U julu 1943. godine Gestapo je u Briselu uhapsio Hansa Haima Majera, člana Pokreta otpora, koji je rasturao letke sa antinacističkom propagandom. Uhićenika su prvo odveli u zatvor u Sen Žilu, gde su ga krvnički mlatili ne bi li odao drugove, pomagače, adrese, mesta sastajanja i druge informacije. Pošto je Majer ćutao kao zaliven, gestapovci su ga premestili u prihvatni logor u tvrđavi Brendonk, na pola puta između Brisela i Antverpena. U logoru koji je radio pod komandom Šucštafela, zloglasnog SS-a, Majer je podvrgnut mučenju.
Esesovski mučitelji, predvođeni narednikom Praustom, metalnim lisicama vezali su Majeru ruke na leđima, a potom su ga okačili o dugački lanac koji je visio sa plafona, sa kukom na kraju, za koju su zakačili lisice. Podigli su lanac metar uvis, i držali ga tako na visini sve dok zglobovi ramena nisu iskočili iz čašica, usled težine tela i gravitacije. Ostavili su ga da visi sa iščašenim zglobovima, na izvrnutim rukama, visoko podignutim iznad glave.
Tortura nije urodila plodom, ali ne zato što je Majer bio nadljudski hrabar i izdržljiv, već zato što zaista nije znao informacije koje su esesovci od njega tražili, zbog temeljno organizovane konspiracije u Pokretu otpora. Pošto od Majera nisu imali nikakve koristi, esesovci su prestali da ga tretiraju kao političkog zatvorenika, proglasili su ga za običnog Jevrejina i poslali u Aušvic. U logoru smrti Majer je ostao sve do evakuacije u januaru 1945, odakle su ga prebacili u logor Mitelbau-Dora, a potom u Bergen-Belzen, gde su ga britanske snage oslobodile u aprilu 1945. godine.
Tuđ u tuđem svetu
Majeru je trebalo dve decenije da progovori o svojim iskustvima iz logora, tako je nastala knjiga “S onu stranu krivnje i zadovoljštine”. Ova “osobna ispovijest prožeta meditacijama” objavljena je pod pseudonimom Žan Ameri, pod kojim je Majer pisao nakon Drugog svetskog rata. U poglavlju “Tortura” Ameri detaljno piše o preživljenom mučenju, promišljajući to suštinski neizrecivo iskustvo, i veli: “Mučenje ima neizbrisiv karakter. Onaj koji je jednom podvrgnut mučenju, uvijek će biti mučen. Mučenje je neizbrisivo utisnuto u njega čak i onda kad nema tragova koji se klinički mogu dokazati”.
Poglavlje se okončava jezgrovitim zaključkom: “Tko je prošao muke, ne može se više u svijetu osjećati kao kod kuće. Ne može se izbrisati poniženje uništenja. Povjerenje u svijet, koje djelomice nestaje već s prvim udarcem, nakon pretrpljenog mučenja potpuno se urušava. U mučenome je i dalje nagomilan strah od toga da nam bližnji može postati neprijatelj; nitko se ne osvrće na tu činjenicu dok gleda svijet koji počiva na principu nade. Tko je bio mučen, bespomoćan je u odnosu na strah kojem je izložen. Taj će strah njime vladati i u budućnosti. Strah – a potom i ono što nazivamo resantimanima. Oni ostaju i nema načina da se pretoče u žeđ za osvetom što pročišćava poput pjene”.
Prošlost se ne može poništiti, izbrisati, učiniti nepostojećom, onome koji je mučen, onome ko je preživeo logore smrti svet više nikada neće biti dom, on ne može nigde da se skući, da bude – kako se to kaže – svoj na svome. Zauvek će biti tuđ u tuđem svetu. Čovek koji pati, kome nanose zlo prirodno očekuje pomoć od bližnjeg, a nacisti su učinili da to osećanje iščezne, naterali su ga da iskusi apsolutnu bespomoćnost. Mučenje ne prestaje, strah od bližnjeg je konstanta psihe onog ko je bio mučen, strah od drugog čoveka, od toga da se on može lako transformisati u neprijatelja, esesovca, gestapovca, mučitelja – ne prestaje. I preživeli je bespomoćan pred tim strahom, izložen na milost i nemilost. Takvo je iskustvo Žana Amerija, takvo je iskustvo mnogih.
Iz nenapisane teorije snova
Ameri je otišao sa ovog sveta u oktobru 1978. godine, umro je slobodno izabranom smrću. Neposredno nakon toga, Zbignjev Herbert je napisao pesmu “Iz nenapisane teorije snova”, posvećenu Žanu Ameriju. Pesma nije uvrštena ni u jednu od Herbertovih knjiga, ostala je u njegovoj zaostavštini, objavljena je tek nakon pesnikove smrti. Prevodioci poljske poezije Petar Vujičić i Biserka Rajčić nisu uvrstili ovu pesmu u svoje obimne izbore iz Herbertove poezije, pesmu je prevela Đurđica Čilić i objavila je u knjizi izabranih Herbertovih pesama “Naklon moje sjenke”. Pesma ima posvetu “U spomen na Jeana Améryja”, i sačinjena je iz dva dela. Prvi deo diptiha govori o zločincima, drugi o žrtvama.
Evo prvog dela:
Zločinci mirno spavaju snovi su im ružičasti
ljubazni ubojice kojima je već oprostilo
kratko ljudsko pamćenje – stranci i rođaci
blagi vjetar prevrće stranice obiteljskih albuma
prozori doma otvoreni prema kolovozu
sjena jabuke u cvatu
pod kojom se okupio plemeniti rod
djedove kočije odlazak u crkvu
prva pričest prvi majčin zagrljaj
vatra na čistini i zvjezdano nebo
bez znakova i tajni bez apokalipse
oni mirno spavaju snovi su im krepki
puni hrane pića mesnatih ženskih tijela
i ljubavnih igara u gustišima šumaraka
a nad svime plovi nezaboravni
glas čist kao izvor nevin kao eho
o momku koji je našao na livadi ružu među vrijeskom
zvono sjećanja ne budi duhove ni košmare
zvono sjećanja ponavlja veliki oprost
bude se rano puni snage volje
pomno briju buržujske obraze
ostatak kose namještaju kao lovorov vijenac
pod vodom zaborava koja sve ispire
sapunaju svoje tijelo sapunom marke Macbeth
Miran san zločinaca
Zločinci, dakle, mirno spavaju i imaju ružičaste snove. A zašto i ne bi kad im je kratko ljudsko pamćenje oprostilo. Zločini su davno počinjeni, prošle su već decenije, koga više briga za prošlost, ionako svi govore samo o budućnosti, a svakog ko opomene na prohujalo zlo koje ne prolazi – suočiće se sa optužbom da je zatočenik prošlosti, da živi u prošlosti. Život ide dalje, kako kolokvijalna fraza lepo i ravnodušno kaže.
Herbert slaže idilične slike iz porodičnog albuma zločinaca, tamo je sve nevino i čisto, nema ni pomena da se nešto grozomorno dogodilo, da je taj simpatični dečačić sa prve pričesti kasnije pretvarao ljude u pepeo i dim po konc-logorima, mučio ih po zatvorima iščašujući im zglobove na ramenima, ili streljao civile u nekom jarku u Istočnoj Evropi.
Ne znamo da li su zločinci odslužili svoju kaznu, pa sad mirno žive, ušuškani u oproštaj i zaborav, ili naprosto nikad nisu ni uhvaćeni, pa mirno uživaju u blagodetima buržujskog života. Herbert ne izmišlja ništa, već samo konstatuje činjenice. Većina nacističkih zločinaca se izvukla, ne postoji pravosudni sistem na svetu koji bi mogao da kazni sve počinioce tako grandioznog zlodela, a ni domaće sudstvo se nije baš pretrglo od potrage za zlikovcima.
Hana Arent beleži da je hapšenje Adolfa Ajhmana primoralo nemačko pravosuđe da nešto preduzme, pod pritiskom međunarodne javnosti, pa su pohvatali nekolicinu nacista. A zločinci su listom živeli mirnim porodičnim životom, i to pod svojim pravim imenima, nisu čak našli za shodno da se kamufliraju lažnim identitetom. O takvoj atmosferi govori i Herbertova pesma. Zločince ne grize savest, nemaju noćne more, ne kaju se ni za šta, naprotiv – puni su snage i energije, puni života, iako su učestvovali u jezivim, gotovo nezamislivim strahotama, u najstrašnijim zločinima u istoriji ljudskog roda.
U idilične slike uklapa se i zvučna podloga – zvono sećanja odjekuje, ali ne budi duhove, niti izaziva košmare. Zvono sećanja ponavlja veliki oproštaj koji su ljubazne ubice dobile od društva, zajednice, sveta, i od rođaka i od stranaca. Crkveno zvono poziva na službu, na službi se govori o oproštaju – ali samo onome ko se pokaje za svoje grehove. Nacistički zločini prevazilaze pojam greha i oproštaja, a onima o kojima govori prvi deo Herbertove pesme ne pada na pamet da se pokaju. Čini se da ništa strašno nisu ni učinili. Čini se da se može mirno spavati i živeti punim plućima i sa hiljadama žena, dece, civila, staraca na savesti; moguće je imati miran san i sa pamćenjem koje čuva slike ovozemaljskog pakla: isprepletana tela u agoniji, koja ispadaju napolje čim se otvore vrata gasne komore; plamteća tela na lomačama oko kojih su se nacistički vojnici grejali; predeli bez ptica koje je rasterao miris spaljenog ljudskog mesa; beskrajni nizovi vagona pretrpani ljudima koji će biti oduvani kroz dimnjake krematorijuma…
Sapun marke “Makbet”
Herbert prvi deo pesme okončava stihovima o jutarnjoj toaleti, stvarajući od ove obične svakodnevne delatnosti metaforu. Zločinci pod vodom zaborava koja sve ispira sapunjaju svoje telo sapunom marke “Makbet”. Za Herbertovu poeziju je karakterističan dijalog sa kulturom u širokom rasponu, od antike do savremenog doba, tako da aluzija na Šekspira nije slučajna, a još manje je slučajna referenca na “Makbeta”. Kroz navedene, zaključne stihove otvara se pukotina na idiličnoj slici.
Motiv pranja ruku u “Makbetu” pojavljuje se nakon što se Makbet požalio supruzi kako je posle ubistva Dankana, čiji presto želi da preuzme, začuo glas koji se orio svuda oko njega, glas koji je govorio: „Spavati više nećeš, Makbet je ubio san”. Makbet je ubio “to nevinašce san, san koji briga splet razmršuje, koji je svakom danu smrt i konac, u kojem trud svoj zamor okupa, a duša melem nađe ranama, san, što je drugo korito i sliv prirodi moćnoj, san, tu poglavitu đakoniju na trpezi života”.
Za Makbeta više neće biti sna, nikada, jer je počinio jezivi zločin, ubio je Dankana, savest će ga mučiti do kraja života. Veli Makbet: “Po celoj razlegalo se kući neprestance: ‘Spavati više nećeš. Glamis je ubio san, pa zato Kodor sna imati neće. Makbet više neće imati sna”. Nakon što se Makbet požali ženi na pomenuti glas, ledi Makbet mu odgovara: “A ko je vikao? O, vrsni tane, plemenita vaša snaga je olabavila, kad stvari sudite kao kakav umobolnik. Idite, vode uzmite, pa s ruku sperite gadno svedočanstvo to”. Makbet nema poverenja u efikasnost tih higijenskih preporuka: “Hoće l’ s tih ruku sprati ovu krv Neptunov sav okean neizmerni? Ne, pre će bojom krvi ruka ta bezbrojna mora sva da oboji, pa ne zelena, već crvena sva da budu ona”.
Nema vode koja može da opere krvave ruke, čak ni čitav okean ne može da spere tu krv, umesto da se ruke postanu čiste – ceo okean će postati krvav. Sapun marke “Makbet” možda baš i nije najefikasnije sredstvo za uklanjanje krvavih mrlja sa prošlosti, pogotovo ako te mrlje imaju razmere kontinenata. Doduše, voda zaborava teče niz telo i dušu, spira prljavštinu i nosi sve sa sobom. Moguće je završne stihove tumačiti na dva oprečna načina: uprkos svim naporima, nemoguće je sprati sa ruku gadno svedočanstvo zločina; nacističkim zločincima je pošlo za rukom ono što Makbetu nije uspelo – da se oslobode savesti i pamćenja, da sopstvena nedela potisnu u tamu zaborava.
Tribunal snova
Drugi deo Herbertove pesme glasi ovako:
Zašto san – utočište svih ljudi
uskraćuje svoju milost žrtvama nasilja
zašto noću krvare u čistoj postelji
i idu u svoje krevete kao u sobe za torturu
kao u ćeliju smrti kao u sjenu vješala
pa i oni su imali majku i vidjeli
šumu proplanak nebo jabuku u cvatu ružu
tko je sve to izgnao iz skrovišta duše
i oni su doživjeli trenutak sreće pa zašto onda
njihovi vrisci u noći bude nevine ukućane
zašto kreću još jednom u luđački bijeg
udarajući glavom o zid a potom više ne spavaju
tupo zagledani u sat koji ništa neće promijeniti
zvono sjećanja ponavlja veliko zaprepaštenje
zvono sjećanja monotono udara u strah
uistinu je teško priznati krvnici su pobijedili
žrtve su do kraja vječnosti već pokorene
i moraju se pogoditi s tom kaznom bez krivnje
s ožiljkom srama otiskom prstiju na licu
podlom voljom preživljavanja iskušenjem oprosta
a priča o paklu izaziva opravdano gađenje
i više ne postoji mjesto gdje bi se uložila žalba
nepojmljive presude izriče tribunal snova
Mučiteljsko zvono sećanja
Teško je govoriti o drugom delu Herbertove pesme, jer ona spada u najpesimističkije stihove ikada napisane, može se meriti sa onima iz Sofoklovog “Edipa na Kolonu” koje govori hor: “Ne doć na svijet – to nad svako se / Diže dobro, a drugo je, / Kad se rodiš, što prije poći / Onamo, otkud ti i dođe”. Ili sa monologom pravednog Jova: “Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić! Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvetljavala ga svetlost! Mrak ga zaprznio i sen smrtni, oblak ga obastirao, bio strašan kao najgori dani! Noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima godišnjim, ne brojala se u mesece! Gle, noć ona bila pusta, pevanja ne bilo u njoj! Kleli je koji kunu dane, koji su gotovi probuditi krokodila! Potamnele zvezde u sumračje njeno, čekala videlo i ne dočekala ga, i ne videla zori trepavica; Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju”.
Žrtvama torture san nije blagoslov, uteha i utočište, kao što bi trebalo da bude, već kazna, prokletstvo i nastavak mučenja. Dok zločinci mirno spavaju, žrtve su izmučene noćnim morama u kojima ponovo proživljavaju patnju iz prošlosti koja ne prolazi. Spavaća soba nije intimni prostor, već ćelija smrti, mučionica, a krevet se nalazi u senci vešala. Kao što kaže Ameri, onaj ko je bio mučen više ne može doživljavati svet kao svoj dom. A ni sopstvenu spavaću sobu i rođeni krevet kao mesto spokoja.
Herbert se majstorski služi paralelizmom, ponavljajući istu metaforu – zvono sećanja – ali sa suprotnim predznakom. Dok zvono sećanja u zločincima ne budi duhove ni košmare, već samo ponavlja veliki oprost, isto to zvono sećanja ne da mira žrtvama – ponavlja veliko zaprepaštenje i oživljava užas prošlosti, a svojim neprekidnim udarima iznova i iznova pobuđuje strah od kojeg se ne može pobeći. Da se podsetimo, to je onaj isti strah o kojem Ameri, kojem je pesma posvećena, piše: “Tko je bio mučen, bespomoćan je u odnosu na strah kojem je izložen. Taj će strah njime vladati i u budućnosti”. I na javi i u snu.
Bez prava na žalbu
Žrtve nisu doživele samo nasilje, već temeljno preoblikovanje i iskrivljavanje ličnosti, nepovratno, jer su sva iskustva koja su ih prisno vezivala za svet, sva lepota i radost surovo proterani iz skrovišta duše. I oni su imali majku, i oni su videli šumu, proplanak, nebo, jabuku u cvatu, ružu, i oni su doživeli trenutak sreće, ali je povratak u taj svet spokoja, mira i lepote življenja za njih zauvek izgubljen. Nestalo je poverenje u svet da se više nikada ne vrati, jer se mučenje ne može poništiti.
Odatle Herbert izvlači onespokojavajući zaključak, iako mu je teško da prizna, prinuđen je da izgovori priznanje poraza – krvnici su pobedili, jer su žrtve do kraja večnosti već pokorene i moraju živeti sa tom kaznom bez krivice, sa ožiljkom srama, otiskom prstiju na licu, sa posledicama torture, jer ne mogu “izbrisati poniženje uništenja”. Priča o paklu izaziva opravdano gađenje, jer pakao nije tamo negde, iza groba ili u podzemnom svetu, već ovde, na zemlji, i oni su ga već iskusili, i nastavljaju da ga proživljavaju.
Čak i da ima pakla, čak i da postoji čvrsto uverenje da će zločinci završiti u adu, da će ih stići nebeska pravda, kad je zemaljska već nemoćna – za žrtve to nije nikakva uteha. Jer bi jedino pravedno bilo ono što zahteva Amerijev resantiman, kako ga on doživljava, okretanje strele vremena – “povratak u ono što je prošlo i ukidanje onoga što se dogodilo”. Pošto nema onozemaljskog suda i nebeskog sudije, nema više ni mesta gde bi se uložila žalba. Ostaje samo da se rezignirano konstatuje – nepojmljive presude izriče tribunal snova. A ni u oniričkom svetu nema apelacija, drugostepenog postupka, a ni prava na pravedno suđenje, jer niko nije nadležan za snove.
Pobuna protiv poretka
Tako se završava Herbertova pesma posvećena uspomeni na Žana Amerija, ali Amerijeva misao nije tu stala, već se pretvorila u silovit, jovovski protest protiv poretka sveta, to je već tema za poseban tekst. A to je zapravo i Herbertova pesma, uprkos mučnom utisku koji stvara, uprkos neutešnosti i beznađu. Jer je sam čin pisanja pesme pobuna protiv nakazne, nakaradne stvarnosti u kojoj zločinci mirno spavaju, a njihove žrtve odlaze u krevet kao u ćeliju za mučenje.
Nemirenje sa takvom naopakom, nepravednom, kriminalnom, antiljudskom stvarnošću jedan je od glavnih izvora poezije. Da je ovaj svet uređen po meri čoveka, da ispunjava minimalne uslove da bude naš dom, poezija ne bi ni postojala. Herbertov glas se približava tonu kojim govori pravedni Jov, na primer: “O da bi se dobro izmerili jadi moji, i zajedno se nevolja moja metnula na merila! Pretegla bi pesak morski; zato mi i reči nedostaje”. Muke i nevolje jednog jedinog čoveka na terazijama pravednosti pretežu sav pesak iz svih mora i okeana. Merila o kojima Jov govori iz dubine svoje patnje su neznano gde, pesništvo je možda jedan oblik potrage za tom čudnovatom napravom.
Herbert nije pribegao nikakvim utešnim manevrima, jer bi svaka uteha zvučala lažno i ublažila bi snagu njegovih argumenata i dokaznog materijala. Njegova pesma je optužnica protiv nepoznatog počinioca, upućena sudilištu koje možda i ne postoji, bar otkad smo ubili ovog poslednjeg boga kojem smo se navodno klanjali, ili ga ima samo u službenim prostorijama pesništva. Sud poezije je možda jedini Strašni sud koji postoji, na tom tribunalu je Herbert poveo svoju građansku parnicu.
Da je sreće, pameti i makovog zrna savesti u ovoj raspamećenoj zemlji, povodom krvolokove smrti govorilo bi se o ovakvim prešnim temama, a ne bismo svedočili masovnim posmrtnim počastima masovnom ubici koji je verovatno mirno spavao u svojoj ćeliji. Ali, u društvu koje se masovno klanja i metaniše dželatima, koje se opija prolivenom krvlju kao vinom, ne može se govoriti ni o čemu ljudskom, a pogotovo o zlu koje su dželati naneli žrtvama i posledicama tog zla koje traju do dana današnjeg.