-skakavci mirno poručuju da je razlupani prozor važniji od ljudskog života, da je prosuta crvena farba važnija od prolivene krvi. I treba im verovati, njima su pobijeni i osakaćeni samo sitna nezgodacija, manja neprijatnost koju nekako treba zabašuriti, važne su samo fotelje, dilovi, pare, vlast, moć, ugradnja, bogaćenje i bahaćenje.
Zbog učešća na protestima uhapšeno je 14 demonstranata. Zbog ubistva 14 ljudi niko nije uhapšen. Da je nadstrešnica pala na neko stranačko obeležje SNS-a, do sad bi neko bio uhapšen. Pošto je pala na građane Srbije, ubila šestoro dece i osmoro odraslih, osakatila troje – naprednjake, njihove kvazi-tužioce i pseudo-policiju to ne zanima.
Brzi na plen, hitri na grabež
Koga briga za ljude, mrtve ili žive, svejedno? Aleksandar Vučić, Miloš Vučević, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i ostali mladi jastrebovi iz udruženog zločinačkog poduhvata devedesetih pregazili su preko 130 hiljada leševa, šta im je problem da pregaze preko još 14. Ili 140. Ili 1.400. Bandi ratnih huškača u međuvremenu se pridružila čopor alavih, pohlepnih, brzih na plen – hitrih na grabež, onih što bi rođenu majku prodali za namešten tender. Onih što su se juče kliberili nad mrtvom decom iz “Ribnikara” i pobijenom mladošću iz Malog Orašja i Dubone, onih što se danas nisu udostojili ni sveću da upale kod Železničke u Novom Sadu.
Za njih su Nemanja, Anđela, Đorđe, Valentina, Sara, Milica, Mileva, Sanja, Stefan, Miloš, Đuro, Vukašin, Goranka i Vasko samo brojevi. Za profesionalne gazitelje leševa svi smo mi samo brojevi. Što reče stari radikal Vučević – “svetina”. Nisu u stanju ni da odglume empatiju, ni da šmiraju da su ljudska bića. Isto je bilo i posle dva masovna ubistva prošle godine, nigde ni zrno saosećanja prema ubijenoj deci i omladini, prema njihovim porodicama, školskim drugovima, prijateljima.
Ta potpuna ravnodušnost prema ljudskom životu bila je vidljiva i u utorak uveče, kod prostorija Srpske napredne stranke. Tamo su stranački aktivisti, oni koji su ušli u organizaciju da bi dobili nešto što im ne pripada, aplaudirali i skandirali svom vođi – na samo par stotina metara od mesta gde je pobijeno četrnaestoro ljudi, za čiju je smrt odgovoran sistem koji je upravo taj vođa uspostavio. Srbija je puna osoba opasnih po okolinu, bespovratno ogrezlih u radikalno zlo. I svi imaju članske karte vladajuće partije.