“Loša sam publika svome sjećanju”, vajkala se Vislava Šimborska: “Hoće da neprekidno slušam njegov glas, / a ja se vrpoljim, nakašljavam, / slušam i ne slušam, / izlazim, vraćam se i opet izlazim”. Zaista teška publika, što bi se reklo – tough crowd, nije lako sećanju sa ovakvim gledaocima i slušaocima.
A i sećanje nije lak performer, ne zna za predah, za počivku i pauzu, zahteva punu koncentraciju i sve raspoloživo vreme: “Hoće mi bezostatno okupirati pažnju i vrijeme. / Kad spavam, to mu ide lako. / Danju biva svakako i to mi zamjera”.
Težak suživot sa sjećanjem
Trudi se sećanje iz petnih žila, poseže za svim sredstvima, isprobava sve trikove koji mu padnu na pamet (ili šta već pamćenje ima na raspolaganju), ali Šimborska se ne da lako fascinirati: “Gorljivo mi podmeće stara pisma, fotografije, / podsjeća na događaje važne i nevažne, / pogled skreće na neprimijećene prizore, / nastanjuje ih mojim pokojnima”. Džaba trud, ne ide, pa ne ide. Zato sećanje pribegava niskim udarcima, služi se čak i otvorenim laskanjem: “U njegovim sam pričama uvijek mlađa”. Svakako godi sujeti, prijatno je videti sebe podmlađenu, ali pesnikinja je i na takva podilaženja imuna: “To je ugodno, ali čemu neprestano ta ista nit. / Svako ogledalo za mene ima drugačije vijesti”.
Sećanje potom menja taktiku. Kad nećeš lepim, probaćemo da te obrlatimo starom dobrom grižom savesti: “Ljuti se kad sliježem ramenima. / Tad osvetoljubivo izvlači sve moje greške, / teške, a potom lako zaboravljene. / Gleda me u oči, čeka da vidi što ću. / Na kraju me tješi da je moglo ispasti gore”. Čak ni jedan od najpopularnijih običaja, grizodušje zbog onoga što smo učinili ili nismo učinili u prošlosti, melanholična svest o tome da se ono što je bilo ne može ispraviti, da se strela vremena ne može obrnuti u suprotnom smeru – čak ni to nije upalilo. Poetesa je baš tvrd orah.
Na kraju postaje jasno šta je to što sećanje želi od onog ko bi mogao da se vodi kao njegov vlasnik, i u čemu je zapravo izvor sukoba: “Hoće da živim samo za njega i s njim. / Najbolje u mračnoj, zatvorenoj sobi, / a u mojim su planovima uvijek sadašnje sunce, / aktualni oblaci, trenutne ulice”. Sledi trezven zaključak, kakav i očekujemo od pesnikinje potekle iz tradicije prosvetiteljstva: “Katkad mi je dosta njegova društva. / Predlažem rastanak. Od danas pa zauvijek. / Na to se smješka samilosno, / jer zna da bi to i za mene bila kazna”.
Tamna strana sećanja
U pesmi “Težak suživot sa sjećanjem”, citiranoj u odličnom prevodu Đurđice Čilić, Šimborska još jednom postavlja stvari, pojave, fenomene u njihove stvarne razmere. U eri kada su sećanju ispevane čitave ode, kada je pamćenje pretvoreno u jedan od ključnih pojmova savremenosti, kada se govor o sećanju umnožio toliko da se više niko i ne seća kada je opsesija sećanjem započela – Šimborska tu temu tretira sa distancom, ironijom, sa iznenađujućom snagom i autonomijom slobodnog duha.
Da, sećanje nas čini onim što jesmo, pamćenje nam pruža osećaj trajnosti, ubeđuje nas da smo ostali ista ličnost kroz prohujalo vreme, da ipak postoji nešto što se nije promenilo. Sećanje oživljava prošle događaje, sve ono što je palo u mutan bezdan da se iz njega nikada ne vrati – sva ta protekla zbitija, ljude, doživljaje, pa i samo vreme sećanje vraća u postojanje. Pevala je Šimborska i o tome, o umetnosti koja ima moć da zaustavi vreme, da sačuva trenutak, da se usprotivi neznano otkud došlom i od koga stvorenom poretku u kojem je sve što nam je drago osuđeno na nestanak, ičšezavanja, u kojem se sve troši, tanji, para i raspada.
Pa ipak, postoji i tamna strana sećanja, prizivanje prošlog vremena može da umrtvi egzistenciju, da nas prikuje za prošlost, da nas parališe tako da postanemo nemoćni za stvarni život koji se odvija u ovom trenutku. Sećanje bi da živimo samo za njega i s njim, najbolje u mračnoj, zatvorenoj sobi, da odustanemo od svih planova u kojima se pojavljuju sadašnje sunce, aktualni oblaci, trenutne ulice. Sećanje nas neprestano progoni, uzimajući najčešće dva obličja – nostalgije i kajanja. Ako ne dozvolimo prošlosti da prođe, možemo ostati zarobljeni, zauvek zapleteni u njene kučine, u nestvarnost bilog i dogođenog. Totalizujuće sećanje nas tera da u ime dogođenog i doživljenog odustanemo od svakog budućeg događaja i doživljaja.
Medijumi Volksgeista
Kada značenje pesme proširimo na kolektivni plan, na horizont ljudske mnoštvenosti – detronizacija sećanja i prošlosti postaje još razumljivija i opravdanija. Nebrojene ideologije i teorije nas ubeđuju da smo kao pojedinci nebitni, da nemamo nikakvu slobodu, da je to puka utvara i iluzija. Određeni smo zajednicom u kojoj smo rođeni, nasleđe i tradicija nas definišu bez ostatka, mi smo samo plod slavne nacionalne prošlosti i ništa drugo. Naše je samo da pognemo glavu pred tom ogromnom silom koja nas višestruko nadrasta, da se povinujemo bilom i da trajemo u čamotinji i teskobi, kao puki nastavak istorije, tradicije, kulture, nasleđa, baštine. I da ne utvaramo sebi da smo autonomni subjekti, neponovljive ličnosti koje imaju jedinstvenu sudbinu i moć da njome koliko-toliko upravljaju.
Zavisni smo od jedne konkretne tradicije, oblikovani smo nacionalnom pripadnošću, stvorio nas je maternji jezik, formirani smo određenom lokalnom kulturom, ukotvljeni smo u jednu sredinu i običaje, ništa od toga nismo birali, ali to je ono što nas determiniše bez ostatka, bez ikakve mogućnosti da iskoračimo iz nacionalne žardinjere, kao da smo biljke, a ne ljudska bića. Kulturni i nacionalni identitet su naša jedina sudbina, oni nas potpuno apsorbuju, jer upravo oni čine našu najdublju suštinu koja nas razvlašćuje drastičnije od bilo kog tiranina ili božanstva.
Ne možemo pobeći od sebe, a to što nazivamo sobom, sopstvenom ličnošću – samo je mehurić na površini ogromnog mora nacije, tradicije, nacionalne kulture, maternjeg jezika. Prošlost nas je zarobila i lišila prava na raspolaganje sopstvenom sudbinom. Pravo govoreći, sopstvena sudbina je iluzija, obmana, opsena, nikakve sopstvene sudbine nema, već samo kolektivne duše koja se kroz nas manifestuje, mi smo tek puki medijum narodnog duha, onog Volksgeista koji je izmislio Johan Gotfrid fon Herder, a koji je postao “najopasniji eksploziv modernih vremena”.
Pesnici osećaju svoj narod
Kakva je sva čuda i pokore u stanju da počini Volksgeist videli smo više puta u istoriji, naročito između 1933. i 1945. godine, a u našim krajevima devedesetih godina prošlog stoleća. Nebrojena su bila pozivanja naših nacionalnih pesnika-burevesnika na narod, naciju, istoriju, prošlost, kulturno nasleđe, nacionalnu književnost, narodni duh i slične krvožedne himere koje su proždrale desetine miliona ljudskih bića. Uprkos apokalipsi, sveopštoj propasti i gnusobi opustošenja, pesnici, pisci i ostala menažerija ne odustaju od narodnog duha, od dobrovoljnog robovanja naciji, od pokušaja da nužnost volšebno preinače u vrlinu.
Svojevremeno se pesnikinja Milena Marković vajkala da ne zna ko je započeo sa uništenjem socijalističkog društva, ali zna da “umetnici sigurno ne kreću prvi, oni su samo medijumi, naročito ako su pesnici. I ako osećaju svoj narod”. I govorila kako “pravi pesnici uvek osećaju svoj narod”, te odlučno i samouvereno poručivala pesnicima: “Ali moraš biti medijum onoga što te je napravilo. Inače, čega si pesnik? Marsa? Okeana? Kog si jezika pesnik? Ti moraš da budeš pesnik svoga naroda, na određen način”.
Pesnikinja je sumirala celu tradiciju Volksgeista, narodnog duha, nacionalne ekskluzivnosti, mistične narodne duše, te kult praiskonskih sila i uvreženih predrasuda koje se predstavljaju kao nacionalni identitet, celog idejnog pokreta koji je počeo kao teutomanija, a završio se u sveopštem nacionalističkom mahnitanju koje je zahvatilo najveći deo sveta – a da verovatno i ne zna šta je sve sažela i koje nasleđe reafirmiše.
Čovek je pesnik, jer nije Francuz
Neke druge pesnikinje su o istoj temi razmišljale dijametralno suprotno, na primer Marina Cvetajeva. U pismu Rilkeu napisanom 6. jula 1926. godine Cvetajeva pobija Geteovu misao da se na tuđem jeziku ne može stvoriti ništa značajno. Veli pesnikinja ovako: “Poezija – to je već prevod, sa maternjeg na neki drugi jezik – bio to francuski, nemački – svejedno. Nijedan jezik nije maternji jezik. Pisati stihove znači prepevavati. Zato ja ne shvatam kad se govori o francuskim, ruskim itd. pesnicima. Pesnik može da piše na francuskom, ali ne može biti francuski pesnik. To je smešno. Ja nisam ruska pesnikinja i uvek se čudim kad me smatraju za to i tako nazivaju”.
Potom slede redovi od kojih se svakom nacionalnom medijumu diže kosa na glavi, a Volksgeist mu se skameni od zaprepašćenja i siđe u pete: “Čovek zato i postaje pesnik (kad bi to uopšte mogao da postane, kad to ne bi bio od rođenja!) da ne bi bio Francuz, Rus itd, da bi bio – sve. Drugim rečima, čovek je pesnik, jer nije Francuz. Nacionalnost – to je uključenost i izdvojenost. Orfej diže u vazduh nacionalnost ili tako široko razmiče njene granice da se svi (i bivši i postojeći) uključuju u nju. Kakav je on Nemac! Ili kakav je on Rus!”
Navodio sam više puta reči Cvetajeve o tome kako je suština pesnika u osećanju da mu ovaj svet nije dom, ali na ovom mestu je zaista neophodno ponoviti taj odlomak iz eseja “Pesnik i vreme”, koji bismo jednom zasvagda morali sebi da utuvimo u lude glave, zatrovane ideologijama koje nam rade o glavi: “Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”.
Protiv sujeverica
Usput budi rečeno, misao o neuporedivosti sopstvenog jezika i kulture nije bila poslednja Geteova reč. Čitajući jedan kineski roman, Gete je otkrio njegovu srodnost sa “Hermanom i Dorotejom”, pa je odatle izveo čitav program. Književnost ima moć da prevaziđe razlike između kultura, jezika, nacija, epoha, i to je njen glavni zadatak. Duh nije određen granicama društva, istorije, naroda – on se preliva preko njih i ujedinjuje sve ljude.
Okončano je doba partikularizma i provincijalizma, sada nastupa doba svetske literature: “Izraz nacionalna književnost danas ne znači bogzna šta, približavamo se epohi univerzalne književnosti i svako mora prionuti da požuri nastupanje te epohe”. A vera da nas prošlost određuje, da smo zatočenici nacionalne kulture, da su pesnici medijumi svog naroda – vodi u suprotnom smeru. I u smeru sveopšteg svetskog sukoba, međusobnog rata svih nacija.
Ne suprotstavlja se Šimborska na svoj ležerni, naizgled nehajni način samo narodnjaštvu, već svakoj teoriji koja propoveda potpunu zavisnost pojedinca od prošlosti i od nekakvih izmaštanih istorijskih zakona, teorijama koje nas podređuju fiktivnoj istorijskoj neminovnosti, svakoj naivnoj veri u smisao istorije, svakom filozofu koji utvara hod istorije, svakom opsenaru kojem se čini da su kulture, civilizacije, strukture moći ili bilo koje druge naslage prošlosti stvarnije od pojedinca. Ukratko – ova naizgled bezazlena, jednostavna pesma suprotstavlja se najvećem delu uglednog teoretisanja u poslednjih par vekova, prokazujući velelepne teorijske građevine kao najobičnije sujeverice.
Autonomni subjekt
Da, zavisni smo od sećanja, od pamćenja, od prošlosti, određuje nas mnogo šta što nam prethodi, sve ono što nas je oformilo i stvorilo – ali mi nismo robovi nasleđa. Nije čovek automat, nije kompjuter u koji naprosto instaliraš softver, a on ne može protiv njega, nije robot koji mora da radi onako kako je programiran, nije ni životinja koja htela-ne htela sledi samo urođene instinkte. Čovek je ipak autonomni subjekt, ličnost koja ima slobodnu volju (takođe htela-ne htela) i može da se odnosi prema uslovnostima na različite načine, sa ironijom, distancom, jer ima svest koja je vlasna da ga oslobodi robovanja.
Grč i neuroza nisu jedini mogući odgovori na izazove postojanja, svest ima moć da se služi humorom, mišljenjem, analizom, svest ima moć da prihvata i odbacuje pojave po svojoj volji, svest ima moć i da donekle upravlja psihičkim procesima. Sećanje ume da bude nametljivo, ali ne moramo se povinovati njegovim nastrljivim predstavama i performansima, sposobni smo i da mu se narugamo, da se njime poigramo, da ga malo stavimo na čekanje, da ga povremeno isključimo ili da se prema njegovim nastupima odnosimo slobodno, kao i prema svim drugim unutrašnjim stanjima i činjenicama postojanja.
Čudnovata živuljka
Sećanju i prošlosti čast i čest, ali naši planovi obuhvataju sadašnje sunce, aktualne oblake, trenutne ulice, ljude sadašnjice, neispisane stranice koje su nam pred očima, a ne one koje smo davno napisali. Ne možemo živeti u prošlosti, sve i kad bismo to hteli iz dubine duše. Šimborska je ovu pesmu napisala u dubokoj starosti, objavila ju je u zbirci “Ovde” kada je imala 86 godina. U tom životnom dobu sećanja su obično pretežnija od aktuelne stvarnosti, čovek živi u prošlosti, vreme koje je proživeo neuporedivo je veće i ogromnije od onog koje mu je preostalo, pogled je uperen unazad, u vreme kada je većina dragih ljudi bila živa, uključujući i pesnikinjinog životnog saputnika.
Uprkos svemu tome, Šimborska piše protiv sećanja, jer ne želi da mu robuje, ne želi da živi u pluskvamperfektu, već u sadašnjem trenutku. Sećanje nije apsolut. Prošlost nije apsolut. Nasleđe nije apsolut. Apsolut je živ čovek obdaren sposobnošću da se odvoji i distancira od svih sila koje ga određuje. Živ čovek, a ne mrtvi robot kog su programirali preci, prošlost, sećanje i slični rekviziti iz beskrajnog repertoara kovača teoretskih lanaca, koji su život posvetili izgradnji velelepnih tamnica za slobodna ljudska bića.
A živ čovek je čudnovata živuljka, svašta mu pada na pamet, čak i da zapodene spor sa sopstvenim sećanjem, da bude nepokoran vlastitim uspomenama, da bude loša publika memoriji, da se meškolji, vrpolji i nakašljava dok mu slike prošlosti promiču na unutrašnjoj pozornici, da malo sluša – malo ne sluša scenski govor, da izađe iz sale usred predstave, pa da se opet vrati i ponovo izađe, pošto reditelj ionako nije predvideo pauzu. Ma čapkun jedan, nestaško, spadalo, zazjavalo, huncut, neotesanac, nemirko, mangup, danguba i zgubidan. Nije ni čudo što se sve na svetu urotilo da ga ukroti i sputa kojekakvim imaginarnim negvama. Sa ovakvim neozbiljnim, nepokornim stvorenjem sklonom svakojakim vragolijama i čarlamama prosto ne znaš šta da počneš.